Тахмасиб

ЕЈНОМЕЈА: СМРТ-ПЛАНЕТОЛОЗИ

„Стажисто Бородине“, рече Биков савијајући новине.

„Време је за спавање, стажисто.“

Јура устаде, затвори књигу и после краћег колебања стави је у орман. Нећу данас да читам, помисли. Треба се на крају и испавати.

„Лаку ноћ“, рече.

„Лаку ноћ“, одговори Биков и отвори новине.

Не одвајајући се од својих папира, Јурковски махну руком. Када Јура изађе, Јурковски упита:

„Шта мислиш, Алексеј, шта он још воли?“

„Ко?“

„Наш кадет. Ја знам да он воли и уме вакуумно да заварује. Видео сам га на Марсу. А шта још воли?“

„Девојке“, рече Биков.

„Не девојке већ девојку. Он има фотографију девојке.“

„Нисам знао.“

„Могао си да се досетиш. Кад неко има двадесет година и полази на далеки лет, он фотографије собом узима, а после не зна шта да ради с њима. У књигама пише да те фотографије треба кришом гледати и при томе очи морају да буду пуне суза, а у сваком случају барем замагљене. Само, у пракси за то нико нема времена. Или још нешто, што је много важније. Али, вратимо се нашем стажисти.“

Биков остави новине, скиде наочаре и погледа Јурковског.

„Да ли си већ завршио своје данашње послове? „упита.

„Нисам“, рече Јурковски љутито. „Нисам завршио и не желим ни да говорим о пословима. Од ове идиотске бирократије глава ми је као мерица. Желим да се одморим. Можеш ли да ми одговориш на моје питање?“

„На то питање би најбоље могао да ти одговори Иван“, рече Биков. „Он је стално са њим. Али, пошто Ивана нема овде, ја постављам питање теби. Чини ми се да је то јасно. Не узбуђуј се, Волођа, јетра ће почети да те боли. Наш стажиста је једноставно још увек дечак. Веште руке, а што се тиче љубави — он ништа нарочито не воли, због тога што ништа не зна. Алексеја Толстоја воли. И Велса. А Голсворти му је досадан, и Пут путева му је досадан. Сем тога, он још много воли Жилина и не воли једног бармана у Мирза-Чарлеу. Дете је још. Јетра.“

„У његовим годинама“,рече Јурковски, „ја сам волео да пишем стлхове. Маштао сам да постанем писац. А после сам негде прочитао да писци нечим личе на покојнике: они воле да се о њима или говори добро или да се уопште не говори… Да, шта сам оно хтео да кажем?“

„Не знам“, рече Биков. „Према свему, ти једноставно нећеш да радиш.“

„Не, дозволи!… Да! Мене интересује унутрашњи свет нашег стажисте.“

„Стажиста је стажиста“, рече Биков.

„Постоје стажисти и стажисти“, успротиви се Јурковски. „Ти си такође стажиста, а и ја. Ми смо сви стажисти у служби будућности. Стари стажисти и млади стажисти.

Ми стажирамо цео живот, сваки на свој начин. А кад умремо, потомци оцењују наш рад и издају нам диплому за вечито битисање.“

„Или је не издају“, замишљено рече Биков гледајући у таваницу. „По правилу је — не дају.“

„Но па шта, то је наша кривица, а не наша несрећа. Узгред буди речено, да ли знаш ко увек добија диплому за вечито битисање?“

„Да?“

„Они који васпитавају смену. Такви као што је Крајухин.“

„Да“, рече Биков. „И још нешто је интересантно: ти људи за разлику од других уопште се не брину за дипломе.“

„А требало би. Мене је увек, на пример, интересовало питање: да ли постајемо бољи из поколења у поколење? Због тога сам и почео да разговарам о нашем кадету. Старци увек говоре: «Ех, ова данашња омладина није ни за шта. А какви смо ми били!»„

„То говоре глупи старци, Владимире. Крајухин тако није говорио.“

„Крајухин једноставно није волео теорију. Он је узимао младе, трпао их у пећ и чекао да види шта ће од њих испасти. Ако нису горели, он је у њима признавао себи равне.“

„А ако су горели?“

„По правилу, ми нисмо горели.“

„Но, као што видиш, сад си и одговорио на своје питање“, рече Биков и поново узе новине у руке. „Стажиста Бородин је сада на путу у пећ и у пећи, према свему, неће изгорети. Кад га сретнеш кроз десет година, он ће те назвати старом гњидом, и ти ћеш се, као поштен човек, сложити са њим.“

„Дозволи, дозволи“, побуни се Јурковски. „Али, ми ипак и одговарамо. Дечака треба нечему и научити? Живот ће га научити“, кратко рече Биков.

У кајут-компанију уђе Михаило Антонович у пиџами, с папучама навученим на босе ноге и огромним термосом у руци.

„Добро вече, момци“, рече. „Ужасно ми се пије чај.“

„Чај, то није лоше“, живну Биков.

„Ако је чај, нека буде чај“, рече Јурковски и поче да сређује своје папире.

Капетан и навигатор поставише сто, Михаило Антонович стави слатко у чинијице, а Биков свима нали чај.

„А где је Јурик?“ упита Михаило Антонович.

„Спава“, одговори Биков.

„А Вањуша?“

„Дежура“, одговори Биков.

„Но, добро“, рече Михаило Антонович. Отпи мало чаја, зажмири и рече: „Никада, момци, не пристаните да пишете мемоаре. То је досадан посао, и те како досадан!“

„А ти више измишљај“, посаветова Биков.

„Како то?“

„Као у романима. Млада Марсовка је затворила очи и нагнула се према мени с полуотвореним устима. Ја сам је страшно загрлио.“

„Целу“, додаде Јурковски. Михаило Антонович поцрвене.

„Пази, поцрвенела је стара гњида“, рече Јурковски.

„Значи, нешто је и било, а, Миша?“ Биков се зацени од смеха и загрцну чајем.

„Фуј!“ рече Михаило Антонович. „Срам вас било!“ Замисли се и наједном изјави:

„А знате шта, децо? Пљунућу на те мемоаре. Но, шта могу да ми ураде због тога?“

„Ти нам објасни нешто друго“, рече Биков. „Како да утичемо на Јуру?“

Михаило Антонович се преплаши.

„А шта се десило? Да није урадио нешто?“

„За сада још није. Али Владимир сматра да на њега треба утицати.“

„Ми на њега, уколико се не варам, ионако утичемо. Од Вање се не одваја, а у тебе је, Волођењка, просто заљубљен. Најмање је већ двадесет пута причао о томе како си за пијавицама ушао у пећину.“

Биков диже главу.

„За каквим то пијавицама?“ упита.

Михаило Антонович поче да се као кривац врпољи.

„Ах, то су бајке“, рече Јурковски не трепнувши. „То је било још… хм-хм… давно. Поставља се питање: како утицати на Јуру? Дечку се пружа јединствена шанса да види свет бољих људи. Са наше стране би било једноставно… хм-хм.“

„Видиш ли, Волођа“, рече Михаило Антонович, „Јура је диван дечко. Њега су добра васпитали у школи. Он има све… како да кажем… основе доброг човека. Схвати, Волођа, Јура више никада неће заменити добро за зло.“

„Прави човек“, реско рече Јурковски, „поседује и широке хоризонте.“

„Правилно, Волођа“, рече Михаило Антонович. „Ето, и Јура…“

„Правог човека формирају само прави људи, радници, и само прави живот, пунокрван и тежак.“

„Али, и наш Јурик…“

„Ми морамо да искористимо случај и покажемо Јури праве људе у правом, тешком животу…“

„Правилно, Волођа, и ја сам уверен да ће Јурик…“

„Извини, Михаило, али ја још нисам завршио. Сутра ћемо бити веома близу Ејномеје. Да ли знате шта је то Ејномеја.“

„Како да не?“ рече Михаило Антонович. „Астероид, велика полуоса — два и шездесет и четири дела астрономске јединице, ексцентрицитет…“

„Не мислим на то“, нестрпљиво га прекиде Јурковски. „Да ли знате да на Ејномеји већ три године ради јединствена на свету физичка станица за истраживање гравитације?“

„Како да не“, рече Михаило Антонович. „Па тамо је…“

„Људи тамо раде у изузетно тешким условима“, настави Јурковски с одушевљењем.

Биков га пажљиво погледа. „Двадесет пет људи, чврсти као дијаманти, паметни, храбри, ја бих чак рекао — безумно храбри! Цвет човечанства! Ето, то је дивна прилика да упознамо дечака са правим животом!“

Биков је ћутао. Михаило Антонович рече забринуто: „Дивна мисао, Волођа, али то је…“

„И баш сада, они се спремају да изврше интересантан експеримент. Они проучавају ширење гравитационих таласа. Да ли знате шта је то смрт-планета? Комад стене, који се у потребном тренутку у целости претвара у зрачење! Необично поучан призор!“

Биков је ћутао. Ћутао је и Михаило Антонович.

„Видети праве људе у процесу правог рада — зар то није дивно?“

Биков је ћутао.

„Ја мислим да ће то бити веома корисно нашем стажисти“, рече Јурковски и додаде блажим тоном: „Чак ни ја не бих имао ништа против тога да бацим поглед на то.

Одавно ме интересују услови рада смрт-планетолога.“

Биков најзад проговори.

„Па шта“, рекао је. „Одиста, није неинтересантно.“

„Уверавам те, Алексеј!“ узвикну Јурковски. „Ја мислим да ћемо тамо сигурно свратити, зар не?“

„М-да“, неодређено промрмља Биков, и загледа се у Јурковског.

„Но, дивно“, рече Јурковски. Баци поглед на Бикова и упита: „Тебе нешто збуњује, Алексеј?“

„Ево шта мене збуњује“, рече Биков. „У мојој маршрути се налази Марс. У маршрути имам Бамбергу са тим прљавим коповима. Имам и неколико сапутника Сатурна. Постоји и систем Јупитера. И још којешта. Али једне ствари тамо нема.

Ејномеје нема.“

„Па, како да кажем…“ рече Јурковски спустивши поглед и лупкајући прстима по столу. „Да сматрамо да је то пропуст управе, Аљоша.“

„Моћи ћеш, Владимире, да посетиш Ејномеју следећи пут.“

„Дозволи, дозволи, Аљоша. Хм-хм… ја сам ипак генерални инспектор и могу да издам наређење… хм-хм… да се маршрута измени…“

„То си могао одмах да кажеш. Што ми пуниш главу којекаквим васпитним задацима?“

„Хм, васпитни задаци, разуме се, такође… да… Навигаторе“, рече Биков.

„Генерални инспектор наређује да се промени курс. Прорачунајте курс за Ејномеју.“

„Разумем“, рече Михаило Антонович и забринуто погледа Јурковског. „Знаш, Волођа, ми имамо мало горива. Ејномеја — то је добар комад пута… Мораћемо два пута да кочимо. И једанпут да узимамо залет. Требало је да то кажеш барем пре недељу дана.“

Јурковски се гордо испрси.

„Хм-хм… знаш шта Михаило? Да ли ту у близини постоје резервоари са горивом?“

„Како да не“, рече Михаило Антонович. „Има их…“

„Биће и горива“, рече Јурковски.

„Ако буде горива, биће и Ејномеја“, рече Биков, устаде и приђе својој фотељи.

„Но, Миша и ја смо сто постављали, а ти, генерални инспекторе, сада све распреми.“

„Волтеријанци“, рече Јурковски и поче да распрема сто. Он је био задовољан својом малом победом. Биков је могао и да му се не потчини. Капетан брода, који је возио генералног инспектора, такође је имао своја овлашћења.

Физичка опсерваторија Ејномеја окретала се око Сунца приближно у тачки где се некада раније налазио астероид Ејномеја. Гигантска стена пречника од две стотине километара је за последњих неколико година била у процесу експеримената скоро потпуно уништена. Од астероида је остао само редак рој релативно ситних комада и облак космичке прашине широк седам стотина километара — огромна сребрна лопта.

Сама физичка опсерваторија се мало по чему разликовала од тешких вештачких Земљиних сателита. То је био систем цилиндара и лопти, повезан цевима, који се окретао око осовине. У лабораторији је радило двадесет и седам физичара и астрофизичара, чврстих као дијамант, паметних, храбрих, а често и «безумно храбрих». Најмлађи од њих имао је двадесет и пет година, најстарији — тридесет и четири.

Посада Ејномеје се бавила истраживањем и испитивањем космичких зрачења, експерименталних провера теорија поља, вакуумом, суперниским температурама, експерименталном космогонијом. Сви омањи астероиди у радијусу од двадесет мегаметара од Ејномеје проглашени су за смрт-планете: они су већ били уништени или их је тек требало уништити. Тиме су се углавном бавили космогонисти и Фрелативисти. Физичари који разрађују теорију ралативности; прим. прев. Мале планете су уништаване на разне начине. Њих су претварали у рој каменчића, у облак прашине или гаса, а понекад и у светлосну експлозију. Уништавали су их у природним условима и у јаком магнетном пољу, моментално или постепено, развлачећи процес на декаде и месеце. То је био једини у Сунчевом систему космогонични полигон, и ако су сада опсерваторије у близини Земље пронашле нову звезду са чудноватим линијама у спектру, пре свега се постављало питање: где се у том тренутку налазила Ејномеја и да ли се та звезда не налази случајно у рејону Ејномеје? Међународна управа космичког саобраћаја је објавила да је зона Ејномеје забрањена за све путничке космоплане.

Тахмасиб је закочио крај Ејномеје на два сата пре почетка новог експеримента.

Релативисти су се спремали да претворе у зрачење стену величине Евереста и масе чије су величине биле одређене с тачношћу од неколико грама. Та смрт-планета се кретала на периферији полигона. Тамо је било упућено и десетак космоскафа с посматрачима и приборима и на опсерваторији су остала само два човека — начелник и дежурни диспечер.

Дежурни диспечер дочека Јурковског и Јуру крај кесона. То је био висок, веома блед, пегав човек. Очи су му биле равнодушне и плаве.

„Хм-хм… Добар дан“, рече Јурковски. „Ја сам Јурковски, генерални инспектор МУКС-а.“ Према свему, плавооки човек није први пут сретао генералне инспекторе.

Он мирно, не журећи се, погледа Јурковског и рече:

„Па шта ћемо, улазите.“

Правооки се мирно окрете леђима Јурковском и лупкајући магнетним блокејима крете ходником.

„Станите!“ повика Јурковски. „А где је овде… хм-хм… начелник?“

„Ја вас водим к њему.“

Јурковски и Јура пожурише за њим. Јурковски је полугласно гунђао:

„Чудноват ипак… хм-хм… ред. Чудан…“

На крају ходника плавооки отвори округли отвор и увуче се кроз њега. Јурковски и Јура зачуше:

„Костја, к теби су дошли…“

Чуло се како неко виче звонким, веселим гласом:

„Шести! Сашка! Куд јуриш, безумниче? Сажали се на своју децу!“ Повуци се за сто километара, тамо је опасно! Трећи! Трећи! Руским језиком сам ти рекао! Одржавај везу са мном! Шести, не гунђај на претпостављене! Претпостављени се брину о њему, а он бесан. Види ти њега, незахвалника једног.

Јурковски и Јура се увукоше у омању просторију препуну разних прибора. Пред испупченим екраном је седео мршави, црнопути момак тридесетих година, у плавим, испегланим панталонама и белој кошуљи са црном краватом.

„Костја“, позва га плавооки и заћута.

Костја окрену према гостима весело, лепо лице с орловским носем, неколико секунди их је посматрао, љубазно се поздравио, а онда се поново окрену према екрану. На екрану су се лагано кретале по линијама координатног система разнобојне тачке.

„Девети, зашто си се зауставио? Шта, нестао ти је ентузијазам? Хајде, прошетај се још мало напред… Шести, ти правиш успехе. Већ сам се разболео од тебе. Шта, да ниси кренуо кући, на Земљу?“

Јурковски се закашља. Весели Костја је извукао из једног увета куглицу и окренувши се према Јурковском упита:

„Ко сте ви, гости?“

„Ја сам Јурковски“, оштро рече Јурковски.

„Који Јурковски?“ весело и нестрпљиво упита Костја. „Ја сам знао једнога, он је био Владимир Сергејевич.“

„То сам ја“, рече Јурковски.

Костја се обрадова.

„Одлично!“ узвикну он. „Онда станите уз онај пулт. Окретаћете четврто дугме — на њему је написано арапско четири — да она звездица тамо не излази из кружића…“

„Али, дозволите, ипак…“ поче Јурковски.

„Само ми не говорите да нисте схватили!“ повика Костја. „Иначе ћу се разочарати у вас.“

Плавооки му приђе и нешто поче да му шапуће у уво. Костја га саслуша и стави у уво куглицу.

„Нека му од тога буде боље“, рече и повика:

„Посматрачи, слушајте ме, преузимам команду! Сви сада стоје одлично, као Запорошци на слици Рјепина! Само, више не дотичите команде! Искључујем се на два минута!“ Поново је из увета извукао куглице. „Значи, ви сте постали генерални инспектор, Владимире Сергејевичу?“ упита.

„Да, постао сам“, рече Јурковски. „И ја…“

„А ко је овај младић? И он је такође генерални инспектор? Езра“, окрену се он плавооком, „нека Владимир Сергејевич држи осовину, а дечку дај да се нечим корисно поигра. Најбоље ће бити да га поставимо уз твој екран и нека гледа…“

„Можда ће ми се ипак дозволити да овде кажем две?“ упита Јурковски не обраћајући се никоме одређено.

„Разуме се, говорите, „рече Костја. „Имате читавих деведесет секунди.“

„Ја сам хтео… хм-хм… да доспем на један, било који, космоскаф“, рече Јурковски.

„Охо!“ рече Костја. „Боље би било да сте ми затражили точак од тролејбуса. А било би ипак најбоље кад бисте хтели да окрећете дугме број четири. На космоскафе не могу чак ни ја. Тамо је све пуно, као на Блумберговом концерту. А пажљиво окрећући дугме ви повећавате прецизност експеримента за један и по проценат.“

Јурковски величанствено слеже раменима.

„Но, добро“, рече он. „Видим да ћу морати… А зашто… хм-хм… то код вас није аутоматизовано?“ Костја је већ стављао у уво своју куглицу. Дугајлија Езра рече као из бурета:

„Опрема. Ђубре. Застарела.“

Укључио је велики екран и позвао Јуру прстом да му приђе. Јура приђе екрану и баци поглед на Јурковског. Јурковски је, тужно извивши обрве, држао дугме и посматрао екран пред којим је стајао Јура. Јура се такође загледа у екран. На екрану се видело неколико округлих светиих мрља, које су личиле или на крмаче или на репу. Кошчатим прстом Езра показа на једну мрљу:

„Космоскаф“, рече.

Костја поново поче да командује:

„Посматрачи, још не спавате? Шта вам се то вуче? Ах, време! Срам те било, Саша, па остало је још само три минута. Корито? Ах, фотонско корито? Стигао нам је генерални инспектор. Пажња, ово је сад озбиљно. Остало је тридесет… двадесет девет…“

Езра прстом показа центар екрана:

„Овде“, рече.

Јура погледа у центар. Тамо није било ништа.

„Петнаест… четрнаест… Владимире Сергејевичу, држите осовину… десет… девет…“

Јура је гледао. Езра је такође окретао дугме, према свему и он је држао неку осовину.

„Три… два… један… нула!“

У центру екрана се појави бела тачка. Затим екран побеле, па постаде заслепљујуће бео и на крају поцрне. Негде испод таванице продорно и кратко зазвонише некаква звонца. Упалише се и угасише црвене лампице на пулту крај екрана. И поново се на екрану појавише округле мрље које су личиле на крмаче.

„Готово“, рече Езра и искључи екран.

Костја се вешто спусти на под.

„Осовина више не мора да се држи“, рече. „Свлачите се, почиње пријем.“

„Шта је то?“ упита Јурковски.

Костја однекуд иза пулта извуче кутију с пилулама. „Послужите се“, рече он. „То, разуме се, није чоколада, али је зато корисно.“

Езра приђе и ћутке узе две пилуле. Једну пружи Јури. Јура неодлучно погледа Јурковског.

„Питам, шта је то?“ упита Јурковски.

„Гама-радиофаг“, објасни Костја. Бацио је поглед на Јуру. „Једите, једите младићу“, рече. „Сада сте добили четири рендгена, а то није шала.“

„Да“, рече Јурковски. „То је тачно.“

Пружи руку према кутији. Јура стави пилулу у уста. Била је веома горка.

„Чиме можемо да будемо корисни генералном инспектору?“ упита Костја стављајући кутију назад на пулт.

„Ја сам у ствари… хм-хм… хтео да присуствујем експерименту“, рече Јурковски, „а истовремено… хм-хм… да видим каква је ситуација на станици… потребе радника… жалбе најзад… Шта? Ево, видим да је лабораторија лоше заштићена од зрачења… Тесно. Лоша аутоматизација, застарела опрема… Шта?“

Костја уздахнувши рече:

„Да, то је истина, горка истина као гама-радиофаг. Али, ако ме упитате на шта се жалим, ја ћу морати да вам одговорим да се не жалим ни на шта. Разуме се, жалби има. Како би у овом свету могло без жалби? Али то нису наше жалбе, то су жалбе на нас. И, морате се сложити са мном да би било смешно када би вама, генералном инспектору, почео да причам о томе због чега се жале на нас. Узгред, да вам се можда не једе? Добро је што нећете. Покушајте да пронађете било шта за јело у нашем подруму… Најближи танкер са храном ће стићи или вечерас или сутра, и то је, верујте ми, веома тужно, јер су физичари навикли да једу сваки дан и никакве грешке у снабдевању не могу да их одуче од тога. Но, а ако хоћете озбиљно да чујете моје мишљење о жалбама, онда ћу вам рећи кратко и јасно, као девојци коју волим: ти дипломирани којекаквовићи из нашег драгог МУКС-а се увек жале на нешто. Ако радимо брзо, они се жале да радимо брзо и да брзо уништавамо драгоцену уникатну опрему, да нам стално све пропада и да они ништа не могу да стигну да ураде. А ако радимо споро… Уосталом, шта говорим? Још се није нашао неко ко би се жалио на то да радимо споро. Узгред буди речено, Владимире Сергејевичу, ви сте били одличан планетолог, ми смо сви учили по вашим књигама и разним тамо извештајима! Зашто сте дошли у МУКС, и то још као генерални инспектор?“

Јурковски запрепашћено погледа Костју. Јура се скупи, очекујући експлозију, гром. Езра је стајао и потпуно равнодушно трептао својим крављим трепавицама.

„Хм-хм-хм…“ намрштивши се отезао је Јурковски. „А зашто да не?“

„Ја ћу вам објаснити зашто не“, рече Костја ударајући га прстом у груди. „Ви сте добар научник, ви сте стваралац савремене планетологије! Из вас је од самог детињства избијао гејзир идеја! Да гигантске планете морају да имају прстенове, да планете могу да се кондензују без централне светлости, да су Прстенови Сатурна вештачког порекла, упитајте Езру ко је све то измислио? Езра ће вам рећи: «Јурковски!» И ви сте се одрекли свега тога, предали сте то у руке разним тамо неспретњаковићима, а сами сте постали «којекаквовић»!“

„Но, шта вам је!“ рече Јурковски доброћудно. „Ја сам само… хм-хм… обичан научник…“

„Били сте обичан научник. А сада сте, извините за израз, обичан генерални инспектор! Но, реците ми озбиљно: зашто сте дошли овамо? Нити можете нешто да ме упитате нити да ме посаветујете, а да и не говоримо о помоћи. Но, рецимо, ја ћу вас, реда ради, повести из лабораторије у лабораторију и ми ћемо корачати као два месечара и уступаћемо пут један другом пред сваким вратима. И учтиво ћемо ћутати, јер ви не знате како да питате, а ја не знам како да одговорим. Потребно је сакупити свих двадесет и седам људи да би се сазнало шта се ради на станици, а двадесет и седморо овамо не може да се стисне чак ни из поштовања према генералном инспектору, јер је овде тесно, један чак живи у лифту…“

„Ви погрешно мислите… хм-хм… да мене то радује“, званичним гласом га прекиде Јурковски. „Притом мислим на такву пренасељеност… хм-хм… станице. Уколико се не варам, станица је прорачуната на посаду од пет гравиметриста. И када бисте се ви, као руководилац станице, придржавали постојећих упутстава МУКС-а…“

„Па, Владимире Сергејевичу!“ весело узвикну Костја. „Друже генерални инспекторе!

Људи хоће да раде! Да ли гравиметристи хоће да раде? Хоће. Релативисти? Такође хоће. И не говорим о космогонистима, који су се овамо угурали преко мог леша. А на Земљи се налази још једно сто педесет људи који горе од нестрпљења.

Помисли, спавати у лифту! Шта, чекати док МУКС заврши изградњу нове станице?

Не, планетолог Јурковски би закључио сасвим другачије. Он не би почео да ме прекорева због пренасељености. И не би ни захтевао од мене да му све објасним.

Тим пре што он није Гејзенберг и што не би схватио више од половине. Не, планетолог Јурковски би рекао: „Костја! Мени је потребно да експериментално докажем моју нову идеју. Дајте да радимо, Костја!“ Тада бих вам уступио свој кревет, а сам бих се сместио у сигурноснл лифт и ми бисмо заједно радили све донде док нам све не би било јасно као пролећно јутро! А ви долазите да сакупљате жалбе. Какве жалбе може да има човек који се бави интересантним послом?“

Јура с олакшањем уздахну. До експлозије грома није дошло. Лице Јурковског је постајало све замишљеније.

„Да“, рече он. „Ви сте, знате ли, у праву… хм-хм… Костја. Одиста, није требало да овамо дођем… хм-хм… тако. И ја вам… хм-хм… завидим, Костја. С вама бих радио с највећим задовољством. Али… хм-хм… постоје станице и… хм-хм… станице. Ви не можете ни да замислите, Костја, колико се безобразлука дешава у нашем систему. И због тога је планетолог Јурковски морао да постане… хм-хм… генерални инспектор Јурковски.“

„Безобразлуци“, брзо рече Костја, „то је ствар космичке полиције…“

„Не увек“, рече Јурковски, „нажалост, не баш увек…“

У ходнику нешто поче да лупа. Зачу се лупкање магнетних потковица. Неко повика:

„Костјааа! Закашњење! За три милисекунде!…“

„О!“ рече Костја. „То иду моји радници, сад ће затражити да једу. Езра“, рече, „како да им саопштимо да ће танкер стићи тек сутра?“

„Костја“, рече Јурковски, „даћу вам сандук конзерви.“

„Ви сте бог. Шалите се!“ обрадова се Костја. „Дупло даје онај који даје на време. Сматрајте да сам вам дужан два сандука конзерви!“

Кроз отвор су један за другим ушла четворица и у просторији одједном човек није имао где да се окрене. Јуру одгурнуше у угао и оградише га широким леђима. Он је добро могао да види само коврџави Езрин потиљак, нечију обријану главу и још један мишићави потиљак. Осим тога, видео је и ноге — оне су се налазиле над главама, а гигантске ципеле с излизаним потковицама су се налазиле само на два центиметра од обријане главе. У простору између леђа и потиљка Јура је с времена на време видео орловски Костјин нос и брадато лице четвртог радника.

Јурковски се није видео, вероватно су и њега сатерали у неки угао. Говорили су сви одједном.

„Разбацивање тачака је веома мало. Бројао сам на брзу руку, али ми се чини да су неоспорне три милисекунде…“

„Ипак, дакле, три, а не шест!“

„Није ствар у томе! Важно је да је испод границе дозвољених одступања!“

„Када бисмо Марс дигли у ваздух, то би била прецизност!“

„Да, драговићу, тада бисмо могли половину гравископа да уклонимо!“

„Најомрзнутији прибор — гравископ! И ко га је само измислио?“

„Реци хвала што постоји барем такав какав је. Знаш како смо то раније радили?“

„Пази, већ му се не допадају ни гравископи!“

„А да ли ће нам дати да нешто једемо?“

„Уз реч о јелу, Костја: појели смо сав радиофаг.“

„Да, добро је што си се сетио. Костја, дај нам таблете.“

„Момци, чини ми се да сам слагао. Не три већ четири милисекунде.“

„Не брбљај. Дај Езри. Езра ће израчунати како треба.“

„Правилно… Езра, узми, голубићу, ти си од свих нас најхладнокрвнији, руке ми се тресу од узбуђења.“

„Експлозија је била изузетно лепа. Умало нисам ослепео. Волим анихилационе експлозије! Осећаш се као творац, човек будућности…“

„Слушај, Костја, шта то Пагава говори, да ће сада бити само жариште експлозије?

А ми?“

„Имаш ли савести? Или можда уображаваш да је ово гравитациона опсерваторија? А шта су ти космогонисти, пасторчад, а?“

„Ој, Фанас, не улећи у тај спор. Ипак је овде Костја главни. А зашто уопште постоје претпостављени? Да би све било у реду.“

„Каквог онда има смисла постављати свог човека за претпостављеног?“

„Охо! Више не одговарам ни за начелника? Шта је то, буна? Где су моји мачеви, манжетне и пиштољи?“

„Узгред буди речено, ја бих нешто и појео.“

„Прорачунао сам“, рече Езра.

„Но?“

„Не журите га, он не може тако брзо.“

„Три и осам.“

„Езра! Свака твоја реч је чисто злато!“

„Грешка плус-минус два кома два.“

„Како је данас брбљив наш Езра!“

Јура не издржа већ прошапта Езри на уво:

„Шта се десило? Зашто се сви толико радују?“

Езра промрмља једва окренувши главу:

„Добили су шта су хтели. Доказали су. Гравитација се шири. Брже од светлости.

Први су доказали.“

„Три и осам, момци“, објави обријана глава, „то значи да смо обрисали нос оном којекаквовићу из Лењинграда. Како се оно…“

„Одличан почетак. Сада само нешто да поједемо, побијемо космогонисте и изистински се прихватимо посла.“

„Слушајте научници, а зашто није дошао Крамер?“

„Он каже да има још две конзерве. Сада их тражи код себе у старим папирима.

Приредићемо пир изгладнелих — конзерва на четрнаест људи.“

„Пир изгладнелих телом и сиромашних духом.“

„Тихо, научници, и ја ћу вас обрадовати.“

„А за какве је конзерве лагао Валерије?“

„По непотврђеним гласовима, он има конзерву компота од бресака и конзерву ракова…“

„Кад би била кобасица… Да ли ће овде неко да ме слуша или неће? Мирно, ви, научници! Тако. Могу да вас известим да се међу нама налази један генерални инспектор — Јурковски, Владимир Сергејевич. Он нам поклања сандук конзерви са свога стола!“

„Озбиљно?“ упита неко.

„Не, то чак није ни оштроумно. Ко се још тако шали?“

Однекуд из угла се зачу:

„Хм-хм… Добар дан.“

„А? Владимир Сергејевич? Како вас то нисмо запазили?“

„Избезобразили смо се овде, другови смрт-планетолози.“

„Владимире Сергејевичу! Да ли је истина оно за конзерве?“

„Најистинитија истина“, рече Јурковски.

„Ура!“

„И још једном…“

„Ура!“

„И још једном…“

„У р-р-р-а-а!“

„Месне конзерве“, објасни Јурковски. Кроз просторију одјекну уздах.

„Ах, зашто овде влада бестежинско стање? Требало би бацати увис таквог човека.

На рукама би га требало носити.“

Кроз отворени отвор се појави још једна брада.

„Шта урлате?“ мрачно упита та глава. „Добили сте резултат који сте хтели, а да ли знате да немамо шта да једемо? Танкер ће тек сутра да се довуче.“

Извесно време сви су браду гледали. На крају човек са мишићавим потиљком замишљено рече:

„Препознајем космогонисту по речнику.“

„Момци, па он је гладан!“

„Како да не! Космогонисти су увек гладни!“

„Како би било да њега пошаљемо по конзерве?“

„Павле, пријатељу“, рече Костја, „сад ћеш отићи по конзерве. Иди, навуци вакуум-скафандер.“

Брадати момак га сумњичаво погледа.

„Јура“, рече Јурковски, „одведи друга на Тахмасиб. Уосталом, то ћу ја учинити…“

„Добар дан, Владимире Сергејевичу“, рече брадоња ширећи лице у осмејак. „Како сте стигли до нас?“

Из просторије су изишли прво Јурковски, а за њим брадоња.

„Добар је човек Јурковски. Добар човек.“

„А зашто је дошао у инспекцију?“

„Он није ни дошао овамо у инспекцију. Ја сам га схватио тако да га је једноставно интересовало како је код нас.“

„Онда, нека га.“

„А не би могао да каже неку реч за проширење програма?“

„Проширење програма — може. Само се бојим да нам не смањи број радника. Идем да уклоним свој кревет из лифта.“

„Да, инспектори не воле кад се живи у лифту.“

„Научници, не плашите се. Ја сам му већ све испричао. Он није такав. Па то је Јурковски!“

„Момци, пођимо да нађемо трпезарију. Да је сместимо у библиотеку, а?“

„Библиотеку су заузели космогонисти.“

Сви су, један по један, почели да излазе из просторије. Тада је човек с мишићавим потиљком пришао Костји и тихо рекао:

„Дај ми још једну пилулу, Костја. Нешто ми је мука…“

Ејномеја је одавно остала иза њих. Тахмасиб је летео према Бамберги — у царство тајанствене Спаце Пеарл Лимитед. Јура се пробудио касно ноћу — болела га је и сврбела рука од инјекције и ужасно је био жедан. Зачуо је тешке кораке у ходнику. Учинило му се чак да је чуо пригушено стењање. «Привиђења», помисли, «само је још то недостајало». Не силазећи с кревета, отвори врата и баци поглед у ходник. У ходнику је, чудно се искрививши, стајао Јурковски у свом дивном халату. Лице му је било отекло, очи су му биле затворене. Учестало је и тешко дисао полуотвореним устима.

„Владимире Сергејевичу!“ преплашено га позва Јура. „Шта вам је?“

Јурковски брзо отвори очи и покуша да се исправи, али му то не пође за руком.

„Ти-хо!“ рече претећи, брзо, искрививши се још више. Пође ка Јури. Јура се помери и пропусти га да уђе у његову кабину. Јурковски затвори врата за собом и опрезно седе поред Јуре.

„Зашто не спаваш?“ упита га тихо.

„Шта вам је, Владимире Сергејевичу?“ промрмља Јура. „Лоше вам је?“

„Глупости, јетра.“ Јура је ужаснуто посматрао његове руке које су притискале желудац. „Увек ме тако мучи, подла, после озрачивања… А ипак, нисмо бадава били на Ејномеји. Ето, то су људи, Јура! Прави људи! Радници. Чисти. И никакви којекаквовићи их неће омести у њиховом раду.“ Опрезно се ослони леђима о зид и Јура му брзо подметну под леђа јастук. „Смешна реч «којекаквовићи» зар не, Јура?

А ускоро ћемо угледати друге људе… Сасвим друге… Труле, прљаве… Горе од марсовских пијавица… Ти их, разуме се, нећеш видети, а ја ћу морати…“

Затворио је очи. „Јура… Извини, али можда ћу овде заспати… Узео сам. .

лек… Ако заспим… иди… код мене да спаваш…“