Solaris

4. SARTORIJUS

Hodnik je bio prazan. Vodio je najpre pravo, a zatim je skretao udesno. Nisam nikad bio na Stanici, ali šest sedmica sam proveo — u okviru uvodne pripreme — u njenoj tačnoj kopiji koja se nalazila u Institutu na Zemlji. Znao sam kud vodi stepenište sa aluminijumskim stepenicama. Biblioteka je bila neosvetljena. Pipajući nađoh prekidač. Kad pronađoh u kartoteci prvi tom solarijskog godišnjaka zajedno s aneksom, nakon pritiska dirke upali se crvena svetlost. Proverih u registratoru — knjiga se nalazila kod Gibarijana, slično kao i druga — onaj „Mali apokrif”. Ugasih svetlost i vratih se dole. Bojao sam se da uđem u njegovu kabinu i pored koraka koje sam pre toga čuo. Mogla je da se vrati tamo. Neko vreme stajao sam pred vratima dok se, stežući vilice, ne savladah i ne uđoh.

Osvetljena soba bila je prazna. Počeh da prebacujem knjige koje su ležale na podu kraj prozora; u jednom trenutku priđoh ormanu i zatvorih ga. Nisam mogao da gledam na ono prazno mesto među kombinezonima. Pod prozorom ne nađoh aneks. Prebacivao sam knjige sa gomile na gomilu, metodično knjigu po knjigu, dok stigavši do poslednje gomile koja se nalazila između kreveta i ormana ne nađoh onu koju sam tražio.

Nadao sam se da ću naći u njoj neko uputstvo, i zaista — u spisku umena krila se zagonetka; crvenom olovkom bilo je zaokruženo ime koje mi ništa nije govorilo: Andre Berton. Pojavljivalo se na dvema stranicama. Zagledah najpre na ranijem mestu i saznadoh da je Berton bio rezervni pilot Šenaanova broda. Sledeći spomen o njemu nalazio se preko sto strana dalje. Neposredno nakon pristajanja ekspedicija je postupala s najvećom opreznošću, ali kada se posle šesnaest dana pokazalo da plazmatični okean ne samo što ne pokazuje nikakve znake agresivnosti, nego se i povlači pred svakim predmetom koji se približava njegovoj površini i, koliko god može, izbegava neposredni kontakt s aparatima ili ljudima, Senaan i njegov zamenik Timolis ukinuli su deo strogosti u postupanju, diktiranih opreznošću, jer su previše otežavale i usporavale obavljanje poslova.

Ekspedicija je tada razbijena u male grupe od po dva ili tri lica, koje su obavljale letove iznad okeana često duge i po nekoliko stotina milja; bacači, ranije upotrebljavani kao zaklon koji razdvaja od terena radova, smešteni su u Bazu. Prva četiri dana nakon ove promene metodike protekla su bez ikakvih slučajeva, ako se ne računaju povremena oštećenja kiseoničke aparature skafandara, jer su se ispusni ventili pokazali osetljivi na korozivno dejstvo otrovne atmosfere. S tim u vezi trebalo ih je gotovo svakodnevno zamenjivati novim.

Petoga dana, ili dvadeset i prvog dana računajući od momenta pristajanja, dva istraživača, Karuči i Fehner (prvi je bio radiobiolog, a drugi fizičar) izvršili su eksploracioni let nad okeanom u malom dvosednom aeromobilu. Nije to bilo leteće vozilo, nego glisander koji se kreće na jastuku od zgusnutog vazduha.

Kada se posle šest časova nisu vratili, Timolis, koji je upravljao Bazom u Šenaanovom odsustvu, objavi alarm i posla sve ljude koje je imao pri ruci u potragu.

Kobnim sticajem okolnosti radio-veza se prekinula toga dana, otprilike sat nakon polaska eksploracionih grupa; uzrok je bila velika mrlja crvenog sunca, koja je slala jako korpuskularno zračenje u gornje slojeve atmosfere. Delovali su jedino aparati sa ultrakratkim talasima, koji su omogućavali sporazumevanje na razdaljini do dvadeset i nekoliko milja. Da zlo bude veće, pred sunčev zalazak magla se zgusnula i traženje je moralo da se prekine.

Već kada su se spasilačke grupe vraćale u Bazu, jedna je otkrila aeromobil na udaljenosti jedva osamdeset milja od obale. Motorje radio i mašina, neoštećena, dizala se iznad talasa. U providnoj kabini nalazio se samo jedan polupriseban čovek — Karuči.

Aeromobil je doveden do Baze, a Karuči je podvrgnut lekarskoj nezi; još iste večeni vratila mu se svest. O Fehnerovoj sudbini nije ništa mogao da kaže. Pamtio je samo da je u vreme kada su već nameravali da se vrate, počeo da oseća gušenje. Ispusni ventil njegovog aparata počeo je da se koči i u skafandar je pri svakom udisaju prodirala nevelika količina otrovnih gasova.

Trudeći se da popravi njegov aparat, Fehner je morao da otkopča pojaseve i da ustane. To je bilo poslednje čega se Karuči sećao. Pretpostavlja se da su se događaji odvijali sledećim tokom (po oceni stručnjaka): popravljajući Karučijev aparat Fehner je otvorio krov kabine, verovatno zato što pod niskom kupolom nije mogao slobodno da se kreće. Bilo je to dopustivo, jer kabina takvih mašina nije hermetična i predstavlja jedino zaštitu od atmosferskih taloga i vetra. Za vreme tih manipulacija mora da se pokvario Fehnerov aparat za kiseonak i Fehner se, ošamućen, popeo gore, izišao kroz otvor kupole na haubu mašine i pao u okean.

Takva je istorija prve žrtve okeana. Traženje tela — u skafandru bi moralo da pluta na talasima — ostalo je bez ikakvog rezultata. Uostalom, telo je možda i plivalo: tačno pretraživanje hiljade kvadratnih milja okeana, gotovo stalno prekrivenog nanosima magle, ustalasane pustinje — prekoračivalo je mogućnosti ekspedicije.

Do sumraka — vraćam se prethodnim događajima — vratili su se svi spasilački aparati, izuzev velikog, teretnog helikoptera na kome je poleteo Berton.

Pojavio se iznad Baze gotovo ceo sat posle spuštanja mraka, kada su se već ozbiljno za njega plašili. Nalazio se u stanju nervnog šoka; izišao je iz aparata bez tuđe pomoći, ali samo zato da bi se bacio u bekstvo; kad su ga zadržali, vikao je i plakao; bilo je to krajnje začuđujuće za čoveka koji je imao za sobom sedamnaest godina kosmičkog letenja, i to često u najtežim uslovima.

Lekari su pretpostavili da je i Berton pod dejstvom otrova. Posle dva dana Berton, koji čak i pošto se vratio u prividnu ravnotežu, nije hteo ni za trenutak da napusti unutrašnjost glavne ekspedicione rakete, pa čak ni da priđe prozoru s koga se otvarao pogled na okean, izjavio je da želi da podnese izveštaj o svome letu. Nastojao je da mu se to dozvoli, izjavljujući da je njegov izveštaj veoma važan. Pošto je proučen od strane saveta ekspedicije, ovaj izveštaj je proglašen bolesnim proizvodom mozga zatrovanog atmosferskim gasovima i kao takav dodat je ne istoriji ekspedicije, nego istoriji Bertonove bolesti, na čemu se cela stvar završila.

Toliko je govorio aneks. Zaključio sam da je suštinu problema predstavljao, naravno, sam Bertonov raport — ono što je ovog iskusnog pilota dalekih letova dovelo do nervnog sloma. Po drugi put počeh da prelistavam knjige, ali ne uspeh da pronađem „Mali apokrif”. Bio sam sve umorniji, te odložih dalja traženja za sutra i napustih kabinu. Prolazeći pored aluminijumskih stepenica, opazih na njima senke svetlosti koja je padala odozgo. Znači, Sartorijus i u to doba noći još radi! Pomislih da moram da ga vidim.

Gore je bilo nešto toplije. U širokom, niskom hodniku osećao se slab vetrić. Listići hartije ludo su treperili nad ventilacionim izlazima. Vrata glavne laboratorije bila su načinjena od debele ploče hrapavog stakla, oivičene metalnim okvirom. Iznutra je staklo bilo zaklonjeno nečim crnim; svetlost je dopirala samo kroz uske prozore ispod tavanice. Pritisnuh polugu. Kao što sam se i nadao, vrata se ne pomakoše. Unutra je vladala tišina, s vremena na vreme začuo bi se slab pisak, kao da dolazi od gasnog plamena. Pokucah — nikakvog odgovora.

„Sartorijuse!” povikah. „Doktore Sartorijuse! Ovde sam ja, novi, Kelvin! Moram s vama da se vidim, molim vas otvorite!”

Slab šum, kao daneko korača po zgužvanom papiru, i opet tišina.

„Ja sam, Kelvin! Čuli ste, svakako, za mene! Doleteo sam sa Prometeja pre nekoliko časova!” vikao sam približivši usta mestu na kome se dovratak dodirivao s metalnim okvirom vrata. „Doktore Sartorijuse! Nema nikoga više, samo ja! Otvorite mi!”

Ćutanje. Zatim slab šušanj. Nekoliko zvektaja, vrlo jasnih, ko da je neko slagao metalna oruđa na metalnu podlogu. I odjednom se zapanjih. Razleže se serija sitnih koračića, kao od dečjeg trčanja: gusto, žurno prebiranje malih nožica. Sem… sem ako ih nije neko imitirao, neobično vešto, prstima na kakvoj praznoj kutiji koja dobro odzvanja.

„Doktore Sartorijuse!” zaurlah. „Otvarate ili ne?!”

Nikakvog odgovora, samo opet to detinje trčkanje i istovremeno nekoliko brzih, slabo čujnih, krupnih koraka, kao da je taj neko tamo išao na prstima. Ali ako je išao, onda nije mogao on istovremeno imitirati dečje korake? Uostalom, šta me se tiče! — pomislih i ne uzdržavajući bes koji poče da me obuzima, grmnuh:

„Doktore Sartorijuse! Nisam leteo šesnaest meseci da bi me ovde zakočile vaše komedije! Brojim do deset. Posle toga — izvaljujem vrata!”

Sumnjao sam da bih u tome uspeo.

Potisak gasnog pištolja nije previše jak, ali bio sam odlučio da izvršim svoju pretnju na bilo koji način, pa makar morao poći da tražim eksplozivne patrone, kojih sigurno nije nedostajalo u magacinu. Rekoh sebi da ne smem da popustim, to znači da ne mogu stalno da igram tim kartama koje mi situacija gura u šake, kartama obeleženim ludilom.

Razleže se zvuk kao da se neko s nekim rvao ili nešto gurao, zastor se na sredini razmače možda za pola metra, vitka senka pade na ploču ovih vrata od mat-stakla, koje kao da beše prevučeno injem, i pomalo promukli diskant progovori:

„Otvoriću, ali morate obećati da nećete ući unutra.”

„Pa zašto onda da otvarate?” grmnuh.

„Iziću ću k vama.”

„Dobro. Obećavam.”

Razleže se lak zvuk ključa okrenutog u bravi, zatim tamna silueta, koja je zaklanjala polovinu vrata, brižljivo ponovo navuče zastor — tamo su vršene neke komplikovane operacije — čuh lupkanje, kao kada se pomera drveni stočić, i najzad se svetla ploča odmače toliko da se Sartorijus provuče u hodnik. Stajao je preda mnom zaklanjajući svojim telom vrata. Bio je neobično visok, mršav, pod trikoom krem boje njegovo telo izgledalo je kao da se sastoji isključivo od kostiju. Vrat mu je bio omotan crnom maramom; preko ramena je imao prebačen savijen, nagoreo od reaktiva, zaštitni laboratorijski mantil. Previše usku glavu držao je nakrivljenu u stranu. Gotovo polovinu lica zaklanjala su mu povijena crna stakla, tako da mu nisam mogao videti oči. Imao je veliku donju vilicu, modrikaste usne i ogromne uši, nekako kao zamrznute, jer su takođe bile modrikaste. Bio je neobrijan. Sa pregiba visile su mu na petljicama protivzračne rukavice od crvene gume. Stajali smo tako jedan naspram drugog i gledali se s neprikrivanom netrpeljivošću. Ostaci Sartorijusove kose (izgledao je kao da se mašinicom sam šišao do kože) bili su olovne boje, a dlake na bradi — sasvim sede. Čelo opaljeno, kao u Snauta, ali opaljenost se završavala manje-više na polovini, vodoravnom linijom. Očevidno je na suncu stalno nosio ova stakla na očima.

„Izvolite”, reče najzad. Činilo mi se da ne čeka toliko da čuje šta ću mu ja reći, nego da s napregnutošću osluškuje ono što se dešava u sobi iza njega, stalno priljubljen leđima uz staklenu ploču. Dosta dugo nisam znao kako da progovorim, da ne lupim kakvu glupost.

„Zovem se Kelvin… morali ste čuti za mene”, počeh. „Ja sam, to jest… bio sam Gibarijanov saradnik…”

Njegovo mršavo lice, celo u uspravnim linijama — tako je morao izgledati Don Kihot — bilo je bezizražajno. Crnom, povijenom pločom upravljenih u mene naočara veoma mi je otežavao govor.

„Saznao sam da Gibarijan… nije više živ.” Snizih glas.

„Da. Molim?…”

To zazvuča nestrpljivo.

„Je li izvršio samoubistvo?… Ko je pronašao telo, vi ili Snaut?”

„Zašto se time obraćate meni? Zar vam doktor Snaut nije rekao?…”

„Hteo sam da čujem šta vi imate da kažete o tome…”

„Vi ste psiholog, doktore Kelvine?”

„Da. Zašto?”

„Naučnik?”

„Recimo. Kakve to ima veze?…”

„Pomislio sam da ste kriminalistički činovnik. Ili policajac. Sada je dva i četrdeset, a vi umesto da se trudite da uđete u poslove koji se obavljaju na Stanici, što bi najzad bilo razumljivo, pored ovog brutalnog pokušaja da prodrete u laboratoriju, ispitujete me kao da sam u najmanju ruku ja sumnjiv.”

„Vi jeste sumnjivi, doktore Sartorijuse!” rekoh prigušenim glasom. Hteo sam po svaku cenu da ga pogodim, zato dobacih besno: „I vi to odlično znate!”

„Ako ne povučete svoju izjavu i ne izvinite mi se, poslaću žalbu protov vas u radio-izveštaju, Kelvine!”

„Za šta imam da vam se izvinjavam? Zato što umesto da me primite, umesto pošteno da me uputite u ono što se ovde dešava, vi se zaključavate i barikadirate u laboratoriji?! Jeste li već potpuno izgubili razum?! Šta ste vi u stvari — naučnik ili bedna kukavica?! Recite? Možete li da mi odgovorite?!” Sam ne znam šta sam vikao, a on nije čak ni trepnuo. Niz bledu kožu punu pora klizile su mu graške znoja. Odjednom shvatih: uopšte me nije slušao! Obe ruke sakrio je iza sebe, svom snagom je pridržavao njima vrata koja se lako zatresoše, kao da ih je neko gurao s druge strane.

„Sada… idite…” promuca odjednom čudnim, piskavim glasom. „Za ime boga… idite! Idite dole, a ja ću doći! Doći ću! Učiniću sve što god želite, ali molim vas idite odavde!”

Takva je muka bila u njegovom glasu da, potpuno zapanjen, digoh mahinalno ruku u želji da mu pomognem u pridržavanju tih vrata, jer se on najočevidnije borio, ali on tada užasno kriknu, kao da sam pošao na njega nožem, te počeh da se povlačim unatrag, a on je stalno vikao u falsetu:

„Idi! Idi!” a čas opet: „Vraćam se! Odmah se vraćam! Ne, ne!”

Odškrinu vrata i baci se unutra, a meni se učini da na visini njegovih grudi mignu nešto zlatasto, kao neki sjajni disk; iz laboratorije sad poče da dopire gluho kotrljanje, zavesa polete u stranu, velika, visoka senka promače preko staklenog ekrana, zastor se vrati na svoje mesto i ništa se više nije moglo videti. Sta se tamo događalo?! Zatrupkaše koraci, luda trka se prekide uz stravičan, stakleni prasak, i čuh dete koje se zacenjuje od smeha…

Noge su mi se tresle; pogledah oko sebe na sve strane. Zavlada tišina. Sedoh na nisku prozorsku dasku od plastične mase. Sedeo sam tako možda četvrt časa, ne znam da li čekajući na nešto, ili jednostavno tako doveden do krajnosti, da nisam imao volje čak ni da ustanem. Glava mi je prosto pucala. Negde, visoko, začuh otegnutu škripu i istovremeno se okolina rasvetli.

S moga mesta video sam samo deo kružnog hodnika, koji je opasivao laboratoriju. Nalazila se na samom vrhu Stanice, odmah ispod štita gornjeg oklopa, zbog čega su spoljni zidovi bili udubljeni i kosi, sa prozorima smeštenim na svakih nekoliko metara, kao puškarnice; kapci koji ih zatvaraju spolja upravo su se dizali uvis, plavi dan se bližio kraju. Kroz debela stakla grunu zaslepljujući blesak. Svaki nikleni opšivak, svaka brava počeše da bukte kao mala sunca. Vrata laboratorije — ova velika ploča od hrapavog stakla — zažariše se kao otvor ložišta. Gledao sam na svoje ruke složene na kolenima, posivele na ovoj avetinjskoj svetlosti. U desnoj sam držao gasni pištolj, pojma nisam imao kada ni kako sam ga izvadio iz futrole. Vratih ga ponovo u nju. Već sam znao da mi neće pomoći čak ni bacač vatre, jer šta bih s njim mogao da učinim? Da razvalim vrata? Da se probijem u laboratoriju?

Ustadoh. Propadajući u okean, sunčani disk, nalik na vodoničnu eksploziju, posla za mnom uspravan svežanj pramenova, gotovo materijalnih; kada me pogodiše u obraz (upravo sam silazio niz stepenice), bilo je to kao pribijanje treperavog pečata.

Na polovini stepenica predomislih se i vratih se gore. Obiđoh laboratoriju svud unaokolo. Kao što rekoh, bila je okružena hodnikom; prešavši nekih stotinak koraka nađoh se na drugoj strani, naspram potpuno istovetnih staklenih vrata. Nisam ni pokušao da ih otvorim, znao sam da su zaključana.

Tražio sam neki prozorčić u plastičnom zidu, makar bilo kakvu pukotinu; pomisao da pogledam spolja šta to radi Sartorijus nije mi se uopšte činila nečasnom. Želeo sam da prekinem s nagađanjima i da saznam istinu, iako nisam bio načisto kako ću moći da je razumem.

Pade mi na um da laboratorijske dvorane dobijaju svetlost od prozora na tavanici, to znači od prozora smeštenih na gornjem oklopu i, kad bih se probio napolje, mogao bih, možda, da kroz njih pogledam unutra. Radi toga bih morao da siđem dole po skafandar i kiseonični aparat. Stajao sam kraj stepenica, premišljajući da li je ta igra vredna napora. Bilo je sasvim verovatno da je staklo gornjih prozora takođe neprozirno, ali šta mi je preostajalo drugo? Siđoh na srednji nivo. Morao sam da prođem pored radio-stanice. Vrata behu širom otvorena. Snaut je sedeo u fotelji onako kako sam, ga ostavio. Spavao je. Čuvši moje korake, on se trže i otvori oči.

„Halo, Kelvine!” viknu promuklo. Ćutao sam. „I šta je, saznao si?” upita.

„Dabogme”, odgovorih polako. „On nije sam.”

Snaut iskrivi usne.

„No, eto. To je već nešto. Ima gosta, kažeš?”

„Ne razumem zašto nećeš da kažeš šta je to”, dobacih kao protiv volje. „Pa ostajući ovde i onako ću saznati, pre ili kasnije. Čemu onda te tajne?”

„Razumećeš kad sam budeš imao goste”, reče. Činilo mi se da nešto očekuje i da nema mnogo volje za razgovor. „Kuda ćeš?” upita kad se okrenuh. Ne odgovorih.

Hala aerodroma bila je u istom stanju kao kad sam je ostavio. Na uzvišenju je stajala širom otvorena moja ogaravljena kapsula. Priđoh stativama sa skafandrima, ali odjednom izgubih volju za tu eskapadu na spoljni oklop. Okrenuh se na mestu i siđoh zavojitim stepenicama dole, u magacine. Uski hodnik bio je pun boca i sanduka naslaganih jedan na drugi. Zidove je tu predstavljao nagi metal, koji se na svetlosti prelivao u modrikasto. Još nekoliko desetina koraka i pod tavanicom se pojaviše pokriveni belim injem vodovi aparature za hlađenje. Pođoh za njima. Kroz spojnicu, zahvaćenu debelom plastičnom ogrlicom, prolazili su u hermetički zatvorenu prostoriju. Kad otvorih teška, veoma debela vrata sa gumenim obrubom, prože me mraz koji prodire do kostiju. Stresoh se. Na gusto raspoređenim, zasneženim kalemima visile su ledene sveće. I tu su stajali, pokriveni slojem snega, sanduci, kontejneri, police duž zidova bile su pune konzervi i žutkastih kalupa neke masti upakovane u foliju. U dubini se zasvođena tavanica snižavala. Visila je tamo debela zavesa koja se iskrila od lednih iglica. Podigoh njen rub. Na ležištu od aluminijumskih rešetki bilo je položeno, pokriveno sivom tkaninom, neko izduženo telo. Digoh kraj pokrivača i zagledah se u ukočeno Gibarijanovo lice. Crna kosa sa sedim pramenom iznad čela bila je glatko priljubljena uz lobanju. Grkljan je štrčao visoko, deleći vrat na dva dela. Suhe oči gledale su pravo u tavanicu, na uglu očnog kapka skupila se mutna kaplja leda. Hladnoća me je toliko prožimala da sam s mukom savladavao cvokotanje zuba. Ne ispuštajući pokrov, drugom rukom dotakoh Gibarijanov obraz. Bilo je to sasvim kao da sam dodirnuo zamrzlo drvo. Koža je bila hrapava od neobrijane brade, koja ju je probadala crnim tačkicama. Izraz neizmerne, prezrive patnje ukočio se u položaju usana. Spuštajući rub pokrova primetih da s druge strane tela viri ispod nabora nekoliko crnih, izduženih korala ili zrna pasulja, od najmanjih do velikih. Odjednom zamreh.

Bili su to prsti golih nogu, viđeni od strane tabana, jajasti jastučići prstiju, pomalo rastavljeni; pod izgužvanim krajem pokrova ležala je, spljoštena, crnkinja.

Ležala je licem nadole kao utonula u dubok san. Delić po delić zadizao sam grubu tkaninu. Glava pokrivena kosom, skovrčanom u male, modrikaste kovrdžice, ležala je na zagibu isto tako crne, snažne ruke. Sjajna koža leđa bila je zategnuta na mestima gde su se ocrtavali pršljenovi kičme. Divovsku telesinu nije oživljavala ni najmanja kretnja. Pogledah još jednom na bose tabane njenih stopala i začudih se: nisu bili spljošteni ni nabijeni od tereta koji su morali da nose, nisu bili čak ni rožasti, iako je hodala bosa, nego ih je pokrivala koža isto onako tanka kao i koža leđa ili ruku.

Proverih taj utisak dodirom koji mi pade daleko teže no dodir mrtvoga tela. Tada se desi neverovatna stvar: to telo, izloženo mrazu od dvadeset i pet stepeni, živelo je i kretalo se. Pridigla je nogu kao usnuli pas kad ga uhvatiš za šapu.

Smrznuće se tu — pomislih, ali njeno telo bilo je mirno i ne mnogo hladno, još sam osećao meki dodir koji se širio od jastučića prstiju. Povukoh se unatrag iza zavese, spustih je i vratih se u hodnik. Učinilo mi se kao da u njemu vlada neopisiva vrućina. Stepenice me izvedoše neposredno pred halu aerodroma. Sedoh na padobran savijen kao svitak i zarih lice u šake. Osećao sam se kao da me je ko istukao. Nisam znao šta se sa mnom događa. Bio sam smrvljen, moje misli su išle kao po nekoj strmini, preteći da se strovale — gubitak svesti, uništenje izgledahu mi kao neizreciva milost.

Nisam imao zbog čega da idem Snautu ili Sartorijusu, nisam mogao zamisliti da bi iko mogao da sastavi celinu od onoga što sam do tada doživeo, što sam video i što sam doticao vlastitim rukama. Kao jedini spas, bekstvo, objašnjenje — bila bi dijagnoza ludila. Jeste: mora da sam poludeo, i to odmah pošto sam prispeo na Stanicu. Okean je uticao na moj mozak — doživljavao sam halucinacije jednu za drugom, a čim je tako, ne treba trošiti snage u uzaludnim pokušajima rešavanja zagonetki koje u stvarnosti ne postoje, nego treba tražiti lekarsku pomoć, pozvati iz radio-stanice Prometej ili drugi neki brod, uputiti signale SOS.

Tada se desilo nešto što možda nisam očekivao: pomisao da sam lud umirila me je.

Čak i previše dobro sam shvatao Snautove reči — ako se pretpostavi da je uopšte postojao neki Snaut i da sam s njim ikad razgovarao, jer su halucinacije mogle početi mnogo ranije — ko zna nisam li još na Prometeju, u stanju teške umne bolesti, i nije li sve što sam doživeo samo tvorevina moga razdraženog mozga? Ako sam ipak bio bolestan, mogao sam ozdraviti, a to mi je davalo barem nadu u spasenje, koje ipak ni na koji način nisam mogao da vidim u isprepletenim košmarima ovih solarijskih iskustava koja traju jedva nekoliko časova.

Stoga je valjalo sprovesti pre svega neki logički smišljen ogled sa samim sobom — experimentum crusis ključni eksperiment (lat.) — Prev — koji bi mi pokazao da li sam stvarno poludeo i da li sam žrtva vlastite uobrazilje, ili pak da su, uprkos apsurdnosti i neverovatnoće, moji doživljaji realni.

Razmišljao sam tako posmatrajući metalni stub nosač koji je podržavao nosivu konstrukciju aerodroma. Bio je to čelični jarbol koji se dizao iz zida, obložen ispupčenim limom, obojen svetlozelenom bojom; na nekoliko mesta, na otprilike, metar visine, lak se ogulio, sigurno su ga ogulila raketna kolica koja su tuda prolazila. Dotakao sam čelik, zagrevao ga neko vreme rukom, pokucao po obloženoj ivici zaštitnog lima; može li bunilo da postigne takav stepen realnosti? Može — odgovorih sam sebi; najzad, to je bila moja specijalnost, razumevao sam se u to.

A da li je izmišljanje ovakvog ključnog eksperimenta moguće? U početku mi se učinilo da nije, pošto će moj bolesni mozak (ako je stvarno bolestan) proizvoditi sve iluzije kakve od njega zatražim. Jer ne samo u bolesti nego i u najnormalnijem snu dešava se da razgovaramo sa osobama koje na javi ne poznajemo, da tim sanjanim osobama postavljamo pitanja i čujemo njihov odgovor; pri tom — iako su te osobe u suštini samo plodovi naše sopstvene psihe, nekako privremeno oličeni njeni pseudosamostalni delovi, mi ne znamo kakve će reči pasti iz njihovih usta sve dok nam se (u tome snu) ne obrate. A u stvari to su reči koje je preparirao onaj izdvojeni deo našeg sopstvenog uma, te smo, znači, dužni da ih znamo već u trenutku kad smo ih sami izmislili da bismo ih stavili u usta fiktivnog lica. Prema tome, ma šta da isplaniram ili ostvarim, uvek sam mogao sebi kazati da sam postupao baš onako kako se postupa u snu. Ni Snaut, ni Sartorijus nisu uopšte morali da postoje u stvarnosti, te je stoga i postavljanje bilo kakvih pitanja jednome ili drugome od njih bilo uzaludno.

Pomislih da bih mogao da upotrebim neki lek, neko sredstvo sa snažnim dejstvom, na primer pejotl ili drugi neki preparat koji izaziva omamljenost i šarolike vizije. Doživljaj takvih fenomena dokazao bi mi da ono što sam progutao postoji odista i da je deo materijalne stvarnosti koja me okružuje. Ali i to — nastavljao sam misao — ne bi bio poželjan ključni eksperimenat, pošto sam znao kako sredstvo (koje bih ipak morao sam da odaberem) morada deluje, te je, znači, moglo biti tako i da upotreba toga leka, kao i njime izazvani efekti predstavljaju jednako tvorevine moje mašte.

Već mi se činilo da zatvoren u krug ludila neću uspeti iz njega da se otrgnem — jer ne može se misliti na drugi način, sem mozgom, ne mogu se naći izvan samoga sebe da bih proverio normalnost procesa koji se dešavaju u telu, kada mi naglo sinu misao isto toliko prosta koliko i tačna.

Skočio sam sa gomile savijenih padobrana i potrčao pravo u radio-stanicu. Bila je prazna. Uz put sam bacio pogled na zidni električni časovnik. Bilo je blizu četiri časa posle ponoći, uslovne Stanične noći, jer je napolju vladao rumeni osvit. Pokrenuh brzo aparaturu radio-veze dalekog dometa i čekajući da se zagreju lampe, još jednom učvrstih u glavi kojim redom ogled treba da se obavlja.

Nisam se sećao kakav je dozivni signal automatske stanice oko solarskog Sateloida, ali nađoh ga na tablici koja je visila iznad glavnog pulta. Poslah depešu Morzeovom azbukom i posle osam sekundi stiže odgovor. Sateloid, ili tačnije njegov električni mozak javio se ritmički ponovljenim signalom.

Tada zatražih da mi saopšti koje podnevke zvezdane polulopte Galaksije preseca u razmacima od dvadeset i dva sekunda kružeći oko Solarisa, i to s tačnošću do petog desetinskog mesta.

Zatim sedoh i počeh da čekam odgovor. Stiže mi posle deset minuta. Otkidoh papirnu traku sa odštampanim rezultatom i gurnuvši je u ladicu (a čuvao sam se da čak i ne pogledam na nju), donesoh iz biblioteke velike nebeske karte, logaritamske tablice, almanah kretanja aktivnog satelita i nekoliko pomoćnih knjiga, nakon čega se bacih na traženje odgovora na isto pitanje. Gotovo ceo čas prođe mi u sastavljanju jednačina; ne sećam se kada sam se poslednji put toliko naračunao, valjda još u vreme studija, na ispitu iz praktične astronomije.

Račune sam izvodio na velikom staničnom računaru. Moje rezonovanje išlo je ovako: iz karata neba treba da dobijem cifre koje se ne podudaraju potpuno sa podacima dobijenim od Sateloida. Ne potpuno, pošto Sateloid podleže vrlo komplikovanim perturbacijama pod uticajem dejstva gravitacionih sila Solarisa, oba njegova sunca koja kruže jedno oko drugog, kao i lokalnih promena teže, izazvanih od strane okeana. Kad budem imao već dva niza brojeva, onih koje sam dobio od Sateloida i koje izračunam oslanjajući se na nebeske mape, uneću u moje račune popravke; tada će obe grupe rezultata morati da se poklope do četvrtog desetinskog mesta; odstupanja će ostati samo na petoj decimali, jer će biti izazvana nepredvidivim dejstvom okeana.

No ako čak brojevi koje mi je dostavio Sateloid nisu stvarnost, nego samo plod moga ludog uma, oni ionako neće moći da se poklope sa drugim nizom brojnih datosti. Moj mozak, naime, može da bude bolestan, ali ne bi bio — ni u kakvim okolnostima — kadar da izvede račun koji obavi velika stanična mašina za računanje, jer bi to zahtevalo mnogo meseci vremena. Prema tome — ako se cifre budu poklapale — značiće da veliki računar Stanice odista postoji, i da sam se njime služio stvarno, a ne u bunilu.

Ruke su mi se tresle kad sam vadio iz ladice papirnu telegrafsku traku i dok sam je širio pored druge, šire trake, koja je izišla iz računara. Oba niza brojeva su se poklapala onako kao što sam predvideo, do četvrte decimale. Odstupanja su se pojavila tek na petoj decimali.

Ubacih sve papire u ladicu. Znači, računar je postojao nezavisno od mene; to je povlačilo za sobom realnost postojanja Stanice i svega što se nalazilo na njoj.

Htedoh već da zatvorim ladicu, kad primetih da je ispunjena celim svežnjem papira pokrivenih nečijim nestrpljivim izračunavanjima. Izvadih ga; na tren oka bi mi jasno da je neko već obavljao ogled sličan mome, samo s tom razlikom što je umesto podataka o zvezdanoj polulopti zatražio od Sateloida razmere Solarisovog albeida u razmacima od po četrnaest sekundi.

Nisam bio lud. Poslednji zračak nade se ugasio. Isključih otpremnik, ispih ostatak buljona iz termosa i pođoh na spavanje.