Solaris

14. STARI MIMOID

Sedeo sam kraj velikog prozora i posmatrao okean. Nisam imao nikakvog posla. Izveštaj, načinjen za pet dana, bio je sada svežanj talasa koji je jurio kroz prazninu nekud iza sazvežda Oriona. Kad stigne do tamne prašinske magline koja se rasprostire na prostoru od osam triliona kubnih milja i guta svaki svetlosni signal, naići će na prvi iz niza predajnika. Otuda, od jedne radio-bove do druge, u skokovima dugim više milijardi kilometara, juriće po krivini ogromnog luka, sve dok ga poslednji predajnik, metalna naprava puna tesno priljubljenih upakovanih, preciznih instrumenata, sa izduženom njuškom usmerene antene, ne upije još jednom i ne pošalje ga dalje u prostor, prema Zemlji. Potom će proteći meseci i isti takav svežanj energije, vukući za sobom brazdu udarnih izobličenja u gravitacionom polju Galaksije, izbačen sa Zemlje, stići će do čela kosmičkog oblaka, prokliznuće, pojačavan duž ogrlice slobodno plovećih bova i s nesmanjenom brzinom pohitaće ka dvojnim Solarisovim suncima.

Okean je, pod visokim, crvenim suncem bio crnji nego ikad. Riđa magla spajala je njegova dodirna mesta s nebom, ovaj dan je bio izuzetno pun isparenja, kao da je nagoveštavao jednu od onih neizmerno retkih i nezamislivo snažnih bura, koje se nekoliko puta godišnje jave na planeti. Postoje osnovi za pretpostavku da jedini stanovnik planete kontroliše klimu i da on ove bure izaziva sam.

Još nekoliko meseci ostajalo mi je da gledam kroz ove prozore, da s visine posmatram izlaske belog zlata i pomućenog crvenila, koji su se s vremena na vreme ogledali na kakvoj tečnoj erupciji, na srebrnastom mehuru simetrijada, da sledim putovanje vetrom šibanih, vitkih brzaka, da zapažam poluizvetrele mimoide koji se rasipaju. Jednoga dana svi ekrani vizofona počeće da kloparaju svetlošću, i čitava, odavno mrtva signalizacija će oživeti, pokrenuta impulsom poslatim s razdaljine od više stotina hiljada kilometara, najavljujući približavanje metalnog kolosa, koji će se uz otegnutu grmljavinu gravitora spustiti nad okeanom. Biće to Ulis ili Prometej, ili neka druga od velikih krstarica dalekih linija. Kada s ravnog krova Stanice stupim uz trap, ugledaću na palubama nizove belo oklopljenih, mašinskih automata, koji ne dele s čovekom praroditeljski greh i koji su toliko nevini da izvršavaju svako naređenje, sve do potpunog uništenja samih sebe ili prepreke koja im stane na put, ako je tako programirano njihovo pamćenje koje oscilira u kristalima. A potom će brod krenuti, bešumno, brže od glasa, ostavljajući za sobom kupu grmljavine iskidane u basove oktave, kupu čiji će vrh sezati do okeana, i lica svih ljudi za trenutak će biti ozarena mišlju da se vraćaju kući.

Ali ja nisam imao kuće. Zemlja? Mislio sam na njene velike, prenaseljene, bučne gradove, u kojima ću se izgubiti, zalutati gotovo isto kao da sam učinio ono što sam hteo da učinim prošle ili pretprošle noći — da se bacim u okean, koji se teško talasao u mraku. Utonuću među ljude. Biću ćutljiv i pažljiv, a time i poštovan drug, imaću mnogo poznanika, čak i prijatelja, i žena, a možda čak i jednu ženu. Izvesno vreme moraću se prisiljavati da se smešim, da se klanjam, da ustajem, da obavljam hiljade delatnosti iz kojih se sastoji zemaljski život, sve dok ne prestanem da osećam prisilu. Pronaći ću nova interesovanja, nova zanimanja, ali neću im se prepustiti u potpunosti. Neću se tako prepustiti ničemu i nikome više. I možda ću noću gledati u ovom pravcu, gde na nebu mrak prašnog oblaka kao crn zastor zaustavlja sjaj dvaju sunaca, pamteći sve, pa čak i ovo što sada mislim, i setiću se uz snishodljiv osmeh, u kome će biti i malčice uvređenosti ali i nadmoćnosti, svojih ludovanja i nada. Uopšte ne smatram onoga sebe iz budućnosti gorim od Kelvina koji je bio spreman da sve učini za pitanje zvano Kontakt. I niko neće imati prava da me osuđuje.

U kabinu uđe Snaut. Osvrnu se oko sebe, pogleda zatim i mene. Ustadoh i priđoh k stolu.

„Hteo si nešto?”

„Čini mi se da nemaš nikakvog posla?… „upita, trepćući očima. „Mogao bih ti dati da obaviš neka izračunavanja, ne baš mnogo hitna, doduše…”

„Hvala ti”, osmehnuh se, „ali to je nepotrebno.”

„Uveren si?” upita gledajući u prozor.

„Da. Razmišljam o raznim stvarima i…”

„Više bih voleo da ne misliš toliko.”

„Ah, ti uopšte ne znaš o čemu je reč. Reci mi… veruješ li u Boga?”

Brzo me pogleda.

„Šta je tebi? Ko danas još veruje?…”

U njegovim očima je tinjao nemir.

„To nije tako jednostavno”, rekoh namerno lakim tonom, „jer ne mislim na tradicionalnog Boga zemaljskih verovanja. Nisam religiozan i možda ništa nisam izmislio, ali ne znaš li slučajno, da li je kadgod postojala vera u Boga… nakaznog?”

„Nakaznog?” ponovi dižući obrve. „Kako to shvataš? U izvesnom smislu bog svake religije je bio nakazan, jer je bio opterećen ljudskim osobinama, jedino što su bile uveličane. Bog Starog zaveta bio je, na primer, željan niskopokloništva i ugnjetač žrtvi, zavidljiv prema drugim bogovima… grčki bogovi su po svojoj svadljivosti i porodičnim raspravama bili ne manje nakazni, na ljudski način…”

„Ne”, prekinuh ga, „mislim na Boga čije nesavršenstvo ne potiče iz prostodušnosti njegovih ljudskih tvoraca, nego predstavlja njegovu najsuštinskiju, imanentnu crtu. To treba da je Bog ograničen u svome sveznanju i svemoći, koji greši u predviđanju budućnosti svojih dela, koga tok pojava koje je sam izazvao može da dovede do straha. To je Bog… bogaljast, koji uvek želi više no što može, i koji nije odmah toga svestan. Koji je konstruisao časovnike, ali ne i vreme koje ti časovnici mere. Koji je stvorio organizme ili mehanizme što služe određenim ciljevima, ali oni su prerasli te ciljeve i izdali ih. I koji je stvorio beskrajnost koja je, srazmerno sa njegovom snagom kakva je trebalo da bude, postala mera njegovog bezgraničnog poraza.”

„Nekad, maniheizam”, poče kolebljivo Snaut. Sumnjičava rezervisanost s kakvom mi se do tada obraćao, sada se izgubila.

„Ali ovo nema ničeg zajedničkog s načelom dobra i zla”, prekinuh ga. „Ovaj Bog ne postoji izvan materije i ne može od nje da se oslobodi, nego samo to želi…”

„Nije mi poznata slična religija”, reče Snaut poćutavši. „Takva nikad nije bila… potrebna. Ako te dobro razumem, a plašim se da je tako, ti misliš na nekog Boga koji evoluira, koji se razvija u vremenu i dorasta, uzdižući se na sve više nivoe moći, do svesti o svojoj nemoći? Taj tvoj Bog je biće koje je ušlo u boštvo kao u bezizlaznu situaciju, i koje se, kad je to shvatilo, prepustilo očajanju. Da, ali Bog koji očajava jeste čovek, dragi moj? Tebi je stalo do čoveka… A to je ne samo loša filozofija nego je čak i loša mistika…”

„Ne”, odgovorih ćudljivo, „ne mislim na čoveka. Može biti da bi po izvesnim osobinama odgovarao toj provizornoj definiciji, ali to samo zato što je puna praznina. Čovek, uprkos privida, ne stvara sebi ciljeve. Nameću mu ih vreme u kome se rodio, može da im služi ili protiv njih da se buni, ali predmet službe ili pobune uvek mu je dat spolja. Da bi iskusio potpunu slobodu traženja ciljeva, morao bi da bude sam, a to ne može da mu pođe za rukom, pošto čovek koji nije odgojen sred ljudi ne može da postane čovek. Ovaj… moj, mora da bude biće lišeno množine, razumeš?”

„Ah”, reče, „kako nisam odmah…” I pokaza rukom kroz prozor.

„Ne”, usprotivih se, „ni on nije. On bi to bio najviše kao ono što je u svom razvitku zaobišlo šansu božanstva, zatvorivši se prerano u samog sebe. On je pre anahoret, pustinjak kosmosa, a ne njegov Bog… On se ponavlja, Snaute, a onaj o kome mislim nikad ne bi to učinio. Možda upravo nastaje negde, u nekakvom zakutku Galaksije, i možda će uskoro početi, u nastupu mladalačkog zanosa, da gasi jedne zvezde i da pali druge, zapazićemo to posle izvesnog vremena…”

„Već smo zapazili”, reče kiselo Snaut. „Nove i Supernove… zar su to po tebi svećice njegovog oltara?”

„Ako hoćeš ovo što govorim da tretiraš tako doslovno…”

„A možda je baš Solaris kolevka tvoga božanskog dojenčeta”, dobaci Snaut. Sve izrazitiji smešak okruživao je njegove oči tankim borama. „Možda je baš on po tvome shvatanju začetak, zametak Boga očajanja, možda njegovo vitalno detinje doba još previše prerasta njegov razum, a sve ono što sadrže naše solarističke biblioteke je samo veliki katalog njegovih detinjih refleksa…”

„A mi smo pak tokom izvesnog vremena bili njegove igračke”, završih. „Da, to je moguće. I znaš li šta si postigao, Snaute? Da stvoriš potpuno novu hipotezu o Solarisu, a to zaista nije sitnica! I odmah imaš objašnjenje nemogućnosti uspostavljanja kontakta, izostajanja odgovora, izvesnih — nazovimo ih tako — ekstravagancija u postupanju s nama; psiha malog deteta…”

„Odričem se autorstva”, promrmlja Snaut stojeći kraj prozora. Duže vreme posmatrali smo crne talase. Na istočnom vidiku ocrtavala se u magli duguljasta mrlja.

„Otkuda ti ta koncepcija nakaznog Boga?” upita Snaut odjednom, ne skidajući pogled s pustoši oblivene bleskom.

„Ne znam. Učinila mi se veoma, veoma istinita, znaš? To je jedini Bog u koga bih bio sklon da poverujem, Bog čija muka nije iskupljenje, koji ništa ne spasava, ničemu ne služi, nego samo postoji…”

„Mimoid…” reče Snaut sasvim tiho, izmenjenim glasom.

„Šta kažeš? A da. Primetio sam ga još maločas. Veoma stari.”

Obojica smo gledali u riđe zamagljeni horizont.

„Poleteću malo”, rekoh iznenada. „Tim pre što još nikad nisam napuštao Stanicu, a ovo je dobra prilika. Vratiću se za pola časa…”

„Šta kažeš?” odgovori Snaut. „Kuda da poletiš?”

„Tamo”, pokazah prstom na mrlju što se isticala u daljini. „Šta to smeta? Uzeću mali helikopter. Bilo bi smešno, znaš, kad bih — na Zemlji — morao kadgod da priznam da sam solarist koji nikad nije čak ni kročio nogom na solarijsko tle…”

Priđoh ormanu i počeh da prebiram među kombinezonima. Snaut me je gledao, ćutao, i najzad reče:

„Ne dopada mi se to.”

„Šta”, okrenuh se prema njemu s kombinezonom u rukama. Obuzelo me je uzbuđenje kakvo odavno nisam doživeo. „Na šta misliš? Karte na sto! Bojiš se da nešto… glupost! Dajem ti reč da ne nameravam. Nisam na to ni pomislio. Zaista nisam.”

„Poleteću i ja s tobom.”

„Hvala ti, ali radije ću sam. To je ipak nešto novo, nešto potpuno novo”, govorio sam brzo, navlačeći kombinezon. Snaut je govorio još nešto, ali ja ga nisam pažljivo slušao, tražeći stvari koje su mi potrebne.

Snaut pođe sa mnom na aerodrom. Pomože mi da izguram mašinu iz boksa na sredinu startnog štita. Kad sam navlačio skafandar, upita naglo:

„Ima li reč za tebe još kakvu vrednost?”

„Zaboga, Snaute, ti još o tome? Ima. I već sam ti je dao. Gde su rezervne boce?”

Ne reče ništa više. Kad sam zatvorio providnu kupolu, dadoh mu rukom znak. On pokrenu dizalicu, stigoh polako na vrh Stanice. Motor se probudi, zazuja otegnuto, trojni propeleri se pokrenuše i aparat se diže čudno lako, ostavljajući ispod sebe sve manji, srebrnasti disk Stanice.

Bio sam prvi put sam iznad okeana; utisak potpuno drugačiji od onog koji sam stekao gledajući ga kroz prozor. Možda je to dolazilo i zbog niskosti leta; kretao sam se jedva nekoliko desetina metara iznad talasa. Tek sada sam ne samo znao nego i osećao da se uporedni, maslinasto sjajni grebeni i uvale ponora ne kreću kao morska plima ili oblak, nego kao životinja. Neprestani iako neobično spori grčevi mišićavog, nagog trupa — tako je to izgledalo; pri sanjivom pokretanju greben svakog talasa plamteo je crvenilom pene; kad načinih zaokret da bih se uzdigao pravo prema kursu mimoidnog ostrva koje je plovilo s neobičnom sporošću, sunce mi udari pravo u oči, zatrepta krvavim munjama u izbočenim oknima, a sam okean postade mastiljastosiv, s pegama tamne vatre na sebi.

Krug koji sam opisao dosta vešto, diže me daleko u zavetrinu, a mimoid ostade u pozadini, kao prostrana, izrazita mrlja koja se izdvajala od okeana svojom nepravilnom konturom. Izgubio je svoju crvenkastu boju kakvu mu daju magle, bio je žutkast kao sasušena kost; za trenutak mi se izgubio iz vida, i umesto njega ugledah u daljini Stanicu, koja je prividno visila sasvim iznad okeana, poput ogromnog, starinskog cepelina. Ponovih manevar, napregavši svu pažnju: masiv mimoida je, sa svojim strmim, grotesknim reljefom rastao na kursu. Učinilo mi se da bih mogao da zakačim najviše od njegovih kvrgavih izbočina, i podigoh helikopter tako naglo, da se gubeći brzinu sav zatresao; beše to nepotrebna opreznost, jer zaobljeni vrhovi čudnih kula promakoše nisko ispod mene. Izravnah mašinu sa plovećim ostrvom i polako, metar po metar, počeh da smanjujem visinu, sve dok se lomljivi vrhovi ne uzdigoše iznad kabine. Nije bio veliki. Od jednog do drugog kraja mogao je imati jedno tri četvrtine milje, a širok je bio jedva nekoliko stotina metara; na nekim mestima pokazivao je suženje, koje je najavljivalo da će se tamo prelomiti. Mora da je predstavljao odlomak neuporedivo veće formacije; prema solarijskim merama bio je to sitan okrnjak, ostatak, star bog bi ga znao koliko nedelja i meseci.

Otkrih — među žiličastim uzvisinama odrone nad samim okeanom — nešto poput obale, čija je površina bila velika nekoliko desetina kvadratnih metara, dosta povijena prema moru, ali ravna, i uputih mašinu u tom pravcu. Pokazalo se da je pristajanje bilo daleko teže no što sam mislio; samo za dlaku propeler nije zakačio za stenu koja mi je iskrsla pred očima, ali uspeo sam da se spustim. Odmah sam ugasio motor i zabacio kupolu unazad. Još sam ispitao, stojeći na krilu, ne preti li helikopteru opasnost da sklizne u okean; talasi su lizali nazubljenu ivicu dvadesetak koraka od mog zastoja, ali helikopter je sigurno stajao na široko rastavljenim salincima. Skočih na… „zemlju”. Ono što mi se maločas učinilo stenom koju umalo nisam zakačio, bilo je ogromna, poput rešeta izbušena, opnasto tanka ploča, postavljena sečimice, obrasla zadebljanjima nalik na omanje galerije. Nekoliko metara široka pukotina delila je ukoso ovu površinu visoku nekoliko spratova pokazujući — slično kao i njeni veliki nepravilno razmešteni otvori — perspektivu dubine. Popeh se na najbliži, povijeni prevoj stene, utvrdivši da su cipele skafandra neobično pogodne za penjanje, a da sam skafandar uopšte ne smeta u kretanju, i našavši se neka četiri sprata iznad okeana, okrenut u dubinu skeletastog vidika, tek sam sada mogao valjano da ga obuhvatim pogledom.

Sličnost s arhaičnim gradom pretvorenim gotovo u ruševine, kao da je reč o nekom egzotičnom marokanskom naselju od pre mnogo vekova, razorenom zemljotresom ili drugom nekom nesrećom, bila je prosto začuđujuća. Najizrazitije sam video vijugave, delimično zasute i kršom ispunjene klance ulica, njihove komplikovane, strme silaze ka obali, zapljuskivanoj maslinastom penom, nešto više behu preostale palisade, bastioni, njihova okrugla staništa, a u izbočenim i udubljenim zidovima videli su se crni otvori, nalik na smrvljene prozore ili otvore na utvrđenjima. Celo ovo ostrvo — grad, teško povijeno u stranu, kao polupotonuli brod, kretalo se niz struju u besmislenom, nerazumnom kretanju, okrećući se vrlo polako oko sebe, o čemu je svedočio prividni pokret sunca na nebeskom svodu, koje je lenjo stvaralo izdužene senke između zidina ruševina; ponekad se kroz njih probijao pramen sunčane svetlosti, stižući do mesta na kome sam stajao. Popeh se još više, izlažući se riziku, dok iz izbočenih izraslina iznad mene, koje sam zakačio glavom, ne poče u mlazovima da klizi sitna prašina; padajući, ispunila je velikim gomilama krivudave prolaze i uličice; mimoid nije prirodna stena i njegova sličnost s krečnjakom nestaje kada se njegov odlomak uzme u ruku; daleko je lakši od plavca, sitnoćeličan, i stoga neobično vazdušast.

Bio sam već tako visoko da osetih njegovo kretanje: ne samo što je plovio napred, guran udarima crnih mišića okeana, ne zna se kud, nego se takođe nagibao, čas na jednu čas na drugu stranu, neobično polako, a svaki od tih lepezastih nagiba pratio je otegnut, lepljiv šum mrke i žute pene što se slivala sa izronjenih rubova. Taj ljuljuškavi pokret dat mu je veoma davno, valjda još pri rođenju, a mimoid ga je zadržao zahvaljujući svojoj golemoj masi; razgledavši sa svog visokog mesta koliko se dalo, počeh oprezno da se spuštam dole; i tek tada — čudna stvar — razabrah da me mimoid uopšte ne zanima, da nisam došao ovamo radi susreta s njim, nego s okeanom.

Seo sam na oštru, ispucanu površinu, desetak koraka ispred helikoptera. Crni talas teško se uspuzao na obalu, raspljusnuo se i istovremeno izgubio boju; kad se povukao niz rubove stene su klizili, slivali se uzdrhtali končići sluzi. Spustih se još niže i pružih ruku prema sledećem talasu. Tada se verno ponovio onaj fenomen, koji su prvi ljudi zapazili gotovo pre sto godina; talas se pokolebao, povukao, oblio moju ruku, ali ne dotičući je ipak, tako da između površine rukavice i unutrašnjosti udubljenja koje je odmah promenilo stanje, postajući od tečnog gotovo mesnato, ostade tanak sloj vazduha. Tada digoh polako ruku, a talas, ili tačnije njegov tanki krak, pođe za njom uvis, stalno okružavajući moju ruku sve providnijom, prljavozelenkastom čahurom. Ustadoh, jer inače ne bih mogao da podignem ruku na veću visinu; nit pihtijaste supstance nape se kao ustreptala struna, ali se ne prekide; osnova potpuno raspljoštenog talasa, poput stvora koji čudno, strpljivo čeka kraj ovog eksperimenta, priljubila se uz obalu oko mojih stopala (takođe ni njih ne dotičući). Izgledalo je to kao da je iz okeana izrastao protegljivi cvet, čiji je pehar okružio moje prste, postajući tačan njihov negativ, ali koji ih ipak nije dodirivao. Povukoh se unatrag. Stabljika zadrhta i nekako kao nerado vrati se dole, a elastičan, kolebljiv, nepouzdan talas se uzdiže, upije u sebe i izgubi se sa ruba obale. Ponavljao sam tu igru, dok opet kao ono pre sto godina, jedan od narednih talasa ravnodušno otplovi dalje, kao da beše sit novog utiska, i ja sam znao da bih na novo buđenje njegove „radoznalosti” morao da čekam nekoliko časova.

Sedoh kao i pre, ali nekako kao preobražen ovom pojavom koju sam izveo, a koja mi je tako dobro bila poznata iz teorije; teorija ipak nije mogla, nije bila kadra da preda snagu realnog doživljaja.

U pupljenju, porastu i širenju ove životvorine, u svakoj od njegovih kretnji posebno i u svim zajedno ispoljavala se neka — htelo bi se reći — oprezna, ali ne plašljiva naivnost, koja se trudila da zaneseno i brzo upozna, obuhvati novi, neočekivano sretnuti oblik, i na pola puta je morala da se povuče kad joj je zapretila opasnost prekoračivanja tajanstvenim zakonom određenih granica. Kako je neizrecivo bila u kontrastu ova hladna radoznalost sa ogromnošću, koja je sezala u svom blesku do svih dalekih vidika. Nikad još nisam tako osećao njegovu ogromnu prisutnost, njegovo silno, apsolutno ćutanje, njegovo odmereno disanje pomoću talasa. Zagledan, zapanjen, silazio sam u nedostupne, reklo bi se, regione bezvlađa i, zbrisan u narastajućoj intenzivnosti, sjedinjavao sam se s tim tečnim, slepim kolosom, kao da sam mu bez najmanjeg napora, bez reči, bez jedne jedine misli praštao sve.

Tokom cele poslednje sedmice ponašao sam se tako razumno da je nepoverljivi sjaj Snautovih očiju najzad prestao da me prati. Spolja sam bio miran, a potajno sam, čak i podsvesno, nešto iščekivao. Šta? Njen povratak? Kako sam mogao? Svako od nas zna da je materijalno biće, podložno zakonima fiziolagije i fizike i da snaga svih zajedno uzetih naših osećanja ne može da se bori protiv tih zakona, nego može samo da ih mrzi. Večita vera zaljubljenih i pesnika u snagu ljubavi koja je trajnija od smrti, ono finis vitae sed non amoris,[2] koje nas vekovima proganja jeste laž. Ali ta laž je samo uzaludna, a ne i smešna. Biti, međutim, časovnik koji meri proticanje vremena, časovnik razbijani i ponovo sastavljani, u čijem mehanizmu kad konstruktor pogura zupčanike počinje zajedno s njihovom prvom kretnjom da ide očaj i ljubav, znati da si mehanizam za izbijanje muke, tim dublje što time postaješ komičniji skup ponavljanja? Ponavljati ljudsku egzistenciju, u redu, ali ponavljati je onako kao što pijanac ponavlja otrcanu melodiju, ubacujući stalno nove novčiće u muzički aparat? Ni za trenutak nisam verovao da će se ovaj plovni kolos koji je stotinama ljudi pripremio u sebi smrt, s kojim je decenijama pokušavala da uspostavi ma i samo končić sporazumevanja cela moja rasa, da će on, koji me je nesvesno nosio kao zrnce prašine, hteti da se uzbudi tragedijom dvoje ljudi. Ali njegova dejstva išla su ka nekakvom cilju. Istina, čak ni u to nisam bio potpuno uveren. Otići ipak, značilo je precrtati tu, možda ništavnu, možda samo u mašti postojeću šansu koju je zaklanjala budućnost. Znači, provesti još ceo niz godina pored delova nameštaja, stvari koje smo zajednički doticali, u vazduhu koji je još pamtio njen dah? U ime čega? Nade u njen povratak? Nisam imao nade. Ali živelo je u meni očekivanje, poslednja stvar koja mi je posle nje ostala. Kakvim ispunjenjima, porugama, kakvim mukama sam se još nadao? Nisam znao ništa ostajući u nepokolebljivoj veri da nije prošlo vreme okrutnih čuda.

Zakopane, jun 1959. — jun 1960.