Piknik pored puta

STALKER U ZONI PIKNIKA

Desilo se tako da je film «Stalker» postao klasika filmske umetnosti, dobro znan valjda svim poznavaocima filma u svetu, a roman «Piknik pored puta» po čijim motivima su sami pisci, braća Strugacki, napravili scenario za taj film, ostao je nekako zatvoren u uskom krugu boljih poznavalaca SF žanra. Sad, nakon čitanja romana, čitalac koji je već video čuvenog «Stalkera» može da uporedi ova dva dela. To su zaista dva dela; stalker Redrik Šuhart jedva je prepoznatljiv u stalkeru iz filma. Film se bavi samo jednim odlaskom u Zonu a roman obrađuje praktično ceo stalkerov život i objašnjava Zonu ne kao geopolitički fenomen već na «obični» SF način, kao zonu posete vanzemaljaca, oblast planete Zemlje gde se naša stvarnost sudarila sa njihovom ili — mesto gde su oni svratili na piknik ne obraćajući pažnju na mrave i ostalu mesnu faunu?... Čitaocu romana koji je bio i gledalac filma nameće se još jedan zaključak: film je napravljen izvanredno skromno, bez specijalnih efekata i filmskih trikova koji bi morali biti primenjeni da su autori hteli napraviti film po romanu. Možemo lako zamisliti kako bi izgledao film po romanu da je snimljen u američkoj produkciji. Ali jedan od najboljih ruskih režisera Andrej Tarkovski i braća Strugacki kao da su sklopili dogovor: snimiti film sa malim budžetom, ne akcioni nego pre psihološki, i postići uspeh. Tako je i bilo.

Arkadij Natanovič Strugacki rođen je 1925. godine (umro 1993), a Boris N. Strugacki 1933. — dakle, njihovo rođenje i dobar deo stvaralačkog života pada u vreme kada je naučna fantastika u SSSR-u bila, prividno začuđujuće a zapravo sasvim logično, izrazito favorizovana. Naime, staljinističkom režimu i onima koji su nasledili njegovu inerciju nije odgovarala realistička književnost koja će opisivati običnu, znači umnogome nezadovoljavajuću pa i strašnu svakodnevicu, nego takva koja će govoriti o nedalekoj idealnoj komunističkoj budućnosti. U takvoj budućnosti na Zemlji više nikakvih ideoloških sukoba nema, već Zemljani odlaze i pomažu potlačenim klasama na drugim planetama da i oni ostvare utopiju tobože ostvarenu «kod nas». Najpoznatiji predstavnik takve naučne fantastike je «Aelita» Alekseja Tolstoja, kao što je njegov «Hiperboloid inženjera Garina» sjajan predstavnik slične vrste romana, u kojima na Zemlji dolazi do razračunavanja sa poslednjim ostacima kapitalizma. Oprostivo je braći Strugackima što su u nekoliko svojih romana ostali u okviru prve omiljene teme — pomaganje zaostalim vanzemaljskim društvima — načinivši ipak ozbiljan kvalitativan pomak. Njihov roman sa takvom temom «Teško je biti bog» (dvaput preveden kod nas i ekranizovan na Zapadu) u jednoj anketi u Sovjetskom Savezu proglašen je za najbolji dotad objavljeni sovjetski naučno-fantastični roman.

Već svojim prvim delom, pričom «Spolja» (1958), Arkadij i Boris Strugacki najavili su da njihovo stvaralaštvo neće ići dobro utabanim putem sovjetske naučne fantastike. U sibirsku tundru spuštaju se automatske letelice — vanzemaljska izvidnica, na ljudske pokušaje stupanja u kontakt ne reaguju i odleću iznenada kako su i došli. Dakle, motiv neuspelog prvog kontakta, u sovjetskoj naučnoj fantastici praktično sasvim nov, a i u svetskoj ne tako čest. Objašnjenje za ovu različitost u odnosu na ostalu sovjetsku fantastiku, kao i objašnjenje za uspešan zajednički rad (opet, redak u SF-u) jednostavno je. Mlađi brat Boris završio je Mehaničko-matematički fakultet Lenjingradskog univerziteta, diplomirao na Odseku za astronomiju i do 1965. radio u Pulkovskoj opservatoriji. Stariji brat Arkadij završio je Vojni institut stranih jezika u Moskvi i izvesno vreme prevodio, uglavnom naučnu fantastiku, sa japanskog i engleskog. Dakle, kod Strugackih je došlo do spoja prirodnih i društvenih nauka, a Arkadijevo poznavanje svetske naučne fantastike (naravno, većinu pročitanih dela u SSSR-u nije mogao da prevodi, to jest objavljuje) omogućilo je Strugackima stvaranje sopstvenog stila na temeljima istovremeno i svetske i sovjetske naučne fantastike, ali i ruske gogoljevske fantastike i satire. Sve ovo dovelo je do stvaranja impozantnog broja dela, pretežno romana. Od 1960. do 1962. objavljena su četiri romana: «Planeta purpurnih oblaka», «Put na Amalteju», «Stažeri»

(«Tahmasib») i «Pokušaj bekstva» i dve zbirke priča: «Šest šibica» i «Povratak». 1964. objavljen je izvanredni roman «Daleka Duga». 1965. «Grabljive stvari veka», već pomenuti roman «Teško je biti bog» i «Ponedeljak počinje u subotu», gde se pisci prvi put ozbiljnije okreću tradicionalnoj ruskoj fantastici. 1967. objavljen je roman «Druga invazija Marsovaca», svojevrsna parafraza Velsovog «Rata svetova». 1968. godinu, uz «Ružne labudove», obeležio je gogoljevsko-kafkijanski «Puž golać na urvini» i satirična «Bajka o trojki». 1971. iz štampe izlazi «Nastanjeno ostrvo», a 1973. «Mališan» («Tajanstveni svemirski gost»). 1974. objavljen je roman «Hotel ‘Kod poginulog alpiniste’« po kojem je dosledno snimljen film (prikazan i kod nas) i verovatno najbolje delo Strugackih «Piknik pored puta» na osnovu kojeg su pisci napravili scenario za film «Stalker», snimljen 1979. i premijerno prikazan na festivalu u Kopenhagenu 1980. godine. 1975. objavljen je roman— nastavak «Nastanjenog ostrva» — «Momak iz pakla», a 1976. «Milijardu godina do kraja sveta». Posle četvorogodišnje pauze pojavio se, 1980. godine, roman «Buba u mravinjaku» i najzad, 1985. godine, «Talasi stišavaju vetar», opet svojevrsni nastavak prethodnih delâ i, čini se, poslednji roman braće Strugacki. Možda je interesantno napomenuti da su iste godine braća Strugacki doživela retku počast. Međunarodni centar za male planete dao je novootkrivenom nebeskom telu na orbiti između Marsa i Jupitera, prečnika 17 kilometara, naziv «Strugatskia».

Kod nas je nekoliko romana braće Strugacki objavljeno u ediciji «Kentaur» PROSVETE, a takođe je izišla zbirka od 6 knjiga u izdanju NARODNE KNJIGE i DEČJIH NOVINA. Začudo, među njima se nije našao roman koji je sada pred čitaocima, «Piknik pored puta». Kao što je čitalac već zapazio, u pitanju je roman sa veoma mnogo akcije, ali, za razliku od dejstava u mnogim romanima i, pogotovo, filmovima, kada se upitaš: a otkud sad ovo i čemu to? — ovde su dejstva povezana i razložna, realistična. A za ponovno spominjanje filmova ima još jedan razlog. Naime, lako je uvideti da bi po ovom romanu — kao god po Bibliji — osim «Stalkera» moglo biti snimljeno još nekoliko filmova, jer u jedan nikako ne bi mogli stati svi dijalozi, događanja i, pogotovo, ideje.

Osvrnimo se, još jednom, na Andreja Tarkovskog. Ekranizacija ovog «Piknika» ili «Izleta» nije bila njegov jedini izlet u naučnu fantastiku. Čuven je i njegov film «Solaris» po istoimenom romanu Stanislava Lema, romanu sa istom temom kao i «Piknik» — neuspeli, nepotpuni kontakt sa vanzemaljskim razumom. Kao što u antiutopijskoj oblasti naučne fantastike postoji znameniti niz romana: «Mi» (Zamjatin) — «Vrli novi svet» (Haksli) — «1984» (Orvel) — «Mehanički pijanino» (Vonegat), tako se jedan deo naučne fantastike bavi kontaktima sa vanzemaljskim razumom, a najbolja takva dela govore, zapravo, o neuspelim kontaktima.

Praktično čitav opus poljskog majstora naučne fantastike S. Lema posvećen je toj temi: «Glas gospodara», «Nepobedivi», «Solaris», «Fijasko»... Ovom nizu pridružuje se i «Piknik pored puta». I, pre nego što konačno (na kraju umesto, možda, na početku) kažemo čime se ovaj roman zapravo bavi i šta nam poručuje, još par zapažanja o njemu.

U vreme kada je napisan, ovaj roman u nama nije mogao probuditi ovako jasne asocijacije kao danas.

Zona, okuženi stanovnici koji su pobegli iz nje i zamalo satanizovani koji još u njoj žive, međunarodna policija i snage UN, šverceri koji trguju predmetima iz «zone»... u romanu kao da je odražena strašna budućnost — stvarnost naših godina. A Promukli Hju i Mršavi Fil — za koga oni zapravo rade? Svakako ne za neku mafiju ili običnu kriminalnu organizaciju. Oni su zapravo posrednici koji nabavljaju «robu» iz Zone za vojno-industrijski kompleks SAD. Jer, iako SAD preko UN već učestvuju u proučavanju i nevojnoj eksploataciji onoga što stiže iz Zone, njih, kao i uvek, ne zadovoljava samo delovanje kroz Ujedinjene Nacije. Preko UN se «blagodeti» Zone ne mogu iskoristiti u vojne svrhe i zato se do potencijalnog oružja dolazi posredstvom stalkera i lica kao što su Fil i Hju. Na kraju, jedan kontejner sa zatvorenom smrću dospeva u «privatnu firmu», Kariganovu laboratoriju — deo VIK-a Sjedinjenih Država, gde dolazi do tragedije.

«Tako im i treba — dobili su šta su tražili» — raduje se stalker Šuhart koji im je, posle dugih moralnih kolebanja i višestrukih predomišljanja, taj kontejner i prodao.

Interesantni su putevi asocijacija na koje nas šalju braća Strugacki, odnosno njihovi junaci, kad pokušavaju da objasne Zonu i predmete u njoj. Objašnjenje koje izaziva najburniju reakciju i negodovanje kod Ričarda Nunana je da su vanzemaljci jednostavno svratili na piknik i otišli, ostavljajući za sobom gomilu otpadaka. Kako da nas to ne seti na mračnog filozofa Heraklita koji je tvrdio da je «svet gomila otpadaka bačena dole slučajno» («Istorija grčke filozofije», Lućano De Krešenco). A onda, iz grčke filozofije u indijsku. Prema Vedama, univerzum ima četiri ciklična doba: satja-jugu, treta, dvapara i kali-jugu. Prvo je Zlatno doba a onda sledi postupno propadanje u tri faze. (Valjda ne treba posebno ni naglašavati da mi sada živimo u četvrtom i najgorem dobu — kali-jugi.). Ali ono što je u vezi sa «Piknikom pored puta» interesantno, to je da u satja-jugi «polubogovi sa viših planeta silaze na piknik ili odmor u pojedina mesta na planetu Zemlju» («Atma» br. 4). Ako su u prvom dobu na zemaljske piknike dolazili bogovi, da nisu ovi iz četvrtog upravo staroindijski tehnologizovani demoni? Ali nobelovac Valentin Pilman ne zalazi u ovakva objašnjenja Posete već pruža Nunanu (i nama) lepša i prihvatljivija.

I najzad, čemu nas vodi ovaj roman, kao i svi slični? Prateći istoriju «posećenog» grada Harmonta, za kojeg nije jasno da li se nalazi na tlu V.Britanije, Kanade ili negde drugde (iz teksta je jasno toliko da nije u Evropi niti u SAD), prateći život stalkera Šuharta (reč «stalker» izvedena je od glagola «to stalk» — prikradati se, loviti ili tražiti nešto prikradajući se) uz upravo maestralnu karakterizaciju njegovog lika, razvoja, motivacije, kolebanja i predomišljanja prilikom dejstava, dolazimo do glavnog — Zlatne kugle, mašine za ispunjavanje želja. Sve ono ranije — obilje neverovatnih fantastičkih ideja, sve do osporavanja logike i statističke verovatnoće ili «perpetuum mobila» (mada, niko u romanu i ne dokazuje da je to pravi perpetuum mobile — taj prsten koji se nezaustavljivo vrti svakako koristi ljudima nepoznatu energiju koju crpi iz samog sebe ili iz okolnog prostora) — sve je to nevažno pred mašinom za ispunjavanje (tobože) svih želja koja je stalkerima postala nekakav alternativni Bog ili čak zamena za Boga. «Ali ako si ti zaista takav — misli Šuhart — svemoguć, sveznajuć... shvatićeš sve i sam. Pogledaj u moju dušu, a ja znam da je tamo sve što ti treba.»

Poslednja Šuhartova nada, Zlatna kugla, Bog ili vanzemaljci od kojih očekujemo spas... ali prvo treba da uspostavimo kontakt sa njima — a kako ćemo razumeti «njih» ako ne razumemo ni sami sebe? I to je ono što nam poručuju svi pisci SF romana o neuspelim kontaktima sa (još uvek hipotetičkim) vanzemaljcima: sporazumejmo se prvo međusobno. Kontakt sa njima ne može biti ostvaren ili, ako je i došlo do nekakvog kontakta, on ne može biti zadovoljavajuć za nas, a tim više ni za njih, ako smo ovakvi kakvi smo. I onda nam postaje jasno šta se dešava sa Šuhartom koji je iskreno, celim svojim bićem poželeo «sreću za sve besplatno i da svima bude dobro», i šta se dešava sa svetom kojem je Šuhart to poželeo. Ne dešava se ništa. Svet je ostao, ostaje, ostaće kakav je bio — dok ne zaželimo svi, ili bar veći deo čovečanstva, isto to i dok ne počnemo, bez pozivanja u pomoć bogova ili vanzemaljaca, sami da radimo ozbiljno na tome.

A. L. 2000.