Тахмасиб

ПРСТЕН-1: МОРА ДА ЖИВИ

„Волођењка, помери се мало“, рече Михаило Антонович. „Стално ударам лактом о тебе. Ако изненада будем морао да уђем у вираж…“

„Изволи, изволи“, рече Јурковски. „Само, немам куда, у ствари. Чудно тесно је овде. Ко ли је правио ове… хм-хм… апарате…“

„Таааако. Сасвим је довољно, Волођењка…“

У космоскафу је било ужасно тесно. Мала, округла ракета је била прорачуната само за једног човека, али су се обично у њу трпала по двојица. Али ни то није било све — по правилима безбедности, за време радова над Прстеном посада је на себи морала да има скафандере са скинутим шлемовима. Удвоје, у скафандерима, а уз то још и са шлемовима који су висили на леђима, у космоскафу човек одиста није имао куд да се окрене. Михаило Антонович се сместло у удобну фотељу са меким ременима и тешко је преживљавао то што је његов друг Волођењка морао да се завуче некуд између поклопца регенератора и пулта за бомбардовање.

Јурковски је, притискајући лице на биноктар, с времена на време шкљоцао својим фото-апаратима.

„Мало прикочи, Мишо“, говорио је. „Тако… заустави се… Фуј, до ђавола, како је то код њих неудобно конструисано…“

Михаило Антонович је, са задовољством окрећући управљач, нетремице посматрао екран телепројектора. Космоскаф је лагано пловио двадесет и пет километара над средњом површином Прстена. Напред се, као огроман мутножути грб, видео воденасти Сатурн. Ниже, десно и лево, преко целог екрана се пружало пљоснато поље које је светлуцало. Из даљине изгледало је као да је било покривено зеленкастом измаглицом, и као да је та гигантска планета била пресечена на двоје. А под космоскафом се кретао прави поток камења: комади угластих стена, ситног шљунка, прашине, која се преливала у свим дугиним бојама. Понекад се у том потоку запазало чудновато кретање и тада је Јурковски говорио: „Прикочи, Михаило… Баш тако…“ И неколико пута би шкљоцнуо камерама. Та неодређена и непојмљива кретања су привлачила његову посебну пажњу. Прстен није био гомила камења, који су били бачени у мртво, инертно кретање око Сатурна; та гомила је живела својим чудним, несхватљивим животом и законитост тог живота је требало открити.

Михаило Антонович је био срећан. Он је нежно притискао полуге команди, с уживањем осећајући како ракета послушно ослушкује сваки покрет његових прстију. Како је то дивно — управљати бродом без киберштурмана, без све оне електронике, бионике и кибернетике, уздати се само у себе, предавати се потпуној и безграничној уверености у себе и знати да се између тебе и брода налази само овај мекани, удобни управљач и да не мораш већ навикнутим напором воље да тераш од себе помисао да под твојим ногама клокоће, иако мирна, ипак ужасна снага, која је у стању да претвори у прашину целу планету. Михаило Антонович је имао богату уобразиљу, у души је увек био помало назадан, и спори космоскаф с његовим слабим моторима му је изгледао угодан и домаћи у поређењу са фотонским чудовиштем Тахмасибом и другим сличним чудовиштима с којима је имао посла за двадесет и пет година свог навигаторског рада.

Осим тога, он се, као и увек, одушевљавао дијамантским преливима Прстена, који су светлуцали у свим дугиним бојама. Михаило Антонович је одувек осећао слабост према Сатурну и његовим Прстеновима. Прстен је био изузетно леп. Он је био много лепши него што је то Михаило Антонович могао да исприча, а ипак, сваки пут када би га видео, он је желео о њему да прича.

„Како је само лепо“, рече најзад. „Како се све прелива. Ја можда не могу…“

„Прикочи, Мишо“, рече Јурковски.

Михаило Антонович прикочи.

„Постоје месечари“, рече он. „А моја слабост је…“

„Прикочи још једном“, рече Јурковски.

Михаило Антонович заћута и прикочи још једном. Јурковски је шкљоцао фото-апаратима и камерама. Михаило Антонович поћута, а онда позва у микрофон:

„Аљошењка, слушаш ли нас?“

„Слушам“, басом одговори Биков.

„Аљошењка“, брзо поче Михаило Антонович, „код нас је све у реду. Једноставно сам хтео да ти кажем како је овде дивно. Сунце се пресијава на камењу… и прашина се сија… Каква си јуначина, Аљошењка, што си нас пустио. На крају, само да видимо… Ах, кад би видео како се овде један камен пресијава!“ Од сувишка осећања је ућутао.

Биков мало сачека, а онда упита:

„Намеравате ли још дуго да идете према Сатурну?“

„Дуго, дуго!“ љутито рече Јурковски. „Могао би, Алексеј, да узмеш нешто друго да радиш. С нама се овде неће ништа десити.“

Биков рече:

„Радимо то ради профилаксе. И Иван и ја.“

„Ти се не узнемиравај, Аљошењка“, рече Михаило Антонович. „Лутајућег камења нема, све је веома мирно, безбедно.“

„То је добро што нема лутајућег камења“, рече Биков. „Али будите опрезни.“

„Прикочи, Михаило“, нареди Јурковски.

„Шта је то?“ упита Биков.

„Турбуленција“, одговори Михаило Антонович.

„А“, рече Биков и ућута.

Петнаестак минута је прошло у тишини. Космоскаф се удаљио од ивице Прстена већ на три стотине километара. Михаило Антонович је повлачио управљачем и борио се са жељом да развије већу брзину, тако да се комади који су летели под њима слију у једну траку која светлуца. То би било веома лепо. Михаило Антонович је волео такве ствари кад је био млађи.

Јурковски наједном рече шапатом.

„Заустави.“

Михаило Антонович прикочи.

„Заустави, кад кажем!“ просикта Јурковски.

Космоскаф поче непомично да виси. Михаило Антонович се окрете и погледа Јурковског. Јурковски је забио своје лице у биноктар као да је хтео да пробије оклоп космоскафа и баци поглед напоље.“Шта је тамо?“ упита Михаило Антонович.

„Шта је то код вас?“ упита Биков. Јурковски ништа не одговори.

„Михаило!“ повика изненада. „По кретању Прстена… Видиш ли под нама онај издужени, црни камен? Лети тачно над њим… Тачно над њим, не заобилазећи га…“

Михаило Антонович баци поглед на екран. Пронађе издужени, црни камен и поче да управља космоскаф у том правцу трудећи се да камен не испусти из визирног крста.

„Шта је то код вас?“ опет упита Биков.

„Некакав комад“, рече Михаило Антонович. „Црн и издужен.“

„Удаљује се“, рече Јурковски кроз зубе. „Спорије за један метар!“ повика.

Михаило Антонович смањи брзину.

„Не, тако неће ништа испасти“, рече Јурковски. „Мишо, види, да ли видиш онај црни комад камена?“ говорио је брзо, шапатом.

„Видим.“

„Право по курсу, два степена десно од њега се види неколико каменчића…“

„Видим“, рече Михаило Антонович. „Тамо се нешто сија.“

„Да, да… Право према том камењу… Не изгуби га само… Или ми нешто није у реду с очима?“

Михаило Антонович ухвати блиставу тачку у визирни крст и даде максимално повећање телепројектору. Угледао је пет округлих, чудно истоветних белих каменова, а међу њима — нешто се сијало, нешто што је личило на сребрнасту сенку раширеног паука. Као да се камење разилазило, а паук их хватао својим раширеним голим ногама.

„Како је лепо!“ ускликну Михаило Антонович.

„Па шта је то тамо код вас?“ заурла Биков.

„Причекај, причекај, Алексеј“, промрмља Јурковски. „Сад би се требало спустити…“

„Почиње“, рече Биков. „Михаило! Ни за метар ниже!“

Михаило Антонович је, узбуђен, и сам то не запажајући, већ јурио с космоскафом надоле. То је било тако дивно и неразумљиво — пет једнаких белих громада и бела, сребрнаста сенка потпуно необичних обриса међу њима.

„Михаило!“ повика Биков и заћута. Михаило Антонович се освести и нагло закочи.

„Шта ти је!“ бесно викну Јурковски. „Испустићеш!“ Издужени црни камен се лагано, једва приметно за око, кретао према чудним белим комадима.

„Аљошењка!“ позва Михаило Антонович. „Овде је одиста нешто необично. Да се спустимо мало? Одавде се лоше види!“

Биков је ћутао.

„Пропустићеш, пропустићеш“, резао је Јурковски.

„Аљошењка!“ очајно повика Михаило Антонович. „Спустићу се на пет километара, а?“

Грчевито је стезао ручице управљача, трудећи се да не испусти блистави предмет из визирног крста. Црни комад се кретао лагано и сигурно. Биков није одговарао.

„Па, спуштај се, спуштај“, рече Јурковски изненада необично мирно.

Михаило Антонович очајно погледа у екран метеоритног локатора, који је мирно светлуцао, и упери космоскаф надоле.

„Аљошењка“, мрмљао је. „Само мало, да не испустим из вида. Около је све мирно, празно.“

Јурковски је брзо шкљоцао својим фото-апаратима и камерама. Црни камен је наступао, наступао и на крају покрио бело камење и блиставог паука међу њима.

„Ех“, рече Јурковски. „Са твојим Биковом… Михаило Антонович закочи.“

„Аљошењка!“ позва он. „То је било све.“

Биков је и даље ћутао и Михаило Антонович тада баци поглед на радио-станицу.

Пријем је био искључен.

„Ех, ех, ех“, повика Михаило Антонович. „Како сам то… Сигурно лактом?“

Он укључи пријем.

„…хаило, натраг, Михаило, натраг; Михаило, натраг!“ монотоно је понављао Биков.

„Чујем, чујем, Аљошењка, сасвим случајно сам пријем био искључио.“

„Одмах се враћајте натраг!“ нареди Биков.“Одмах, одмах, Аљошењка!“ рече Михаило Антонович. „Ми смо већ све завршили, и све је у реду…“ Заћутао је.

Издужена црна громада се лагано удаљавала откривајући групу белог камења.

Поново је на сунцу заблистао сребрнасти паук.

„Шта се то дешава тамо код вас?“ упита Биков. „Да ли можете да ми објасните или не?“

Јурковски одгурну Михаила Антоновича и примаче се микрофону.

„Алексеј!“ повика. „Да ли се сећаш бајке о гигантској флуктуацији? Чини ми се да смо добили шансу: једну на милијарду!“

„Какву сад шансу?“

„Ми смо, изгледа, пронашли…“

„Пази, пази, Волођењка“, промрмља Михаило Антонович, ужаснуто посматрајући екран. Маса густе, сиве прашине кретала се према њима с бока, а над прашином је летело десетак блиставих камених громада. Јурковски чак застења: сад ће прекрити, сабити и одвући богзна куд бело камење и тог сребрнастог паука и нико никад неће сазнати шта је то било…

„Доле!“ повика. „Михаило, доле!…“

Космоскаф се трже.

„Натраг“, повика Биков. „Михаило, наређујем: натраг!“

Јурковски пружи руку и искључи пријем радио-станице.

„Доле, Мишо, доле… Само доле… И што брже…“

„Шта ти је, Волођењка! Не смемо — наређење! Шта ти је?“ Михаило Антонович пружи руку према радио-станици.

Јурковски га ухвати за руку.

„Погледај екран, Михаило“, рече он. „Кроз двадесет минута ће бити касно…“

Михаило Антонович је ћутке покушавао да дође до радио-станице. „Михаило, не буди будала… Ово је једна једина шанса на милијарду… Нама то никад неће опростити… Па, схвати, будало матора!“

Михаило Антонович најзад успе да дође до радио-станице и укључи пријем. Поново зачуше како Биков тешко дише.

„Не, они нас не чују“, говорио је он некоме.

„Мишо“, промукло зашапта Јурковски. „То ти нећу никад у животу опростити…

Заборавићу да си био мој пријатељ, Мишо. Заборавићу да смо заједно били на Голконди, Мишо. То је смисао мог живота, схвати већ једном… Ово сам чекао целог свог живота… Веровао сам у то… То су Дошљаци, Мишо…“ Михаило Антонович му погледа у лице и затвори очи: Јурковског није могао да препозна.

„Мишо, прашина се креће, све је ближе… Под прашину, Мишо, молим те, најлепше те молим… Ми ћемо брзо, само ћемо поставити радио-сонду и одмах ћемо се вратити. То је и просто и безопасно. И нико ништа неће сазнати.“

„Но, ето, шта ћеш да радиш с њим!“ узвикну Биков.

„Они су нешто нашли“, зачу се Жилинов глас.

Михаило Антонович брзо поче да говори:

„Не може. Не моли. Не смемо. Па ја сам обећао. Он ће полудети нервирајући се. Не моли ме бадава…“ Сива завеса прашине се већ сасвим приближила.

„Пусти“, рече Јурковски. „Сам ћу управљати бродом.“

Ћутке поче да гура Михаила Антоновича из фотеље. То је радио тако дивље и страшно да се Михаило Антонович сасвим изгуби.

„Но, добро“, замрмља. „Но, добро… Но, причекај мало…“ Никако није могао да препозна Јурковског. Све му је то личило на неки језив сан.

„Михаило Антоновичу!“ позва Жилин.

„Да“, слабим гласом одговори Михаило Антонович, али Јурковски из све снаге удари песницом по прекидачу радио-станице. Метална рукавица као ножем одсече прекидач.

„Доле!“ заурла Јурковски.

Михаило Антонович, ужаснувши се, баци космоскаф у двадесетокилометарску провалију под собом. Дрхтао је од ужасних предосећања.

Прође минут затим још један…

Јурковски проговори јасним гласом:

„Мишо, ја схватам…“

Огромне камене громаде оштрих ивица су на екрану расле и лагано се окретале.

Јурковски навикнутим покретом навуче на главу прозрачни шлем скафандера.

„Мишо, Мишо, ја схватам“, зачу Жилин глас Јурковског.

Биков је, згрбивши се, седео пред радио-станицом обема рукама се ухвативши за сталак некорисног микрофона. Он је могао само да слуша и да покуша да схвати шта се тамо дешава, и да чека, нада се. Кад се врате, пребићу их као мачке, мислио је. Тог навигатора мекушца и тог генералног никоговића. Не, нећу претући. Само да се врате. Само да се врате. Поред њега је, с рукама у џеповима, ћутао туробни Жилин.

„Камење“, жалостиво ће Михаило Антонович. „Камење…“

Биков затвори очи. Камење у Прстену. Оштро. Тешко. Лети, гамиже, окреће се.

Опкољава. Подгаркује, одвратно шкрипи по металу. Ударац. А онда још један, само јачи. То су све ситнице, није страшно, шљунак добује по оклопу као пасуљ, и то је ситница, али однекуд отпозади прикрада се онај тешки и брзи, као да је из огромног катапулта избачен, и локатори га због облака прашине не виде, а кад га угледају, биће касно… Пући ће оклоп, као хармоника ће се сложити преграде, за тренутак ће се у пукотини појавити небо, зазвиждаће ваздух и — људи већ постају бели и крхки као лед… Уосталом, они су у скафандерима. Биков отвори очи.

„Жилине“, рече. „Иди код Маркушкина и сазнај где се налази други космоскаф. Нека припреми пилота за мене.“

Жилин нестаде.

„Мишо“, безвучно позва Биков. „Ипак некако, Мишо… Некако…“

„Ево га!“ рече Јурковски.

„Јој-јој-јој-јој“, рече Михаило Антонович.

„Једно пет километара?“

„Шта ти је, Волођењка. Много мање!… Шта велиш, добро је кад нема камења?“

„Лагано кочи. Ја ћу да спремим сонду. Ах, није требало станицу да уништавам, будала матора… Могао сам боље да пазим.“

„Шта би то могло да буде, Волођењка? Пази какво је то чудо!“

„Он их држи, видиш ли? Ето где су они, Дошљаци! А ти си кукао!“

„Шта ти је, Волођењка! Зар сам кукао? Ја сам онако…“

„Некако се заустави да га, боже ме сачувај, не закачимо…“

Наступи тишина. Биков је напрегнуто ослушкивао. Можда ће се све и срећно завршити, мислио је.

„Но, зашто си кисео?“

„Не знам, одиста… Некако ми је све ово чудно… Нисам у својој кожи…“

„Изиђи под шапу и избаци магнетну мачку.“

„Добро, Волођењка.“

Шта ли су то тамо пронашли, мислио је Биков. Каква сада шапа. Шта тамо копају?

Зар не може брже?

„Нисам погодио“, рече Јурковски.

„Причекај, Волођењка, ти не умеш. Дај ја ћу.“

„Пази, као да је зарасла у камен… А да ли си запазио да су све једнаке, истоветне?“

„Да, свих пет. Мени је то одмах било чудно… Врати се Жилин.“

„Нема космоскафа“, рече.

Биков не поче да га испитује шта то значи — нема космоскафа. Остави микрофон, устаде и рече:

„Идемо Швајцарцима.“

„Овако нам ништа неће поћи за руком“, чу се глас Михаила Антоновича. Биков се заустави.

„Да, одиста… Треба нешто смислити.“

„Причекај, Волођењка. Ја ћу се сада извући напоље и урадићу то рукама.“

„Правилно“, рече Јурковски. „Да се извучемо напоље.“

„Не, Волођењка, извини, али ти остани овде. Од тебе ће користи бити мало… а свашта још може да се деси…“ Јурковски рече после кратке паузе:

„Добро. Ја ћу у међувремену начинити неколико снимака.“

Биков пожури ка излазу. Жилин изиђе за њим из командног одељења и закључа врата. Биков је ужурбано говорио док су излазили:

„Узећемо танкер, према пеленгу ћемо поћи к њима и тамо ћемо их чекати.“

„Правилно, Алексеј Петровичу“, рече Жилин. „Шта ли су то тамо пронашли?“

„Не знам“, рече Биков кроз зубе. „И не тиче ме се. Док ја будем разговарао са капетаном, ти иди у командно одељење и позабави се пеленгирањем.“

У ходнику опсерваторије Биков ухвати дежурног и нареди му:

„Ми сад идемо на танкер. Скини прелазни мост и закључај улаз.“

Дежурни климну главом.

„Други космоскаф се враћа“, рече. Биков се заустави. „Не, не“, са жаљењем рече дежурни. „Неће бити брзо, кроз једно три сата.“

Биков ћутке крете даље. Прођоше поред кесона, поред клупице од бамбуса, и уским тесним ходником се попеше у командно одељење танкера. Капетан Корф и његов навигатор су стајали нагнути над уским сточићем и разгледали неки плавичасти цртеж.

„Добар дан“, рече Биков.

Жилин, не говорећи ни речи, приђе радио-станици и покуша да је дотера на таласну дужину космоскафа. Капетан и навигатор га запањено погледаше. Биков им приђе.

„Ко је капетан?“ упита.

„Капетан Корф“, рече риђи капетан. „Ко сте фи? Зашто?“

„Ја сам Биков, капетан Тахмасиба. Молим вас да ми помогнете.“

„Отма“, рече капетан Корф. Погледа Жилина. Овај се мучио с радио-станицом.

„Два наша друга су се спустила у Прстен“, рече Биков.

„О!“ На лицу капетана се видело чуђење. „Како неопресно!“

„Мени је потребан брод. Ја вас молим да ми дате ваш.“

„Мој прот“, изгубљено рече Корф. „Да идете у Перстен?“

„Не“, рече Биков. „У Прстен само у крајњој потреби. Ако дође до несреће.“

„А где ваш прот?“ упита Корф неповерљиво.

„Ја имам фотонски теретњак“, одговори Биков.

„А“, рече Корф. „Да, њека не моше…“

Из звучника се зачу глас Јурковског.

„Причекај, сад ћу се извући.“

„А ја ти говорим, Волођењка, седи на месту“, рече Михаило Антонович.

„Теби то дуго траје.“

Михаило ништа не одговори.

„То они у Перстен?“ упита Корф показујући на радио-станицу.

„Да“, рече Биков. „Да ли пристајете?“

Жилин приђе и стаде поред њих.

„Да“, рече Корф. „Трепа помоћи.“

Навигатор наједном поче да говори тако брзо и неразумљиво да Биков успе да схвати само поједине речи. Корф је слушао и климао главом. Затим, поцрвеневши, рече Бикову:

„Навигатор не жели да лети. Он није обавезан.“

„Он може да иде“, рече Биков. „Хвала, капетане Корф.“

Навигатор рече још неколико реченица.

„Он говори да ми идемо у сигурну смрт“, преведе Корф.

„Реците му да иде“, рече Биков. „Ми морамо да журимо.“

„Можда би било боље да и господин Корф такође напусти брод?“ опрезно упита Жилин.

„Ха-ха-ха!“ насмеја се Корф. „Ја сам капетан!“ Он махну руком навигатору и приђе пулту за управљање. Навигатор, никога не гледајући, изађе. Кроз минут чуло се како се залупи излазни отвор.

„Девојке“, рече капетан Корф не осврћући се, оне нас чине слабима. Слабима као што су оне. Али треба се супротстављати. Припремимо се.

Он завуче руку у џеп, извуче фотографију и стави је на пулт испред себе.

„Ето, тако“, рече. „И никако другачије ако је лет опасан. На своја места, господо!“

„Диспечер!“ рече капетан.

„Јесте, овде диспечер“, одговори дежурни. „Молим старт!“

„Дајем старт!“

Капетан Корф притисну стартер и све се покрете. Одједном Жилин се сети: Јурка!

Неколико секунди је гледао радио-станицу, која је уздисала тужним уздасима Михаила Антоновича. Једноставно није знао шта да ради.

Танкер је већ напустио зону опсерваторије и капетан Корф је маневришући изводио брод на дати пеленг. Ствари више нису стајале тако лоше. За сада се још није десило ништа страшно.

„Михаило!“ зачу се глас Јурковског. „Хоћеш ли скоро?“

„Одмах, Волођењка“, одазва се Михаило Антонович. Глас му је био некако чудноват — или уморан или изгубљен.

„Охо!“ однекуд отпозади зачу се Јурин глас. Жилин се окрете. У командно одељење улазио је Јура — бунован и радостан. „Ви ћете такође на Прстен-2?“ упита он.

Биков га дивље погледа.

„Himmeldonnerwetter!“[4]просикта капетан Корф. Он је на Јуру био сасвим заборавио. „Путник! У капина!“ строго повика. Његови риђи бакенбарди се накострешише.

Михаило Антонович наједном гласно рече:

„Волођа… буди тако добар, покрени космоскаф једно тридесетак метара. Хоћеш ли умети?“

Јурковски незадовољно поче да гунђа.

„Но, покушаћу“, рече. „А зашто ти је то потребно?“

„Тако ће ми бити згодније. Волођа, молим те.“

Биков наједном устаде и повуче надоле патент-затварач на блузи. Јура га ужаснуто погледа. Биковљево лице, увек црвено, сад је постало бледосиво. Јурковски наједном повика:

„Камен! Мишо, камен! Натраг! Оставл све!“

Зачу се слабо стењање и Михаило Антонович слабим гласом рече:

„Одлази, Волођењка. Брже одлази, ја не могу…“

„Брзину“, зашкрипа Биков.

„Шта значи — не могу?“ заурла Јурковски. Чуло се како тешко дише.

„Одлази, одлази, не иди овамо“, мрмљао је Михаило Антонович. „Ништа неће испасти. . Не треба…“

„Значи, у томе је ствар“, рече Јурковски. „Зашто си ћутао? Но, то није ништа. Ми ћемо сада… Сада… Како ти се то десило?“

„Брзину! Брзину!“ режао је Биков.

Капетан Корф се, избечивши своје пегаво лице, нагињао над пулт за управљање.

Убрзање се повећавало.

„Сад, Мишењка, сад…“ бодро је говорио Јурковски „Ето, тако… Ех, кад бих имао неку полугу…“

„Касно“, неочекивано мирно рече Михаило Антонович.

У тишини која наступи чуло се како тешко дишу.

„Да“, рече Јурковски, „касно је…“

„Иди“, рече Михаило Антонович.

„Не.“

„Иди.“

„Ништа“, рече Јурковски. „То је брзо.“

Зачу се кратак смех.

„То чак нећемо ни запазити. Затвори очи, Мишо.“

После краткотрајне тишине неко је — није могло да се разуме ко — тихо и жалостивно рекао:

„Аљоша… Алексеј…“

Биков ћутке одгурну капетана Корфа, као неко маче, и прстима се ослони о типке управљања. Танкер се трже напред. Приљубљен за фотељу страшним притиском, Жилин успе само да помисли: Форсаж! За секунду је изгубио свест. После тога је кроз шум у ушима чуо кратак узвик, као од јаког бола, и кроз црвену измаглицу, која му је стајала испред очију, угледао је како је стрелица аутопеленгатора почела да се креће с једне стране на другу.

„Мишо!“ заурла Биков. „Момци!“

Он паде главом на пулт и невешто, гласно поче да плаче.

Јури је било лоше. Било му је мука, болела га је глава. Осећао се као да није при чистој свести. Лежао је на свом кревету у тесној, тамној кабини Тахмасиба, а то је истовремено била и његова светла, велика соба код куће на Земљи. У собу је улазила мајка, стављала му хладну, пријатну руку на образ и говорила Жилиновим гласом: „Не, још спава.“ Јура је хтео да каже да он више не спава али због нечега то није могао да уради. Неки познати и непознати људи су пролазили крај његовог кревета и један од њих се, у белом мантилу, нагао и јако ударио Јуру по разбијеној глави. Одмах затим је Јура зачуо жалостивни глас Михаила Антоновича: „Аљоша…“

„Алексеј…“, а Биков се, страшан, блед као мртвац, ухватио за пулт и Јуру је нешто бацило низ ходник главом на нешто оштро и тврдо. Свирала је нека тужна музика и нечији глас је говорио: „…приликом истраживања Прстена Сатурна погинули су генерални инспектор Међународне управе космичког саобраћаја Владимир Сергејевич Јурковски и најстарији навигатор космонаут Михаило Антонович Крутиков…“ И Јура је плакао, онако како у сну плачу чак и одрасли људи кад сањају нешто тужно…

Кад је Јура дошао себи, видео је да се одиста налази у кабини Тахмасиба и да поред њега стоји лекар у белом мантилу.

„Но, одавно је тако требало“, рече Жилин тужно се смешкајући.

„Они су одиста погинули?“ упита Јура. Жилин ћутке кллмну главом. „А Алексеј Петрович?“ Жилин ништа не одговори.

Лекар упита:

„Глава те много боли?“

Јура се замисли.

„Не“, рече. „Не боли тако много.“

„То је добро“, рече лекар. „Одлежаћеш једно пет дана и све ће бити у реду.“

„Неће ме послати на Земљу?“ упита Јура. Он се наједном ужасно уплашио да ће га због нечег послати на Земљу.

„Не, зашто?“ зачуди се лекар, а Жилин бодро рече:

„Интересовали су се за тебе са Прстена-2, хоће да те посете.“

„Нека“, рече Јура.

Лекар рече Жилину да Јура треба на свака три сата да добија микстуру, да ће поново доћи прекосутра и оде. Жилин рече да ће ускоро навратити и оде да испрати лекара. Јура поново затвори очи. Погинули су, помисли. Више ме нико неће зватл кадетом и неће молити да разговарам са њим, и нико ми добрим гласом неће стидљиво читати своје мемоаре о дивним и предвиним људима. То се више никад неће десити. Можеш себи да разбијеш главу, можеш да исцепаш кошуљу — свеједно, никад нећеш видети Владимира Сергејевича како стоји пред купатилом у свом раскошном халату с огромним пешкиром око врата нити ћеш видети како Михаило Антонович сипа у тањире обавезну овсену кашу и при томе се нежно осмехује.

Никад, никад… Зашто никад? Како је то могуће — никад? Некакав глупи камен у неком глупом Прстену још глупљег Сатурна. И људи, који морају да постоје, који су једноставно обавезни да постоје, јер је свет без њих гори, више нема и никад их више неће ни бити.

Јура се као кроз маглу сети да су они тамо нешто пронашли. Али то је било неважно, то није било главно, иако су они сматрали да је то најважније… И, разуме се, сви који их не знају такође ће сматрати да је то било најважније. То је увек тако. Ако не знаш онога који је извршио подвиг, за тебе је најважнији — подвиг. А ако знаш — шта ти је онда подвиг? Макар га уопште и не било, само да буде човек. Подвиг је добра ствар, али човек мора да живи.

Јура помисли да ће за неколико дана видети своје момке. Они ће, разуме се, почети да се распитују како је било, и тако даље. Они неће питати за самог Јурковског нити за самог Крутикова, они ће питати шта су Јурковски и Крутиков открили. Они ће горети од знатижеље. Њих ће највише од свега интересовати шта су Јурковски и Крутиков о свом открићу успели да кажу. Они ће се дивити храбрости Јурковског и Крутикова, њиховом самопожртвовању и узвикиваће са завишћу: „Но, то су били људи!“ И дивиће се највише томе што су они погинули на бојном пољу. Јура се чак узбуди од увреде и злобе. Али, он је већ знао шта ће им одговорити. Да не би дрекнуо: „Будале једне!“ да не заплаче, да не пође да се туче, он ће им рећи: „Причекајте. Има једна прича.“ И почеће овако: „На острву Хонсју, у кањону планине Титигатаке, у непролазној шуми су открили пећину…“

Ушао је Жилин, сео крај Јуриних ногу и лупио га дланом по колену. Жилин је на себи имао карирану кошуљу са засуканим рукавима. Лице му је било опуштено и уморно. Био је необријан. «А како је Биков?» наједном помисли Јура и упита:

„Вања, а како је Алексеј Петрович?“

Жилин ништа не одговори…