Solaris

9. TEČNI KISEONIK

Ležao sam u mračnoj sobi, odrvenjen, zagledan u svetleći brojčanik časovnika na pregibu ruke, ne znam koliko dugo. Čuo sam sopstveno disanje i čudio sam se zbog nečeg, ali sve to, ova zagledanost u venac brojki i čuđenje, bilo je pogruženo u ravnodušnost koju sam pripisivao zamoru. Okrenuh se na bok, krevet je bio čudnovato širok, nešto mi je nedostajalo. Zaustavih disanje. Nastade potpuna tišina. Pretrnuh. Do mene nije dopirao nikakav šum. Hari? Zašto ne čujem njeno disanje? Počeh da prelazim rukama po krevetu: bio sam sam.

„Hari!” htedoh da se oglasim, ali začuh korake. Koračao je neko veliki i težak kao…

„Gibarijane?” rekoh mirno.

„Da, ja sam. Ne pali svetlost.”

„Ne?”

„Ne treba. Ovako će biti bolje za obojicu.”

„Ali ti nisi živ?”

„Ne smeta. Poznaješ moj glas?”

„Da. Zašto si to učinio?”

„Morao sam. Zakasnio si četiri dana. Da si ranije doleteo, možda ne bi bilo potrebno, ali nemoj sebe da prekorevaš. Nije mi loše.”

„Zaista si tu?”

„Ah, misliš da me sanjaš, kao što si mislio o Hari?”

„Gde je ona?”

„Otkud znaš da znam?”

„Naslućujem.”

„Sačuvaj to za sebe. Recimo da sam ovde umesto nje.”

„Ali ja želim da bude i ona.”

„To je nemoguće.”

„Zašto? Slušaj, ali ti znaš da to u stvari nisi ti, nego ja?”

„Ne. Ovo sam zaista ja. Kad bi hteo da budeš pedantan, mogao bi reći da sam ovo ja još jednom. Ali ne trošimo reči.”

„Otići ćeš?”

„Da.”

„I ona će se tada vratiti?”

„Želiš to? Šta je ona za tebe?”

„Toje moja stvar.”

„Pa bojišjese.”

„Ne.”

„Igadiš je se…”

„Šta hoćeš od mene?”

„Možeš da osećaš samilost prema sebi, ali ne prema njoj. Njoj će uvek biti dvadeset godina. Ne pravi se da to ne znaš!”

Odjednom se, ne znam zašto, ohladih. Slušao sam ga sasvim mirno. Učinilo mi se da sad stoji bliže, u podnožju moga kreveta, ali i dalje ništa nisam video u tome mraku.

„Šta hoćeš?” upitah tiho. Moj ton kao da ga je iznenadio. Neko vreme je ćutao.

„Sartorijus je ubedio Snauta da si ga obmanuo. Sad oni varaju tebe. Praveći se da montiraju rendgensku aparaturu oni grade anihilator polja.”

„Gde je ona?” upitah.

„Ne znam. Pazi: biće ti potrebno oružje. Ne možeš se uzdati ni u koga.”

„Mogu da računam na Hari”, rekoh. Čuh brz, tih glas. Smejao se.

„Naravno da možeš. Do izvesne granice. Na kraju uvek možeš učiniti što i ja.”

„Ti nisi Gibarijan.”

„Vidi ga. Nego ko sam? Možda tvoj san?”

„Ne. Njihova lutka. Ali ti to ne znaš.”

„A otkud znaš ko si ti?”

Zamislih se. Pokušah da ustanem, ali bez uspeha. Gibarijan je nešto govorio. Nisam razumeo reči; čuo sam samo zvuk njegova glasa, očajnički sam se borio sa slabošću tela, još jednom se s najvećim naporom trgoh… i probudih se. Hvatao sam ustima vazduh kao poluugušena riba. Bio je potpun mrak. Taj san. Košmar. „Odmah… dilema koju ne umemo da rešimo. Gonimo sami sebe. Politeriji su primenili jedino vrstu selektivnog pojačanja naših misli. Traženje motivacije te pojave je antropomorfizam. Gde nema ljudi, tamo nema ni čoveku dostupnih motiva. Da bi se nastavio plan istraživanja, treba ili uništiti sopstvene misli, ili njihovu materijalnu realizaciju. Prvo nije u našoj snazi. Drugo je previše nalik na ubistvo.”

Slušao sam u mraku taj odmeren, dalek glas, čiji zvuk odmah poznadoh: govorio je Gibarijan. Pružih mu ruke pred sebe. Krevet beše prazan.

Probudio sam se u sledeći san — pomislih.

„Gibarijane?…” viknuh. Glas se prekide u pola reči. Nešto tiho zveknu i ja osetih slab dah na licu.

„Dobro, Gibarijane”, promumlah zevajući. „Šta ti je da me tako proganjaš iz sna u san… znaš…”

Nešto zašušta pored mene.

„Gibarijane!” ponovih glasnije. Opruge kreveta zaškripaše.

„Kris, to sam ja…” razleže se šapat pored mene.

„Ti si, Hari?… A Gibarijan?”

„Kris… Kris… pa on… sam si rekao da nije živ…”

„U snu može da živi”, rekoh razvučeno. Nisam više pouzdano znao da li je to bio san. „Nešto je govorio. Bio je tu”, dobacih. Bio sam strašno pospan. A kad sam pospan, onda spavam — pomislih idiotski i dodirnuh usnama hladno Harino rame i smestih se ugodnije. Ona mi nešto odgovori, ali ja odmah utonuh u nesećanje.

Ujutro u crveno osvetljenoj sobi setih se događaja te noći. Razgovor s Gibarijanom bio je san, ali ono posle? Cuo sam njegov glas, mogao bih se zakleti, samo se ne sećam dobro šta je govorio.JMije zvučalo kao razgovor, nego kao izlaganje. Izlaganje?…

Hari se umivala. Čuo sam pljuskanje vode u kupatilu. Zavirih pod krevet, gde sam pre nekoliko dana bacio magnetofon. Nije ga tamo bilo.

„Hari!” povikah. Njeno lice s koga se slivaše voda pojavi se iza ormana.

„Da nisi videla magnetofon pod krevetom? Mali, džepni?…”

„Bile su tamo razne stvari. Sve sam stavila tamo”, pokaza na policu pored ormanića s lekovima i izgubi se u kupatilu. Skočih iz kreveta, ali traženje ostade bez rezultata.

„Morala si ga videti”, rekoh kad se vratila u sobu. Ona ništa ne odgovori, češljajući se pred ogledalom. Tek tada opazih da je bleda, a u njenim očima, kad se sretoše s mojima, beše nešto ispitivačko.

„Hari”, počeh kao magarac još jednom, „magnetofona nema na polici.”

„Zar nemaš ništa važnije da mi kažeš?…”

„Izvini”, promumlah, „u pravu si. To je glupost.”

Nedostajalo je još samo da se počnemo svađati. Pođosmo potom na doručak. Hari je toga dana radila sve drugačije nego obično, ali nisam umeo da odredim tu razliku. Gledala je oko sebe, nekoliko puta nije čula kad sam joj govorio, kao da se naglo gubila u gledanju. Jednom kad je digla glavu, opazih da su joj oči kao od stakla.

„Šta ti je?” snizih glas do šapata. „Plačeš?”

„Oh, ostavi me. To nisu prave suze”, reče kroz plač. Možda nije trebalo da ostanem na tome, ali ničeg se nisam bojao tako kao „iskrenih razgovora”. Imao sam, uostalam, u glavi nešto drugo. Iako sam znao da sam o Snautovim i Sartorijusovim dogovorima samo sanjao, počeo sam razmišljati postoji li na Stanici uopšte kakvo priručno oružje. O tome šta ću s njim učiniti nisam mislio, hteo sam prosto da ga imam. Rekoh Hari da moram da zavirim u stovarišta i magacine. Ona pođe za mnom ćutke. Pretresoh sanduke, preturao sam po bunkerima, a kad siđoh na samo dno, ne mogoh odoleti želji da ne zavirim u ledenicu. Nisam hteo ipak da Hari uđe tamo, i zato samo odškrinuh vrata i pređoh pogledom po prostoriji. Tamni pokrov se pomerao, pokrivajući izduženi oblik, ali s mesta na kome sam stajao nisam mogao da vidim leži li crnkinja još tamo gde je ranije ležala. Učinilo mi se da je to mesto prazno.

Nisam našao ništa što bi mi odgovaralo i vukao sam se u sve gorem raspoloženju, kad odjednom shvatih da ne vidim Hari. Istina, odmah je stigla — bila je ostala u hodniku — ali već to što je pokušala da se udalji od mene, ma i za časak, iako je to za nju predstavljalo takav napor, moralo bi me naterati da se zamislim. I dalje sam se ipak držao kao da sam uvređen, ne znajući na koga ili zbog čega, prosto kao kreten. Užasno me je bolela glava, nisam mogao da pronađem nikakve tablete i ljut kao sto đavola prevrnuh naglavce malu apoteku i prosuh sve što beše u njoj. U operacionu salu međutim, mrzelo me je da pođem ponovo, i bio sam toga dana van sebe kao retko kad. Hari je prolazila kroz kabinu kao senka ponekad bi za trenutak nestala. Posle podne, kad smo već završili ručak (u stvari ona uopšte nije jela, a ja zbog svoje glavobolje nisam čak ni pokušavao da je privolim da jede), sela je odjednom pored mene i počela da čupka rukav moje bluze.

„No, šta je?” progunđah mahinalno. Imao sam volju da pođem gore, jer mi se činilo da cevi prenose tih odjek lupanja, da Sartorijus posluje na aparaturi visokog napona, ali odmah odustadoh od toga kad pomislih da bih morao poći sa Hari čije je prisustvo u biblioteci još moglo nekako da se objasni, dok bi tamo, pored mašina, mogla Sartorijusu pružiti priliku da dobaci kakvu preuranjenu primedbu.

„Kris”, šapnu, „kako stoji stvar s nama?…”

Uzdahnuh protiv volje; ne mogu reći da je to bio moj srećan dan.

„Ne može bolje. Na šta opet misliš?”

„Htela bih s tobom da porazgovaram.”

„Izvoli. Slušam te.”

„Ali ne tako.”

„Nego kako? Rekao sam ti, boli me glava, imam mnoštvo briga…”

„Malo dobre volje, Kris.”

Naterah sebe da se osmehnem. Mora da je to bio jadan osmeh.

„Da, draga. Govori.”

„Ali reći ćeš mi istinu?”

Digoh obrve. Nije mi se dopadao takav početak.

„Zašto bih lagao?”

„Možeš da imaš razloga. Ozbiljnih. No ako hoćeš da… no, znaš… ne laži me.”

Ćutao sam.

„Ja ću nešto reći tebi i ti ćeš nešto reći meni. Važi? To će biti istina. Bez obzira na sve.”

Nisam joj gledao u oči, mada je tražila moj pogled, i pravio sam se da to ne vidim.

„Već sam ti govorila da ne znam otkuda sam se ovde stvorila. Ali možda ti znaš. Čekaj, nisam završila. Možda ne znaš. Ali ako znaš, i samo ne možeš to sada da mi kažeš, možda ćeš mi kazati jednom kasnije? To neće biti najgore. U svakom slučaju daćeš mi šansu.”

Osećao sam se kao da mi ledeni znoj klizi niz celo telo.

„Dete, šta ti govoriš? Kakvu šansu?…” buncao sam.

„Kris, ma ko da jesam, dete sigurno nisam. Obećao si. Reci.”

Ovo „ma ko da jesam” tako me je ščepalo za grlo da sam mogao samo da je gledam, priglupo, odmahujući glavom kao da se branim od svega što sam čuo.

„Pa objašnjavam ti da ne moraš da mi kažeš. Dovoljno je ako kažeš da ne možeš.”

„Ništa ne krijem…” odgovorih promuklo.

„Odlučno”, reče ustajući. Htedoh nešto da kažem. Osećao sam da ne mogu tako da je ostavim, ali sve su mi reči zastajale u grlu.

„Hari…”

Stajala je kraj prozora okrenuta leđima prema meni. Tamno-modri okean, pust, prostirao se pod golim nebom.

„Hari, ako misliš da… Hari, pa znaš da te volim…”

„Mene?”

Priđoh joj. Htedoh da je obgrlim. Ona se oslobodi, gurajući od sebe moju ruku.

„Mnogo si dobar…”, reče. „Mene voliš? Više bih volela da me biješ?”

„Hari, voljena moja!”

„Ne, ne! Boljećuti!”

Priđe stolu i poče da skuplja tanjire. Gledao sam u tamnomodru prazninu. Sunce se naginjalo prema zapadu i velika senka Stanice odmereno se ljuljala na talasima. Tanjir ispade iz Harinih ruku i pade na pod. Voda je ključala u bojlerima. Riđa boja prelazila je na ivicama nebeskog svoda u prljavocrveno zlato. Kad bih znao šta da uradim. Oh, kad bih znao! Odjednom zavlada tišina. Hari se zaustavila odmah iza mene.

„Ne. Ne okreći se”, reče, spustivši glas do šapata. „Nisi ništa kriv, Kris. Znam. Ne sekiraj se.”

Pružih ruke prema njoj. Ona pobeže u ugao kabine i, dižući celu gomilu tanjira, reče:

„Šteta. Kad bi mogli da se razbiju, razbila bih, oh, sve bih porazbijala!”

Za trenutak sam pomislio da će ih zaista baciti na pod, ali ona me brzo pogleda i osmehnu se.

„Ne boj se, neću praviti scene.”

Probudio sam se usred noći, odmah napregnut i budan, i sedoh u krevetu: soba je bila mračna, a kroz odškrinuta vrata dopirala je slaba svetlost iz hodnika. Nešto je otrovno šištalo, i taj glas se pojačavao, s prigušenim, tupim udarima, kao da se nešto udara snažno o zid. Meteor! — sinu mi misao. — Probio oklop! Tamo ima nekog. Otegnuto krkljanje.

Otvorih do kraja. Bila je to Stanica, ne raketa, a ovaj grozni glas…

Izleteh na hodnik. Vrata male radionice behu širom otvorena, unutra je gorela svetlost. Utrčah tamo.

Obli me dah stravične hladnoće. Kabinu je ispunjavala para koja je dah pretvarala u sneg. Puno belih pahuljica kružilo je iznad tela obučenog u bademantil, koje se slabo udaralo o pod. Jedva je videh u tom ledenom oblaku, bacih se prema njoj, zgrabih je napola, mantil mi je prljio ruke, ona je hroptala, istrčah na hodnik prolazeći pored niza vrata, nisam više osećao hladnoću, samo mi je njen dah, koji je kuljao iz usta kao oblak pare, pekao rame.

Položih je na sto, otvorih mantil na grudima, jedan sekund zagledah se u njeno sasečeno, uzdrhtalo lice, krv joj se smrzla na otvorenim ustima, pokrila usne crnim slojem, na jeziku su bleštali kristali leda…

Tečni kiseonik. U radionici je bio tečni kiseonik u Djuerovim bocama. Kad sam je podizao osetio sam kako razbijam krhko staklo. Koliko je mogla ispiti? Svejedno. Spaljen dušnik, grlo, pluća, tečni kiseonik izjeda jače od koncentrisane kiseline. Njeno disanje, škripavo, suho kao zvuk cepanog papira, postajalo je pliće. Oči su joj bile zatvorene. Agonija.

Pogledah na velike zastakljene ormane sa instrumentima i lekovima. Traheotomija? Intubacija? Ali ona više nema pluća! Spaljena su! Lekovi? Toliko lekova! Nizovi šarenih boca i kutija ispunjavali su police. Hroptanje je ispunjavalo celu dvoranu, magla je još izbijala iz Harinih usta.

Termofori…

Počeh da ih tražim, ali pre no što ih nađoh, skočih do drugog ormana, počeh da izbacujem kutije sa ampulama, sad špric, gde je, u sterilizatorima, ne mogoh da ga sastavim odrvenjenim rukama, prsti mi behu ukočeni i nisu hteli da se povijaju. Počeh ludački da udaram rukom po poklopcu sterilizatora, ali nisam to osećao, jedini odziv bilo je lako prolaženje trnaca. Ona glasnije zahropta. Priskočih k njoj. Oči su joj bile otvorene.

„Hari!”

Nije to bio čak ni šapat. Nisam mogao da probudim glas. Imao sam lice tuđe, koje mi je smetalo, kao od gipsa. Njena su rebra odskakala pod belom kožom, a kosa joj se, vlažna od snega što se topio, rasula po uzglavlju. Gledala me je.

„Hari!

Ništa više nisam mogao da kažem. Stajao sam kao klada sa ovim svojim, tuđim, odrvenelim šakama. Stopala, usne, očni kapci počinjali su sve jače da me peku, ali gotovo da nisam to ni osećao. Kaplja krvi što se počela otapati na toplini skliznu joj niz obraz, ostavljajući kosu liniju. Jezik joj zadrhta i nestade, još je hroptala.

Uhvatih je za pregib ruke, kucao je bez bila, razmakoh pole mantila i položih uho na užasno hladno telo, odmah pod dojkom. Kroz pucketavo šuštanje kao od požara začuh kucanje, galopirajuće tonove, previše brze da bi mogli da se izbroje. Stajao sam nagnut nad njom, zatvorenih očiju, kad nešto dotače moju glavu. Zarila mi je prste u kosu. Zagledah joj se u oči.

„Kris”, povika promuklo. Uhvatih je za ruku, ona mi odgovori stiskom, koji mi gotovo smrvi dlan, svest se izgubi iz njenog užasno iskrivljenog lica, beonjače joj blesnuše među kapcima, u grlu joj zakrklja i celo telo poče da se grči. Jedva mogah da je zadržim, obešenu iznad ruba stola. Lupala je glavom o ivicu porculanskog levka. Zadržavao sam je i pritiskao uza sto, ali mi se sa svakim narednim grčem otimala iz ruku, a mene odjednom obli znoj i noge mi postadoše kao od vate. Kad grčevi oslabiše, pokušah da je vratim u ležeći položaj. Ječala je hvatajući vazduh. Odjednom joj na strašnom, okrvavljenom licu zasvetleše oči.

„Kris”, zahropta, „koliko… još, Kris?”

Poče da se davi, pena joj izbi na usta, i opet da se trza u grčevima. Držao sam je ostatkom snage. Pala je nauznak tako da joj donji zubi udariše o gornje, i poče teško da diše.

„Ne, ne, ne”, izbacivala je brzo sa svakim izbacivanjem daha, i svaki je izgledao kao da je poslednji. Ali grčevi se vratiše još jednom i opet poče da mi se bacaka u naručju, udišući u kratkim prekidima vazduh, s velikim naporom, od koga joj iskakahu sva rebra. Najzad joj se kapci do polovine navukoše na otvorene, slepe oči. Ukoči se. Pomislih da je to kraj. Čak i ne pokušah da ubrišem rumenu penu s njenih usta, stajao sam nad njom, nagnut, slušajući neko udaljeno, glasno zvonjenje, i čekao sam da ispusti poslednji dah, pa da odmah posle njega padnem na pod, ali ona je još disala, gotovo ne hropćući, sve tiše, a vršak dojke, koji je već gotovo sasvim prestao da drhti, pokretao se u brzom ritmu srca koje je radilo. Stajao sam pogrbljen, a njeno lice poče da se ispunjava rumenilom. Ništa više nisam shvatao. Samo su mi se oba dlana ovlažila i činilo mi se da postajem gluh, da mi nešto meko, elastično ispunjava uši, još sam čuo ono zvonjenje zvona, sad potmulo i ko s puknutim srcem.

Ona diže očne kapke i naši se pogledi susretoše.

„Hari”, htedoh da kažem, ali kao da mi beše nestalo usta, lice mi beše pretvoreno u mrtvu, tešku masu i mogao sam samo da gledam.

Njene oči pređoše po celoj sobi, glava joj se pomerala. Vladala je potpuna tišina. Iza mene u nekom drugom, dalekom svetu voda je ujednačeno curila iz jedne nezavrnute slavine. Hari sede. Ja odstupih korak unatrag. Posmatrala me je.

„Šta?” reče. „Šta?… Nije… uspelo? Zašto?… Zašto tako gledaš?…”

I naglo, u strašnom kriku: „Zašto tako gledaš?!”

Zavlada tišina. Ona se zagleda u svoje ruke. Pomeri prste.

„Tosam ja?…” reče.

„Hari”, izustih bez daha, samim usnama. Ona diže glavu.

„Hari?…” ponovi. Skliznu polako prema podu i stade na noge. Povede se, vrati ravnotežu, stupi nekoliko koraka. Sve je to radila u nekoj zapanjenosti, gledala me i kao da me nije videla.

„Hari?” ponovi polako još jednom. „Ali… ja… nisam Hari. A ko sam ja?… Hari? A ti, ti?!”

Odjednom joj se oči raširiše, blesnuše, i senka osmeha, najveće začuđenosti, ozari njeno lice.

„A možda ni ti? Kris! Možda ni ti nisi Kris?” Čutao sam, oslonjen leđima o orman, tamo gde me je odgurnuo strah.

Ruke joj klonuše.

„Ne”, reče. „Ne, jer se bojiš. Ali slušaj, ja ne mogu. Ovako ne može. Ja nisam znala. Ja sada, ja dalje ništa ne razumem. Pa to je nemoguće! Ja…” pritiskala je stisnute, pobelele ruke na grudi, „ništa ne znam, osim, osim da sam Hari! Možda misliš da se pravim? Ne pravim se, časna reč, ne pravim se.”

Poslednje reči pređoše u jauk. Pade na pod jecajući, a taj krik kao da razbi nešto u meni, u jednom skoku nađoh se kraj nje, uhvatih je za ruke, a ona se branila, gurala me od sebe, jecajući bez suza, vičući:

„Pusti! Pusti me! Ti se gadiš! Znam! Neću tako! Neću! Pa vidiš, sam vidiš da to nisam ja, nisam ja…”

„Ćuti!” vikao sam drmusajući je, oboje smo vikali izbezumljeni, klečeći jedno pred drugim. Harina glava je letela, lupajući o moje rame, a ja sam je stiskao uza se svom snagom. Odjednom zamresmo, teško dišući. Voda je odmereno kapala iz slavine.

„Kris…” promuca, pribijajući lice o moje rame, „reci, šta da uradim da bih nestala, Kris…”

„Prestani!” viknuh. Ona diže lice. Zagleda se u mene.

„Kako?… Ni ti takođe ne znaš? Ništa se ne može? Ništa?”

„Hari… smiluj se…”

„Htela sam… video si valjda. Ne. Ne. Pusti me, neću da me dotičeš! Ti se gadiš!”

„Nije istina!”

„Lažeš. Mora da se gadiš. Ja… i ja sama se… Da mogu. Samo da mogu…”

„Ubila bi se?”

„Da.”

„A ja to ne želim, razumeš? Neću da se ubiješ. Hoću da budeš tu, sa mnom, i ništa mi drugo ne treba!”

Ogromne sive oči su me gutale.

„Ala ti lažeš!…” reče sasvim tiho.

Pustih je i digoh se na noge. Ona sede na pod.

„Reci šta da uradim da bi poverovala da govorim ono što mislim? Da je to istina. Da druge istine nema.”

„To ne može da bude istina. Ja nisam Hari.”

„Nego ko si?”

Ona poduže poćuta. Podbradak joj nekoliko puta zadrhta, dok obarajući glavu ne prošapta:

„Hari… ali… ali znam da to nije istina. Ti ne voliš mene… nego si voleo onu tamo, ranije…”

„Da”, rekoh. „Ono što je bilo ne postoji. Umrlo je. Ali tebe, ovde, volim. Razumeš?”

Ona zatrese glavom.

„Ti si dobar. Ne mislim da ne umem da ocenim sve to što si radio. Radio si najbolje što si umeo. Ali tu se ništa ne može. Kad sam pre tri dana sedela ujutro pred tvojim krevetom i čekala da se probudiš, nisam ništa znala. Čini mi se kao da je to bilo veoma, veoma davno. Ponašala sam se kao luda. Nisam pamtila šta je bilo pre, šta kasnije, i ničemu se nisam čudila, nekako kao posle narkoze ili posle duge bolesti. I čak sam mislila da sam možda bila bolesna, samo ti nećeš da mi kažeš. Ali posle, sve više stvari me je teralo na razmišljanje. Znaš li kakve stvari? Već je nešto počelo da mi sviće posle onog tvog razgovora tamo u biblioteci, s onim, kako se zove, Snautom. A pošto nisi hteo ništa da mi kažeš, ustala sam noću i pustila onaj magnetofon. Slagala sam samo taj jedan jedini put, jer sam ga ja posle sakrila. Kris. Onaj što je govorio, kako se zvao?”

„Gibarijan.”

„Da, Gibarijan. Tada sam shvatila već sve, iako, pravo da kažem, ni dalje ništa ne razumem. Nisam znala jedno, da ja ne mogu, da ja nisam… da će se to završiti ovako… bez kraja. O tome ništa nije govorio. Možda je, uostalom i govorio, ali ti si se probudio i isključila sam traku. No i tako sam čula dovoljno, da bih saznala da nisam čovek, nego samo instrumenat.”

„Šta to govoriš?”

„Jeste. Za ispitivanje tvojih reakcija, ili tako nešto. Svako od vas ima takav, takvu kao ja. To je bazirano na uspomenama ili na predstavama, prigušeno. Tako nekako. Uostalom, ti to znaš bolje od mene. On je govorio takve strašne, neverovatne stvari i da se ni}e sve tako istinito poklapalo, valjda ne bih ni poverovala.”

„Sta se poklapalo?”

„Pa to da mi nije potreban san i da moram da budem stalno pored tebe. Juče ujutro još sam mislila da me ti mrziš i bila sam zbog tog nesrećna. Bože, kako sam bila glupa! Ali, reci sam, reci, zar sam mogla da zamislim? Jer on uopšte nije mrzeo onu svoju, ali kako je o njoj govorio! Tek tada sam shvatila da ma šta učinila, sasvim je svejedno, jer htela ili ne, za tebe to mora biti kao tortura. A u stvari još i gore, jer je oruđe torture mrtvo i nevino kao kamen, koji može da padne i ubije. A da bi oruđe moglo da želi dobro i da voli, to nisam mogla da zamislim. Htela sam da ti kažem barem šta se u meni dešavalo, tada, posle toga kad sam shvatila, kad sam saslušala traku. Možda bi od toga imao bar neku korist. Čak sam pokušala to da zapišem…”

„Znači, zato si upalila svetlost?” upitah, jedva govoreći pridavljenim grlom.

„Da. Ali ništa iz toga nije ispalo. Jer jasam tražila u sebi, znaš… n j i h… ono nešto drugo, bila sam potpuno luda, kažem ti! Činilo mi se izvesno vreme da pod kožom nemam tela, da u meni postoji nešto drugo, da sam samo, samo površina. Da bih te zavarala. Razumeš?”

„Razumem.”

„Kada se tako leži noću satima, u mislima može da se odluta vrlo daleko, i u vrlo čudne strane, znaš…”

„Znam…”

„Ali osećala sam srce, a, uostalom, pamtila sam da si ispitivao moju krv. Kakva je moja krv, reci istinu. Sad možeš.”

„Ista kao i moja.”

„Zaista?”

„Kunem ti se.”

„Šta to znači? Znaš, posle sam mislila da je o n o možda skriveno negde u meni, da je… da može da bude vrlo malo. Ali nisam znala gde. Sad mislim da je to bilo izvlačenje s moje strane, jer sam se mnogo bojala onoga što sam htela da učinim i tražila sam neki drugi izlaz. Ali, Kris, ako imam istu takvu krv… ako je tako kao što kažeš, onda… Ne, to je nemoguće. Jer ne bih ostala živa zar ne? To znači da nešto ipak postoji, ali gde? Možda u glavi? Ali ja mislim sasvim obično… i ništa ne znam… Kada bih mislila t i m e, morala bih odmah sve da znam i da te ne volim, nego da se samo pravim i da znam da se pravijn… Kris molim te, reci mi sve što znaš, možda ćemo ipak uspeti nešto da učinimo?”

„Šta da učinimo?”

Ćutala je.

„Hoćeš da umreš?”

„Valjda hoću.”

Opet zavlada tišina. Stajao sam iznad nje, zgrčene, gledajući na praznu unutrašnjost dvorane, na bele ploče emajliranog nameštaja, na bleštave, rasute instrumente, kao da sam tražio nešto veoma potrebno i nisam mogao to da nađem.

„MHari, mogu li i ja tebi nešto da kažem?”

Čekala je.

„Istina je da nisi potpuno ista kao ja. Ali to ne znači da si nešto gore. Naprotiv. Možeš, uostalom, da misliš o tome šta ti drago, ali zahvaljujuće tome… nisi umrla.”

Nekakav detinji, žalostan osmeh zahvati njeno lice.

„Treba li to da znači da sam… besmrtna?”

„Ne znam. U svakom slučaju daleko si manje smrtna nego ja.”

„To je strašno”, šapnu.

„Možda i nije baš toliko kao što ti izgleda.”

„Ali nezavidiš mi?…”

„Hari, to je više stvar tvoje… namene, tako bih to nazvao. Znaš, ovde na Stanici tvoja je namena u osnovi isto tako nejasna kao i moja i svakoga od nas. Ona dvojica će nastaviti Gibarijanov eksperimenat i može da se desi sve…”

„Ili ništa.”

„IIi ništa, i reći ću ti, bilo bi mi draže da se ništa ne desi, čak ne ni zbog straha (iako i on valjda igra neku ulogu, ne znam), nego zato što se time ništa neće postići. U to jedino sam potpuno uveren.”

„Ništa se neće postići, a zašto? Tu je reč o ovom… okeanu?”

Sva se strese.

„Da. O kontaktu. Mislim da je tu u suštini neobično prosto. Kontakt označava razmenu nekakvih iskustava, pojmova, ili barem rezultata, nekakvih stanja, ali ako nema šta da se razmenjuje? Ako slon nije vrlo velika bakterija, ni okean ne može da bude vrlo veliki mozak. Sa obe strane mogu, naravno, da dolaze izvesne akcije. U efektu jedne gledam sad na tebe i trudim se da ti objasnim da si mi draža od svih onih dvanaest godina života koje sam posvetio Solarisu i da hoću da budem s tobom i dalje. Možda je tvoja pojava trebalo da bude mučenje, a možda i usluga, a možda samo mikroskopsko ispitivanje. Izraz prijateljstva, lukav udarac, možda poruga? Možda sve odjednom — što mi se čini najverovatnijim — nešto sasvim drugo, ali šta mene i tebe mogu, uostalom, da se tiču namere naših roditelja, ma koliko oni bili međusobno različiti? Možda ćeš reći da od tih namera zavisi naša budućnost, i s tim ću se složiti. Nisam kadar da predvidim ono što nam predstoji. Isto kao ni ti. Čak ne mogu da ti jamčim da ću te uvek voleti. Ali desilo se već toliko, da može da se desi sve. Možda ću ja sutra postati zelena meduza. To ne zavisi od nas. Ali u onome što od nas zavisi, bićemo zajedno. Je li to malo?”

„Čuj…” reče, „ima tu još nešto. Da li ja… da li sam… mnogo slična njoj?”

„Bila si veoma slična” rekoh. „Ali sad više ne znam.”

„Kako to?”

Ona ustade s poda i zagleda se u mene krupnim očima.

„Već si je zaklonila.”

„I uveren si da ne voliš nju, nego mene? Mene?…”

„Da. Tebe. Ne znam. Bojim se da kad bi zaista bila ona, možda ne bih mogao da te volim.”

„Zašto?”

„Zato što sam njoj učinio nešto strašno.”

„Njoj?”

„Da. Kad smo bili…”

„Ne govori.”

„Zašto?”

„Što hoću da znaš da nisam ona.”