Тахмасиб

ДИОНА: ЧЕТВОРОНОШЦИ

Директора опсерваторије на Диони Јурковски је познавао одавно, још кад је овај био аспирант у Институту планетологије. Владислав Кимович Шершењ је тада код Јурковског похађао специјални курс предавања Планете гиганти. Јурковски га се сећао и волео га је због његове интелектуалне дрскости и изузетне усредсређености и упорности.

Шершењ је дошао право у кесон до дочека свог старог професора.

„Нисам очекивао, нисам очекивао“, говорио је водећи Владимира Сергејевича, држећи га за лакат према свом кабинету.

Шершењ више није био онај стари. Није више постојао витак, црнокос момак, увек преплануо и помало набурен. Шершењ је постао блед, проћелав, угојио се и стално се смешкао.

„Одиста нисам очекивао!“ понављао је са задовољством. „Како сте то одлучили да дођете овамо, нама, Владимире Сергејевичу? И нико нам ништа није рекао…“

У кабинету је Јурковског посадио за свој сто одгурнувши у страну притискивач, испод кога се налазила гомила фотокоректура, а сам је сео на столичицу преко пута стола. Јурковски се освртао око себе и задовољно климао главом. Кабинет је био омањи и скоро празан. Право радно место научника на међупланетарној станици. И сам Владислав је одговарао том месту. На себи је имао изношен, стари раднички комбинезон са заврнутим рукавима, који је био пажљиво испеглан, а пуно лице му је било брижљиво избријано.

„А ви сте остарели, Владиславе“, рече Јурковски са жаљењем. „И… хм-хм… фигура вам ваше није она стара. Ви сте били спортиста, Владиславе.“

„Шест година скоро без кретања, Владимире Сергејевичу“, рече Шершењ. „Тежа је овде педесет пута мања него на Планети, а немам времена да се, као наша омладина, мучим са федерима. Уз то ми је и срце попустило, гојим се. А и шта ће ми виткост, Владимире Сергејевичу? Жени је свеједно какав сам, а ради девојака да мршам — ни темперамент ми није тај, а и положај ми не дозвољава…“

Насмејали су се.

„А ви сте се, Владимире Сергејевичу, мало изменили.“

„Да“, рече Јурковски. „Косе мање, а памети више.“

„Има ли нешто ново у институту?“ упита Шершењ. „Како стоје ствари код Габдула Кадировича?“

„Габдул се заглибио“, рече Јурковски. „Са нестрпљењем очекује ваше резултате, Владиславе. У суштини, цела планетологија Сатурна се држи на вама. Размазили сте их, Владиславе… хм-хм… размазили.“

„Па шта ћемо“, рече Шершењ. „Због нас ствари неће стати. Следеће године отпочећемо дубинско испитивање… Када бисте ми само људе дали, Владимире Сергејевичу, стручњаке. Искусне, јаке и добре стручњаке.“

„Стручњаци“, рече смешкајући се Јурковски. „Стручњаци су свима потребни. Само, то је, узгред буди речено, ваш посао, Владиславе, да припремате стручњаке. Ви, ви сте тај ко треба да их да институту, а не институт вама. А ја сам чуо да је Милер од вас отишао на Тефију. Чак и оне што смо вам дали, ви испуштате из руку, уместо да их чувате за себе.“

Шершењ одмахну главом.

„Драги Владимире Сергејевичу“, рече, „ја треба да радим, а не стручњаке да стварам. Замислите само — Милер. Одличан атмосферичар, двадесетак добрих радова.

Али Диона мора свој програм да испуни, а не да угађа разним тамо Милерима. А такве као што је Милер нека задржи институт. Нико се неће отимати за такве. Нама су овде потребни млади, дисциплиновани људи… Ко је тамо сада у координационом одељењу? И даље Баркан?“

„Да“, рече Јурковски. „То се и види.“

„Но, но, Владиславе. Баркан је добар радник. Али, сада је отворено пет нових опсерваторија у космосу. И свима су потребни људи.“

„Но, ето, видите ли, другови! Тако је то“, рече Шершењ, „кад се не планира како треба. Опсерваторија има више, а стручњака нема више? Под таквим условима се више не може радити.“

„Добро“, весело рече Јурковски, „ваше… хмхм… незадовољство, Владиславе, свакако ћу пренети Баркану. И, уопште, Владиславе, припремите ваше жалбе и замерке. На људе и опрему. Користите случај, јер сам сада овлашћен да одлучујем и кажњавам. Добио сам највећу власт, Владиславе.“ Шершењ зачуђено подиже обрве. „Да, Владиславе, ви разговарате са генералним инспектором МУКС-а.“

Шершењ трже главу.

„Ах… тако значи?“ лагано рече. „То нисам очекивао. „Наједном се поново осмехну. „А ја, стара будала, лупам главом: како се то десило да највећи светски планетолог тако изненада, без упозорења… Интересантно, чиме је наша мала Диона заслужила посету генералног?“

Још једном се насмејаше.

„Слушајте… хм-хм… Владиславе“, рече Јурковски. „Ми смо задовољни радом опсерваторије, ви то одлично знате. Ја сам вама лично веома задовољан, Владиславе. Прецизно… хм-хм… радите. И ја се уопште нисам спремао да вас узнемиравам, како да кажем, по… хм-хм… званичној дужности. Али, ипак — питање људи. Схватите, Владиславе, извесно, ја бих рекао, законско неразумевање изазива чињеница што код вас… хм-хм… Ето, током протекле године код вас је завршено двадесет радова. Добри радови. Неки чак и одлични, на пример, онај… хм-хм… о одређивању дубине егзоферних слојева према конфигурацији сенки Прстенова. Да. Добри радови. Али међу њима нема ниједног самосталног. Шершењ и Аверин. Шершењ и Свирски. Шершењ и Шатрова… Поставља се питање: а где су, једноставно, Аверин и Шатрова? Где је само Свирски? То јест, стиче се утисак да ви водите своју одмладину на узици. Разуме се, много је важнији резултат, победнику се не суди… хм-хм… али ни при вашој заузетости, ви немате права да испуштате из вида и припрему стручњака. Они ће раније или касније морати да раде самостално. И да уче друге. Како је код вас у том погледу?“

„Питање је на свом месту, Владимире Сергејевичу“, рече Шершењ после краћег ћутања. „Али, како одговорити на њега — то одиста не знам. И све то изгледа сумњиво. Ја бих рекао — одвратно. Ја сам већ неколико пута покушавао да одбијем коауторство — знате, да бих једноставно спасао своје лице. И замислите, момци ми не допуштају! И ја их схватам. Ето, Тоља Кравец“, лупио је дланом по фотокоректури. „Одличан практичар. Мајстор прецизног мерења. Одличан инжењер.

Али…“ он рашири руке, „он нема довољно искуства, шта ли… Огроман, најинтересантнији материјал осматрања и — практично потпуна неспособност за квалификовану анализу резултата. Ви знате, Владимире Сергејевичу, ја сам научник, мени је жао материјала који пропада, а објавити га у сировом облику, да би закључке извлачио Габдул Кадирович — то такође некако не иде! Не могу да издржим, седам за сто, почињем да интерпретирам сам. Но… самољубље… Тако се и појављује — Шершењ и Кравец.“

„Да“, замишљено рече Јурковски. „Дешава се. Не узнемиравајте се због тога, Владиславе, није то ништа страшно… Ми вас одлично познајемо. Да, Анатолиј Кравец. Чини ми се да га се… хм-хм… сећам. Људескара. Веома љубазан и учтив. Да, да, сећам га се. Био је, сећам се, одличан студент, вредан. Ја сам био убеђен да је он на Земљи, у Абастуманији… Да. Знате, Владиславе, испричајте ми, молим вас, нешто о вашим сарадницима. Ја сам их већ скоро све позаборављао.“

„Па“, рече Шершењ, „то није тешко. Нас је овде, на Диони, све у свему осморо.

Но, Дица и Олењеву ћемо искључити — они су инжењери-контролори. Одлични, паметни момци, ниједног несрећног случаја за три године рада. О мени такође нећемо говорити. Значи имамо још пет астронома. Аверин. Астрофизичар. Обећава да ће постати драгоцен радник, али се за сада много разбацује. Мени лично се та особина никада и ни код кога није много допадала. Због тога Милер и ја никако нисмо могли да се сложимо. Тако, онда имамо Свирског, Виталија. Такође астрофизичар.“

„Дозволите“, рече Јурковски, наједном синувши лицем. „Аверин и Свирски! Како да не… То је био одличан пар. Сећам се, био сам лоше расположен и оборио сам Аверина, а Свирски је одбио да полаже. Сећам се, то је била дирљива буна… Да, то су били одлични другови. Како да се не сећам.“

„Сад су се охладили један према другоме“, тужно рече Шершењ.

„А шта се… хм-хм… десило?“

„Девојка“, љутито рече Шершењ. „Обојица су се преко ушију заљубила у Зину Шатрову…“

„Сећам се!“ узвикну Јурковски. „Мала, весела, очи плаве као… хм-хм… незаборавак. Сви су јој се удварали, а она је свима одговарала шалом. Била је јако весела.“

„Сад више није“, рече Шершењ. „Запетљао сам се у тим стварима срца, Владимире Сергејевичу. Нека буде како ви хоћете, али што се тиче тога, увек сам иступао против вас и иступаћу и даље. Младим девојкама није место на удаљеним базама, Владимире Сергејевичу.“

„Оставите се, Владиславе“, рече Јурковски и намршти се.

„Ствар није у томе, на крају крајева. И ако сам много очекивао од тог пара — од Аверина и Свирског. Али они су затражили различите теме. Сад њихову стару тему разрађујемо Аверин и ја, а Свирски ради одвојено. Да, Свирски. Миран, уздржљив, иако помало и флегматичан. Имам намеру да га оставим као свог заменика кад одем на одмор. Још није сасвим самосталан, мора му се пружати помоћ. Но, о Тољи Кравецу сам већ причао. Зина Шатрова…“ Шершењ заћута и почеша се иза увета.

„Девојка!“ рече. „Зна ствари, разуме се, али… Таква, знате, губи се у свему.

Емоције. Уосталом, не бих имао неких замерка на њен рад. Свој хлеб на Диони зарађује. И, на крају, Базанов.“

Шершењ заћута и замисли се. Јурковски баци поглед на фотокоректуру, а онда више није могао да издржи, подиже притискивач с ње и прочита: ШЕРШЕЊ И КРАВЕЦ: ПРАШИНА КОЈА САЧИЊАВА ПРСТЕНОВЕ САТУРНА.

Уздахну и баци поглед на Шершења.

„Но“, упита, „какав је… хм-хм… Базанов?“

„Базанов је одличан радник“, одлучно рече Шершењ. „Мало је плах, али је добра, паметна глава. Тешко је изићи с њим на крај, то је истина.“ Базанов… Нешто га се не сећам… „Чиме се бави?“

„Атмосферац. Знате, Владимире Сергејевичу, он је сувише прецизан. Рад је готов, њему је још Милер помагао, треба га објавити — а он неће! Стално је нечим незадовољан, стално му се чини да нешто није довољно обрадио… Знате, такав… самокритичан човек. Самокритичан и упоран. Одавно већ користимо његове резултате… Глупо испада — немамо на шта да се позовемо, кад их користимо. А ја се, отворено говорећи, много не узбуђујем. Упоран је и јако раздражљив.“

„Да“, рече Јурковски. „Сећам га се. Такав је… хм-хм… самосталан, био и као студент. Да… веома.“ Као случајно узе у руку фотокоректуру и расејано поче да је прелистава. „Да… хм-хм… интересантно. А овај рад вам још нисам видео, Владиславе“, рече.

„То је најновији“, рече Шершењ смешкајући се. „Коректуру ћу сам, према свему, однети на Земљу кад пођем на одмор. Дошли смо до парадоксалних резултата, Владимире Сергејевичу. Запрепашћујући резултати. Ево, погледајте…“

Шершењ обиђе сто и наже се над Јурковским, али у том тренутку неко закуца на врата.

„Извинит, Владимире Сергејевичу“, рече Шершењ и усправи се. „Уђите!“ гласно рече.

Кроз низак, овалан отвор, сагавши се, уђе кошчат, блед млађи човек. Јурковски га одмах препознаде — то је био Пећа Базанов, доброћудан, паметан и поштен младић, велика добричина. Јурковски већ поче да му се смешка, али му Базанов само хладно климну главом, приђе сточићу и стави испред Шершења на сто једну фасциклу.

„Ево прорачуна“, рече. „Коефицијенти апсорпције.“

Јурковски мирно рече:

„Шта је то, Петре… хм-хм… не сећам се како вам оно беше презиме по оцу, нећете ни да се поздравите са мном?“

„Извините, Владимире Сергејевичу“, рече овај. „Добар дан. Чини ми се да сам се мало заборавио.“

„Чини ми се да сте се одиста заборавили, Базанове“, тихо рече Шершењ.

Базанов слеже раменима и изиђе залупивши за собом вратима. Јурковски се нагло исправи и умало не лупи главом о таваницу. Шерсењ га ухвати за руку.

„Магнетне потковице код нас треба држати на поду, друже генерални инспекторе“, рече смејући се. „Ово вам није ваш Тахмасиб.“

Јурковски погледа према затвореним вратима. Зар је то Базанов, зачуђено помисли.

Шершењ се уозбиљи.

„Не чудите се понашању Базанова“, рече. „Ми смо се посвађали баш због тих коефицијената апсорпције. Он сматра да је испод његовог достојанства да прорачунава каефицијенте и већ два дана због тога терорише целу опсерваторију.“

Јурковски се намршти покушавајући да се нечега сети. А онда једноставно одмахну руком.

„Нећемо више о томе“, рече. „Дајте, Владиславе, да погледамо те ваше парадоксе…“

Од Тахмасиба је за цилиндричну кулу лифта, преко камените равне површине, била затегнута танка сајла. Јура се лагано и опрезно кретао по њој, са задовољством осећајући да период припрема у условима бестежинског стања на Земљи није био узалудан. Испред њега, на педесетак корачаја, у жутој светлости Сатурна светлуцао се скафандер Михаила Антоновича.

Огромни жути срп Сатурна видео се са стране. Напред се налазио зеленкасти млади месец — то је био Титан, највећи природни трабант у Сунчевом систему. Јура се осврте према Сатурну. Прстенови Сатурна се са Дионе нису видели. Видео се само танки, сребрнасти зрак, који је тај срп секао на два дела. Неосветљени део диска Сатурна пресијавао се зеленкастом светлошћу. Негде са друге стране Сатурна окретала се Реја.

Михаило Антонович сачека Јуру и они се заједно провукоше кроз ниска, полукружна врата. Опсерваторија се налазила под површином Дионе. На површини су се налазиле само мрежасте куле интерферометара и параболоиди антена, које су личиле на огромне тањире. У кесону, извлачећи се из скафандера, Михаил Антонович рече:

„Ја ћу, Јура, отићи у библиотеку, а ти се овде прошетај, погледај мало.

Сарадници су овде млади, брзо ћеш се упознати с њима. Наћи ћемо се кроз једно два сата… Или се врати сам право на брод. Он лупи Јуру по рамену и, правећи буку својим металним потковицама, оде ходником улево.“ Јура крете надесно.

Ходник је био овалан, обложен пластичном масом; само се под ногама налазила уска челична стаза, изгребана потковицама. Дуж ходника су се пружале цеви. У њима је нешто клокотало и бућкало. Мирисало је на боровину и угрејани метал.

Јура прође поред неких отворених врата. У просторији није било никога, само су се на пулту који се видео кроз врата палиле и гасиле разнобојне лампице. Како је тихо, помисли Јура. Нико се не види и нико се не чује. Скрете у попречни ходник и зачу музику. Неко је негде свирао на гитари, сигурно и лагано, неку тужну мелодију. Зар је и на Реји тако? — наједном помисли Јура. Он је волео да око њега буде бучно, да сви увек буду заједно, да се смеју, шале и певају. И наједном је осетио тугу. Онда помисли да су сада сигурно сви на својим радним местима, али ипак не могаде да се ослободи утиска да људи у оваквим кружним, празним ходницима не могу да се не досађују — и овде и на другим далеким планетама. Кривац је вероватно била гитара.

Наједном неко злобним гласом проговори изнад његове главе:

„А, то те се већ не тиче! Уопште те се не тиче!“

Јура се заустави. Ходник је био празан. Зачу се и други глас, који као да се извињавао:

„Нисам мислио ништа лоше, Виталије. Јер то одиста није потребно ни теби, ни њој, ни Владиславу Кимовичу. То никоме није потребно. Ја сам само хтео да кажем…“

Глас пун злобе га прекиде:

„Већ сам чуо, и све ми је то дојадило! И оставите ме на миру с тим вашим Аверином, те трпајте нос у моје личне ствари! Молим вас само једно: дајте ми да одрадим своје три године — и губите се до стотину ђавола?…“

Лево од Јуре отворише се једна врата и у ходник излете белокос младић од око двадесет и пет година. Његова светла коса била је разбарушена, лице црвено и бесно. Он бесно залупи врата за собом и заустави се пред Јуром. Један тренутак су се посматрали.

„Ко сте ви?“ упита белокоси.

„Ја“, рече Јура, „ја сам са Тахмасиба.“

„А“, презриво рече белокоси. „Значи, још један љубимац!“

Он заобиђе Јуру и појури ходником, стално поскакујући до таванице и гунђајући:

„Идите сви до сто ђавола! Идите сви…“ Јура хладно викну за њим:

„Да нисте можда прст пригњечили, јуначино?“ Белокоси се не окрете.

Гле, помисли Јура. Овде баш и није тако досадно као што то на први поглед изгледа.

Окренуо се према отвору и констатовао да се пред њим налази још један човек, вероватно онај који се извињавао. Био је као од брега одваљен, широких рамена и одевен не без укуса. Коса му је била лепо зачешљана, а лице румено и тужно.

„Ви сте са Тахмасиба?“ тихо упита климнувши главом.

„Да“, рече Јура.

„Са Владимиром Сергејевичем Јурковским? Добар дан.“ Човек пружи руку. „Ја сам Кравец, Анатолије. Ви ћете радити код нас?“

„Не“, рече Јура. „Ја сам овде само у проласку.“

„Ах, у проласку?“ рече Кравец и даље држећи Јурину руку. Длан му је био сув и хладан.

„Јурије Бородин“, рече Јура.

„Драго ми је“, рече Кравец и најзад пусти Јурину руку. „Значи, ви сте у проласку. Реците, Јура, да ли је Владимир Сергејевич овамо одиста стигао у инспекцију?“

„Не знам“, рече Јура.

Румено лице Анатолија Кравец постаде јос тужније. „Па да, разуме се, одакле бисте то и могли да знате… Овде, код нас, наједном су почеле да се шире гласине… Да ли одавно познајете Владимира Сергејевича?“

„Месец дана“, преко воље одговори Јура. Он је већ схватао да му се Кравец не допада. Можда због тога што је са белокосим говорио извињавајућим гласом. Или због тога што је стално постављао питања на која Јура није желео да одговара.

„А ја га познајем већ дуже времена“, рече Кравец. „Студирао сам код њега.“

Наједном се трже. „Зашто стојимо овде, у ходнику? Уђите!“ Јура закорачи преко прага. Просторија у коју је ушао према свему је била лабораторија за пропрачунавања. Дуж зидова су се пружале стаклене сталаже електронске машине за рачунање. На средини се налазио бели пулт и огроман сто, претрпан разним папирима и схемама. На столу се налазило и неколико омањих ручних електричних машина за рачунање.

„То је наш мозак“, рече Кравец. „Седните.“ Јура остаде стојећи. Ћутање се отезало.

„На Тахмасибу се налази иста таква машина“, изјави Јура.

„Сад сви посматрају“, проговори Кравец. „Видите, никога нема. Код нас уопште сви много посматрају. Много раде. Време лети скоро неприметно. Понекад због рада долази до таквих свађа…“ Одмахнуо је руком и насмејао се. „Наши астрофизичари су се сасвим посвађали. Свако има своју идеју и свако сматра да је онај други — будала. Сви се објашњавају преко мене. А ја извлачим дебљи крај и од једних и од других.“

Кравец заћута и погледа у Јуру као да нешто очекује.

„Шта ћете“, рече Јура гледајући у страну. „Дешава се.“

Разуме се, помисли он, нико не жели да свађе износи из своје куће.

„Нас је овде мало“, рече Кравец, „сви смо јако заузети. Наш директор Владислав Кимович јако је добар човек, али је и он јако заузет. Тако да на први поглед може да изгледа као да је код нас јако досадно. А, у ствари, свако од нас данима седи над својим радом.“

Поново погледа у Јуру. Јура учтиво одговори:

„Да, разуме се, овде имате шта да радите. Космос је место за рад, а не за забаву. Па ипак, изгледа да је код вас помало празно. Само што негде свира гитара.“

„А“, рече Кравец смешкајући се, „то се наш Диц дубоко замислио.“

Врата се отворише и у лабораторију уђе сићушна девојка с огромним свежњем папира у рукама. Она за собом врата затвори раменом и погледа у Јуру. Сигурно се била управо пробудила — очи су јој биле натекле.

„Добар дан“, рече Јура.

Девојка само покрену усне, без и једног јединог звука, и тихо приђе столу.

Кравец рече:

„Ово је Зина Шатрова. А ово је, Зиночка, Јурије Бородин. Он је допутовао заједно са Владимиром Сергејевичем Јурковским.“

Девојка климну главом не дижући очи. Јура је покушавао да схвати да ли се према свима који су стигли са Јурковским на Тахмасибу сарадници ове опсерваторије тако чудно односе. Погледа у Кравеца. Кравец је гледао Зину и, изгледа, нешто прорачунавао. Зина је ћутке прелиставала оне папире. Кад је привукла себи електричну машину за рачунање и почела да откуцава бројеве, Кравец се окрете Јури:

„Но, Јура, хоћете ли…“

Прекинуло га је меко брундање радиофона. Извинио се и брзо извукао из џепа радиофон.

„Анатолије?“ зачу се дубок глас.

„Да, ја сам, Владиславе Кимовичу.“

„Анатолије, отиђи, молим те, до Базанова. У библиотеци је.“

Кравец погледа у Јуру.

„Код мене…“ започе.

Глас у радиофону поче да се удаљава:

„Добар дан, Владимире Сергејевичу… Да, да, схеме сам припремио…“

Веза се прекиде. Кравец стави радиофон у џеп и неодлучно погледа према Зини и Јури.

„Мораћу да одем“, рече. „Директор ме је замолио да помогнем нашем атмосферичару… Зина, буди тако добра, покажи нашем госту опсерваторију. Узми у обзир да је он добар пријатеиј Владимира Сергејевича, да му треба указати пажњу…“

Зина ништа не одговори. Као да Кравеца није ни чула, само главу још више саже.

Кравец се осмехну Јури својим тужним осмехом, подиже обрве, рашири руке и изиђе.

Јура се примаче пулту и баци поглед на девојку. Имала је мило и преморено лице.

Шта то све значи — да ли је Владимир Сергејевич одиста дошао у инспекцију?

Узми у обзир, он је добар пријатељ Владимира Сергејевича.

Нека све иде до сто ђавола! Јура осети да све то значи нешто лоше. Осећао је потребу да се у нешто умеша. Да оде и остави све овако како јесте — то би било немогуће. Поново погледа у Зину. Девојка је радила. Никад раније није видео да тако мила девојка може да буде тако тужна и ћутљива. Сигурно су је увредили, наједном помисли. Јасно је као сунце да су је увредили. У твом присуству су увредили човека — и ти си крив, аутоматски се сетио. Но, добро…

„Шта је ово?“ Јура гласно упита и прстом показа на једну од лампи које су намигивале. Зина се трже и подиже главу.

„Ово?“ упита. Први пут је подигла на њега своје очи. Имала је необичне, огромне плаве очи. Јура храбро рече:

„Да, баш то.“

Зина га је и даље гледала.

„Реците“, упита она, „ви ћете радити код нас?“

„Не“, рече Јура и приђе столу. „Ја нећу радити код вас. Ја сам овде у проласку.

И ја нисам никакав пријатељ Владимира Сергејевича. Једва да се и познајем с њим. Нити сам некакав његов љубимац. Ја сам вакуум-варилац.“

Она пређе руком преко лица.

„Станите“, промрмља. „Вакуум-варилац? Зашто вакуум-варилац?“

„А зашто да не?“ упита Јура, некако осетивши да је за ову дивну, тужну девојку веома важно то што је он баш вакуум-варилац, а не нешто друго. Никад се још није толико радовао што је вакуум-варилац.

„Извините“, рече девојка. „Ја сам вас заменила.“

„С ким то?“

„Не знам. Мислила сам… Не знам. Није ни важно.“ Јура обиђе сто и заустави се поред ње гледајући је одозго.

„Причајте“, рече јој.

„О чему?“

„О свему. О свему што се овде, код вас, дешава.“ Наједном Јура угледа како су на блиставу површину стола почеле да падају капи. Осети како га нешто стеже у грлу.

„Но, још је само то требало“, љутито рече.

Зина затресе главом. Он преплашено погледа према вратима и претећи рече:

„Престаните да плачете! Каква срамота!“

Она подиже главу. Лице јој је било мокро и жалосно, очи су јој још више отекле.

„Како би… ви… тако“, проговорила је. Он извуче из џепа марамицу и стави јој је у мокри длан. Она поче да брише образе.

„Ко вас је увредио?“ тихо упита Јура. „Кравец? Да пођем и да му разбијем њушку, хоћете?“

Она сави марамицу и покуша да се осмехне. Затим упита:

„Слушајте, ви сте одиста вакуум-варилац?“

„Јесам. Само, молим вас, не плачите. Први пут видим да неко плаче због тога што је угледао вакуум-вариоца.“

„А да ли је истина да је Јурковски довео са собом на опсерваторију свог љубимца?“

„Каквог сад љубимца?“ запрепасти се Јура.

„Код нас се овде причало да Јурковски хоће да смести на Диони свог љубимца астрофизичара…“

„Какве су то сад глупости?“ рече Јура. „На броду се налазе само посада, Јурковски и ја. Нема никаквих астролизичара.“

„Истина?“

„Па разуме се да је истина! И уопште — у Јурковског љубимци! То треба замислити! Ко вам је то рекао? Кравец?“

Она поново одмахну главом.

„Добро.“ Јура ногом привуче столицу и седе. „Ви ипак причајте. Све испричајте.

Ко вас је увредио?“

„Нико“, рече она тихо. „Ја сам једноставно лош радник. А уза све то и с неуравнотеженом психом“, тужно се осмехнула. „Наш директор је у принципу против жена на опсерваторији. Хвала му за то што ме није одмах вратио на Планету. Од стида не бих знала шта да радим. На Земљи бих морала да мењам струку. А то не бих хтела ни у ком случају. Иако ми овде ништа не полази за руком, ја се барем налазим на опсерваторији код истакнутог научника. Ја волим све то“, грчевито је уздахнула. „Ја сам мислила да ми је позив…“

Јура рече кроз зубе:

„Први пут чујем за човека који воли свој позив и коме ништа не полази за руком.“

Слегла је раменима.“Ви волите свој позив?“

„Да.“

„И ништа вам не полази за руком?“

„Ја сам једноставно неталентована“, рече она.

„Како је то могуће?“

„Не знам.“

Јура се уједе за усну и замисли.

„Слушајте“, рече. „Слушајте, Зиночка, а како остали?“

„Ко?“

„Остали на опсерваторији…“

Зина дубоко узмахну.

„Постали су сасвим другачији него што су били на Земљи. Базанов све мрзи, а ове две будале су уобразиле богзна шта, посвађале су се и сад не говоре ни са мном ни један са другим…“

„А Кравец?“

„Кравец је — улизица“, равнодушно рече Зина. „Њега се ништа не тиче.“ Наједном га је забринуто погледала. „Само, молим вас, ви никоме не говорите ово што сам вам сада причала. Јер, онда ми овде нема живота. Почеће разни прекори, општа расуђивања о суштини женске природе…“

Јура је погледа запрепашћено.

„Како то?“ рече. „И нико о томе ништа не зна?“

„А коме то може да буде интересантно?“ осмехну се Зина тужно. „Јер ми смо најбоља од свих далеких опсерваторија…“

Врата се отворише. Онај белокоси момак се угура до појаса, баци поглед на Јуру непријатно намрштивши нос, онда погледа Зину, па опет Јуру. Зина устаде.

„Упознајте се“, рече дрхтавим гласом. „Ово је Свирски, Виталије Свирски, астрофизичар. А ово је Јурије Бородин…“

„Предајеш дужност?“ непријатним гласом упита Свирски. „Но, онда нећу да сметам.“

Он поче да затвара врата, али Јура подиже руку:

„Тренутак“ рече.

„И пет“, љубазно се накези Свирски. „Али други пут. А сад нећу да нарушавам ваш разговор у четири ока, драги колега.“

Зина га запрепашћено погледа и покри лице рукама. „Ја ти нисам колега, будало једна“, тихо рече Јура и пође на њега. Свирски га бесно погледа. „И ја ћу сада да разговарам с тобом, разумеш? Али прво се извини девојци, стоко једна!“

Јура је био на пет корачаји од врата кад Свирски, зверски истуривши чељуст, крете према њему.

Биков је корачао по кајут-компанији ставивши руке на леђа и опустивши главу.

Жилин је стајао наслонивши се на врата која су водила у командно одељење.

Јурковски је, стегавши прсте, седео за столом. Сва тројица су слушала Михаила Антоновича. Михаило Антонович је говорио узбуђено и ватрено, ставивши десну руку на леву страну груди.

„…И веруј ми, Волођењка, никад у животу нисам чуо толико гадости о људима.

Сви су гадни и одвратни, само је Базанов добар. Шершењ је, видите ли, тиранин и диктатор, све је измучио, дрско диктира своју вољу. Сви га се боје. Био је један храбар човек на Диони, Милер, и њега је Шершењ, видите ии, отерао.

Базанов не одриче научне заслуге Шершења, он се чак, видите ли, одушевљава њима и тврди да опсерваторија ужива такав углед само захваљујући Шершењу, али зато, видите ли, код њих влада непоштење. Шершењ има свог специјалног доушника и провокатора, неког неталентованог Кравеца. Тај Кравец, видите ли, свуда прислушкује, а после све преноси Шершењу. По наређењу директора он шири лажи и међусобно завађа људе. Тако рећи — подели, па владај. Узгред буди речено, док смо ми разговарали, тај несрећни Кравец је дошао у библиотеку по неку књигу. Како му је тај Базанов подвикнуо: «Губи се напоље!» Несрећни Кравец, симпатичан момак, чак није успео ни да ми се представи као што треба.

Поцрвенео је и отишао, чак ни књигу није узео. Ја, разуме се, нисам могао да се уздржим и очитао сам Базанову вакелу. Директно сам му и рекао: «Шта то радите, Пећа? Зар се може тако?»„

Михаило Антонович се заустави да узме ваздуха и обрише лице марамицам.

„Ето, видите“, настави, „Базанов је, видите ли, морално потпуно чист. Он не подноси кад се неко некоме улагује и додворује. Овде постоји млада сарадница Зина, астрофизичар. Одмах јој је прикачио два каваљера, па је чак уобразио да су се због ње и потукли. Она, видите ли, даје авансе и једном и другом, а они као петлови… При чему, пазите, сам додаје да су то све само гласине, али чињеница остаје чињеница — сва тројица су, наводно, у завади због ње. Али ни то још није све. Базанов је у одличним односима са свим астрономима, увукао је у своју групу и инжењере-контролоре. Сви су за њега кретени, идиоти, нико не уме да ради, сви су недоучени… Коса ми се дизала на глави док сам све то слушао!

Волођењка, замисли само… Знаш ли кога он сматра за главног кривца за све то?“

Михаило Антонович направи ефектну паузу. Биков се заустави и погледа га.

Јурковски, стегавши вилице, поче да жмирка.

„Тебе!“ рече Михаило Антонович гласом који је дрхтао од узбуђења. „Својим ушима нисам могао да верујем! Генерални инспектор МУКС-а прикрива све те безобразлуке.

Али ни то још није све — он доводи собом на опсерваторију некакве своје тајанствене љубимце, смешта их тамо, а обичне људе због којекаквих ситница враћа на Земљу. Свуда је поставио своје љубимце типа Шершења! Ја то више нисам могао да издржим. Рекао сам му: «Извините, голубићу, али да ли вам је јасно шта уопште говорите?»„

Михаило Антонович поново уздахну и заћута. Биков настави да корача по кајут-компанији.

„Тако“, рече Јурковски. „Чиме се онда завршио ваш разговор?“

Михаило Антонович поносито рече:

„Више нисам одиста могао да га слушам. Нисам могао да га слушам како се баца блатом на тебе, Волођењка, и на колектив наше најбоље далеке опсерваторије.

Устао сам, поздравио се и отишао. Надам се да га је после тога било срамота.“

Јурковски је седео оборивши главу. Биков му с осмејком добаци:

„Добро и у слози живе код тебе на базама, генерални инспекторе. Одлично живе људи, нема шта.“

„Ја бих, да сам на твоме месту, Волођењка, предузео одговарајуће кораке“, рече Михаило Антонович.

„Базанова треба вратити на Земљу без права да убудуће ради на ванземаљским базама. Такви људи су веома опасни, Волођењка, то и сам знаш…“

Јурковски рече не дижући главу:

„Добро. Хвала, Михаило. Мораћу нешто да предузмем.“

Жилин тихо рече:

„А можда је једноставно преморен?“

„Коме је лакше од тога?“ упита Биков.

„Да“, рече Јурковски и тешко уздахну. „Базанова ћемо морати да уклонимо.“

У ходнику се зачу брзо ударање потковица.

„Јура се враћа“, рече Жилин.

„Да ручамо“, рече Биков. „Ти ћеш с нама да ручаш, Владимире?“

„Не. Ручаћу код Шершења. Има још доста ствари о којима морамо да се договоримо.“

Жилин је био окренут вратима и први погледа Јуру. Исколачио је очи и подигао обрве. Тада се и остали окренуше према Јури.

„Шта то значи, стажисто?“ упита Биков.

„Шта је то с тобом, Јура?“ узвикну Михаило Антонович.

Јура је заиста изгледао јадно. Лево око му је било затворено огромном модрицом, нос му је био деформисан, усне су му биле отекле и поцрнеле. Леву руку је држао савијену у лакту, прсти десне су му били улепљени фластерима. На предњој страни блузе виделе су се на брзу руку опране мрке флеке.

„Потукао сам се“, намргођено одговори Јура.

„С ким сте се то потукли, стажисто?“

„Тукао сам се са Свирским.“

„Ко је то?“

„То је један млади астрофизичар у опсерваторији“, објасни Јурковски. „Зашто сте се тукли, кадете?“

„Увредио је девојку“, рече Јура. Гледао је право у очи Жилину. „Затражио сам од њега да јој се извини.“

„И?“

„Па, потукли смо се.“

Жилин једва приметно одобравајући климну главом. Јурковски устаде, прошета се по просторији и заустави се пред Јуром стрпавши руке у џепове халата.

„Ја то тумачим овако, кадете“, рече леденим гласом. „Ви сте на опсерваторији приредили одвратну тучу.“

„Не“, рече Јура. „Ви сте се потукли и претукли сте сарадника опсерваторије.“

„Да“, рече Јура. „Али другачије нисам ни могао да поступим. Ја сам морао да га натерам да се извини.“

„Јеси ли га натерао?“ брзо упита Жилин.

Јура се мало колебао, а онда одговори:

„Извинио се. Касније.“

Јурковски љутито упита:

„До ђавола, какве то везе има, Иване?“

„Извините, Владимире Сергејевичу“, мирно рече Иван.

Јурковски се поново окрете Јури.

„Свеједно, то је туча“, рече. „Тако то барем изгледа. Слушајте, кадете, ја верујем да сте то урадили из најбољих побуда, али — мораћете да се извините.“

„Коме?“ одмах упита Јура.

„Пре свега, Свирском.“

„И још?“

„А онда и директору опсерваторије.“

„Не!“ рече Јура.

„Мораћете!“

„Нећу.“

„Шта то значи — нећу?! Ви сте започели тучу на његовој опсерваторији. То је одвратно. И ви још одбијате да се извините?“

„Подлацу се нећу извињавати“, мирним гласом одговори Јура.

„Ћути, стажисто!“ заурла Биков.

Настаде тишина. Михаило Антонович је тужно уздисао и одмахивао главом. Јурковски је и даље забезекнуто гледао Јуру.

Жилин се наједном одвоји од зида, приђе Јури и стави му руку на раме.

„Извините, Алексеј Петровичу“, рече. „Мени се чини да Бородину треба пружити могућност да исприча све по реду.“

„А ко му брани?“ љутито рече Биков. Видело се да је незадовољан свим што се дешавало око њега.

„Причај, Јура“, рече Жилин.

„Шта да причам?“ тихо започе Јура. А онда наједном поче да виче: „То треба видети! И чути! Те будале треба одмах најурити одавде! Ви говорите опсерваторија, опсерваторија! А то је јазбина! Овде људи плачу, да ли ме схватате? Плачу!“

„Мирније, кадете“, рече Јурковски.

„Не могу мирно! Ви говорите — извините се. Нећу да се извињавам инквизитору!

Свињи, која хушка те будале једну против друге и против девојке! Где су вам очи, генерални инспекторе? Целу ту јазбину треба одмах вратити на Земљу, јер ће, иначе, почети да иду четвороношке, почеће да уједају!“

„Смири се и испричај све по реду!“ рече Жилин.

И Јура исприча. Како се упознао са Зином Шатровом, како је она плакала, како је схватио да мора одмах да се умеша и како је почео од Свирског, који је до те мере остао без памети да је почео да верује свим гадостима о девојци коју је волео. Како је натерао Аверина и Свирског да «отворено поразговарају» и како се испоставило да Свирски никад није рекао о Аверину да је неталентован и улизица и да Аверин чак није ни подозревао да су Свирског, наводно, више пута ноћу изводили из Зинине собе. Како су контролору Дицу одузели гитару и сазнали да он никада није ширио гласине о Базанову и Тањи Олењиној… И како се одмах испоставило да је све то Кравецово масло и да Шершењ не може за све то да не зна, јер он у ствари и јесте највећи гад…

„Момци су ме послали вама, Владимире Сергејевичу, да ви нешто предузмете. И боље ће бити да ви нешто урадите, јер ће иначе они сами… Они су већ спремни.“

Јурковски је седео у фотељи за столом и лице му је било тако старо и јадно да се Јура заустави и погледа према Жилину. Али Жилин му опет једва приметно само климну главом.

„За ове речи такође ћете одговарати“, процеди Шершењ.

„Умукни!“ повика мали, црнопути Аверин, који је седео поред Јуре. „Не прекидај ме! Другови, како то он сме да нам сваки час упада у реч?“

Јурковски сачека да се галама утиша и настави:

„Све је до те мере одвратно да сам ја такву могућност искључивао. Било је потребно да се умеша један сасвим стран човек, дечак, да би… Да. Одвратно.

Нисам то очекивао од вас, младих. Како је то једноставно — вратити вас у првобитно стање, поставити вас на четири ноге — три године, један частољубиви манијак и један провинцијски интригант. И ви сте се повиновали, постали сте звери, изгубили сте људски лик. Млади, весели, поштени момци… Срамота!“

Јурковски направи паузу и баци поглед на астрономе. Све је то узалуд, помисли.

Њима није стало до мене. Они су седели у гомили и с мржњом посматрали Шершења и Кравеца.

„У реду. Новог директора ћу послати са Титана. Два дана можете да митингујете и мислите. Ви, бедни и слаби, вама говорим: мислите! А сад можете да идете.“

Сви устадоше и оборених глава изађоше из кабинета. Шершењ такође устаде и клатећи се у магнетним ципелама приђе Јурковском.

„То је самовоља“, просикта. „Ви реметите рад опсерваторије.“

Јурковски се са гадљивим изразом лица одмаче од њега.

„Слушајте, Шершењ“, рече. „На вашем месту, ја бих се убио.“