Тахмасиб

ТАХМАСИБ: ГИГАНТСКА ФЛУКТУАЦИЈА

Сви су, као и обично, пред ручак били запослени. Јура се досађивао над Курсом теорије метала. Љутит, неиспаван, Јурковски је немарно прелиставао некакав извештај. С времена на време је зевао прикривајући уста дланом. Биков је седео у својој фотељи и читао последње часописе. То је био двадесет и четврти дан пута, негде између орбите Јупитера и Сатурна.

„Промена кристалне решетке кадмијумског типа у зависности од температуре у области ниских температура се одређује, као што смо видели, односом…“ читао је Јура. Помисли: Интересантно, шта ли ће се десити кад Алексеј Петрович прочита и последњи часопис? Сетио се приче Колдвела како је неки момак једног врелог поднева сецкао ножем палицу и како су сви чекали шта ће се десити када одсече и последњи комадић. Праснуо је у смех, и тог тренутка се Јурковски нагло окрену према Бикову.

„Кад би знао, Алексеј“, рече он, „до које ми је мере све то дојадило, како бих желео да се раздрмам…“

„Узми од Жилина тегове“, посаветова му Биков. „Ти одлично знаш о чему говорим“, рече Јурковски.

„Нагађам“, прогунђа Биков. „Одавно већ нагађам.“

„И шта о свему томе… хм-хм… мислиш?“

„Неуморан старац“, рече Биков и затвори часопис. „Ти више немаш двадесет и пет година. Зашто стално летиш као жребе пред руду?“

Јура са задовољством поче да слуша.

„Зашто… хм-хм… пред руду?“ зачуди се Јурковски. „То ће бити потпуно безопасно проучавање…“

„А можда је доста?“ рече Биков. „Испрва потпуно безопасно улажење у пећину код пијавица, после безопасно свраћање смрт-планетолозима — узгред, како твоја јетра? — и на крају овај пиратски напад на Бамбергу.“

„Дозволи, али то је био мој дуг“, рече Јурковски.

„Твој дуг је био да позовеш директора на Тахмасиб, ми бисмо му овде заједничким снагама натрљали нос, припретили бисмо му да ћемо спалити рудник реактором, замолили бисмо раднике да нам предају гангстере и оне који пеку ракију — и све би се завршило без глупаве пуцњаве. Каква ти је то навика да увек идеш најопасниим путем?“

„Шта то значи «најопаснијим путем»?“ рече Јурковски. „Опасност је појам субјективан. Теби то изгледа опасно, а мени — не.“

„Одлично“, рече Биков. „Јурцање по Прстену Сатурна ми изгледа опасно. Зато га не дозвољавам.“

„Добро, добро“, рече Јурковски. „О томе ћемо још поразговарати.“ Љутито је наставио да прелистава извештај и поново се окренуо Бикову. „Понекад ме просто чудиш, Алексеј!“ изјави. „Кад бих наишао на човека који би те назвао кукавицом, ја бих га залепио за зид, али понекад бацим поглед на тебе, и…“ Поново је затресао главом и преврнуо још неколико страница извештаја који је стајао пред њим.

„Постоји будаласта храброст“, поучно рече Биков.

„А постоји и разумна храброст.“

„Разумна храброст — то је катахреза! Спајање неспојивих појмова; прим. прев.

«Мирноћа планинског потока, хладноћа летњег сунца», како говори Киплинг.

Безумљу храбрих ми певамо песму!…“

„Отпевали смо и — баста“, рече Биков. „У наше доба треба радити, а не певати. Ја не знам шта је то катахреза, али разумна храброст — то је једини вид храбрости који је прихватљив у наше доба. Без разних тамо… покојника. Коме је потребан покојник Јурковски?“

„Какав утилитаризам!“ узвикну Јурковски. „Нећу да кажем да сам у праву само ја!

Али не заборави да постоје људи различитих темперамената. Ето, мени, рецимо, опасне ситуације просто причињавају задовољство. Мени је досадно да живим тек овако! И, хвала богу, нисам само ја такав…“

„Знаш шта, Волођа“, рече Биков. „Следећи пут поведи са собом као капетана Баграта — ако дотле још буде жив — и лети с њим ако хоћеш и на само Сунце. А ја немам намеру да благосиљам таква твоја задовољства.“

Обојица љутито заћуташе. Јура настави да чита: «Промена кристалне решетке кадмијумског типа у зависности од температуре…» Зар је Биков у праву, помисли.

То је неправедно, ако је у праву. Тачно говоре они који кажу да је најпаметније — истовремено и најдосадније. .

Из командног одељења изиђе Жилин с листићем папира у руци. Приђе Бикову и рече полугласно:

„Ево, Алексеј Петровичу, ово Михаило Антонович предаје…“

„Шта је то?“ упита Биков.

„Програм кибернавигатора за лет од Јапета.“

„Добро, остави, погледаћу, „рече Биков.

Но, већ програм лета од Јапета, помисли Јура. Они ће одлетети још некуд, а мене више овде неће бити. Тужно погледа Жилина. Жилин је био у истој оној карираној кошуљи са заврнутим рукавима.

Јурковски изненада рече:

„Схвати ово, Алексеј. Ја сам већ стар. Кроз годину или најкасније две, ја ћу заувек остати на Земљи, као Дауге, као Миша… И можда је овај лет — моја последња шанса. Зашто нећеш да ме пустиш?…“

Жилин на врховима прстију прође кроз кајут-компанију и седе на диван.

„Нећу да те пустим не само због тога што је то опасно“, лагано рече Биков, „већ и због тога што је то бесмислено опасно. Но, Владимире, каква је то суманута идеја — вештачко порекло Прстенова Сатурна? То је старачки маразам, часна реч…“

„Ти си одувек био без маште, Алексеј“, суво рече Јурковски. „Космогонија Прстенова Сатурна није јасна и ја сматрам да моја хипотеза има исто такво право на постојање као и било која друга, да тако кажем, рационална. Ја не говорим о томе да свака хипотеза има своју научну вредност. Хипотеза мора да има и морално значење. Она мора да буди уобразиљу и тера људе да мисле…“

„Какве везе с тим има уобразиља?“ рече Биков.

„То је чист прорачун. Вероватноћа доласка бића баш у Сунчев систем је мала.

Вероватноћа тога да би им пало на памет да уништавају сателите и од њих праве Прстен, ја мислим да је још мања…“

„Шта ми знамо о вероватном?“ упита Јурковски. „Рецимо да си у праву“, рече Биков. „Рецимо да су одиста некада давно у Сунчев систем стигла бића из неког другог система и да су направила вештачки прстен око Сатурна. Обележили су се, да тако кажемо. Али, зар ти рачунаш на то да ћеш наћи потврду своје хипотезе у том првом и једином истраживању у Прстену?“

„Шта ми знамо о вероватном?“ понови своје питање Јурковски.

„Ја знам једно“, љутито рече Биков, „да немаш апсолутно никаквих шанси да сазнаш и да је цела та идеја сулуда.“

Поново су заћутали и Јурковски је поново почео да чита свој извештај. Имао је тужно и веома старо лице. Јури га је наједном било ужасно жао, али он није знао како да му помогне.

Јура погледа у Жилина. Жилин је несто размишљао. Биков се правио као да чита часопис. По свему се видело да је и њему било жао Јурковског.

Жилин наједном рече:

„Алексеј Петровичу, а зашто ви сматрате да су шансе мале и да због тога треба одбацити све наде?“

Биков спусти часопис.

„Ти си другог мишљења?“

„Свет је велики“, рече Жилин. „Мени су се допале речи Владимира Сергејевича: «шта ми уопште знамо о вероватном?»„

„Но, а шта не знамо о вероватном?“ упита Биков. Јурковски се трже, али не одвоји главу од извештаја.

„Сетио сам се једног човека“, рече Жилин. „Имао је интересантну судбину…“

Жилин се неодлучно заустави. „Можда вам сметам, Владимире Сергејевичу?“

„Причај“, нареди Јурковски и одлучно залупи извештај.

„То ће потрајати“, упозори га Жилин.

„Тим боље“, рече Јурковски. „Причај!“

И Жилин поче да прича.

Прича о гигантској флуктуацији

Ја сам тада још био дечак, многе ствари нисам могао да схватим и много шта сам заборавио, можда чак и оно најинтересантније. Била је ноћ, лице тог човека нисам ни видео. А глас му је био најобичнији — мало тужан и сипљив, и понекад је кашљуцао, као да је био збуњен. Једном речју, ако бих га срео још који пут на улици, сигурно га не бих препознао.

Сусрели смо се на плажи. Ја сам се управо био окупао и седео сам на стени. Онда сам зачуо како се иза мене почела да руши земља — то се он спуштао низ насип, замирисао је дувански дим и он је стао поред мене. Као што сам већ рекао, све се то дешавало ноћу. Небо је било покривено облацима, почињала је бура. По плажи је дувао јак, топао ветар. Незнанац је пушио. Ветар је избацивао из његове цигарете дугачке наранџасте искре, које су летеле и нестајале над пустом плажом. То је било јако лепо и ја се тога одлично сећам. Имао сам шеснаест година и нисам ни помишљао на то да ће почети да разговара са мном. Али он је почео да говори. И почео је јако чудно.

„Свет је пун чудноватих ствари“, рекао је.

Ја сам закључио да он једноставно размишља наглас и оћутао сам. Окренуо сам се и погледао га, али нисам ништа видео, било је сувише мрачно. А он понови:

„Свет је пун чудноватих ствари.“ Онда поново повуче дим из своје цигарете засувши ме читавом кишом искрица.

Ја сам поново оћутао: био сам стидљив. Попушио је цигарету до краја, запалио нову и сео на стену поред мене. С времена на време почињао је нешто да мрмља, али шум воде је заглушивао његове речи и ја сам чуо само неразумљиво брундање. На крају гласно рече:

„Не, то је већ сувише. Ја то морам некоме да испричам.“

И обрати се мени, први пут од тренутка свог доласка на плажу:

„Не одбијајте да ме саслушате, молим вас.“

Ја, разуме се, нисам одбио. Он рече:

„Само, бићу принуђен да почнем издалека, јер ако вам одмах испричам све, ви једноставно ништа нећете схватити и нећете ми веровати. А мени је веома важно да ми верујете. Мени нико не верује, а већ је то отишло јако далеко… То је почело још у детињству. Почео сам да свирам виолину и разбио сам четири чаше и тацну.“

„Како то?“ упитах га. И одмах се сетих неког вица у коме једна дама говори другој: „Можете да замислите, јуче је домар бацао дрва у наш подрум и разбио нам лустер.“ Постоји такав стари виц.

Незнанац се тужно насмеја и рече:

„Ево, замислите, то се десило. Током првог месеца учења. Већ тада је мој наставник рекао да он у животу није видео ништа слично.“

Ја сам оћутао, али сам такође помислио да је то морало да изгледа веома чудновато. Замислио сам га како размахује гудалом и како с времена на време њиме удара у витрину. То је одиста могло далеко да га одведе.

„То је природни физички закон“, објасни он изненада. „Појава резонанције.“ И он ми, једним дахом, исприча анегдоту из школске физике о томе како је преко моста маршовала чета војника и како се мост због тога срушио. После ми је објаснио да чаше и тацне такође могу да се разбију резонанцијом, ако се пронађу звучна треперења одговарајуће учесталости. Морам да кажем да сам од тог тренутка јасно схватио да је звук — вибрација.

Незнанац ми је објаснио да је резонанција у свакодневном животу (у домаћинству, како се он изражавао) ствар веома ретка и одушевљавао се тиме што је неки стари законик узимао у обзир и такву ситницу и предвиђао кажњавање власника оног петла који својим кукурекањем разбије суседу бокал.

Ја сам се сложио с тим да то одиста мора бити врло ретка појава. До тог тренутка нисам о томе ништа био чуо.

„Веома, веома ретка“, рече он. „А ја сам само за месее дана својом виолином разбио четири чаше и једну тацну. Али, то је био само почетак.“

Запалио је нову цигарету.

„Ускоро су моји родитељл и пријатељи запазили да ја нарушавам закон сендвича.“

Одлучих да се не обрукам и рекох:

„Чудно презиме.“

„Какво презиме?“ упита он. „Ах, закон? Не, то није презиме. То је… како да вам кажем… нешто шаљиво. Знате, постоји читава група узречица: дошао као кец на једанаест… Сендвич увек пада бутером на земљу… У том смислу да се лоше чешће дешава од доброг. Или у научној формулацији: вероватноћа жељеног догађаја је увек мања од половине.“

„Половине чега?“ упитах, али одмах схватих да сам извалио глупост. Он се зачуди.

„Зар ви не знате теорију вероватноће?“ упита ме. Одговорио сам му да то још нисмо учили у школи.

„Онда ништа нећете моћи да схватите“, рече разочарано.

„А ви објасните“, рекох љутито и он поче да ми објашњава. Објаснио ми је да је вероватноћа — квантитативна карактеристика могућности дешавања овог или оног догађаја.

„А какве везе с тим имају сендвичи?“ упитах.

„Сендвич може да падне или бутером према земљи или бутером окренутим нагоре“, рече. „Ето, ако говоримо уопштено, ако будете бацали сендвич на срећу, он ће падати час овако час онако. У половини случајева он ће пасти бутером нагоре, а у половини — бутером према земљи. Да ли вам је јасно?“

„Јесте“, рекох. И због нечег се сетих да још нисам вечерао.

„У таквим случајевима се говори да је вероватноћа жељеног резултата једнака половини.“

Даље ми је испричао да ако би се сендвич бацао сто пута, он може да падне бутером окренутим нагоре не педесет, већ педесет и пет или двадесет пута, и да само у случају ако се експеримент понавља много пута, може да се добије резултат приближан половини. Ја замислих тај несрећни сендвич са бутером (можда чак и с кавијаром) како изгледа пошто је хиљаду пута падао на под и упитах да ли одиста постоје људи који се тиме баве. Он поче да ми објашњава да се у ту сврху користи не сендвич већ новчић, као у игри «круна-писмо», све више залазећи у детаље, тако да сам ускоро сасвим престао да га слушам и седео гледајући натмурено небо, мислећи о томе да ће према свему падати киша. Из те прве лекције из теорије вероватноће ја сам запамтио о један термин — математичко ишчекивање.

Незнанац је тај термин често употребљавао, а ја сам сваки пут замишљао огромну просторију, као чекаоницу, са подом у плочицама, у којој седе људи са ташнама и бацају с времена на време у ваздух новчиће и сендвиче и нешто ишчекују. И сада то често видим у сну. Али тада ме незнанац ошамути звонким изразом гранична теорема Муавра-Лапласа и рече да све то нема никакве везе са ствари о којој је хтео да ми прича.

„Ја, знате, уопште нисам хтео да вам причам о томе“, рече гласом који више није био онако жив као малочас.

„Извините, ви сте сигурно математичар?“ упитах га. „Не“, одговори он натмурено.

„Какав сам ја математичар? Ја сам флуктуација.“

Из учтивости оћутах.

„Да, ја вам, чини ми се, још нисам испричао свој доживљај“, сети се он.

„Ви сте говорили о сендвичима“, рекох.

„Знате, то је први приметио мој стриц“, настави он. „Ја сам, знате, био веома расејан и често сам испуштао из руку сендвиче. И сендвичи су ми увек падали на земљу окренути бутером нагоре.“

„Па, то је добро“, рекох.

Он тужно уздахну.

„То је добро кад се то дешава понекад… А кад се то дешава стално! Да ли ме схватате — стално!“

Ништа нисам схватао, и то сам му и рекао.

„Мој стриц је нешто знао математику и бавио се теоријом вероватноће. Он ми посаветова да бацим новчић. Бацали смо га заједно. Ја чак одмах нисам ни схватио да сам пропао човек, али мој стриц то одмах схвати. Тако ми је тада и рекао: «Ти си пропао човек!»„

Ја и даље нисам ништа схватао.

„Први пут сам бацио новчић сто пута; стриц исто тако сто пута. Код њега је грб испао педесет и три пута, а код мене — деведесет и осам. Стрицу су се, знате ли, очи попеле на чело. Мени такође. После сам бацио новчић још две стотине пута и, замислите само, круна ми се појавила сто деведесет и шест пута. Већ тада је требало да схватим чиме се такве ствари завршавају. Морао сам већ тада да схватим да ће једном наступити и данашње вече!“ При том дубоко уздахну.“ Али тада сам, знате, био сувише млад, млађи од вас. Мени је изгледало забавно што знам да сам епицентар свих чуда света. Не могу да нађем други израз.“

Мало се смирио и почео да ми прича све по реду, стално пушећи и кашљуцајући.

Испричао ми је све, описујући детаље и научно их образлажући. Запрепастио ме је, ако не дубином, онда разностраношћу својих знања. Употребљавао је термине из физике, математике, термодинамике, кинетичке теорије гасова, тако да сам се касније, кад сам одрастао, чудио одакле ми је овај или онај термин познат. Често се упуштао у филозофска размишљања, а понекад ми се чинило да уопште није самокритичан. На пример, често је себе називао «феноменом», «чудом природе» или «гигантском флуктуацијом». Тада сам схватио да то није професија. Он ми је рекао да чуда нема већ да се дешавају само мало вероватни догађаји.

У природи, поучно ми је објашњавао, највероватнији догађаји се дешавају најшешће, а најневероватнији — много ређе.

При томе је мислио на закон нестајања ентропије, али је то мени тада звучало сасвим другачије. Затим је покушао да ми објасни појмове највероватнијег стања и флуктуације. Моју уобразиљу је потресао познати пример са ваздухом који се сакупио у половини једне собе.

«У том случају», говорио је он, «сви који би седели у другој половини собе угушили би се, а остали би то сматрали за право чудо. А то није никакво чудо већ потпуно реална, али необично мало вероватна чињеница. То би била гигантска флуктуација — ништавно могуће одступање од највероватнијег стања ствари.»

По његовим речима, и он је био такво одступање од највероватнијег стања.

Њега су окруживала чуда. Видети, на пример, двадесетоструку дугу после кише за њега је била ситница — он је видео шест или седам пута.

«Потући ћу било ког синоптичара-аматера», хвалисао се. Видео сам, тако, поларну светлост у Алма-Ати, брокенске визије на Кавказу, а двадесет пута сам посматрао познати зелени зрак, такозвани «мач глади», како га, иначе, називају. Ја сам допутовао у Батуми, а почињала је суша. Међутим, кад сам пошао по пустињи Гоби, три пута ме је ухватила права тропска киша.

За време школовања у школи и институту он је положио мноштво испита и увек је извлачио цедуљу са питањем број пет. Једном је полагао неки специјални испит, и тачно се знало да ће бити само четири листића, према броју оних који су полагали, а он је ипак извукао цедуљу број пет, јер је један сат пре почетка испита испитивач одлучио да дода још један листић. Сендвичи су настављали да му падају бутером окренутим нагоре. («На то сам, према свему, осуђен до краја живота», рекао је. «То ће ме увек подсећати на то да нисам обичан човек већ гигантска флуктуација.») Два пута је присуствовао стварању великих ваздушних сочива («то су макроскопске флуктуације густине ваздуха» — неразумљиво ми је објаснио) и оба пута су та сочива палила шибицу у његовим рукама.

Сва чуда с којима се сукобљавао делио је на три групе: на пријатна, непријатна и неутрална. Сендвиче са бутером окренутим нагоре је сврставао у прву групу.

Сталну кијавицу, која је редовно и независно од времена отпочињала и завршавала се сваког првог у месецу сврставао је у другу групу. У трећу групу је сврставао разне природне појаве које су се дешавале у његовом присуству. Једном се у његовом присуству десило нарушавање другог закона термодмамике: вода у посуди са цвећем је изненада почела да прима топлоту од околног ваздуха и почела да кипи, а у соби је нападало иње. («После тога, знате ли, увек, као суманут, пре него што ћу да пијем воду, ја је обавезно пипнем прстом.») У његов шатор (он је често путовао) често су улетале лоптасте муње и сатима су остајале у њему. На крају се на то навикао и користио је лоптасте муње као лампе: читао је при њиховој светлости.

„Да ли знате шта је то метеорит?“ упитао ме изненада. Младост је склона да прави глупе шале и ја сам одговорио да су метеорити звезде које падају и које немају ништа заједничко са звездама које не падају.

„Метеорити понекад падају и у куће“, рекао је замишљено. „Али то се дешава веома ретко. И регистрован је само један, знате, само један случај, кад је метеорит погодио човека. Једини, знате ли, такав случај…“

„Но, па шта онда?“ упитао сам га.

Нагао се према мени и прошаптао: „Тај човек сам — ја!“

„Ви се шалите!“ рекао сам задрхтавши.

„Не“, тужно је рекао. Испоставило се да се то десило на Уралу. Ишао је пешице, кроз планине, и зауставио се за тренутак да би завезао пертлу на гојзерици.

Зачуо се звиждук и осетио је ударац у задњи део тела и бол од опекотине.

„На панталонама се налазила оваква рупа“, причао је. „Крв је текла, знате ли, али не баш јако. Штета што је сада мрак, показао бих вам ожиљак.“

На том месту сакупио је неколико сумњивих каменчића и чувао их у свом столу — можда је један од њих и био метеорит.

Са њим су се дешавале и ствари које никако нису могле да се објасне с научне тачке гледишта. Барем не са тадашњег нивоа науке. Тако је једном неочекивано и за самога себе постао извор јаког магнетног поља. То се изражавало у томе што су сви предмети од феромагнетита који су се налазили у соби наједном полетели к њему. Челично перо му се забило у образ, нешто га је болно ударило по глави и леђима. Почео је да се штити рукама, дрхтећи од ужаса, од ногу до главе облепљен виљушкама, кашикама, маказама, и наједнам се све завршило. Појава није трајала више од десет секунди и он уопште није знао како да је објасни.

Други пут, кад је добио писмо од пријатеља, већ после првог реда, на своје највеће запрепашћење, констатовао је да је исто такво писмо добио већ једном пре неколико година. Сетио се чак да је на супротној страни поред потписа стајала огромна крмача. Кад је писмо обрнуо, одиста је угледао огромну крмачу.

„Све се то више није понављало“, тужно је рекао. „Ја сам те примере сматрао за најлепше у својој колекцији. Али, знате, тако сам сматрао само до данашње вечери.“

Често је сецкао свој говор, да би изјавио: „Све је то, знате, било јако лепо, али данас… То је већ сувише, уверавам вас.“

„А зар вам се не чини“, упитао сам га, „да сте ви интересантан случај за науку?“

„Мислио сам о томе“, рекао је. „Писао сам. Предлагао сам. Нико ми не верује. Чак ми ни рођаци не верују. Само је мој стриц веровао, али он је сада мртав. Сви ме сматрају за оригиналног човека и неуморног шаљивџију. Ја просто не могу ни да замислим шта ће мислити после данашњег догађаја.“ Уздахнуо је и бацио опушак.

„Да, то је можда и најбоље, што ми не верују. Претпоставимо да ми неко поверује. Створили би комисију, која би свуда путовала за мном и чекала чуда. А ја сам човек природно недруштвен, а уза све то од свега овога карактер ми се сасвим покварио. Понекад не спавам ноћу — бојим се…“

Што се тиче комисије, ту сам се у потпуности слагао с њим. Јер, одиста, он и није могао да изазива чуда по својој жељи. Он је био само жариште, епицентар чуда, тачка пространства, како је говорио, на којој су се дешавали мало вероватни догађаји. Без комисије и посматрања ништа не би могло да се утврди.

„Писао сам једном познатом научнику“, наставио је. „Углавном о метеориту и о води у вази. Али он је све то примио као шалу. Одговорио ми је да је метеорит пао на јапанског шофера, а не на мене. И саветовао ми да се обратим лекару.

Заинтересовао ме је тај шофер. Помислио сам да је можда и он гигантска флуктуација — ви и сами схватате — то је могуће. Али испоставило се да је он умро пре више година. Да, знате…“Замислио се. „А лекару сам ипак отишао.

Испоставило се да са тачке гледишта медицине ништа посебно не представљам. Али лекар је код мене констатовао извесно растројство нервног система и послао ме овамо на опоравак. И ја сам допутовао. Одакле сам могао да знам шта ће се овде десити?“

Наједном ме је ухватио за раме и прошаптао:

„Пре један сат одлетела је моја познаница.“

Нисам га схватио.

„Ми смо шетали тамо, горе, у парку. На крају крајева ја сам ипак човек и имао сам најозбиљније намере. Упознали смо се у ресторану, отишли смо да се прошетамо у парку, и она је одлетела.“

„Куда?“ повиках.

„Не знам. Ишли смо, а она наједном викну, јаукну, одвоји се од земље и полете у ваздух. Нисам могао ни да се освестим, само сам је ухватио за ногу. И ево…“

Гурнуо ми је у руку неки тврди предмет. То је била сандала, обична светла женска сандала.“Ви схватате, то није баш сасвим немогуће“, мрмљао је феномен.

„Хаотично кретање молекула тела, брауновско кретање делића живог колоида је постало усмерено, нешто је одвојило од земље и однело некуд, ни ја незнам куд.

Веома, веома мало вероватна ствар… Реците ми сада, да ли треба да сматрам себе и за убицу?“

Био сам потресен и ћутах. Први пут помислих да је он све то измислио. А он тужно рече:

„А ствар, знате ли, није чак ни у томе. На крају крајева, она се можда само закачила негде за дрво. Јер ја нисам ни пошао да је тражим, био сам убеђен да је нећу пронаћи. Али, знате… Раније су та чуда имала везе само са мном лично. Ја флуктуације нисам много волео, али оне су, флуктуације, знате ли, волеле мене. А сад? Ако такве ствари почну да се дешавају и са мојим познаницима?… Данас је одлетела девојка, сутра нестаје кроз земљу сарадник, прекосутра… Па рецимо — ви. Јер ни ви сада нисте осигурани ни од чега.“

То сам већ схватао и ја, и то ми је у исто време било и интересантно и страшно.

То је нешто! Што пре! Наједном ми се учинило да узлећем и ухватио сам се обема рукама за камен на коме сам седео.

Незнанац наједном устаде.

„Знате шта, биће боље да пођем“, рече тужним гласом. „Никако не волим бесмислене жртве. Ви седите, а ја идем. Како ми то раније није пало на памет!“

Брзо је пошао поред обале, ступајући с камена на камен. Онда ми из даљине довикну:

„Ви ме извините ако се нешто деси са вама! То не зависи од мене!“

Одлазио је све даље и ускоро се претвори у сићушну црну фигуру на фону светлуцавих таласа. Мени се тада учини да је замахнуо руком и нешто бело бацио у таласе. Вероватно је то била она сандала. Тако смо се и растали.

Нажалост, не бих могао да га препознам у гомили људи. Једино ако би се десило неко чудо. Никад више нисам чуо о њему и, по моме мишљењу, ништа нарочито се тог лета на мору није десило. Вероватно се та девојка ипак закачила за неку грану и они су се после узели. Јер он је имао најозбиљније намере. Ја знам само једно. Ако било када, стежући руку новом познанику, наједном осетим да постајем извор јаког магнетног поља, а уз то приметим да мој нови познаник много пуши, кашљуца — то значи да је он феномен, епицентар чуда, гигантска флуктуација.

Жилин заврши своју причу и победоносно погледа своје слушаоце. Јури се прича допала, али он, као и увек, није био сигуран у то да ли је Жилин причао истину или не.

За сваки случај за све време приче скептички се смешкао.

„Дивно“, рече Јурковски. „Али највише од свега ми се допада наравоученије.“

„Какво наравоученије?“ рече Биков.

„Наравоученије је овакво“ објасни Јурковски, „не постоји ништа немогуће, постоје само мало вероватне ствари.“

„А осим тога“, рече Жилин, „свет је пун чудноватих ствари — то је број један. И број два: шта знамо о вероватном?“

„Ви ме ту заговарате“, рече Биков и устаде. „Теби, Иване, видим не дају мира списатељске ловорике Михаила Антоновича. Ту причу можеш да убациш у своје мемоаре.“

„Свакако ћу је и ставити“, рече Жилин. „Зар није дивна?“

„Хвала, Вања“, рече Јурковски. „Одлично си ми помогао. Интересантно, како је то код њега могло да се јави електромагнетно поље?“

„Магнетно“, поправи га Жилин. „Он је говорио само о магнетном.“

„Да…“ рече Јурковски и замисли се.

После вечере су утроје остали у кајут-компанији. Михаило Антонович, који је завршио своје дежурство, са великим задовољством се завалио у фотељу Бикова, почео да чита Причу о принцу Генџи, а Јура и Жилин су се сместили испред екрана магнетовизора да гледају некакав лаки филм. Светлост у кајут-компанији је била слаба, само што се на екрану у мрачним бојама смењивала страшна џунгла, по којој су корачали истраживачи, а у углу је под лампицом светлуцала ћела навигатора. Била је тишина.

Жилин је истраживаче већ гледао, било му је интересантније да посматра Јуру и навигатора. Јура је гледао екран не одвајајући очи од њега и само би понекад на глави поправио танак прстен фонодемонстратора. Истраживачи су му се много допали. А Жилин се смејао у себи и мислио како је наиван и примитиван тај филм, нарочито сада, кад га човек не гледа први пут и кад је већ превалио тридесету.

Ти подвизи, који личе на распевано самомучење, наивни су од почетка до краја, а тог команданта Сандерса требало би одмах сменити, натрљати му нос и послати натраг на Земљу као архивара, да не луди и не уништава невине људе, који чак немају права ни да му противурече. А пре свега би требало завршити са том хистеричарком Прасковином — послати је саму у џунгле, кад је ноге толико сврбе.

И то ми је нека посада! Саме самоубице с инфантилним интелектом. Доктор није био лош, али аутор га је убио на самом почетку, према свему да не смета идиотској замисли полуделог команданта.

Најинтересантније је то што Јура све то, разуме се, не може да види, али покушај да га одвојиш од екрана и натераш га да чита, рецимо, Принца Генџија… Одувек је тако било, а вероватно ће и бити, да сваки нормални младић до одређеног узраста више воли драму јурњаве, трагања, самоистребљења, од драме људске душе… О, он ће, разуме се, потврдити да је Лав Толстој велики писац, као споменик људске душе, да је Голсворти огроман и диван као социолог, а да Димитрије Строгов нема премца у истраживању унутрашњег света новог човека. Али све ће то бити само речи. Настаће, разуме се, време када ће бити потресен кад угледа кнеза Андреју од крви и меса међу живима, када ће задрхтати од ужаса и жалости схвативши Сомса, када ће осетити понос разгледајући ослепљујуће сунце које гори у неописиво сложеној души Строговског Токмакова… Али све ће то доћи касније кад буде сазрео, кад буде стекао искуство сопствених душевних кретања.

Друга је ствар — Михаило Антонович. Подигао је главу и загледао се ситним очима у помрачину просторије, и одмах се пред њим, разуме се, нашао далеки лепотан у чудноватој одежди, чудновато очешљан и са непотребним мачем за појасом, лукав и подсмешљив грешник, јапански Дон Жуан — тачно онакав какав је својевремено искочио испод пера генијалне Јапанке у раскошном и прљавом хејанском дворцу и отишао да лута по свету, све док се и за њега нису пронашли генијални преводиоци. И Михаило Антонович га сада види тако, као да се између њих не налази девет столећа и милијарду и по километара, и види га само он, а Јури то још није дато и биће му то дато тек кроз једно пет година, кад у Јурин живот уђу и Токмаков, и Форсајти, и Каћа и Даша и многи, многи други…

Последњи истраживач умре под заставом и екран се угаси. Јура смаче са главе фонодемонстратор и замишљено рече:

„Да, одличан филм.“

„Дивота“, озбиљно рече Жилин.

„Какви људи, а?“ Јура се ухвати за чуперак косе. „Као челик… Хероји последњег корака. Само, Прасковина је некако неприродна.“

„Да, могио би се рећи.“

„Али зато Сандерс! Колико он личи на Владимира Сергејевича!“

„Мени сви они личе на Владимира Сергејевича.“

„Шта вам је!“ Јура се окрете, угледа Михаила Антоновича и поче да шапуће:

„Разуме се, сви су они прави, чисти, али…“

„Идемо боље к мени“, предложи Жилин.

Изишли су из кајут-компаније и пошли Жилину. Јура је говорио:

„Сви су они добри, не спорим, али Владимир Сергејевич — то је, разуме се, нешто сасвим друго, он је јачи од свих њих, значајнији…“

Ушли су у собу. Жилин седе и поче да посматра Јуру. Јура је говорио:

„А какво блато! Како је све то одлично урађено — мрка мочвара с огромним белим цветовима и нечија кожа која се сија у блату… И урлици џунгле…“

Он заћута.

„Вања“, рече затим опрезно, „а вама се, видим, филм не допада баш много?…“

„Шта ти је!“ рече Жилин. „Једноставно сам га већ гледао, а уз то сам стар, и све те мочваре сам видео и сам. Лутао сам по њима и знам како је тамо у ствари…“

Јура слеже раменима. Био је незадовољан.

„И одиста, драги мој, није суштина у блату.“ Жилин се завали у фотељи и заузе своју омиљену позу: забацио је главу, укрстио руке под потиљком и раширио лактове. „И не мисли, молим те, да при томе мислим на разлику у нашим годинама.

Не. Није истина да постоје деца и одрасли. Ето, на пример, ти, Михаило Антонович и ја. Да ли би ти сада при чистој свести почео да читаш Причу о Гендзију? Видим одговор на то питање на твоме лицу. А Михаило Антонович сад чита Гендзија, чини ми се, већ пети пут, а ја сам први пут осетио ту лепоту тек ове године…“ Жилин заћута и објасни: „Лепоту те књиге, разуме се. А лепоту Михаила Антоновича сам осетио много раније.“

Јура га сумњичаво погледа.

„Ја, разуме се, знам шта је то класика и остало“, рече. „Али читати Гендзија пет пута — то не бих радио. Тамо је све замршено, компликовано… А живот у суштини је једноставан, много једноставнији него што се представља у таквим књигама…“

„Живот је у својој суштини компликован“, рече Жилин. „Много компликованији него што га описују такви филмови као што су Истраживачи. Ако хоћеш, покушаћемо да све разјаснимо. Узмимо команданта Сандерса. Он има жену и сина. Има пријатеље.

А ипак, он се лако одлучује да умре. Он има савести. А како лако води у сигурну смрт своје људе…“

„Он је заборавио на све то, јер је…“

„На то се, Јура, никад не заборавља. И најважније у филму треба да буде не то што је Сандерс херојски погинуо, већ то што је успео, и како је успео, да натера себе да заборави на смрт. Јер његова погибија је, драговићу мој, била више него сигурна. Тога у филму нема и због тога све то изгледа тако просто и једноставно.

А кад би то било, онда би ти филм био досадан…“

Јура је ћутао.

„Но?“ упита Жилин.

„Можда“, преко воље проговори Јура. „Али мени се ипак чини да на живот треба гледати једноставније.“

„То ће проћи“, обећа му Жилин. Заћутали су. Жилин је посматрао лампу.

Јура рече: „Постоји кукавичлук, постоји подвиг, постоји рад интересантан и неинтересантан. Да ли све то треба мешати, представљати кукавичлук као подвиг и обрнуто?“

„А ко све то преплиће, ко је то ништавило?“ повика Жилин.

Јура се насмеја.

„Ја сам просто схематски замислио како то бива у неким књигама. Узму неког типа, пусте око њега слонове, а после се деси оно што се зове «раскошни парадокс» или «противуречна фигура». А он је — обичан тип. Исти као Гендзи.“

„Сви смо ми помало коњи“, рече Жилин. „Свако од нас је коњ на свој начин. То живот све преплиће. Његово величанство Живот. То благословено ништавило. Живот тера поноситог Јурковског да моли непомирљивог Бикова. Живот тера Бикова да одбија молбу свог најбољег пријатеља. Ко је од њих коњ, односно тип? Живот тера Жилина, који се у целости слаже са челичном линијом Бикова, да измишља причу о гигантској флуктуацији, да би тако изразио свој протест против непоколебљивости те линије. Жилин је такође тип. Сам међу слоновима, а никакве стабилности убеђења. А познати вакуум-варилац Бородин? Зар он не види смисао свог живота у томе да га дГ за идеју на олтар? И ко га је поколебао — не логиком већ изразом лица? Полутрули крчмар са Дивљег запада. Поколебао те је, зар не?“

„Па… у неком смислу…“

„Зар није тип и тај Бородин? Сад ми реци, зар није живот једноставан? Изабрао си себи принцип — и ради шта хоћеш. Али принципи су добри због тога што старе. Они старе брже од човека, а човеку преостају само они које диктира историја. На пример, у наше доба, историја је сурово објавила Јурковском: доста! Никаква открића не вреде један једини људски живот. Стављати на ризик људски живот вреди само ради живота. То нису измислили људи. То је диктирала историја, а људи су ти који су направили ту историју. Али тамо где се општи принцип сукобљава сличним принципом — тамо се завршава једноставан живот и отпочиње компликован. Такав је живот.“

„Да“, рече Јура. „Сигурно.“

Они заћуташе и Жилин поново осети мучну подвојеност, која га није напуштала већ неколико година. Као да увек кад одлази на путовање, на Земљи остаје некакав важан посао, нешто веома важно за људе, необично важно, важније од остале васионе, важније од свега што су урадиле људске руке.

На Земљи су остали људи, омладина, деца. Тамо су остајали милиони и милиони таквих Јурика и Жилин је осећао да он може да им помогне, или барем некима од њих. Свеједно где. У школском интернату. Или у фабричком клубу. Или у пионирском дому. Помоћи им да уђу у живот, помоћи им да нађу себе, да одреде своје место у свету, да науче да одмах виде многе ствари, да науче да желе да раде за хлеб.

Научити их да се не клањају ауторитетима већ да их проучавају и упоређују њихове закључке са животом. Научити их да се опрезно односе према искуству старих људи, јер се живот веома брзо мења. Научити их да презиру малограђанску мудрост. Научити их да није срамота волети и плакати због љубави.

Научити их да су скептицизам и цинизам у животу јевтини, да је то много лакше и досадније него се радовати и дивити животу.

Научити их да верују покретима душе ближњега свога. Научити их да је боље двадесет пута погрешити и преварити се него се с неповерењем понашати према свакоме.

Научити их да ствар није у томе како на тебе утичу други, већ у томе како ти утичеш на друге.

Научити их да један човек сам за себе много не вреди.

Јура уздахну и рече:

„Хајдете, Вања, да одиграмо партију шаха.“

„Хајде“, рече Жилин.