Тахмасиб

МИРЗА-ЧАРЛЕ: ХОТЕЛ, СОБА ТРИСТА ШЕСТ

Јура је покушавао да некако утуца време. За неколико сати је обишао скоро цео град. Волео је да обилази непознате градове и види шта има у њима. У Мирза— Чарлеу се налазио СЕУК. Под гигантску, прозрачну куполу нису никога пуштали, али сада је Јура већ знао да СЕУК значи Систем електронског управљања и контроле, електронски мозак ракетодрома. Ако се пође на север од СЕУК-а, стиже се у огроман парк, са биоскопом под отвореним небом, са два стрелишта, огромним стадионом, атракцијом «Човек у ракети», музичким кабинама, љуљашкама, рингишпилима, местима за игранке и огромним, прозрачним језером, око кога расту араукарије и тополе, и у коме се Јура са великим уживањем окупао. У јужном делу града Јура је пронашао ниску, црвену зграду, иза које је отпочињала пустиња.

Око зграде се налазило неколико квадратних атомокара, а испред ње се шетао полицајац са пиштољем. Полицајац је објаснио Јури да је црвена зграда затвор и да руски момак ту нема шта да ради. На западу од СЕУК-а су се налазили блокови стамбених зграда. Тамо је било много великих и малих, лепих и ружних зграда.

Улице су биле уске и нису биле асфалтиране. Према свему, тамо је било лепо живети — било је свеже, куће су се налазиле у сенци, а ипак у близини центра.

Јури се допала зграда градске библиотеке, али тамо није свратио. На западној периферији града су се налазиле административне зграде, а иза њих је отпочињао простор на коме су се налазила складишта.

Складишта су била ужасно дуга, сива, од пластичне масе, са огромним белим цифрама на зидовима. Ту је Јура угледао толико камиона и теретних хеликоптера колико их још никада у животу није видео. Од сталног и непрекидног шума мотора бубњало му је у ушима. Јура није успео да направи ни неколико корачаја кад је иза њега почела да завија сирена, и он је одскочио у страну према неком зиду.

Али, изненада се и тај зид отворио, и кроз као тријумфална капија широка врата право на Јуру је кренуло црвено чудовиште са точковима високим као два човека.

Са висине другог спрата из кабине је на Јуру почео да урла шофер са азербејџанском капицом на глави. Чудовишни камион се окренуо у уском пролазу између зграда складишта, а иза њега је кренуо други, а за другим трећи. Јура се лагано и опезно кретао поред зидова, који су одисали јаром, заглушен лармом, буком и звекетом невидљивих механизама.

После тога је угледао ниску платформу, на коју су товарили познате цилиндричне балоне са смесом за вакуумско заваривање. Пришао је ближе, и радосно се смешкајући, стао поред човека који је управљао утоваром, уз помоћ преносног апарата за управљање који му је висио на врату. Извесно време је стајао и гледао како кранови лагано стављају запаковане балоне један на други. После тога је озбиљно рекао:

„Не, ово не може.“

„Шта то?“ с интересовањем га упита човек и зачуђено га погледа.

„Овај балон.“

„Зашто?“

„Видите и сами. Оштећена му је славина.“

Неколико секунди човек се колебао.

„Ништа“, рече он. „Тамо ће се већ снаћи.“

„Не“, успротиви се Јура. „Нећемо тамо да гледамо. Уклоните тај балон.“

Човек склони руке са пулта за управљање и загледа се у Јуру. Кран се заустави.

„То је ситница“, рече човек.

„То је овде ситница“, поново се успротиви Јура.

Човек слеже раменима и поново стави руке на пулт за управљање. Јура је пажљиво пратио истовар неупотребљивог балона са смесом за заваривање, љубазно се захвалио и пошао даље. Ускоро је констатовао да је залутао.

Територија на којој су се налазила складишта представљала је у ствари читав мали градић, чије су улице и уличице ужасно личиле једна на другу. Неколико пута је доспевао у улице које су излазиле право у пустињу. На крају таквих улица налазиле су се табле са натписима: НАЗАД! ЗОНА ОПАСНОГ ЗРАЧЕЊА! Брзо се смркавало, над складиштима су се упалиле светлости рефлектора. Јура је кренуо за колоном некаквих камиона са широким, еластичним гусеницама и изненада се нашао на неком широком путу.

Јура је знао да град треба да се налази са десне стране, али са леве стране, у ком правцу је отишла колона, виделе су се разнобојне светлости, и он крете у том правцу. С обе стране пута се простирала пустиња. Овде није било ни дрвећа ни жбуња — само раван, црни хоризонт. Сунце је одавно зашло, али је ваздух и даље био врео и сув.

Разнобојне светлости су светлуцале над рампом. По страни од рампе налазила се кућица која је личила на печурку. Крај кућице је на клупи под фењером седео полицајац, који је држао на коленима свој плави шлем. Други полицајац је корачао поред рампе. Кад је угледао Јуру, зауставио се и пошао му у сусрет. Јури се срце следи. Полицајац му приђе и пружи руку:

„Паперс!“ Документа; прим. прев. рече као да залаја.

Изгледа да сам ухваћен, помисли Јура. Ако ме овде задрже… Па док разјасне ствари… И шта сам овде тражио! Брзо је завукао руку у џеп. Полицајац је чекао са испруженом руком. Други полицајац је ставио шлем на главу и устао.

„Wаит а минуте“, Причекајте; прим. прев. промрмља Јура. „Одмах. . Само неколико тренутака… Фуј, ђаво те однео, куд си се завукао…“

Полицајац спусти руку.

„Рус?“ упита.

„Да“, рече Јура. „Одмах… Видите, ја имам само препоруку од предузећа…

Фабрика металоконструкција у Вјазми…“ На крају је пронашао препоруку.

„Не треба“, изненада доброћудно рече полицајац. Приђе и други полицајац и упита:

„Wхат»с тхе маттер? Тхе цхап хасн»т гот хис паперс?“ Шта се дешава. Момак нема документа; прим. прев.

„Не“, рече први. „То је Рус…“

„А“, равнодушно рече други, одмахну руком, окрете се и крете натраг ка својој клупи.

„Једноставно сам хтео да видим шта је овде“, рече Јура.

„Овде је ракетодром“, одговори полицајац, који је очигледно био расположен за разговор. „Ено, тамо“, показао је руком према рампи. „Тамо се не може.“

„Не, не“, брзо рече Јура. „Хтео сам само да погледам.“

„Погледати се може“, рече полицајац. Пришао је рампи. Јура је кренуо за њим.

„То је ракетодром“, понови полицајац.

Под јарким средњоазијским звездама светлуцала се равнина, која као да је била покривена стаклом. Далеко, тамо где је нестајао пут, севало је нешто налик на неке бледе муње, светлости рефлектора кретале су се и извлачиле из помрачине гигантске магловите силуете. С времена на време чуло се и некакво тутњање.

Космички бродови — са задовољством помисли Јура. Он је, разуме се, знао да Мирза-Чарле, као и остали ракетодроми на Земљи, служи само за летове у близини Земље, да су праве ракете за међупланетарне летове фотонске ракете типа Хиус, Џон Браун, Јанчи сувише огромне и незграпне да би стартовале право са Земље, али и те силуете које су се виделе над хоризонтом изгледале су огромне.

„Ракете, ракете“, лагано промрмља полицајац. „Колико људи само одлеће тамо“, подигао је према небу палицу која се светлуцала. „Сваки са својим надама. И колико их се само враћа у затвореним оловним ковчезима! Овде, крај ове рампе, ми постројавамо почасну чету. Дах стаје од њихове упорности. А ипак“, поново је подигао палицу, „тамо сигурно постоји неко коме се не допада та упорност…“

Хоризонт се одједном осветлио заслепљујућом светлошћу. Огњена струја је полетела према небу и почела да се распада у милијарде искрица. Бетон под ногама је почео да се тресе. Полицајац погледа у ручни сат:

„Двадесет часова и дванаест минута“, рече он. Вечерњи луњик.

Негде над њиховим главама је нешто почело да грокће. Ускоро су звуци ослабили, и на крају нестали.

„Време је да кренем“, рече Јура. „Како да стигнем што пре до града?“

„Идите пешице“, одговори полицајац. „На раскрсници код складишта сигурно ћете ухватити нека успутна кола…“

Кад је у пола десет Јура коначно стигао у хотел, био је изморен и измућен, што се видело и по њему. Вечерњи Мирза-Чарле уопште није личио на Мирза-Чарле дању. По улицама, које су биле испресецане црним сенкама, јурили су аутомобили.

Светлости реклама су осветљавале шетаче на тротоарима. Врата свих кафеа и барова била су широм отворена. Унутра је свирала музика и све је било плавичасто од дуванског дима. Пијани странци су корачали по тротоару загрљени, по троје или четворо, певајући непознате песме. На сваких тридесет-четрдесет корачаји стајали су полицајци са каменим лицима под ниско спуштеним шлемовима. Кроз гомилу су мирно и лагано ишле тројке младића са црвеним тракама на рукавима. То су биле редарске патроле. Јура је видео како је једна таква патрола ушла у бар, и тамо је одмах завладала тишина, па је чак и музика престала да свира. Чланови патроле су имали изразе лица људи који се досађују. Из другог бара, у близини хотела, два човека са брчићима су избацила на тротоар неког несрећника и почела да га ударају ногама. Несрећник је гласно викао француски: „У помоћ! Патрола!

Убијају!“ Јура се већ спремао да удари у уво једног од младића са брковима, али га је неко уклонио у страну, и дугачка, жилава рука са црвеном траком је ухватила једног од оних са брчићима за врат. Други је одскочио и нестао у бару.

Патрола је немарно добацила свој «улов» у загрљај полицајца, и они су, заврнувши свом ухапшенику руке за леђа, скоро трком појурили у најближу уличицу.

Јура је успео да примети како је један од полицајаца, лоповски се осврћући око себе, из све снаге ударио младића са брковима по глави својом палицом која је светлуцала. Штета што нисам успео ја, помислио је Јура. За један тренутак је чак пожелео да и не одлети на Реју. Хтео је да навуче црвену траку на рукав и придружи се тим јаким, одлучним младићима, да заједно са њима заведе неки ред у овом брлогу пијаних странаца.

„Но, и реда има код вас!“ вративши се у хотел, узбуђено рече Јура службеници рецепције. „Некакво гнездо стеница…“

„О чему ви то?“ уплашено упита службеница.

Јура дође себи. „Па на улицама, знате“, рече он, „такво је блато!“

„Међународна лука, за сада морамо да трпимо“, рекла је службеница с осмехом.

„Но, како стоје ваше ствари?“

„Још не знам“, рече Јура. „Реците, молим вас, како да дођем до собе три стотине шест?“

„Лифтом, трећи спрат, ходником десно.“

„Хвала“, рече Јура и крете према лифту.

Стигао је на трећи спрат и одмах нашао врата собе три стотине шест. Пред вратима се зауставио и први пут замислио како ће се, којим речима и, што је најважније, коме ће се обратити с молбом. Сетио се речи Ивана о човеку на изглед суровом.

Пажљиво се очешљао и погледао у огледалу. А онда је закуцао.

„Уђите“, зачуо се са друге стране врата дубок, помало промукао глас. Јура уђе.

За округлим столом, који је био покривен белим чаршавом, у соби су седела два старија човека. Јура се скамени: препознао је обојицу, и то је било толико неочекивано да му се за тренутак учинило да је погрешио врата. Лицем према њему, уперивши у њега ситне, зле очи, седео је познати Биков, капетан прослављеног Тахмасиба, туробан и риђ — онакав каквог га је Јура видео на стереофотографији над столом свог старијег брата. Лице другог човека, који се немарно завалио у плетеној фотељи, дуго, са гадљивом гримасом око пуних усана, такође му је било чудно познато. Јура никако није могао да се сети имена тог човека, али је био убеђен да га је негде видео, и то можда и неколико пута.

Нервирао се што није могао да се сети. На столу је стајала дугачка тамна флаша и једна часа.

„Шта хоћете?“ натмурено упита Биков.

„Је ли ово соба три стотине шест?“ упита Јура колебљиво.

„Да“, баршунастим, снажним гласом одговори човек с дугим лицем. „Ко вам је потребан, младићу?“

Па то је Јурковски, сети се Јура. Планетолог са Венере. О њима је снимљен филм…“Ја… ја не знам…“ проговори он. „Знате, ја морам да стигнем на Реју… Данас ми је један друг…“

„Презиме?“ упита Биков.

„Чије?“ није схватио Јура.

„Ваше презиме!“

„Бородин… Јурије Михајлович Бородин.“

„Специјалност?“

„Вакуум-варилац.“

„Исправе.“

Други пут за последња два часа (и уопште у животу) Јура је завукао руку у џеп да извуче исправе. Биков га је посматрао, процењујући га. Јурковски је лењо узео флашу и напунио чашу вином.

„Ево, изволите“, рече Јура. Ставио је на сто препоруку и повукао се за неколико корачаји уназад.

Биков извади из џепа сакоа огромне, старомодне наочаре и, ставивши их на нос, пажљиво прочита документ. Затим га предаде Јурковском.

„Како се десило да сте заостали од своје групе?“ реско га упита.

„Ја… Знате, због породичних прилика…“

„Детаљније, младићу“, забруја Јурковски. Он је читао препоруку држећи је у испруженој руци и пијући вино из чаше.

„Знате, изненада ми се разболела мама“, рекао је Јура. „Напад слепог црева.

Знате, никако нисам могао да отпутујем. Брат ми је у експедицији… Отац је на полу… Ја нисам могао…“

„Да ли ваша мама зна да сте добровољац за космос?“ упита Биков.

„Да, разуме се.“

„Је ли пристала?“

„Да…“

„Имате ли вереницу?“

Јура одмахну главом. Јурковски пажљиво сави препоруку и стави је на ивицу стола.

„Реците, младићу“, упита он „а зашто вас… нису заменили?“

Јура поцрвене.

„Ја сам молио“, одговорио је тихо. „И сви су мислили да ћу успети да стигнем.

Закаснио сам само за један дан.“

Завладала је тишина и зачуло се како на Булевару пријатељства урлају «варјашки гости». Или нека несрећа или нека радост. Можда код старог Џојса.

„Да ли имате… хм… познанике у Мирза-Чарлеу?“ опрезно упита Јурковски.

„Не“, одговори Јура. „Тек сам данас стигао. Само што сам се упознао у кафеу с једним другом. Иван се зове, и он…“

„А коме сте се обраћали?“

„Дежурном за путничке летове и службеници на рецепцији хотела.“

Биков и Јурковски се згледаше. Јури се учини да је Јурковски одречно одмахнуо главом.

„Но, то још није страшно“, прогунђа Биков.

Јурковски неочекивано реско рече:

„Уопште не схватам зашто нам је потребан путник.“ Биков је размишљао.

„Часна реч, никоме нећу сметати“, убедљиво рече Јура. „И спреман сам на све.“

„Спреман чак и да лепо умре“, прогунђа Биков.

Јура се уједе за усну. Лоше ствоје ствари, мислио је. Ох, лоше, и те како лоше…

„Ја морам да стигнем на Реја“, рече он. Наједном је потпуно јасно схватио да је то његова последња шанса и да уопште не треба да рачуна на сутрашњи разговор са замеником начелника ракетодрома.

„Хм? „учини Биков и погледа Јурковског. Јурковски слеже раменима и подигавши чашу, поче кроз њу да посматра сијалицу. Тада Биков устаде од стола. Јура се чак повуче за неколико корачаја, толико му се Биков учини огромним — и вукући по поду домаће папуче, крете према углу, где је, пребачена преко столице, висила његова кожна виндјакна. Затим из џепа извуче блиставу кутију радиофона. Јура га је, преставши да дише, гледао у леђа.

„Шарл?“ упита Биков. Притискао је на уво еластичну жицу с металном куглицом на крају. „Овде Биков. Да ли се регистар Тахмасиба још увек налази код тебе? Упиши у састав посаде специјалног лета број 17… Да, узимамо са собом стажисту… Да, начелник експедиције нема ништа против.“ (Јурковски се при томе намршти, али ништа не рече.) „Шта? Сада.“ Биков се окрете према Јури, пружи руку и поче нестрпљиво да пуцкета прстима. Јура се баци према столу, дохвати препоруку и стрпа му је у руку. „Сада… Да… Од колектива Фабрике металоконструкција у Вјазми. Боже мој, Шарл, то већ нису твоје ствари! На крају крајева, то је специјални лет!… Да, дајем податке: Бородин, Јурије Михајлович… Осамнаест година. Да, тачно осамнаест. Вакуум-варилац… Стажиста… Уписан у списак посаде мојим наређењем од јучерашњег дана. Молим те, Шарл, одмах за њега припреми документа. Не, неће он, сам ћу доћи по њих… Сутра изјутра.

Довиђења, Шарл, хвала ти.“

Биков замота гајтан и врати радиофон у џеп.

„То је незаконито, Алексеј“, тихо рече Јурковски. Биков се врати столу и седе.

„Кад би ти знао, Владимире“, рече он, „без колико закона ја морам да се сналазим у космосу. И без колико закона ћемо морати да се сналазимо на овом лету.“

„Стажисто, можете да седнете“, рече Јури. Јура брзо и неудобно седе на столицу.

Биков подиже телефонску слушалицу. „Жилине, дођи до мене.“ Спусти слушалицу.

„Узмите ваше исправе, стажисто. Потчињени сте лично мени. Ваше обавезе ће вам објаснити инжењер Жилин, који ће сада доћи.“

„Алексеј“, величанствено рече Јурковски „наш… хм… кадет још не зна са ким има посла.“

„Не, знам“, рече Јура. „Одмах сам вас препознао.“

„О!“ зачуди се Јурковски. „Нас је још могуће и препознати?“

Јура не успе да одговори. Врата се отворише и на прагу се појави Иван у својој карираној кошуљи.

„Стигао сам, Алексеј Петровичу“, весело је рекао. „Примај своје кумче“, прогунђа Биков. „То је наш стажиста. Ти си ми одговоран за њега. Запиши у дневник. Узми га к себи, и до самог старта га држи на оку.“

„Разумем“, рече Жилин, подиже Јуру са столице и изведе га у ходник. Јура је лагано почео да схвата оно што се десило.

„Ви сте, значи, Жилин?“ упита он. „Инжењер космичког брода?“

Жилин не одговори. Постави Јуру пред себе, повуче се један корак уназад и страшним гласом упита:

„Пијеш вотку?“

„Не“, уплашено одговори Јура.

„Верујеш у бога?“

„Не.“

„Права међупланетарна душица!“ задовољно рече Жилин. „Кад стигнемо на Тахмасиб, даћу ти да пољубиш кључ од стартера…“