Solaris

2. SOLARISTI

Cevasti hodnik bio je prazan. Stajao sam trenutak pred zatvorenim vratima osluškujući. Zidovi mora da su bili tanki, spolja je dopiralo zavijanje vetra. Na vratima je bjo nemarno nalepljen, malo ukoso, komadić flastera na kome je bilo olovkom napisano: „Čovek”. Gledao sam tu nejasno nažvrljanu reč. U jedan mah pomislio sam da se vratim Snautu, ali onda shvatih da je to nemoguće.

Bezumna opomena još mi je odzvanjala u ušima. Pomerih se i ramena mi pritište nesnosni teret skafandra. Tiho, kao da se nesvesno krijem od nevidljivog posmatrača, vratih se u kružnu prostoriju sa petoro vrata. Na njima behu tablice: Dr Gibarijan, Dr Snaut, Dr Sartorijus. Na četvrtim nije bilo nijedne. Pokolebah se, zatim lako pritisnuh kvaku i polako otvorih vrata. Dok se odmicahu, ispunjavaše me gotovo sigurnost da tamo nekog ima. Uđoh unutra.

Nije bilo nikoga. Kao i u Snautovoj sobi bio je i ovde isti izbočen prozor, upravljen prema okeanu, koji je — obasjan suncem — bleštao maslinasto, kao da se iz talasa slivalo crveno ulje. Skerletni odblesak ispunjavao je celu sobu, sličnu brodskoj kabini. S jedne strane stajale su police s knjigama, među njima, uspravno podignut uza zid, krevet pričvršćen uz mehanički zglob, a na drugoj strani bilo je mnoštvo ormanića, između kojih su visile, u niklenim ramovima, u nizovima nalepljene letačke fotografije, u metalnim držačima retorte i epruvete pozapušavane vatom, pod prozorom su u dva reda bile smeštene bele emajlirane kutije, tako da se između njih jedva moglo proći. Pokrivači nekih od ovih kutija bili su odškrinuti — ispunjavalo ih je mnoštvo oruđa, plastičnih creva, u oba ugla nalazile su se slavine, odvod za dim, frizeri, a na podu je stajao mikroskop, jer za njega nije bilo mesta na velikom stolu pored prozora. Kad se okrenuh, ugledah odmah kraj ulaznih vrata, visok do tavanice, odškrinut orman pun kombinezona, radnih i zaštitnih kecelja, a na policama — rublje, između sara protivzračnih čizama bleštale su aluminijumske boce za prenosne kiseoničke aparate. Dva aparata, zajedno s maskama, visila su okačena o naslon dignutog kreveta. Svuda je vladao isti nered, koji je tek ovlaš, nemarno uklonjen. Uvukoh vazduh i osetih slab miris hemijskih reagensa i trag oštrog zapaha — da li je to hlor? Instinktivno potražih pogledom rešetkaste otvore za ventilaciju u uglovima na tavanici. Papirni listići prilepljeni na njihove okvire blago su se talasali — znak da kompresori rade, održavajući normalnu cirkulaciju vazduha. Premestih knjige, aparate i oruđa sa dveju stolica u uglove, odgurnuh ih, koliko se dalo, tako da se oko kreveta između ormana i polica napravilo malo praznog prostora. Privukoh stalak da bih na njega obesio skafander, uzeh u prste kopče patent-zatvarača, ali ih odmah pustih. Nekako nisam mogao da se rešim da zbacim skafander, kao da bi me to učinilo bespomoćnim. Još jednom obuhvatih pogledom celu sobu, proverih da li su vrata dobro zatvorena, a pošto na njima nije bilo brave, gurnuh do njih dva najteža sanduka. Tako provizorno zabarikadiran, u tri trzaja oslobodih se svoga teškog, škripavog oklopa. Usko ogledalo na unutrašnjoj površini ormana odslikavalo je deo sobe. Uglom oka zapazih tamo neki pokret, skočih, ali to beše moja vlastita slika. Triko ispod skafandra bio je vlažan od znoja. Zbacih ga i odgurnuh orman. Odmače se, a u udubini iza njega blesnuše zidovi minijaturnog kupatila. Na podu ispod tuša ležala je velika, pljosnata kaseta. Unesoh je, ne bez napora, u sobu. Kad sam je spuštao na pod, poklopac odskoči kao na opruzi i ugledah pregrade ispunjene neobičnim eksponatima: puno iskarikiranih ili samo skiciranih u tamnom metalu oruđa, delom analognih s onim oruđima što su se nalazila u ormanima. Sva su bila neupotrebljiva, nedorađena, zaokrugljena, oštećena taljenjem, kao iznesena iz požara. Najčudnije je što su isti takav vid oštećenja imale na sebi čak i keramičke, što znači praktički netopljive, drške. Ni u jednoj laboratorijskoj peći ne bi se mogla postići temperatura neophodna za njihovo taljenje — sem valjda unutar atomskog udara. Iz džepa svoga obešenog skafandra izvadih mali zračni indikator, ali crna njuškica je ćutala kad je primakoh ovim ostacima.

Imao sam na sebi samo kratke gaćice i mrežastu potkošulju. Jedno i drugo bacih na pod, kao prnje, i nag skočih pod tuš. Udar vode osetih kao olakšanje. Uvijao sam se pod pljuskom tvrdih, vrelih mlazova, trljao sam telo, frktao, sve nekako preterano, kao u želji da istresem, da izbacim iz sebe svu ovu mutnu nesigurnost, punu zaražljivih sumnji, nesigurnost koja je ispunjavala Stanicu.

Pronađoh u ormanu lako trening-odelo, koje može da se nosi takođe i pod skafandrom, premestih u džepove svoju oskudnu imovinu; između listova beležnice osetih nešto tvrdo, bio je to ključ od moga zemaljskog stana, ko zna kako zapao tamo među listove, i sada sam ga neko vreme obrtao u prstima, ne znajući šta s njim da učinim. Najzad ga ostavih na sto. Pade mi na um da će mi, možda, zatrebati kakvo oružje. Univerzalni nožić svakako se nije mogao smatrati nekim oružjem, ali nisam imao ništa drugo, a nisam se još nalazio u takvom stanju duha da počnem traženje kakvog bacača zraka ili nečega sličnog. Sedoh na metalnu stoličicu nasred praznog prostora, podalje od svih stvari. Poželeh da budem sam. Sa zadovoljstvom utvrdih da imam još više od pola časa vremena; šta mogu, savesnost u poštovanju svih, nije važno da li važnih ili nevažnih obaveza — bila je u mojoj prirodi. Kazaljke na brojčaniku dvadesetčetvoročasovnog časovnika pokazivale su sedam časova. Sunce je zalazilo. Sedam po lokalnom vremenu bilo je dvadeset na brodu Prometej. Solaris se morao već smanjiti na Modarovim ekranima do razmera varnice i ničim se nije mogao razlikovati od zvezda. Šta je mogao ipak da me se tiče Prometej? Zatvorih oči. Vladala je potpuna tišina, ako se ne računa mjaukanje cevi koje se ponavljalo u pravilnim vremenskim razmacima. Voda je tiho cinkala u kupatilu, kapljući na porculan.

Gabrijan je bio mrtav. Akosam dobro razumeo što je govorio Snaut, od te smrti je prošlo jedva desetak časova. Šta su učinili s telom? Da li su ga sahranili? Istina, na ovoj planeti nije se to moglo učiniti. Duže vreme sam o tome ozbiljno razmišljao, kao da je sudbina umrloga bila nešto najvažnije, dok ne dođoh do zaključka da je besmisleno mozgati o tome. Ustadoh i počeh da stupam po dijagonali sobe, dodirujući vrhom stopala u neredu razbacane knjige, neku malu, praznu poljsku torbu; sagoh se i digoh je. Nije bila prazna. U njoj je bila flašica od tamnog stakla, tako laka kao da je bila od naduvanog papira. Pogledah kroz nju prema prozoru, na sumornu crvenu, prljavim maglama zadimljenu poslednju svetlost zapada. Šta se to događalo sa mnom? Zašto sam se bavio svim mogućim glupostima, kojekakvim nevažnim sitnicama što mi padahu u ruke?

Zadrhtah, jer se upali svetlost. Naravno, delovala je fotoćelija, osetljiva prema sumraku koji se spuštao. Bio sam pun iščekivanja, napetost je rasla do te mere da najzad nisam želeo da imam iza sebe prazan prostor. Odlučih da se protiv toga borim. Primakoh stolicu policama. Izvukoh drugu knjigu stare monografije Hjua i Ojgla „lstorija Solarisa”, koju sam čak i previše dobro poznavao, i počeh da je prelistavam, naslonivši debeli, kruti hrbat na koleno.

Solaris je otkriven gotovo sto godina pre moga rođenja. Planeta kruži oko dvaju sunaca — crvenog i plavog. Punih četrdeset godina nije joj se približio nijedan brod. U ono vreme Gamov-Šeplejeva teorija o nemogućnosti nastanka života na planetama dvojnih zvezda bila je smatrana za aksiom. Orbite takvih planeta neprestano se menjaju usled gravitacione igre kakva nastaje za vreme međusobnog kruženja dvaju sunaca jednog oko drugog.

Nastajuće perturbacije na smenu grče i protežu orbitu planete, a klice života, čak i ako nastanu, podležu uništenju bilo usled prevelike žege, bilo usled ledene hladnoće. Te promene nastaju u periodima od nekoliko miliona godina, što znači — po astronomskoj ili biološkoj skali (jer evolucija zahteva stotine miliona, ako ne i milijardu godina) — u vrlo kratkim vremenskim razdobljima.

Solaris je, prema prvobitnim računanjima, trebalo da se u toku petsto hiljada godina približi na razdaljinu polovine astronomske jedinice svome crvenom suncu, a posle daljih milion godina — da padne u njegov užareni ponor.

Ali već posle dvadesetak godina došlo se do uverenja da staza Solarisa uopšte ne pokazuje očekivane promene, baš kao da je potpuno postojana, toliko postojana kao putanje planeta našeg sunčanog sistema.

Ponovljena su, sada već s najvećom preciznošću, posmatranja i izračunavanja koja su potvrdila samo ono što je bilo poznato: da Solaris ima nestalnu orbitu.

Od jedne od nekoliko stotina planeta — koje se otkrivaju iz godine u godinu i koje, beleškama od nekoliko redaka o elementima njihova kretanja, bivaju uvučene u velike statistike — Solaris je tada avanzovao u rang tela dostojnog naročite pažnje.

Neke četiri godine posle ovog otkrića obletela ga je ekspedicija Otenskjolda koji je istraživao planetu iz Laokona i dvaju pomoćnih brodova koji su ga pratili. Ta ekspedicija je imala karakter provizornog, improvizovanog izviđanja, tim pre što nije bila kadra da aterira. Uvela je na polutarske i polarne orbite veći broj automatskih satelita-opservatora, čiji su glavni zadatak bila merenja gravitacionih potencijala. Sem toga, istražena je površina planete, gotovo u celini pokrivena okeanom i malobrojnim visoravnima što su se izdizale iznad nivoa okeana. Ukupna njihova površina manja je od površine Evrope, iako Solaris ima prečnik za dvadeset procenata veći od Zemljinog prečnika. Ti komadići stenovitog i pustinjskog kopna, raspoređeni nepravilno, nalaze se uglavnom na južnoj polulopti. Upoznat je takođe sastav atmosfere, lišene kiseonika, i izvršena su krajnje precizna merenja gustine planete, kao i albeda i drugih astronomskih elemenata. Kao što se očekivalo, nisu pronađeni nikakvi tragovi života ni na kopnu, niti su zapaženi u okeanu.

Tokom daljih deset godina Solaris, koji se sada već nalazio u središtu pažnje svih opservatorija ovog regiona, pokazivao je začuđujuću tendenciju ka očuvanju svoje inače van svake sumnje nepostojane orbite. Kroz izvesno vreme izgledalo je da će izbiti skandal, jer je bilo pokušaja da se krivica zbog dobijenog rezultata posmatranja baci (u brizi za dobro nauke) bilo na neke ljude, bilo na računske mašine kojima su se služili.

Nedostatak sredstavaodložio je slanje prave solarske ekspedicije za dalje tri godine, sve do trenutka kada je Šanaan, kompletiravši ekipu, dobio od Instituta tri jedinice s tonažom C, kosmodromske klase. Godinu i po pre stizanja ekspedicije, koja je startovala iz oblasti alfe Vodolije, druga eksploraciona flota je po naredbi Instituta uvela automatski sateloid — Lunu 247, na solarsku orbitu. Taj sateloid, nakon tri uzastopne rekonstrukcije, obavljene desetak godina jedna nakon druge, radi do dana današnjeg. Podaci koje je prikupio konačno su potvrdili opažaj Otenskjoldove ekspedicije o aktivnom karakteru kretanja okeana.

Šanaanov brod je ipak ostao na visokoj orbiti, a dva broda su pak, nakon uvodnih priprema, aterirala na stenoviti krajičak kopna, koji zauzima oko šeststo kvadratnih milja Solarisovog južnog pola. Radovi ekspedicije završeni su nakon osamnaest meseci, protekavši uspešno, izuzev jednog nesrećnog slučaja izazvanog pogrešnim delovanjem aparata. U jednom krilu naučne ekipe ipak je došlo do rascepa u dva zaraćena tabora. Predmet spora postao je okean. Na osnovu analiza zaključeno je da je on organska tvorevina (u ono vreme niko se još nije usuđivao da ga nazove živim). Ali dok su biolozi videli u njemu primitivno stvorenje — neku vrstu gigantskog jedinjenja, dakle nešto poput jedne, nakazne u svom rastu, tečne ćelije (ali nazivali su je „predbiološkom formacijom”), koja je ceo globus okružila pihtijastim omotačem čija je dubina mestimično dostizala i nekoliko milja — astronomi i fizičari su tvrdili da to mora biti neobično visoko organizovana struktura koja po komplikovanosti građe prevazilazi zemaljske organizme, čim je kadra da na aktivni način utiče na oblikovanje planetarne orbite. Naime, na Solarisu nije otkriven nikakav drugi uzrok koji bi objašnjavao ponašanje Solarisa, a osim toga planetofizičari su otkrilli vezu između izvesnih procesa plazmatičkog okeana i lokalno merenog gravitacionog potencijala, koji se menjao u zavisnosti od okeanske „promene materije”.

Tako su, dakle, fizičari a ne biolozi izneli paradoksalnu formulaciju „plazmatična mašina”, podrazumevajući pod tim nazivom tvorevinu, po našem značenju možda i neorgansku, ali sposobnu da preduzima svrhovita dejstva — dodajmo odmah — u astronomskim razmerama.

U ovom sporu koji je kao vir uvukao u sebe tokom nekoliko nedelja sve najistaknutije autoritete, Gamov-Šeplejeva doktrina je poljuljana prvi put nakon osamdeset godina.

Izvesno vreme još je bilo pokušaja da se ona odbrani tvrđenjem da okean nema ničeg zajedničkog sa životom, da čak nije „parabiološka” ili „predbiološka” tvorevina, nego da je geološka formacija, svakako neobična, ali sposobna jedino za učvršćenje Solarisove orbite putem promene sile teže; pri tome su se pozivali na La Šateljeovo pravilo.

Uprkos ovom konzervativizmu nastajale su hipoteze koje su glasile, kao, recimo, Čivita-Vitina hipoteza, jedna od bolje razrađenih, da je okean rezultat dijalektičkog razvitka: od svoga prvobitnog vida, od praokeana, rastvora hemijskih tela koja lenjo reaguju, ovaj okean je, eto, uspeo pod pritiskom uslova (to znači, zbog promena orbite koje su ugrožavale njegov opstanak), bez posredstva svih zemaljskih stepena razvoja, dakle, zaobišavši nastanak jednoćelijskih i višećelijskih tvorevina, zaobišavši biljnu i životinjsku evoluciju, bez rađanja nervnog sistema, mozga, da odmah preskoči u stadijum „homeostatskog okeana”. Drugim rečima, nije se tokom stotina miliona godina prilagođavao okolini, da bi tek nakon tako ogromnog vremenskog raspona dao početak razumne rase, nego je svojom okolinom ovladao odmah.

Bilo je to veoma originalno, samo što u daljem toku niko nije znao kako sirupasta pihtija može da stabilizuje orbitu nebeskog tela. Jer skoro sto godina bili su poznati uređaji koji stvaraju veštačka polja sila i gravitaciona polja — gravitori — ali niko nije mogao čak ni da zamisli kako takav rezultat, koji je — u gravitorima — proizvod komplikovanih nuklearnih reakcija i ogromnih temperatura, može da postigne bezoblična smola. U novinama, koje su u to vreme, na radoznalost čitalaca i na zgražanje naučnika, vrvile najnemogućnijim izmišljanjima o „tajni Solarisa”, nije nedostajalo i takvih tvrđenja da je planetarni okean… daleki rođak zemaljskih električnih jegulja.

Kada je uspelo da se problem, barem u izvesnoj meri, reši, pokazalo se da je objašnjenje, kao što je kasnije često bivalo sa Solarisom, umesto jedne zagonetke podmetnulo drugu, možda još više začuđujuću od prethodne.

Istraživanja su pokazala da okean uopšte ne deluje po principu naših gravitora (što bi, uostalom, bilo nemoguće), ali da je kadar da neposredno modeluje metriku prostora-vremena, što vodi između ostalog do odstupanja u merenju vremena na jednom istom Solarisovom podnevku. Tako dakle okean ne samo što je u izvesnom smislu znao, nego je čak bio kadar (što se o nama ne može reći) da iskoristi zaključke Ajnštajn-Bevijeve teorije.

Kada je to izrečeno, izbila je u naučnom svetu jedna od najstrašnijih bura našeg stoleća. Najuvaženije teorije, opšte priznate za istinite, potpuno su se srušile, u naučnoj literaturi pojavili su se najjeretičkiji članci, a alternativa „genijalni okean”, ili „gravitaciona pihtija” raspalila je sve duhove.

Sve se to događalo dobrih nekoliko desetina godina pre mog rođenja. Kad sam išao u školu, Solaris je, zahvaljujući kasnije otkrivenim činjenicama, bio već od svih priznat za planetu obdarenu životom — jedino što ima samo jednog stanovnika…

Drugi tom Hjuza i Ojgla, prema kome sam se još odnosio neodređeno, počinjao je od sistematike isto toliko originalno zamišljene koliko i zabavne. Klasifikaciona tablica je prikazivala redom: Tip — Politerija, Red — Sinkitialija, Klasa — Metamorfa.

Potpuno kao da poznajemo bogzna koliko primeraka vrste, dok je u stvari još bio samo ovaj jedan primerak, doduše težak sedamsto biliona tona.

Pod prstima su mi se nizali šareni dijagrami, šareni grafikoni, analize i spektralni prikazi, koji su demonstrirali tip i tempo osnovnog preobražaja i njegove hemijske reakcije. Sto sam se više udubljivao u obimnu knjigu, tim više je na belim listovima bilo matematike; moglo se suditi da je naše znanje o ovom predstavniku klase Metamorfa, koji je ležao, obavijen mrakom četvoronedeljne noći, nekoliko stotina metara ispod čeličnog dna Stanice, potpuno.

U stvari, još svi nisu bili saglasni ni u pogledu toga da li je u pitanju „biće”, a da i ne govorimo o tome može li on da bude nazvan razumnim okeanom. Ubacih s treskom debelu knjigu na njeno mesto i uzeh sledeću. Delila se na dva dela. Prvi deo bio je posvećen rezimeu eksperimentalnih protokola svih onih bezbrojnih poduhvata čiji je cilj bio uspostavljanje kontakta s okeanom. To uspostavljanje kontakta bilo je, kao što sam se dobro sećao, izvor bezbrojnih anegdota, šala i viceva za vreme mojih studija; srednjevekovna skolastika izgledala je kao blistavo jasno izlaganje očevidnosti u poređenju sa džunglom kakvu je izrodio ovaj problem. Drugi deo knjige od gotovo hiljadu trista strana, zauzimala je isključivo bibliografija predmeta. Originalna literatura sigurno se ne bi smestila u sobi u kojoj sam sedeo.

Prvi pokušaji kontakta činjeni su posredstvom specijalnih elektronskih aparata, koji su transformisali impulse što su upućivani na obe strane. Okean je pri tom aktivno učestvovao u oblikovanju ovih aparata. Ali, sve se to događalo u potpunom mraku. Šta je značilo da je „učestvovao”? Modifikovao je izvesne elemente uređaja koji su uranjani u njega, usled čega su se zapisivani ritmovi pražnjenja menjali, registrujući aparati su beležili mnoštvo signala, kao da su se dobijali delići nekih ogromnih delovanja više analize, ali šta je sve to značilo? Možda su to bili podaci o trenutnom stanju razdraživanja okeana? Možda impulsi koji uzrokuju nastajanje njegovih ogromnih tvorevina, negde na hiljade milja daleko od istraživača? Možda, prevedene na neuhvatljive elektronske konstrukte — odraze večitih istina toga okeana? Možda njegova umetnička dela? Ko je to mogao znati, čim se nije mogla dobiti dva puta ista reakcija na isti impuls? Čim je jednom prilikom u odgovor stizala čitava eksplozija impulsa, a drugi put — gluho ćutanje. Još se činilo da stojimo samo korak pred dešifrovanjem toga, neprestano povećavanog, mora zapisa; specijalno u tu svrhu građeni su elektronski mozgovi sa prerađivačkom informacionom snagom kakvu nije zahtevao nijedan problem do tada. I zaista, dobijeni su izvesni rezultati. Okean — izvor električnih, magnetskih, gravitacionih impulsa — kao da je govorio jezikom matematike; izvesne sekvencije njegovih strujnih pražnjenja bilo je moguće klasifikovati služeći se najapstraktnijim granama zemaljske analize, teorije skupova i pojavljvale su se tamo homologije struktura, poznatih iz one oblasti fizike koja se bavi razmatranjem uzajamnog odnosa materije i energije, ograničenih i neograničenih veličina, čestica i polja — i sve je to naučnike navodilo da poveruju kako imaju pred sobom misaonu nakazu, da je to neka vrsta milionokratno razraslog, plazmatičnog mora-mozga koje opasuje celu planetu, koje troši vreme u neviđenim po svom rasponu teoretskim razmišljanjima o suštini svih stvari, a sve ono što hvataju naši aparati predstavlja sićušne, slučajno uhvaćene deliće ovoga gigantskog monologa koji se vodi večito u dubinama i koji prerasta svaku mogućnost našeg poimanja.

Toliko matematičari. Takve hipoteze jedni su određivali kao izraz omalovažavanja ljudskih mogućnosti, kao padanje na lice pred nečim što još ne razumemo, ali što se da razumeti kao vađenje iz groba stare doktrine ignoramus et ignorabimus; Ne znamo i nećemo znati (lat.); prim. prev. drugi su opet smatrali da su to štetna i jalova naklapanja, da se u tim hipotezama matematičara ispoljava mitologija našeg doba, koja u ogromnom mozgu — elektronskom ali plazmatičnom, svejedno — vidi najviši cilj postojanja — sumu bića.

A drugi opet… ali istraživača i gledišta bilo je na legione. Šta je, uostalom, predstavljala celokupna mreža pokušaja „uspostavljanja kontakta” u poređenju sa drugim granama solaristike, u kojima je specijalizacija toliko otišla napred, naročito u toku poslednjih dvadeset i pet godina, da solarist-kibernetičar gotovo da nije mogao da se sporazume sa solaristom-simetrijadologom. „Kako možete da se sporazumete s okeanom, ako niste više kadri da se sporazumete između sebe?” upitao je jednom u šali Fojbeke, koji je tada, u vreme mojih studija, bio direktor Instituta; u toj šali bilo je mnogo istine.

Jer nije slučajno što je okean uvršten u klasu Metamorfa. Njegova talasava površina mogla je da daje početak međusobno najraznolikijim formama koje nisu ličile ni na šta zemaljsko, pri čemu je svrhovnost — adaptacijska, saznajna ili bilo kakva druga — ovih često silovitih plazmatičnih erupcija „tvoraštva” bila potpuna zagonetka.

Vraćajući na policu i ovaj drugi tom, tako težak da sam morao da ga pridržavam obema rukama, pomislio sam da je naše znanje o Solarisu, koje ispunjava cele biblioteke, beskorisni balast i tresetište fakata, i da se nalazimo na istom mestu na kome smo počeli da ga gomilamo pre sedamdeset osam godina, a u stvari je situacija bila daleko gora, pošto se ceo trud tih godina pokazao kao uzaludan.

Ono što smo znali tačno, obuhvatalo je isključivo i samo negacije. Okean se nije služio mašanama, nije ih gradio, iako je prema nekim obračunima izgledao sposoban za to, jer je umnožavao delove nekih aparata uronjenih u njega, ali je to činio samo u prvoj i drugoj godini eksploracionih radova; posle je ignorisao sve probe, ponavljane sa benediktinskim strpljenjem, kao da je za naše uređaje i proizvode (a, proizlazilo bi, takođe i za nas…) izgubio svako interesovanje. Nije posedovao — nastavljam nabrajanje naših „negativnih podataka” — nikakav nervni sistem niti ćelije, ni strukturu koja bi podsećala na belančevinastu; nije uvek reagovao na impulse, čak ni najsnažnije (tako je npr. potpuno „ignorisao” katastrofu pomoćnog raketnog broda druge Gizeove ekspedicije, koji se svalio s visine od trista kilometara na površinu planete, uništavajući nuklearnom eksplozijom svojih atomskih pražnjenja plazmu u rasponu od jedne i po milje).

Polako je u naučnim krugovima „problem Solarisa” počinjao da zvuči kao „izgubljeni problem”, naročito u sferama naučne administracije Instituta, gde su se poslednjih godina počeli dizati glasovi koji su zahtevali prestanak davanja dotacija za dalja istraživanja. O potpunoj likvidaciji Stanice još se niko do sada nije usudio da govori; bilo bi to previše javno priznanje poraza. Uostalom, neki su u privatnim razgovorima govorili da sve što nam je potrebno jeste strategija što je moguće „časnijeg” povlačenja iz „afere Solaris”.

Za mnoge je ipak, a naročito za mlade, ova „afera” polako postajala nešto poput probnog kamena sopstvene vrednosti. „U osnovi stvari”, govorili su, „reč je o ulogu većem no što je proučavanje solarijske civilizacije, jer se igra vodi za nas same, za granice ljudskog saznanja.”

Izvesno vreme popularno je bilo (vatreno proširivano putem dnevne štampe) gledište da je misaoni okean koji obavija ceo Solaris gigantski mozak koji prevazilazi našu civilizaciju za više miliona godina razvitka, da je to neka „kosmička joga”, mudrac, ovaploćeno sveznanje koje je već odavno shvatilo uzaludnost svake akcije i koje zato u odnosu prema nama zadržava kategorično ćutanje. Bila je to naprosto neistina, jer živi okean dejstvuje, i još kako — jedino što dejstvuje na osnovu predstava drugačijih od ljudskih, znači, ne gradi gradove ni mostove, ne pravi leteće mašine; takođe ne pokušava da savladava prostor ni da ga prekorači (u čemu su neki branioci čovekove prednosti po svaku cenu videli adut neocenjiv u našu korist), ali zato se bavi hiljadama preobražaja — ”ontološkom metamorfozom”; učenih termina zaista ne nedostaje na stranicama solarističkih dela! Pošto, s druge strane, čoveka koji se uporno udubljuje u čitanje svih mogućih solarijana obuzima neotklonjiv utisak da ima pred sobom odlomke intelektualnih konstrukcija, možda i genijalnih, ali izmešanih bez glave i repa s plodovima neke kompletne gluparije koja graniči s ludilom, nastala je kao antiteza koncepcije „okeana-joge” misao o „okeanu-debilu”.

Te hipoteze izvukle su iz groba i oživele jedan od najstarijih filozofskih problema — odnos materije i duha, svesti. Bila je potrebna ne mala hrabrost da se prvi put — kao u Di Harta — okeanu pripiše posedovanje svesti. Taj problem, koji su metodolozi hitno proglasili metafizičkim, tinjao je na dnu gotovo svih diskusija i sporova. Da li je moguće mišljenje bez svesti? Ali da li se procesi koji nastaju u okeanu mogu nazvati mišljenjem? Da li je planina veoma veliki kamen? Da li je planeta veoma velika planina? Moguće je upotrebljavati te nazive, ali nova skala veličine uvodi na scenu nove pravilnosi i nove pojave.

Taj problem je postao kvadratura kruga našeg vremena. Svaki samostalni mislilac trudio se da unese u riznicu solaristike svoj prilog; množile su se teorije koje su proglašavale da imamo pred sobom proizvod degeneracije, regresa, koji je nastupio posle minule faze „intelektualnog sjaja” okeana, ili da je okean u samoj stvari neoplazma-gliom, koji je, rodivši se u okviru tela nekadašnjih stanovnika planete, proždrao sve njih i progutao ih, stapajući ostatke u oblik večito trajućeg, samopodmlađujućeg, natčeličnog elementa.

Na beloj svetlosti neonskih sijalica, sličnoj zemaljskoj, skinuh sa stola aparate i knjige što behu na njemu i, raširivši na ploči od plastike kartu Solarisa, zagledah se u nju, oslanjajući se rukama o metalne obrube na ivicama. Živi okean imao je svoje plićake i dubine, a njegova ostrva, prekrivena nanosom minerala koji izvetravaju, svedočila su o tome da su nekada predstavljala njegovo dno — ili da je okean regulisao takođe i ovo izranjanje i ponovno propadanje na dno stenovitih formacija koje se nalaze u njegovoj utrobi? Bilo je to potpuno nejasno. Gledao sam na ogromne polukugle na mapi, obojene raznim tonovima ljubičastog i plavog, doživljavajući ne znam po koji već put u životu čuđenje isto onako potresno kao i ono prvo, koje sam doživeo kad sam kao dečak saznao u školi za postojanje Solarisa.

Ne znam kako se desilo da mi se okolina zajedno sa tajnom o Gibarijanovoj smrti koju je želela da prikrije, da mi se čak i moja neizvesna budućnost odjednom učinila nevažnom, i nisam mislio ni o čemu, utonuvši u izučavanje ove mape koja plaši svakog čoveka.

Pojedini pojasevi životvorine nosili su nazive po istraživačima koji su se posvetili njihovoj eksploraciji. Zagledao sam se u gliničasti masiv Teksala koji je plovio oko ekvatorijalnih arhipelaga, kad osetih nečiji pogled.

Još sam stajao iznad karte, ali je više nisam video, bio sam kao paralizovan. Vrata su se nalazila ispred mene; bila su pritisnuta knjigama i ormanom pribijenim uz njih. To je neki automat — pomislih — iako nikakvog automata ranije nije bilo u sobi, a nije mogao ući neopaženo. Koža na vratu i plećima poče da me peče, osećanje teškog, nepomičnog pogleda postajalo je nepodnošljivo. Nisam bio svestan da se, uvlačeći glavu u ramena, sve jače oslanjam o sto, koji je polako počeo da se pomera po podu; taj pokret kao da me oslobodi. Naglo se okrenuh.

Soba beše prazna. Preda mnom je, samo svojim crnilom zjapio veliki, polukružni prozor. Utisak nije slabio. Mrak je gledao u mene, bezobličan, ogroman, bez očiju, lišen granica. Mrak iza okna nije osvetljavala nijedna zvezda. Navukoh neprovidne zavese. Nisam bio na Stanici čak ni ceo čas, a već sam počeo da shvatam zbog čega su se u njoj dešavali slučajevi manije gonjenja. Povezah to nehotice sa Gibarijanovom smrću. Pošto sam ga poznavao, ranije sam mislio da ništa ne bi moglo da pomuti njegov duh. Prestadoh da budem uveren u to.

Stadoh na sredinu sobe pored stola. Disanje mi se umiri, samo osetih kako znoj, koji mi je izbio na čelu, počinje da se hladi. O čemu sam ono pomislio maločas? Da — o automatima. Bilo je veoma čudno što nisam naišao ni na jedan automat ni u hodniku, ni u sobama. Gde se denuše svi? Jedini s kojim sam došao u dodir — na razdaljini — spadao je u mehaničku poslugu aerodroma. A drugi?

Pogledah na sat. U stvari, trebalo je već da pođem k Snautu.

Iziđoh. Hodnik su dosta slabo osvetljavala svetla koja su prolazila duž tavanice. Prođoh dvoja vrata, dok ne stigoh do onih na kojima beše Gibarijanovo ime. Dugo sam stajao pred njima. Stanicu je ispunjavala tišina. Uhvatih za kvaku. U stvari, uopšte nisam želeo da tamo uđem. Kvaka se pomeri, vrata se odmakoše za jedan col, nasta pukotina, za trenutak crna, a zatim se u sobi upali svetlost. Sada bi mogao da me ugleda svako ko bi prolazio hodnikom. Brzo koraknuh preko praga i zatvorih vrata za sobom, bešumno i čvrsto. Zatim se okrenuh.

Stajao sam gotovo dodirujući vrata leđima. Bila je to soba veća od moje, takođe s panoramskim prozorom, koji je za tri četvrti bio zaklonjen zavesom sa sitnim plavim i rumenim cvetićima, zavesom koja nije spadala u inventar Stanice, nego je sigurno bila dovezena sa Zemlje. Duž zidova su bile poređane bibliotečke police i ormani, emajlirani veoma svetlozelenom bojom sa srebrnastim bleskom. Knjige iz ovih polica bile su u čitavim gomilama izbačene i razbacane po sobi, nagomilane između stolova i fotelja. Neposredno ispred mene zagrađivala su prozor dva samohodna stočića, oborena i delimično zarivena u gomile časopisa koji su ispali iz naprslih korica. Otvorene knjige, s listovima koji su se talasali, bile su polivene tečnostima iz porazbijanih retorti i flašica sa istrošenim zapušačima; ove retorte i flašice bile su dobrim delom od tako debelog stakla da od običnog pada na pod, čak i sa znatne visine, ne bi mogle da se rasprsnu. Pod prozorom je ležao izvaljen pisaći sto s razbijenom radnom lampom, koja je po potrebi mogla da se pomera; hoklica je ležala ispred stola, a dve njene noge zarile su se u poluotvorene ladice. Prava poplava listova, rukom ispisanih tabaka, papira — pokrivala je ceo pod. Poznavao sam Gibarijanov rukopis i sagoh se nad ove papire. Dižući izdvojene tabake zapazih kako moja ruka ne baca na njih pojedinačnu senku, kao do sada, nego dvostruku.

Okrenuh se. Ružičasta zavesa je gorela, kao da beše zapaljena odozgo, oštrom linijom jake plave svetlosti, koja se naglo širila. Povukoh tkaninu u stranu — i oči mi zaseni užasni požar. Zauzimao je trećinu horizonta. Masa dugih, avetinjski razvučenih senki jurila je po udubinama talasa prema Stanici. Bilo je to rađanje sunca. U pojasu na kome se nalazila Stanica, posle jednočasovne noći na nebu se javljalo drugo, plavo sunce planete. Automatski prekidač ugasi svetla na tavanici kad se vratih razbacanim papirima. Naiđoh na opis ogleda planiranog pre tri nedelje — Gibarijan je nameravao da plazmu podvrgne dejstvu veoma tvrdih rendgenskih zraka. Iz napisanog shvatih da je tekst bio namenjen Sartorijusu, koji je trebalo da organizuje eksperiment — u rukama sam držao kopiju. Beli listovi papira počinjahu da me peku. Dan koji je osvajao bio je drugačiji od prethodnoga. Pod narandžastim nebom sunca što se hladilo, okean mastiljaste boje, sa krvavim odblescima, bio je skoro stalno pokriven prljavorumenom maglom, koja je stapala u jedno nebeski svod, oblake, talase — a sada je sve to nestalo. Čak i profiltrirana ružičastom tkaninom svetlost je buktala kao gorionik snažne kvarcne lampe. Opaljena koža mojih ruku postala je na ovoj svetlosti gotovo siva. Cela soba se izmenila, sve što je imalo crvenu nijansu, postalo je bronzano i pobledelo, dobivši boju jetre, dok su beli, zeleni i žuti predmeti postali po boji oštri, tako da je izgledalo kao da zrače svojom sopstvenom svetlošću. Žmirkajući, pogledah kroz pridignutu zavesu: nebo se preobrazilo u belo more vatre, pod kojim kao da je drhtao i cepteo tečan metal. Stisnuh oči, i u vidnom polju mi zaigraše crveni krugovi. Na konzoli umivaonika (čija je ivica bila razbijena) otkrih tamna stakla koja zaklanjaju gotovo polovinu lica, i stavih ih na oči. Prozorska zavesa sada je gorela kao plamen natrijuma. Čitao sam dalje, dižući listove s poda i ređajući ih na jedan od neprevrnutih stočića. Deo teksta je nedostajao.

Naiđoh na zapisnike već sprovedenih eksperimenata. Iz njih saznadoh da je okean četiri dana bio podvrgnut zračenju, na tački koja se nalazila na hiljadu i četiri stotine milja severoistočno od sadašnjeg položaja. Sve to zajedno me je iznenadilo, pošto je upotreba rendgenskih zraka bila zabranjena konvencijom OUN, s obzirom na njihovo ubistveno dejstvo, i ja sam bio potpuno ubeđen da se niko nije obratio Zemlji sa zahtevom da mu se odobri dozvola za te eksperimente. U jednom trenutku, dižući glavu, ugledah u ogledalu odškrinutih vrata sopstveni lik, mrtvački belo lice s crnim staklima. Neverovatno je izgledala soba koja je gorela belinom i plavetnilom, ali nekoliko minuta kasnije začu se otegnuta škripa i spolja se navukoše na prozore hermetični kapci; soba se zamrači i upali se veštačka svetlost, sada neobično bleda. Jedino što je postajalo sve toplije, dok odmereni ton koji je dolazio od vodova za klimatizaciju ne poče da liči na otegnuto skičanje. Rashladni uređaji Stanice radili su svom snagom. No i pored toga, mrtva žega stalno se pojačavala.

Začuh korake. Neko je prolazio kroz hodnik. U dva bešumna skoka nađoh se kraj vrata. Koraci usporiše i zamreše. Onaj što je išao, stajao je pred vratima. Kvaka se malo pokrete; bez razmišljanja čvrsto je zadržah sa svoje strane i ne dadoh da se pomeri. Pritisak se nije pojačavao, ali nije ni slabio. Onaj na drugoj strani vrata ponašao se isto tako bešumno, kao da beše iznenađen. Držali smo kvaku dosta dugo. Zatim mi odskoči u ruci — puštena polako, a slab šum posvedoči da onaj odlazi. Još neko vreme stajao sam osluškujući, ali je vladala tišina.