Piknik pored puta

I Redrik Šuhart, 23 godine, neoženjen, laborant Harmontskog ogranka Međunarodnog instituta za vanzemaljske civilizacije.

Stojim juče s njim u magacinu, a već se smračilo, ostalo nam je samo da skinemo specodela i možemo u «Boržč» na čašicu žestine. Ja stojim prosto onako, podupirem zid, odradio sam svoje i već držim spremnu cigaretu — čitava dva sata nisam mogao da zapalim, a on se još bakće sa svojim blagom — jedan sef je napunio, zatvorio i zapečatio, sad puni drugi — uzima sa transportera «prazne kutije», svaku zagleda sa svih strana (a teške su, prokletinje, imaju po šest i po kila) i, stenjući, pažljivo ih ređa na policu.

Koliko se on već sa tim «kutijama» muči i sve bez ikakvog rezultata i koristi. Ja bih odavno batalio taj posao i za iste pare radio nešto pametnije. Mada, s druge strane, «prazna kutija» je stvarno čudna i misteriozna stvar. Koliko sam ih doneo na svojim leđima, a svaki put kad ih vidim — ne mogu, stresem se. «Prazna kutija» se sastoji od dva bakarna diska veličine čajnih tacni, debljina im je pet milimetara, rastojanje među diskovima četiri stotine milimetara i, osim tog rastojanja, ničeg više između nema. Doslovno ništa, prazno. Možeš tuda gurnuti ruku, možeš i glavu, ako si baš skroz poblesaveo — prazno i šuplje, vazduh i ništa drugo. A opet, jasno je da između njih nešto ima, nekakva sila, koliko se ja u to razumem, jer još niko nije uspeo ni da približi te diskove, ni da ih odvoji jednog od drugog.

Ne, zaista je teško tu stvar opisati, isuviše je prosta naizgled, posebno kad je dobro pogledaš i najzad poveruješ u to što vidiš. To je kao kad bi opisivao šolju nekome ko nikad nešto takvo nije video ili, ne daj bože, čašicu — možeš samo da mašeš rukama i bespomoćno psuješ. Dobro, smatraćemo da ste sve shvatili, a ako ko nije shvatio, neka uzme institutske «Izveštaje» — svaki broj ima priloge o tim «kutijama» sa fotografijama...

Inače, Kiril se gnjavi sa tim «praznim kutijama» već skoro godinu dana. Ja radim sa njim od početka ali još uvek ne razumem šta on od njih očekuje a, iskreno rečeno, nije mi ni stalo da shvatim. Neka prvo on sam shvati, nek’ se snađe u tome pa ću ga, možda, saslušati. Zasad vidim samo jedno: njemu je po svaku cenu potrebno da neku od tih kutija «otvori», kiselinama progori, pod presom spljeska, rastopi je u peći. I tada će mu sve biti jasno, i čitava svetska nauka biće uzdrmana i svi će mu odati zasluženo priznanje. Ali zasad je, rekao bih, do toga još vrlo daleko. Zasad još ništa nije postigao, samo se namučio, posiveo nekako, postao ćutljiv a oči su mu kao u bolesnog psa, čak već i süze. Da je na njegovom mestu neko drugi, napio bih ga kao svinju i odveo ga kod neke dobre ženske, da ga malo razmrda, a ujutru bih ga opet napio pa kod druge ženske i tako nedelju dana dok se ne povrati. Samo što — nije za Kirila takav lek. Ne vredi mu ni predlagati, nije on od te sorte.

Stojimo, dakle, nas dvojica u magacinu, ja ga gledam kako se sav usukao, kako su mu oči upale, i postade mi ga odjednom žao. I onda sam se odlučio. Čak, ne da sam se odlučio, već kao da me je neko povukao za jezik.

— Slušaj — kažem. — Kirile...

A on stoji i drži poslednju «kutiju» sa takvim izrazom na licu kao da bi se najradije ceo zavukao u nju.

— Slušaj — kažem — Kirile! A šta kad bi imao jednu punu «praznu kutiju»?

— Punu «praznu kutiju»? — ponavlja on i gleda me kao da sam pao s Marsa.

— Pa da — kažem. — Tu tvoju hidromagnetnu zamku, ili kako je već zovete... Objekat 77-b.

Samo sa nečim između, nečim plavičastim.

E, sad je počeo da shvata. Pogledao me je, zaškriljio i tamo, iza kerećih suza, pojavio se tračak inteligencije, kako on sam voli da se izražava.

— Čekaj — kaže. — Puna? Isti ovakav predmet, samo pun?

— Pa da.

— Gde je?

Izlečio se moj Kiril. Stoji kô lovački ker, kô zapeta pušta.

— Idemo da zapalimo — kažem.

On je brzo gurnuo «praznu kutiju» u sef, zalupio vratašca, zaključao na tri i po obrtaja i nas dvojica pođosmo natrag u laboratoriju. Za praznu «praznu kutiju» Ernest obično plaća četiri stotke u kešu, a za punu bih iz tog pasjeg sina svu njegovu otrovnu krv isisao, ali — verovali ili ne — nisam na to čak ni pomislio, jer mi je Kiril prosto oživeo, ponovo je postao napet kao struna, na stepeništu je preskakao po četiri stepenika i sve me je požurivao — nisam mogao na miru da popušim cigaretu od njega. Ukratko, sve sam mu ispričao: i kakva je ona, i gde je, i kako je najlakše doći do nje. On je odmah uzeo mapu, pronašao tu garažu, upro prstom u nju, pogledao me i, jasna stvar, odmah shvatio sve o meni — a i kako da ne shvati!...

— Eh, ti — kaže on i cereka se ushićeno. — Pa dobro, otići ćemo tamo. Najbolje odmah sutra ujutru. Uzeću propusnice i vozilo u devet, a u deset se prekrstimo i ulazimo u Zonu. U redu?

— U redu je — kažem. — Ko će biti treći?

— A šta će nam treći?

— E, nećemo tako — kažem. — Nije ti to piknik sa devojkama. A šta ako ti se nešto desi? Zona je to; ima sve da bude po propisima.

On me pogleda sa ironičnim osmehom, pa kaže:

— Kako god hoćeš. Ti bolje znaš.

Nego šta da bolje znam! Naravno, on je to zbog mene i predložio da odemo sami, bez svedoka, i da niko ne sazna da je to po mojim uputstvima. Ali ne vredi; istraživači Instituta nikad u Zonu ne idu u paru. Tu su propisi strogi: idu trojica, dvojica rade a treći ih nadzire — da može sve da ispriča kad ga posle pitaju.

— Lično ja bih uzeo Ostina — kaže Kiril. — Ali ti, verovatno, nećeš sa njim. Ili hoćeš?

— Ne — odgovaram. — Samo ne Ostina. Sa Ostinom ćeš ići drugi put.

Ostin je dobar momak, hrabrost i plašljivost su kod njega u dobroj srazmeri, ali on je, po meni, već obeležen. Kirilu to ne bih mogao objasniti, ali vidim: uobrazio čovek da Zonu poznaje kao svoj džep — znači, brzo će i da zaglavi u njoj. I neka ga. Samo — ja ne bih da budem sa njim kad se to desi.

— Pa dobro — kaže Kiril. — A Tender?

Tender je njegov drugi laborant. Dobar čovek, hladnokrvan.

— On je već u godinama — kažem. — Ima i decu...

— Nema veze. Već je odlazio u Zonu.

— Dobro — kažem. — Neka bude Tender.

On ostade da sedi za mapom, a ja sam odjurio u «Boržč» da nešto prezalogajim i isperem suvo grlo.

Dobro. Dolazim ja ujutru, kao i uvek, u devet, a na ulazu dežura onaj dugajlija narednik, što sam ga prošle godine udesio kad se napio i dosađivao Guti.

— Zdravo, Riđi — kaže on. — Traže te po celom Institutu.

Tu ga ja učtivo prekinem.

— Ja za tebe nisam Riđi — kažem. — I nemoj da mi se uvlačiš, ti švedska bitango!

— Bože, Riđi! — on će zapanjeno. — Pa svi te tako zovu.

Ja sam pred ulazak u Zonu uvek trezan i dobro nabrušen, te ga ja tu dohvatim za revere i detaljno mu objasnim ko je on i kako je došao na svet. On otpljune, vrati mi propusnicu i sad već strogo zvanično kaže:

— Redrik Šuhart, naređeno je da se odmah javite kapetanu Hercogu iz Odelenja za bezbednost.

— E, tako — kažem ja. — To je već druga stvar. Trudi se, naredniče, pa ćeš jednog dana biti i poručnik.

A u sebi mislim — kakva je to sad novost? Šta ja to trebam kapetanu Hercogu u radno vreme?

Dobro, idem da se javim. Njegova kancelarija je na trećem spratu; dobra kancelarija, ima i rešetke na prozorima, kô u policiji. Sâm Vili sedi za stolom, cucla svoju lulu i lupa po pisaćoj mašini, a u uglu po gvozdenom ormanu kopa neki novi narednik, još ga nisam upoznao. Kod nas u Institutu tih narednika ima više nego u diviziji, i svi su tako negovani, beli pa rumeni — takvi ne moraju da idu u Zonu, a i za svetske probleme ih baš mnogo zabole.

— ‘Bar dan — kažem ja. — Zvali ste me.

Vili gleda kroz mene, gura mašinu napred, vadi debelu fasciklu i lista je.

— Redrik Šuhart? — pita.

— Taj — odgovaram, a jedva se suzdržavam da ne prasnem u neki histeričan smeh.

— Koliko dugo radite u Institutu?

— Dve godine, ovo je treća.

— Porodično stanje?

— Ja sâm — kažem. — Siroče.

On se onda okreće svom naredniku i strogo kaže:

— Naredniče Lumer, idite u arhivu i donesite mi spis broj sto pedeset.

Narednik salutira i žurno izlazi a Vili zaklapa fasciklu i mračno pita:

— Ti opet za staro?

— Šta staro?

— Znaš ti šta. Opet je stigla prijava.

Znači, tako; mislim.

— I od koga je ta prijava?

On se mršti još jače i nervozno lupka lulom po pepeljari.

— To se tebe ne tiče — kaže. — Upozoravam te zbog našeg starog prijateljstva: ostavi se toga, prekini sa tim poslom zauvek. Ako te uhvate drugi put — nećeš se izvući sa šest meseci. A iz Instituta ćeš biti izbačen momentalno i za sva vremena. Razumeš?

— Razumem ja, razumem — kažem. — Samo ne razumem, koja me je to svinja ocinkarila...

Ali on opet gleda u mene praznim pogledom, šišti kroz praznu lulu i lista nepotrebnu fasciklu. Što znači — vratio se narednik Lumer sa spisom broj sto pedeset.

— Hvala, Šuharte — kaže kapetan Vili Hercog po nadimku Debeljko. — To je sve što sam hteo da razjasnimo. Slobodni ste.

Otišao sam u svlačionicu, navukao specodelo, zapalio, a sve vreme u glavi mi jedno pitanje:

odakle mu informacija? Iz Instituta ne može biti, ovde o meni niko ništa ne zna niti može znati. A da je iz policije — šta i oni kog đavola mogu znati osim onog od pre? Da nisu, možda, ukebali Lešinara?

Taj nitkov bi svakog gurnuo pod led samo da se sâm izvuče. Ali ni Lešinar ne zna ništa o mojoj sadašnjoj delatnosti. Mislio sam, mislio, i ničeg se nisam setio. Ma nek’ idu oni do đavola — šta mi mogu? Poslednji put sam noću bio u Zoni pre tri meseca, gotovo sav plen sam već prodao i gotovo sav novac potrošio. Kad me sa materijalnim dokazima nisu uhvatili, ni sad mi ne mogu ništa.

I već kad sam krenuo gore, na stepeništu, sinulo mi je ono najglavnije i to mi je tako sinulo da sam morao da se vratim u svlačionicu, sednem i zapalim još jednu. Stvar je u tome, što ja danas ne smem ići u Zonu. A ni sutra, ni prekosutra. Stvar je u tome, da sam se opet našao na nišanu tim pacovima, da me nisu zaboravili, a ako i jesu, neko ih je podsetio. I nije sad ni važno ko. Nijedan stalker, osim ako nije skroz odlepio, neće prići Zoni ni na puškomet kad zna da ga prate. Ono što mi je sad raditi — to je da se zavučem u najmračniju rupu. Šta kažete, kakva Zona? Pa ja tamo ni sa propusnicom ne idem već koji mesec! Šta nabeđujete poštenog laboranta?!

Promozgao sam dobro o tome i čak kao neko olakšanje da sam osetio što danas ne moram u Zonu. Ali kako da sad to što delikatnije saopštim Kirilu?

Pa sam mu saopštio ovako:

— Ja u Zonu ne idem. Kakav je plan rada za danas?

Naravno, Kiril je prvo izbečio oči na mene. A onda se, izgleda, dosetio jadu: uzeo me je pod ruku, odveo u svoju kancelariju, posadio za sto a sam seo u prozor. Zapalismo. Ćutimo. Onda me on oprezno pita:

— Je l’ se nešto desilo, Red?

I šta sad da mu kažem?

— Ne — odgovaram. — Ništa se nije desilo. Izgubio sam sinoć pare na pokeru — onaj pasji sin Nunan dobro igra...

— Čekaj malo — kaže on. — Da se ti nisi predomislio?

Ja zastenjah od muke.

— Ne smem — procedih kroz zube. — Ne smem, razumeš? Maločas me je Hercog zvao na razgovor.

Njemu se obesiše ramena. Opet mu se vratio onaj paćenički izgled i oči mu opet postadoše kô u bolesnog kučeta. Uzdahnuo je isprekidano, zapalio novu cigaretu na opušak stare pa će tiho:

— Veruj mi, Red, ja nikome ništa nisam rekao.

— Mani se — kažem. — Ko tebe optužuje?

— Pa ja čak ni Tenderu još nisam rekao. Uzeo sam propusnicu na njegovo ime, a da ga nisam ni pitao...

Ja ćutim i pušim. Jadan čovek, ništa ne razume.

— A šta ti je Hercog rekao?

— Ništa naročito. Neko me je cinkario i to je sve.

Tu me on pogleda nekako čudno, skoči sa prozorske daske i ushoda se po svom kabinetu napred-nazad.

On šparta po kancelariji, a ja sedim, dimim i ćutim. Žao mi ga je, naravno, a i nekako ružno je ispalo — izlečio čoveka od melanholije, baš! A ko je svemu kriv? Pa ja sam kriv, niko drugi.

Obećao detetu kolač, a kolači u sobi koju čuvaju opasne čike... Uto se on zaustavi ispred mene i, gledajući nekud ustranu, pita sa ustezanjem:

— Slušaj, Red, a koliko bi mogla da košta takva «puna kutija»?

U prvi mah ga nisam shvatio, pomislio sam da on računa da će je od nekog drugog nabaviti, ali gde da je nabavi kad je ona možda jedina na Zemlji a i nema on para za to: otkud inostranom stručnjaku pa još iz Rusije novac za takvo nešto? A onda kao da me je grom udario: pa on misli da ja sve ovo radim zbog zelembaća, da samo nabijam cenu! Ah, strvino jedna, pa šta ti misliš ko sam ja?! Već sam zinuo da mu sve to kažem — i ugrizao se za jezik. Jer stvarno — šta bi trebalo da misli o meni? Stalker je stalker, on rizikuje život za zelembaće i samo do njih mu je stalo. Tako ispada da sam ja juče zabacio udicu sa mamcem, a danas je privlačim — dižem cenu.

Od uzrujanosti nisam mogao odmah da progovorim, a on me gleda pažljivo, oči ne skida sa mene, i u očima mu se vidi čak ne prezir nego više kao neko razumevanje. Onda sam se smirio i objasnio mu:

— Do te garaže — kažem — niko još nije išao sa propusnicom. Trasa do tamo još nije obeležena i ti to dobro znaš. Vratićemo se ovamo, a tvoj Tender će odmah ispričati kako smo otišli pravo do garaže, uzeli šta smo hteli, pa nazad. Kao da smo u samoposlugu išli. I svakome će biti jasno da smo unapred znali kuda i po šta idemo. A to znači, da je neko od nas trojice imao tačnu informaciju. A ko je taj neko — uopšte nije teško pogoditi. Je l’ ti sad jasno kako će se to završiti po mene?

Završio ja svoj govor, i sad mi gledamo jedan drugog u oči i ćutimo. Onda on odjednom lupi dlanom o dlan, protrlja ruke i bodro objavljuje:

— Pa, ako ne možeš — ne možeš. Razumem te, Red, i ne mogu da te osuđujem. Ići ću sam.

Valjda će sve biti dobro. Nije mi prvi put...

On raširi na prozorskoj dasci mapu, osloni se rukama, nadvi se nad nju i njegova bodrost stade naočigled da se topi. Čujem kako mrmlja:

— Sto dvadeset metara... čak sto dvadeset dva... pa još nekoliko u samoj garaži... Ne, bolje da ne vodim Tendera. Šta ti kažeš, Red, zar nije bolje da idem bez Tendera? Ipak, on ima dvoje dece...

— Samog te neće pustiti — kažem.

— Pustiće me, nije to problem... — mrmlja on. — Znam sve narednike... i poručnike... Ah, što mi se ne sviđaju ovi kamioni! Trinaest godina stoje pod otvorenim nebom, i svi su kao novi... Petnaest metara dalje je cisterna šuplja kao rešeto, a ovi kao da su juče iz fabrike... Eh, ta Zona!

On podiže glavu i zagleda se kroz prozor. Ja takođe. Stakla u našim, institutskim, prozorima su debela, sa olovnim bleskom, a napolju je Zona, sva je kao na dlanu sa visine trinaestog sprata...

Ovako kad gledaš na nju — zemlja kao i svaka druga. Sunce sija na nju kao i na svaku drugu i čini se da se ništa tamo nije promenilo, sve je kao pre trinaest godina. Moj pokojni tatica pogledao bi i ništa posebno ne bi primetio, samo bi možda upitao: zašto iz fabričkog dimnjaka ne izlazi dim, da nije neki štrajk?... Gomile žute rude, kauperi mutno pobleskuju na suncu, šine, šine, šine, na šinama kompozicije sa platformama... Jednom rečju, industrijski pejzaž. Samo se ljudi ne vide. Ni živi, ni mrtvi. Eno i garaže, dugačka je i siva, vrata joj širom otvorena a ispred, na asfaltu, kamioni.

Trinaest godina tako stoje i nisu nimalo propali. Dobro je on to primetio — rade mu klikeri. Ne daj bože da se krene između njih, treba ih nadaleko obići... ima tamo jedna pukotina u asfaltu... Put je obeležen sve do one gomile jalovine, i to dobro obeležen. Eno i onog jarka u kom je Puž zaglavio, svega dva metra od njihove trase... A lepo mu je Koščati rekao: drži se dalje od svakog jarka, jer neće od tebe ostati ni za sahranu... Kao da je u kristalnu kuglu gledao — nije ostalo ni za sahranu.

Tako je to sa Zonom: ako se vratiš sa plenom — čudo, ako se vratiš živ — uspeh, ako te policijski metak promaši — sreća, a sve ostalo je — sudbina...

Tu ja pogledah Kirila i videh da i on mene iskosa gleda. A lice mu je bilo takvo da sam tog časa sasvim promenio odluku. Nek’ idu, rekoh sebi, svi oni u majčinu. Šta mi, na kraju krajeva, ti pacovi mogu uraditi? Kiril više nije ni morao da govori da bi me ubedio, ali on se setio nečeg:

— Laborante Šuhart — poče on — iz oficijelnih — podvlačim: iz oficijelnih — izvora dobio sam informaciju da bi pregled garaže mogao biti od velike koristi za nauku. Predlaže vam se da izvršite taj pregled sa mnom. Premije su zagarantovane — i ceri se lukavo.

— A iz kakvih to oficijelnih izvora? — pitam ja i takođe se cerim kao idiot.

— To su vrlo konfidencijalni izvori — saopštava on. — Ali vama mogu reći... — Tu se Kiril uozbilji: — Recimo, od doktora Daglasa.

— A — kažem — od doktora Daglasa... Od kojeg to Daglasa?

— Od Sema Daglasa — on će suvo. — Onog što je poginuo prošle godine.

A ja se naježih. Eto ti ga sad! Ko pred ulazak u Zonu govori o pogibijama? Ove naučničke zvekane stvarno ne možeš opasuljiti... Zario sam opušak u pepeljaru i upitao:

— Pa dobro. Gde je taj tvoj Tender? Hoćemo li ga još dugo čekati?

Ukratko, više nismo govorili o tome. Kiril je telefonirao u PPS da poruči vozilo a ja uzeh da malo proučim njihovu mapu. Nije loše, stvarno nije loše. Sve je fotografisano odozgo i sa velikim uvećanjem. Vide se čak i šare na kamionskoj gumi koja leži pored vrata garaže. Stalkerima bi dobro došla ovakva mapa... mada, koja korist od nje noću, kad zadnjicu pokazuješ zvezdama i pipaš put pred sobom...

Najzad stiže i Tender. Sav crven i zadihan. Razbolela mu se ćerka, jurio je po doktora.

Izvinjava se što je zakasnio. Lepo smo ga obradovali vešću da ide u Zonu. Jadnik je zinuo i načisto zaboravio da diše. «Kako u zonu? — kaže. — Zašto baš ja?» Međutim, saznavši za dvostruku premiju i za to, da Red Šuhart takođe ide, malo se povratio i odahnuo.

Dakle, spustili smo se u «budoar». Kiril je doneo propusnice, pokazali smo ih još jednom naredniku i on nam je izdao po jedno specijalno odelo. Ta odela su dobra stvar. Kad bi se od crvene prefarbalo u neku prikladniju boju svaki stalker bi za takvo odelo platio pet stotki da ne trepne. Ja sam odavno obećao sebi da ću smotati jedno obavezno. Na prvi pogled, ništa neobično — skafander kao u dubinskog ronioca i šlem kao ronilački, ili, recimo, kao u pilota mlaznog aviona ili astronauta.

Lagano, udobno, nigde ne žulja i ne možeš se oznojiti u njemu. Sa takvim odelom može se uvatru a ni gas nikakav ne može da prodre u njega. Kažu da ga ni metak ne probija. Istina, i vatra, i metak, i nekakav iperit — sve to je ovozemaljsko, ljudsko. U Zoni ničeg od toga nema, tamo se valja čuvati drugih stvari. I šta tu ima da se priča, u specijalnim odelima takođe ginu kao bubašvabe. Druga stvar što bi bez njega, verovatno, ginuli još i više. Od «vrelih pahuljica», na primer, odela štite sto posto.

Ili od ispljuvaka «đavoljeg kupusa»... Dobro.

Navukosmo specodela, ja sam presuo matice od šrafova iz vrećice u džep i krenusmo preko celog institutskog dvorišta prema ulazu u Zonu. Takav je ovde običaj, da svi vide: idu, evo, heroji nauke da živote svoje polože na oltar u ime čovečanstva, nauke i svetoga duha, amin. I stvarno — iz mnogih prozora sve do petnaestog sprata izviriše radoznale glave. Samo je orkestar falio, i maramicama da nam mašu.

— Čvršće stupaj — kažem ja Tenderu. — Uvuci stomak, junačino! Zahvalno čovečanstvo neće te zaboraviti.

Pogleda me on, vidim: nije mu do šale. I ne čudi me — nije vreme za šalu... Ali kad moraš u Zonu, onda ti ostaju samo dve stvari: ili da plačeš, ili da se šališ — a ja odmalena nisam plakao. Bacih pogled na Kirila. Taj se dobro drži, samo nešto usnama miče, kao da se moli.

— Moliš se? — pitam. — Samo se ti moli! Što dalje u Zonu — tim bliže nebu...

— Šta kažeš? — pita on.

— Moli se! — vičem. — Stalkere puštaju u raj preko reda!

A on se odjednom osmehne i potapše me po ramenu, kô veli, ne boj se, sa mnom nećeš propasti, a ako i propadneš, šta ima veze, samo jednom se umire. E, baš je smešan!

Pokazali smo propusnice poslednjem naredniku — zapravo, ovaj je bio poručnik, čak ga i poznajem, njegov stari prodaje ogradice za grobove u Reksopolu — a «leteća platforma» je već tu, dovezli su je momci iz PPS-a i parkirali kod samog ulaza. I sve ostalo je već tu: i hitna pomoć, i vatrogasci, i naša vrla garda, neustrašivi spasioci — gomila kilavih lenština sa njihovim helikopterom.

Dabogda ih moje oči ne videle!

Popeli smo se na «platformu», Kiril stade za upravljač i reče:

— Pa, Red, komanduj!

Ja bez žurbe povukoh patent na grudima, izvadih iz unutrašnjeg džepa pljosku, dobro povukoh, navrnuh zatvarač i vratih pljosku u džep. Ne mogu bez toga. Već ko zna koji put idem u zonu, a bez toga ne mogu. Ona dvojica me gledaju i čekaju.

— Ta-ko! — kažem. — Vas ne nudim, jer idem sa vama prvi put i ne znam kako alkohol deluje na vas. Plan rada je sledeći. Sve što ja naredim izvršavaćete momentalno i bespogovorno. Ako neko bude otezao ili postavljao pitanja zviznuću ga gde stignem — unapred se izvinjavam. Na primer, ako naredim Tenderu da ide na rukama, onda ti, gospodine Tender, ima da podigneš svoje debelo dupe i da uradiš tačno kao što sam ti rekao. Inače svoju bolesnu ćerkicu verovatno više nikad nećeš videti.

Jasno? A ja ću se već pobrinuti da je vidiš.

— Ti, Red, samo nemoj zaboraviti da narediš — dahće Tender, već sav crven i preznojen. — Ako treba ići ću i na zubima, ne na rukama. Bio sam ja već tamo, nisam novajlija.

— Vi ste obojica za mene novajlije — kažem. — A ja sigurno neću zaboraviti da naredim; budi miran. Uzgred, je l’ umeš da voziš ovu stvar?

— Ume — odgovara za njega Kiril. — Odlično vozi.

— Onda u redu — kažem. — Spuštaj poklopac, otvaraj vizire! Polako napred po markerima, visina tri metra. Kod dvadeset sedmog markera stani.

Kiril je podigao «platformu» na tri metra i polako krenuo napred, a ja sam neprimetno okrenuo glavu i dunuo preko levog ramena. Gledam — gardijski spasioci ušli su u svoj helikopter, vatrogasci ustadoše sa poštovanjem, onaj idiot od poručnika stoji u kapiji i salutira, pozdravlja nas, a iznad svega toga vidi se veliki plakat sa već izbledelim natpisom: «Dobro došli, gospodo vanzemaljci!» Tender se spremao da im svima odmahne, ali ja ga zviznuh laktom u slabine pa ga je prošla volja za tim. Daću ti ja opraštanje!...

Poleteli smo.

Desno od nas bila je zgrada Instituta, levo kužni kvart i mi smo leteli od markera do markera po samoj sredini ulice. Odavno već tom ulicom niko nije koračao ni vozio. Asfalt je sav popucao, pukotine su obrasle travom, ali trava je još uvek bila naša, ljudska. A na trotoaru levo već je izrasla nekakva crna bodljakuša, i po toj bodljakuši lepo se videlo odakle počinje Zona: crna trava pored samog kolovoza kao da je kosom odsečena. Da, ti vanzemaljci ipak su bili uredni momci. Zasvinjili su, istina, mnogo, ali su zato i odredili jasne granice. Čak ni «vrele pahulje» ne lete na našu stranu iz Zone — iako ih vetar, reklo bi se, nosi kud bilo...

Zgrade u kužnom kvartu su mrtve, sa oljuštenim malterom, međutim, stakla na prozorima su gotovo svugde cela, prljava su i slepa. A noću, kad puziš ovuda, sasvim lepo se vidi kako unutra nešto sija, kao alkohol kad gori plavičastim plamičcima. To «veštičje pihtije» izlaze iz podrumâ. A inače kad pogledaš — kvart kao kvart, zgrade kao zgrade, naravno, trebalo bi im malo opravke, ali ništa posebno se ne vidi, samo što nema ljudi. U ovoj zgradi od cigala živeo je naš učitelj aritmetike po nadimku Zapeta. Bio je gubitnik i baksuz, druga žena ga je ostavila baš pred samu Posetu, a ćerka mu je imala mrenu preko jednog oka, pa smo joj se, pamtim, rugali dok ne bi zaplakala. Kad je počela panika on je sa ostalim stanarima te zgrade samo u rublju bežao do mosta — svih šest kilometara bez zastajanja. Posle je dugo bolovao od kuge, nokti su mu otpali, počela je i koža da se ljušti. Svi koji su živeli u tom kvartu preležali su kugu, zato je i nazvan Kužni. Nekoliko ih je umrlo, ali to su bili starci. Meni se čini da oni i nisu umrli od kuge, nego od straha. Bilo je stvarno stravično. Svi iz ovog kvarta oboleli su od kuge, a u sledeća tri kvarta ljudi su oslepeli. Sad se ti kvartovi tako i zovu: Prvi slepi, Drugi slepi... Nisu oslepeli sasvim, više onako kao kokošje slepilo.

A priča se da nisu oslepeli od nekog bleska, iako je i kod njih bleskova bilo mnogo, nego od snažnog treska. Kažu, zagrmelo je tako da su momentalno oslepeli. Doktori im kažu: ne može biti, razmislite malo. Ne, ostali su pri svom: snažan grohot od kojeg su oslepeli. A niko osim njih u ta tri kvarta nije čuo nikakvu grmljavinu...

Da, kao da se ništa ovde nije desilo. Eno stakleni kiosk stoji ceo celcat. U jednim vratima dečja kolica — čak kao da su presvlake čiste... Samo antene odaju: oblepljene su nečim nalik vlaknima od like. Naši cvikeraši već odavno oštre zube na te antene: zanima ih da vide kakva su to vlakna — ničeg sličnog nigde nema, osim u Kužnom kvartu i osim na antenama. I što je najvažnije — tu im je, pod samim nosem, pod prozorima. Prošle godine su se dosetili — spustili su iz helikoptera kuku na čeličnoj sajli. I tek što su povukli — čuje se «pš-š-š». Od antene ide dim, od kuke dim, već se i sajla počela dimiti, i ne samo što se dimi, nego još i tako otrovno šišti kao zmija. Na sreću se pilot — iako je poručnik — brzo dosetio šta da radi: otkačio je sajlu i zbrisao odatle... Eno je i ta sajla, visi skoro do zemlje i sva je pokrivena vlaknima...

I tako, polako doletesmo do kraja puta, do krivine. Kiril me upitno pogleda: da skrenemo? Ja mu pokazah: sasvim polako. Naša «platforma» je skrenula i počela leteti nad poslednjim metrima ljudske zemlje. Trotoar je sve bliže i bliže, senka naše letelice pada na crnu travu... i evo nas, u Zoni smo! I odmah neki trnci po koži. Svaki put me prođu ti trnci i ja do danas ne znam da li to Zona tako dočekuje sve ljude, ili su to samo moji nervi. I svaki put pomislim: kad se vratim, obavezno ću pitati druge stalkere da li se to i njima dešava — a onda zaboravim na to.

Dobro, letimo mi polagano nad nekadašnjim baštama, motor pod nogama radi ravnomerno, spokojno — baš ga briga, njemu neće biti ništa. I u tom času Tender više nije mogao da izdrži. Nismo stigli još ni do prvog markera u Zoni, a on poče da brblja. Onako obično, kao što novajlije brbljaju kad se unervoze: zubi pomalo cvokoću, srce se steglo, mučno mu je i sramota ga, ali ne može da se obuzda. Ja bih to uporedio sa prehladom: od čoveka ne zavisi nego sve curi i curi. I šta sve ne lupetaju! Ili počne da se oduševljava pejzažem, ili da iznosi svoja razmišljanja o posetiocima, a ponekad brbljaju i o stvarima koje nemaju veze — tako je Tender sad počeo da priča o svom novom odelu i nikako da stane. Koliko ga je platio, pa kako je vuna kvalitetna, pa kako ga je odneo krojaču da promeni dugmad...

— Zaveži — rekoh mu.

On me pogleda onako žalosno, mrdne usnama — i opet: koliko je svile otišlo na podstavu. A bašte se već završile i pod nama je gola glinasta zemlja gde je ranije bila gradska deponija, i ja osetih na licu povetarac. Maločas još nije bilo nikakvog vetra, a sad je odjednom poduvalo, prašina se uskovitlala i kao da se nešto čuje.

— Ćuti, budalo! — kažem Tenderu.

Nema šanse; ne može taj da se zaustavi. Sad je počeo o nekim konjskim strunama, šta li. E, kad je tako...

— Stani — kažem Kirilu.

On odmah zakoči. Dobro reaguje. Ja spustih ruku na Tenderovo rame, okretoh ga prema sebi i raspalih dlanom po šlemu. On, jadnik, lupi nosem o staklo, zažmuri i zaćuti. I čim je ućutao, čujem: tr-r-r... tr-r-r... tr-r-r... Kiril me gleda stisnutih zuba, isceren. Ja mu rukom pokazujem da ne mrda, da ne pokreće letelicu. Ali i on dobro čuje taj zvuk i, kao i svaki odvažni novajlija, odmah bi nešto da preduzme, da dejstvuje. «U rikverc?» — šapuće. Ja očajnički odmahujem glavom i mašem pesnicom pred samim njegovim vizirom. Eh, časna reč, s ovim novajlijama ne znaš šta ćeš pre — da gledaš napolje, ili da paziš na njih. A onda sam na sve zaboravio. Iznad gomile starog smeća, iznad razbijenih flaša i raznih krpa zapuzalo je nešto drhtavo, treperavo, kao vreli vazduh u podne nad gvozdenim krovom, prevalilo se preko brežuljka i produžilo ukoso prema nama, pored markera; nad putem se zadržalo, ostalo tako sekundu — ili mi se to samo učinilo? — i odvuklo se u polje, iza žbunja, iza trulih ograda, prema groblju starih automobila.

Odneo ih đavo, te cvikeraše, našli su gde da trasiraju put — kroz jarugu! A i ja sam bio dobar — gde su mi bile oči kad sam se divio njihovoj mapi?

— Sad polako napred — kažem Kirilu.

— Šta je to bilo?

— A đavo bi ga znao. Bilo — pa otišlo, i hvala bogu. I ućuti, molim te. Ti sad nisi čovek, razumeš? Ti si sad Mašina, moja poluga...

Tu sam se trgnuo — izgleda da je i mene uhvatila brbljivost.

— Dosta — rekoh. — Ni reči više.

Da mi je sad gutljaj! Ja sam i bez skafandra dosad ostao živ, i još ću ovoliko, a bez dobrog gutljaja u ovakvom trenutku... Pa, do đavola i s tim.

Vetrić kao da je prestao i ništa se niotkud ne čuje, samo motor gudi onako ravno, sanjivo. A sunce sija, vrućina je, nad garažom zagrejani vazduh... Sve kao da je u redu, markeri polako ostaju za nama. Tender ćuti, Kiril ćuti — navikavaju se. Ništa, momci, i u Zoni se može živeti, samo ako umeš... Evo i dvadeset sedmog markera: gvozdena motka i na njoj crvena tablica sa brojem 27. Kiril me pogleda, ja mu klimnem i naša letelica stade.

Cveće je ostalo za nama, na redu je trnje. Sad je najvažnija hladnokrvnost. Nema potrebe za žurbom, vetra nema, vidljivost je dobra, sve je kao na dlanu. Eno onog jarka gde se Puž urnisao — još uvek se tamo nešto šareni, možda parče tkanine. Bio je nula od čoveka, bog da mu dušu prosti: glup, pohlepan, nepažljiv — samo se takvi i udružuju sa Lešinarem, takve Lešinar Barbridž na kilometar zapaža i specijalno za to vodi sa sobom... A inače, Zona ne pita da li si dobar ili loš i ispada da treba da budemo zahvalni Pužu: bio je budala, niko mu se više ni imena ne seća, ali nam je bar pokazao kuda ne treba ići... Sad nam valja što pre stići do asfalta. Asfalt je ravan, tamo će biti lakše, a i ona pukotina se lepo vidi. Samo, što mi se ne dopadaju ovi brežuljci! Ako bismo po pravoj liniji išli do asfalta, morali bismo proći baš između njih. A oni stoje i kao da nas očekuju nasmešeni. E, ne; nećemo između vas. Druga zapovest stalkera: barem s jedne strane sve mora biti čisto na sto koraka.

Možda bismo mogli preko levog brežuljka?... Istina, ne znam šta je iza njega. Po mapi sudeći, nema ničeg, ali ko je lud da veruje mapama?...

— Slušaj, Red — šapuće mi Kiril — što ne bismo preskočili? Dvadeset metara uvis i odmah dole i eto nas kod garaže, a?

— Ćuti, budalo! — kažem mu. — Ne smetaj mi.

On bi uvis! A šta ako nas tamo na dvadeset metara tresne? Niko nam kosti neće sakupiti. Ili ako naletimo na «vetrometinu» — ne kosti, nego masna mrlja neće ostati od nas. Uh, što su mi dosadile te junačine: nestrpljiv je, pa daj odmah da preskočimo... Uopšte uzev, kako ćemo do brežuljaka, to je jasno, a tamo ćemo stati i videti šta dalje. Ja zavukoh ruku u džep i izvadih pregršt matica. Pokazah ih Kirilu i rekoh:

— Sećaš se priče o Palčiću iz škole? E, sad ćemo sve obrnuto. Gledaj! — i ja bacih prvu maticu.

Bacih je blizu, po stalkerskim propisima. Desetak metara. Matica je letela normalno. — Jesi li video?

— Pa? — kaže on.

— Ne «pa» nego jesi li video?

— Video sam.

— E, sad, najsporije što možeš teraj do te matice i zaustavi dva metra pre nje. Razumeš?

— Razumem. Tražiš gravikoncentrate?

— Tražim šta treba. Sačekaj, baciću još jednu. Gledaj gde će pasti i ne spuštaj oči sa tog mesta.

Bacih još jednu maticu. I ona je letela normalno i pala pored prve.

— Teraj — kažem.

On pokrene letelicu, a lice mu jasno i spokojno: kao, sve je shvatio. Ti cvikeraši su svi takvi.

Najvažnije im je da smisle neki naziv. Dok nema naziv — mučno ga je gledati, budala nad budalama.

A čim je smislio neki «gravikoncentrat» — sad mu je, kao, sve jasno i odmah mu je život lakši. Prošli smo prvu maticu, prošli smo drugu i treću. Tender uzdiše, premeće se s noge na nogu i svaki čas zeva od nervoze sa, onako, kerećim cviljenjem — dosadno mu je, jadničku. Ništa, koristiće mu ovo.

Ima jedno pet kilograma danas da skine — bolje je od svake dijete. Bacio sam četvrtu maticu. I — kao da nije letela kako treba. Nikad ne bih mogao da objasnim u čemu je stvar, ali osećam da nešto nije u redu i odmah dohvatih Kirila za ruku.

— Stani — kažem. — Ni makac dalje...

Uzeh petu maticu i bacih je više i dalje. Evo je, «vetrometina»! Matica je po uzlaznoj putanji letela normalno, nadole — u početku takođe normalno, ali na pola puta kao da ju je neko odbacio ustranu, ali tako silovito da se sasvim zarila u glinovitu zemlju i nestala.

— Jesi li video? — šapatom pitam Kirila.

— To sam viđao samo na snimcima — kaže on i tako se nagnuo napred, samo što se ne preturi sa «leteće platforme». — Hoćeš da baciš još jednu?

Da bacim još jednu! Eh, nauko... Bacio sam još osam matica dok nisam tačno ocrtao «vetrometinu». Istina, i sedam je bilo dovoljno, ali jednu sam bacio specijalno za njega, u sam centar, nek’ se malo divi svom koncentratu. Matica je tresnula u zemlju kao kugla od pet kilograma.

Tresnula — i ostade samo rupa u zemlji. Kiril je čak huknuo od sreće.

— E, dobro — kažem. — Zabavili smo se i sad je dosta. Gledaj ovamo. Bacam za prolazak; gledaj gde će pasti.

Ukratko, obišli smo «vetrometinu» i popeli se na brdašce. Brdašce sasvim malo i ni po čemu posebno, ja ga do danas nisam ni primećivao. Da... Lebdeli smo nad njim, asfalt je bio nadohvat ruke, dvadesetak koraka. Mesto savršeno čisto; vidi se svaka travka. Reklo bi se: reda radi da zafrljačim još jednu maticu, pa — teraj.

Ne mogu da je bacim.

Ne znam šta mi je, ali nikako da se odlučim da je bacim.

— Šta je bilo? — pita Kiril. — Zašto stojimo?

— Čekaj malo — kažem. — I ćuti, zaboga.

Sad ću, mislim, da bacim tu maticu i onda ćemo lepo odleteti onamo, ni travka se neće mrdnuti a eto nas na asfaltu... I onda me odjednom celog oblije znoj! U oči mi je potekao i onda mi je već bilo jasno da onamo neću baciti maticu. Levo — molim lepo. Jeste da je onuda i put duži, i nekakvo sumnjivo kamenje je tamo, ali tuda mogu da bacim maticu a pravo — nizašta na svetu. I ja bacih maticu levo. Kiril ništa ne reče, okrete «platformu», pritera je do matice i tek onda me pogleda.

A biće da nisam baš lepo izgledao, jer je odmah skrenuo pogled.

— Ništa — kažem ja. — Naokolo je bliže. — I bacih poslednju maticu na asfalt.

Dalje je već išlo lakše. Našao sam onu pukotinu i to potpuno čistu — ničim nije u međuvremenu obrasla, nije promenila boju... Gledao sam je kao dobrog starog poznanika, koji nas je doveo do same kapije garaže bolje od svih markera zajedno.

Naredih Kirilu da nas spusti na metar i po, legoh na stomak i zagledah se kroz otvorena vrata. Ispočetka, zbog sunca, ništa nisam video — sve crno unutra, a onda mi se oči navikoše i videh da se u garaži odonda naizgled ništa nije promenilo. Onaj kiper kao što je stajao na kanalu u betonskom podu tako i sad stoji, bez rupa, bez mrlja, i sâm pod je kao pre — verovatno zato što se «veštičjih pihtija» u kanalu skupilo sasvim malo, nisu odonda nijednom ispuzale napolje. Jedno mi se samo ne dopada: u samom dnu garaže, pored kanistara, nešto se srebri. Ranije toga nije bilo. Ali dobro, srebri se, pa nek’ se srebri, nećemo se sad vraćati zbog toga. A i ne sija jako, tek-tek, spokojno i nekako nežno... Podigoh se, otresoh prašinu sa odela i pogledah unaokolo. Oni kamioni stoje na svom mestu stvarno kao novi — od prošlog leta kao da su postali još noviji — a cisterna je skroz zarđala i još malo pa će početi da se raspada. Eno i one kamionske gume koja se nalazi i na njihovoj mapi...Nešto mi se ne dopada ta guma. Nekako joj je senka nenormalna. Sunce nam je iza leđa, a senka kao da se pruža prema nama. Dobro, nije važno, ionako je daleko. Samo, šta se to unutra srebri? Ili mi se to samo čini? Sad bi najbolje bilo sesti, zapaliti i razmisliti: zašto se nad kanistrima nešto srebri, zašto se pored ne srebri, zašto je onakva senka od gume... Barbridž je pričao nešto o senkama, da su čudne ali bezopasne. Sa senkama se ovde svašta dešava. Ali šta se to srebri unutra? Kao paučina u šumi između dva stabla. Kakav ju je to pauk tamo ispleo? Nikad još u Zoni nisam video ni insekte ni pauke. Najgore je što moja «puna kutija» leži na dva koraka od tih kanistara. Trebalo je odmah da je odnesem i sad ne bih imao brige. Ali bila je preteška tako puna — da je podignem, to sam još i mogao, ali da je vučem na leđima, pa još noću, pa još puzeći... A ko nijednom nije nosio «praznu kutiju» neka proba: kô kad bi hteo da poneseš deset litara vode bez posude... Šta sad da radim? Mora se ići po nju. Da mi je gutljaj... Okrenuo sam se Tenderu i rekao:

— Ja i Kiril ćemo sad u garažu. Ti ostaješ ovde kao vozač, ali upravljač da ne diraš bez mog naređenja šta god da se desi, makar zemlja pod tobom gorela. Ako pobegneš — naći ću te na onom svetu.

On mi ozbiljno klima, kô veli, neću pobeći. Nos mu je kao šljiva — dobro sam ga opaučio.

Dakle, lagano sam spustio lestvice, pogledao još jednom na ono srebrno, mahnuo Kirilu i počeo silaziti. Stadoh na asfalt i čekam da se on spusti sa druge strane.

— Ne žuri se — kažem. — Polako. Ne diži prašinu.

Stojimo na asfaltu, «platforma» se pored nas lagano ljulja, lestvice škripuću. Tender nas gleda preko ograde a u očima mu strah. Treba da krenemo. Kažem Kirilu:

— Idi dva koraka iza mene, stopu u stopu, gledaj me dobro, ne zevaj.

Pođoh. Na ulazu sam stao i osvrnuo se. Koliko je, ipak, lakše raditi danju nego noću! Sećam se kako sam ležao na ovom ulazu. Crno kao u grobu, «veštičje pihtije» iz kanala pružaju jezike plavičaste kao plamen od alkohola, ali, što je interesantno — taj plamen ništa ne osvetljava, čak kao da sve postaje još tamnije od njega. A sad — milina! Oči su mi se navikle na polumrak unutra i sve je preda mnom kao na dlanu, čak se i prašina u ćoškovima vidi. I zaista, nešto se tamo srebri, nekakve srebrne niti nalik paučini protežu se između kanistara i tavanice. Možda to i jeste obična paučina, ali bolje je držati se dalje od toga. I tu sam napravio nepopravljivu grešku. Trebalo je da pozovem Kirila da stane pored mene, sačekam da mu se oči naviknu na polutamu i pokažem mu — prstom ako treba — tu paučinu. Ali ja sam navikao da radim sâm, sve sam dobro video a zaboravio sam da i Kiril treba da vidi.

Zakoračio sam unutra i pravo prema kanistrima. Čučnuo sam ispred «kutije»; gledam, nema paučine na njoj. Uzeo sam jedan kraj i kažem Kirilu:

— Hajde, prihvati. Samo pazi — teška je...

Podigoh glavu i pogledah ga — i grlo mi se u sekundi steglo, ni reč ne mogu da izustim!

Htedoh da viknem: stani, ni makac! — i nisam mogao. A verovatno ne bi ni pomoglo, sve se tako brzo desilo. Kiril je prekoračio «kutiju», okrenuo se zadnjicom prema kanistrima i čitavim leđima zaronio u ono srebrno. Ja samo zatvorih oči. Sve u meni je zamrlo, ništa ne čujem, čujem samo kako se ona paučina kida. Sa onakvim slabašnim suvim pucketanjem, kao najobičnija paučina, samo malko glasnije. Čučim ja tako zatvorenih očiju, ne osećam ni ruke ni noge, a Kiril me pita:

— Pa, je l’ idemo?

— Idemo — kažem.

Podigli smo kutiju i krenuli napolje, koračajući postrance. Teško je to čudo, ni dvojici nije lako da je nose. Izišli smo na sunce i stali kod «platforme». Tender već pruža šape.

— Hajdemo sad — kaže Kiril. — J’en, dva...

— Ne — prekidam ga. — Sačekaj. Spusti je dole.

Spustili smo je.

— Daj da ti vidim leđa.

On se bez ijedne reči okrete. Gledam — na leđima ničeg. Gledam još bolje — baš ništa se ne vidi. Onda se okrećem i gledam one kanistre. Ni tamo se ništa ne vidi.

— Slušaj — govorim Kirilu još uvek gledajući kanistre. — Jesi li video onu paučinu?

— Kakvu paučinu? Gde?

— Dobro, nije važno — kažem. — Imali smo sreće.

A u sebi mislim: što još treba da se vidi.

— Hajde da je ubacimo — kažem.

Podigli smo «kutiju» na «leteću platformu» i uspravili je, da se ne kotrlja. Stoji ona tako, nova, čista, bakar se presijava na suncu a plava sadržina između bakarnih diskova preliva se maglovito. I sad se vidi da ovo nije nekakva «prazna kutija», već upravo neka vrsta posude, kao staklena tegla sa gustim plavim sirupom. Pogledasmo je, uživajući, popesmo se i sami na «platformu» i bez suvišnih reči okrenusmo nazad.

Svaka čast tim naučnicima! Kao prvo, rade po danu, i kao drugo, teško im je samo da uđu u zonu, a iz Zone «platforma» leti sama — ima takav uređaj, kursograf, šta li, koji vodi letelicu istim onim putem kojim je došla. Letimo tako natrag, ponavljamo sve one manevre. Zaustavljamo se, lebdimo malo i — dalje. Prošli smo iznad svih mojih matica, da sam hteo, mogao sam ih natrag u džep.

Moji novaci, naravno, odmah živnuše. Vrte glavama na sve strane, strah kao da je sasvim iščezao iz njih, ostali su samo radoznalost i zadovoljstvo što se sve srećno završilo. Razbrbljaše se.

Tender mlatara rukama i obećava, kao, sad će on, samo da ruča, krenuti nazad, da markira put do garaže. A Kiril me dohvatio za ruku i uzeo da mi objašnjava «gravikoncentrat», odnosno «vetrometinu». Dobro, nisam odmah, ali sam ih ipak umirio. Ispričao sam im koliko je budala nastradalo u povratku. Ćutite, kažem, i držite oči otvorene da ne završite kao Kratki Lindon.

Delovalo je. Nisu čak ni pitali šta je bilo sa tim Lindonom Kratkim. Letimo tako tiho nazad, a ja mislim samo na jedno — kako ću sa uživanjem da odvijem čep i povučem prvi gutljaj. A pred očima mi svaki čas blesne ona paučina.

Ukratko, izvukli smo se iz Zone, zajedno sa «letećom platformom» otišli u perionicu, odnosno, naučničkim jezikom, u sanitarni hangar. Tamo su nas onako sa odelima dobro izribali, ozračivali nečim, posipali još nečim, pa opet kupali, pa osušili i najzad rekli — gotovo, momci, slobodni ste! Onda Kiril i Tender ponesoše «kutiju». Okupiše se zaposleni u Institutu, masa njih, ne možeš proći, ali evo šta je interesantno: svi samo gledaju, pozdravljaju, čestitaju, a da pomognu umornim ljudima da nose tu stvar — nijedan majčin sin nije se našao... Dobro, to se mene ne tiče. Sad me se ništa više ne tiče...

Svukao sam specodelo, bacio ga onako pravo na pod — neki od narednika će ga već pokupiti — i uputio se pod tuš, jer sam bio mokar od glave do pete. Zatvorio sam se u kabinu, izvadio pljosku, odvio čep i zalepio se za grlić kao pijavica. Sedim na klupici, u kolenima prazno, u duši prazno, pijem onu žestinu kao vodu. Živ sam. Pustila me je Zona. Pustila me, kučka. Voljena moja. Podla strvina. Živ sam. Nikad oni novaci neće to shvatiti. To samo pravi stalker može da razume. I niz lice mi teku suze — da li od žestine, da l’ od nečeg drugog. Isisao sam pljosku do poslednje kapi; ja mokar, ona suva. Naravno, još jedan gutljaj je zafalio. Ali nema veze, to se još može popraviti. Sad se sve još može popraviti. Živ sam. Zapalio sam cigaretu, sedim. Osećam da se smirujem. Pale mi na pamet i premije. To je kod nas u Institutu dobro uređeno. Mogao bih pravo odavde po koverat. A mogli bi mi ga i pod tuš doneti.

Polako sam se skinuo. Skinuo sam i sat, pogledao — punih pet sati smo proveli u Zoni, gospodo! Pet sati. Stresao sam se kad sam to video. Da, gospodo, u Zoni vreme ne postoji...

Uostalom, šta je za stalkera pet sati? Sitnica. Kako bi vam se svidelo dvanaest sati? Ili dva dana.

Kad ne stigneš da se vratiš tokom noći, ceo sledeći dan ležiš u Zoni nosa zarivenog u zemlju i više se ni ne moliš, već pre buncaš, ne znaš jesi li živ ili mrtav... A onda sledeće noći završavaš posao i privučeš se sa plenom do granice — a tamo patrole sa automatima, kerovi koji te mrze i kojima nije u interesu da te hapse, jer te se plaše nasmrt, za njih si zarazan i najbolje je da te ubiju izdaleka, pa ti posle dokaži da su te upucali protiv propisa... I, znači, opet nos u zemlju, moli se do zore, pa opet do mraka, a plen leži pored tebe i, što je najlepše, ne možeš znati da li on samo tako leži ili te polako ubija. Ili kao sa Koščatim Isakom. Našao se u Zoni na otvorenom, skrenuo sa puta i zaglavio između dva jendeka — ni levo, ni desno. Dva sata su pucali u njega i nikako da ga pogode. Dva sata se pretvarao da je mrtav. Hvala bogu, najzad su poverovali i otišli. Posle sam ga sreo i nisam ga mogao prepoznati — senka od čoveka...

Obrisao sam suze i pustio vodu. Dugo sam se kupao. Tuširao sam se vrućom, pa hladnom, pa opet vrućom. Ceo sapun sam potrošio. Onda mi je dosadilo. Zatvorio sam tuš i čujem — Kiril lupa na vrata i viče:

— Ej, stalkeru, izlazi! Stigli zelembaći!

Zelembaći — to je dobra stvar. Ja otvorih vrata i videh — stoji Kiril go, samo u gaćama, veseo i razdragan, i pruža mi kovertu.

— Drži — kaže. — Od zahvalnog čovečanstva.

— Jebalo te čovečanstvo. Kol’ko ima para?

— Za izuzetan plen i za herojsko držanje u opasnim situacijama — dve mesečne plate!

E, da. Tako se već može živeti. Kad bi mi ovde za svaku «praznu kutiju» davali po dve plate, ja bih odavno poslao Ernesta gde treba.

— Pa, jesi li zadovoljan — pita Kiril a osmeh mu od uveta do uveta.

— Onako — kažem. — A ti?

On ne reče ništa, samo me zagrli, pritisne na svoje mokre grudi i odgurne, pa ode u susednu kabinu.

— Ej! — viknuh za njim. — A šta nam radi Tender? Sigurno pere gaće?

— To ti misliš. Tendera su opkolili novinari, i da ga vidiš samo kako je sad važan... Tako im kompetentno izlaže...

— Kako im izlaže? — pitam.

— Kompetentno.

— Dobro — kažem. — Ubuduće ću nositi rečnik sa sobom. — A onda kao da me je struja udarila. — Čekaj, Kirile! — viknuh. — Izađi napolje!

— Pa već sam se skinuo — odgovara on.

— Izlazi, ne izvodi!

Kiril iziđe. Ja ga dohvatih za ramena i okretoh. Ništa. Učinilo mi se. Leđa su mu čista. Srce mi se smirilo.

— Šta si se zakačio za moja leđa? — pita on.

Pljesnuo sam ga po leđima, vratio se u svoju kabinu i zatvorio se. Nervi, đavo da ih nosi.

Tamo mi se pričinjavalo, ovde mi se pričinjava. Do đavola sa svim! Napiću se danas kao svinja. Da mi je odrati onog Ričarda! Ali kako igra ta hulja... Ni sa kakvim kartama ne mogu ga dobiti. Već sam probao da varam na razne načine...

— Kirile! — viknuh. — Hoćeš li doći danas u «Boržč»?

— Koliko puta sam ti govorio da nije «Boržč», nego «Boršč»...

— Ne gnjavi! Piše «Boržč». Nećeš valjda ti da nas učiš. Onda, dolaziš ili ne? Da oderemo onog Ričarda...

— Ne znam, Red. Ti, kakav si priprost čovek, i ne shvataš kakvu smo mi to stvar danas doneli...

— A ti, kao shvataš?

— Ne shvatam ni ja; to je tačno. Ali sad je, pre svega, jasno za čega su te «prazne kutije» služile, a osim toga, ako se jedna moja ideja pokaže dobra... Napisaću članak i posvetiću ga lično tebi: Redriku Šuhartu, počasnom talkeru, sa poštovanjem i zahvalnošću posvećeno.

— I onda će me ćorkirati na dve godine.

— Ali zato će tvoje ime ući u nauku. Ta stvar će se odsad zvati «Šuhartov cilindar». Kako ti zvuči?

Dok smo se tako peckali ja se obukoh. Gurno sam praznu pljosku u džep, prebrojao novčanice i krenuo.

— Srećan ti rad, složeni čoveče...

On ne odgovori — voda je glasno šumela.

Gledam — u hodniku gospodin Tender, sav crven i naduven kao ćuran. Oko njega gomila — tu su i saradnici, i novinari, i par narednika sa ručka, još žvaću, a on se raspričao. «Tehnika, sa kojom mi raspolažemo — lupeta — daje gotovo stoprocentnu garanciju uspeha i bezbednosti...» Tu me je ugledao i odmah se malo smanjio — osmehuje se zbunjeno, maše rukom. Vreme je da zbrišem, pomislih. Krenuo sam prema izlazu, ali kasno. Čujem — trče za mnom.

— Gospodine Šuharte! Gospodine Šuharte! Par reči o garaži!

— Nemam komentara — odgovaram ja i prelazim u trk. Ali baš ćeš od njih pobeći: jedan, s mikrofonom — zdesna, drugi, sa kamerom — sleva.

— Jeste li videli u garaži nešto neobično? Samo par reči.

— Nemam komentara! — vičem, držeći lice okrenuto od objektiva. — Garaža kao garaža.

— Hvala. Kakvo je vaše mišljenje o turboplatformama?

— Najlepše — kažem i nišanim u vrata.

— Šta mislite o ciljevima Posete?

— Obratite sa naučnicima — odgovaram i — napolje.

Čujem — navaljuju s druge strane. Onda im kažem kroz zatvorena vrata:

— Predlažem vam da pitate gospodina Tendera zašto mu je nos kao cvekla. On zbog urođene skromnosti neće ništa da kaže o tome, a to nam je bio najzanimljiviji doživljaj.

Kako su odjurili nazad! Odgalopiraše kao krdo konja. Ja sačekah minut — tišina. Izvirih — nikog. I pođoh dalje, zviždućući. Sišao sam u hol, pokazao onom grmalju propusnicu, a on mi salutira. Heroju dana.

— Voljno, naredniče — kažem. — Zadovoljan sam vama.

On se osmehuje, bogzna kako zadovoljan.

— E, Riđi, svaka ti čast — kaže on meni. — Ponosan sam što imam takvog poznanika.

— Šta — kažem — imaćeš šta da pričaš devojkama kad se vratiš u Švedsku?

— Još pitaš! — kaže. — Topiće se kô sveće.

Nije on tako loš momak. Ja, iskreno govoreći, takve visoke i rumene ne volim. Devojke lude za njima, a zašto, u stvari? Pa nije tu stvar u visini... Idem ja tako ulicom i pitam se, u čemu je stvar?

Sunce sija, a ulica pusta. I odjednom sam poželeo da vidim Gutu. Prosto tako. Da je gledam i da je držim za ruku. Posle Zone čoveku i ne ostaje drugo nego da drži devojku za ruku. Posebno kad se setiš kakva se deca rađaju stalkerima... Ma kakva Guta, meni sad treba najmanje jedna flaša nečeg žestokog.

Prešao sam automobilsko parkiralište i naleteo na kordon. Stoje dva patrolna vozila u svoj svojoj lepoti, velika, žuta, sa reflektorima i mitraljezima, a kerovi u plavim šlemovima svu ulicu su pregradili, ne može se proći. Ja produžavam oborene glave, bolje je da ne gledam u njih, danju je uopšte najbolje da ih ne gledam: ima među njima dva-tri tipa za koje je bolje da ih ne prepoznam.

Bogami, imali su sreće što me je Kiril tada doveo u Institut; ja sam te gadove tada tražio, i da sam ih našao — ubio bih a da ne trepnem...

Provlačim se kroz gomilu ramenom napred, skoro sam se već izvukao odatle, kad odjednom čujem: «Ej, stalkeru!» Ali šta se to mene tiče, to se ne odnosi na mene, idem dalje i vadim cigaretu iz kutije. Međutim, neko me dostiže i hvata me za ruku. Ja tresam njegovu ruku i, okrećući se, pitam onako učtivo:

— Kod đavola se kačiš za mene, mister?

— Čekaj, stalkeru — kaže on. — Imam za tebe neka pitanja.

Ja podigoh pogled — kapetan Kvoterblad. Stari poznanik. Sasvim se osušio i postao nekako žut.

— A! — kažem. — Zdravo-živo, kapetane. Kako vaša jetra?

— Ti, stalkeru, nemoj da se zajebavaš sa mnom — kaže on besno i gleda me sažižućim pogledom. — Zašto se ne zaustavljaš kad te zovem?

A već su tu dva plava šlema iza njegovih leđa — šape im na drškama pištolja, oči se ne vide, samo brade se pod šlemovima miču. I kako u Kanadi samo pronalaze takve medvede? Danju se ja patrola ne bojim, ali mogli bi da me pretraže, a to mi u ovom trenutku ne bi trebalo.

— Pa zar ste vi mene zvali, kapetane? — pitam ja nedužno. — Čuo sam da viču nekog stalkera...

— A ti, znači, više nisi stalker?

— Kako sam, zahvaljujući vama, odsedeo svoje — ostavio sam taj posao — kažem. — Dosta mi je.

Hvala vam, kapetane, vi ste mi otvorili oči. Da vas tada nije bilo...

— Šta si radio u predzoni?

— Kako šta? Pa ja radim tamo. Već dve godine.

I, da završim taj neprijatan razgovor, vadim svoju legitimaciju i pružam je kapetanu Kvoterbladu. On uze knjižicu, svaku stranicu dobro pogleda a pečate samo što nije onjušio i olizao.

Onda mi vraća knjižicu i vidim: zadovoljan je, oči mu sijaju, čak se malo i zarumeneo.

— Izvini, Šuharte — kaže. — Nisam znao. Znači, nisu bili uzaludni moji saveti. Odlično!

Verovao ti meni ili ne, ja sam još tada pretpostavljao da će od tebe ipak biti nešto. Nije moguće da tako pametan momak...

I razvezao priču. Eto ti ga sad, izlečio sam još jednog melanholičara, mislim ja i, naravno, slušam ga bogzna kako pažljivo, skromno obaram pogled i osmehujem se, širim ruke i čak, sećam se, sramežljivo onako vučem nogom po zemlji. Oni grmalji iza kapetana još neko vreme su slušali a onda im je dosadilo — odoše gde je veselije. A kapetan filozofira dubokoumno: znanje je, kaže, svetlost, neznanje je tama, gospod voli i ceni pošteni rad; uopšte, iste one mudrosti kojima nas je pop svake nedelje davio u zatvoru. A ja bih tako popio nešto — ne mogu više da izdržim. Ništa, Red, mislim se, izdržaćeš još i ovo. Ćuti i trpi. Ne može ni on još dugo ovako, evo, već je počeo da gubi dah... Na moju sreću, jedno od patrolnih vozila je zatrubilo. Kapetan Kvoterblad se osvrnuo, progunđao nešto nezadovoljno i pružio mi ruku.

— Pa — kaže — drago mi je što sam upoznao novog, poštenog Šuharta. Rado bih popio sa tobom čašicu u čast ovog poznanstva. Istina, lekari su mi zabranili alkohol, ali pivo bih mogao. Samo, kao što vidiš — služba zove. Ali još ćemo se sresti.

Ne dao bog, mislim ja. Ali pružam mu ruku i nastavljam da se crvenim i ustručavam — sve kako se njemu dopada. Onda se on vratio do patrolnih kola, a ja samo što nisam otrčao u «Boržč».

«Boržč» je u ovo doba dana prazan. Ernest stoji iza šanka, briše čaše i gleda kroz njih.

Interesantna stvar — ti barmeni, kad god da dođeš, uvek brišu čaše, kô da im od toga život zavisi. Ceo dan će tako stajati — uzme čašu, zaškilji, pogleda je na svetlo, dune u nju i — trljaj. Trlja on, trlja, onda opet pogleda, sad kroz dno, i nanovo...

— Zdravo, Erni! — kažem — Dosta si je glancao, izbićeš joj dno tako.

On me pogleda kroz čašu, progunđa nešto iz stomaka i, bez suvišnih reči, nasu mi četiri prsta žestine. Ja sam se uspentrao na barsku stolicu, otpio gutljaj, zažmurio, odmahnuo glavom, pa opet gutljaj. Frižider bruji, iz muzičkog automata dopire neka tiha muzika. Ernest hukće u sledeću čašu — sve je normalno, lepo... Ja sam ispio do kraja i spustio čašu a Ernest je i bez pitanja usnuo još četiri prsta.

— Je l’ ti sad lakše, stalkeru? — pita. — Jesi li se povratio?

— Samo ti trljaj — kažem. — Jedan je tako trljao dok nije dozvao zlog duha.

— I ko ti je taj? — pita Ernest.

— Pa jedan barmen ovde — odgovaram. — Pre tebe.

— I šta je s njim?

— Ništa. Šta misliš, zašto je bila Poseta? Trljao on, trljao... i došli vanzemaljci.

— Uh, što si duhovit — kaže Ernest, ali ipak se osmehuje.

Ode on u kuhinju i vrati se sa tanjirom punim pečenih kobasica. Tanjir je stavio ispred mene, primakao kečap i opet se latio čaša. Ernest zna svoj posao. Ima dobro oko, odmah vidi da stalker dolazi iz Zone, da će tu biti nešto za njega, i dobro zna šta treba Stalkeru posle Zone. Erni je naš čovek. Profesionalac.

Pojevši kobasice, ja zapalih i počeh da izračunavam koliko zarađuje Ernest na stalkerima. Ne znam tačno kakve su cene u Evropi, ali sam načuo da se «prazna kutija» tamo prodaje za gotovo dve i po hiljade, a Erni nama plaća svega četiristo. «Baterije» su tamo barem stotinu po komadu, a mi dobijamo najviše dvadeset. Verovatno je i sa svim ostalim tako. Istina, ni slanje robe za Evropu nije badava. Ovome daj na ruke, onome daj... šef stanice je sigurno takođe na njegovom platnom spisku.

Kad se dobro razmisli, Ernest i ne zarađuje baš tako mnogo, verovatno — petnaest-dvadeset procenata, a ako ga uhvate — deset godina mu ne gine.

Uto moje plemenite misli prekide dolazak nekog pristojnog tipa. Nisam ni čuo kad je ušao.

Tek, našao se s moje desne strane i učtivo pita:

— Dozvoljavate?

— Samo izvolite — kažem.

Sitan, mršav, sa špicastim nosićem i mašnom. Faca mi je poznata, negde sam ga već video ali se ne sećam gde. On se pope na stolicu pored mene i kaže Ernestu:

— Burbon, molim! — i odmah se okrete meni: — Izvinite, čini mi se da vas poznajem. Vi radite u Međunarodnom institutu, zar ne?

— Da — odgovaram. — A vi?

On spretno vadi iz džepa vizitkartu i stavlja je ispred mene. Čitam: «Alojz Makno, opunomoćeni agent Biroa za emigraciju». Pa da, sad ga se sećam. Ubeđuje ljude da odu iz grada.

Nekome je jako stalo do toga da stanovnici napuste grad. Nas je u Harmontu ostalo jedva polovina od pređašnjeg broja, a oni bi da sasvim očiste grad. Odgurnuo sam vizitkartu i rekao:

— Ne, hvala. Ne zanima me. Želja mi je da umrem na rodnoj grudi.

— A zašto? — živo pita on. — Izvinite za nametljivost, ali šta vas zapravo ovde drži?

Zini da ti kažem šta me ovde drži!

— Kako šta me drži? — govorim ja. — A slatke uspomene iz detinjstva? A prvi poljubac u gradskom parku? Mamica i tatica? Pa onda, kako sam se prvi put napio i potukao u ovom baru. Pa najdraža policijska stanica... — Vadim iz džepa zašmrkanu maramicu i primičem je očima. — Ne — kažem — nizašta na svetu!

On se nasmejao, liznuo svoj burbon pa će zamišljeno:

— Nikako ne mogu da shvatim vas Harmontovce. Život u gradu težak. Vojna uprava. Loše snabdevanje. Pored Zone živite kao na vulkanu. Svakog časa može izbiti neka epidemija ili nešto još gore... Dobro, starije ljude još i razumem. Njima je teško da odu sa mesta gde su proživeli tolike godine. Ali vi... Koliko je vama godina? Dvadeset dve, dvadeset tri, ne više... Shvatite jednom da je naš Biro — dobrotvorna organizacija. Mi ne izvlačimo iz ovoga nikakvu korist. Prosto želimo da ljudi odu sa ovog đavolskog mesta i uključe se u normalan život. Obezbeđujemo stanove i zaposlenje, a mlađima, kao što ste vi, još i mogućnost školovanja... Ne, stvarno vas ne razumem.

— A šta — kažem ja — neće niko da ode?

— Nije da neće niko. Neki odlaze, posebno ljudi sa porodicama. Ali omladina i stariji... Pa šta vi vidite u ovom gradu? Obična rupa, provincija...

I tu sam mu otkrio tajnu.

— Gospodine Alojze Makno — kažem. — Vi ste u pravu. Naš gradić je stvarno rupa. Uvek je to bio pa je i sad. Ali sad je to rupa u budućnost. Kroz tu rupu mi ćemo u vaš smrdljivi svet izbaciti takve stvari da će se sve promeniti. Život će biti drugačiji, bolji, svako će imati sve što mu treba. Eto kakva je to rupa. Kroz ovu rupu dolaze znanja. A kad budemo imali znanje, sve ljude ćemo načiniti bogatima, stići ćemo i do zvezda i kud god hoćemo. To je ono što vi zovete rupom...

Tu sam se prekinuo jer sam primetio da me Ernest gleda zapanjeno i postalo mi je neprijatno.

Ja, inače, ne volim da ponavljam tuđe reči, čak ni ako mi se dopadaju. Pogotovo što kod mene one zvuče nekako falš. Kad Kiril govori slušaš kao omađijan. A ja govorim isto to, a ispada nekako drugačije. Možda je to zato što Kiril nikad nije doturao plen iz Zone pod Ernestovu tezgu. Pa dobro...

Tu se moj Erni trgnuo i brzo mi nasuo još šest prstiju odjednom. Kô veli: šta lupetaš, momak, saberi se. A šiljatonosi gospodin Makno opet je liznuo svoj burbon pa će:

— Da, naravno... Večni akumulatori, «plava panaceja»[1] Ali, da li vi stvarno verujete u sve to?

— Šta ja stvarno verujem, to se vas ne tiče — odgovaram. — Ja sam vam govorio o gradu. A sa svoje strane mogu vam reći ovo: šta ima u toj vašoj Evropi? Video sam ja nju. Danju crkavaš na poslu, uveče zuriš u televizor...

— Ne mora to biti obavezno Evropa...

— Svejedno. Svuda je isto, osim što je na Severnom polu još i hladno.

A evo šta je čudno: ja sam stvarno verovao u to što sam govorio. I naša Zona, kučka prokleta, podmukli ubica, bila mi je tog trenutka stoput draža od njihovih Evropa i Afrika. Nisam ja tada bio pijan, već sam prosto na trenutak zamislio sebe kako se sav isceđen vraćam s posla u stadu istih takvih kretena, kako me u podzemnoj guraju sa svih strana i kako mi se sve smučilo i nije mi ni do čega.

— A šta vi kažete? — okrenuo se Makno Ernestu.

— Ja imam svoj posao — neljubazno odgovara Erni. — Ja vam nisam tamo neki klinac! Ja sam sav svoj kapital uložio u ovo. Kod mene ponekad navraća i sâm komandant, general, razumeš?

Zašto bih se selio odavde?

Tu gospodin Makno uze nešto da mu tumači navodeći i neke brojke, ali ja ga više nisam slušao. Povukao sam dobar gutljaj, izvadio iz džepa sitniš, sišao sa stolice i kao prvo uključio muzički automat. Ima tamo jedna dobra pesma — «Ne vraćaj se ako nisi siguran». Odlično zvuči posle Zone... Automat, dakle, trešti, a ja uzeh svoju čašu i odoh do «Jednorukog Džeka» da poravnam neke stare račune. I prolete vreme kao ptičica... Ubacujem ja svoj poslednji novčić, kad u našu gostoprimljivu kuću ulaze Ričard Nunan i Imalin. Imalin se već udesio, a on, kad je takav, samo gleda s kim bi da se potuče. Nunan ga nežno drži pod ruku i umiruje šalama. Lep par! Imalin — krupan, blistavocrne kože kao oficirska čizma, kudrav, sa ručerdama do kolena, a Dik — omalen, bucmast, rumen — ma, kô bebino dupe.

— A! — viče Dik, ugledavši me. — Tu nam je i Red! Dođi kod nas, Red!

— Tako je! — grmi Imalin. — U celom ovog radu ima samo dva prava čoveka — Red i ja! Svi ostali su svinje i satanina deca. Red! I ti služiš satani, ali si ipak čovek.

Ja idem do njih sa svojom čašom. Imalin me dohvati za jaknu, povlači na stolicu i kaže:

— Sedi, Riđi! Sedi, slugo satanin! Volim te. Daj da oplačemo grehe ljudske. Gorko ćemo plakati!

— Ajde — kažem. — Progutaćemo grešne suze naše.

— Jer dolazi dan! — proriče Imalin. — Jer već je zauzdan konj bled i već je u stremen stavio nogu jahač njegov.[2] I uzalud molitve onih što su se prodali satani. Spasiće se samo oni koji su se digli na njega. Vi, deco čovečija, koji ste od satane zavedeni, koji se sataninim igračkama igrate, koji satanina blaga tražite — vama govorim: slepi ste! Osvestite se, hulje, dok još nije kasno! Uništite đavolje igračke! — Tu je on odjednom zaćutao kao da je zaboravio kako ide dalje. — A hoće li mi dati ovde da pijem? — upitao je sasvim drugačijim glasom. — I gde sam ja to?... Znaš, Riđi, opet su me izbacili sa posla. Kažu, agitator. Ja im kažem: osvestite se, sami ste slepi i druge slepce u provaliju vučete! A oni se smeju. Onda sam razbio njušku šefu i otišao. Sad će me u zatvor. A zašto?

Stigao je Dik i stavio flašu na sto.

— Danas ja plaćam! — doviknuo sam Ernestu.

Dik me pogleda iskosa.

— Sve je po zakonu — kažem. — Dobio sam premiju.

— Išli ste u Zonu? — pita Dik. — Jeste li doneli nešto?

— Punu «praznu kutiju» — kažem. — Položili smo je na oltar nauke. Hoćeš li da sipaš ili nećeš?

— «Prazna kutija»! — jadikuje Imalin. — Zbog nekakve «prazne kutije» on rizikuje svoj život!

Ostao je živ, ali je zato doneo u svet još jednu đavolju napravu... A da li si mislio, Riđi, koliko će zla i bola...

— Prekini, Imaline — kažem mu strogo. — Pij i raduj se što sam se živ vratio. Za uspeh, momci!

I krenuli smo «za uspeh». Imalin se skroz raspekmezio: sedi, plače, iz očiju mu curi kô iz slavine. Ništa, znam ja njega. Sad je u takvoj fazi — da plače i propoveda kako je Zona đavolja sablazan, da se iz nje ništa ne sme iznositi a ono što je već izneseno treba vratiti i živeti kao da nikakvih Zonâ i nema. Đavolovo đavolu. Ipak, volim tog Imalina. Ja uopšte volim čudake. Imalin, kad ima para, otkupljuje plen od bilo koga i bez cenkanja, a onda ga noću nosi natrag i zakopava...

Uh, ala se dernja! Dobro, proći će ga.

— Kakva ti je to «puna prazna kutija»? — pita Dik. — Za običnu «praznu kutiju» znam, ali za punu čujem prvi put.

Ja mu objasnih, a on klima glavom.

— Da — kaže — to je stvarno nešto novo. A s kim si išao? Sa onim Rusom?

— Da — odgovaram. — Sa Kirilom i Tenderom. To je jedan laborant.

— Sigurno si imao muke sa njima...

— Uopšte nisam. Sasvim dobro su se držali. Naročito Kiril. Rođeni stalker — kažem. — Da je malo iskusniji i da ga prođe preterana žustrina, ja bih sa njim svaki dan mogao u Zonu.

— I svake noći? — pita on sa pijanim osmehom.

— Ostavi se toga — kažem. — Šala je šala...

— Znam — kaže. — Šala je šala, a zbog ovakvih šala moglo bi se i u zatvor. Smatraj da sam ti dužan dva šamara...

— Kome dva šamara? — skočio je Imalin. — Koga treba po njušci?

Dohvatismo ga za ruke i jedva ga posadismo natrag u stolicu. Dik mu stavi cigaretu u zube i prinese upaljač. Smirismo ga. U međuvremenu, u bar je pristizalo sve više naroda. Šank je već bio oblepljen, a i mnogi stolovi zauzeti. Ernest je već pozvao svoje devojke, jure one između stolova, nose šta je ko poručio — pivo, koktele, čisto. Ja gledam: u poslednje vreme u gradu se pojavilo mnogo novih faca — sve više je nekakvih klinaca sa pomodnim šarenim maramama. Rekoh to Diku a on klimne.

— Tako je to — kaže. — Počinje se sa velikim radovima. Institut podiže tri nove zgrade, a osim toga, spremaju se i da ograde Zonu zidom od groblja do starog ranča. Završavaju se dobra vremena za stalkere...

— A kad su za stalkere bila dobra vremena? — kažem i mislim se: eto ti ga sad, lepu vest mi je doneo. Znači, odsad nema ništa sa strane. Možda je to i bolje — manje je rizika. Ići ću u Zonu danju, legalno — zarada je, naravno, mnogo manja, ali je zato i mnogo sigurnije: «leteće platforme», specodela, ovo-ono, a i o patrolama neću morati da brinem. Živeću od plate a piću od premija. I onda se ipak ozlovoljih. Opet treba paziti na svaki groš: ovo se može sebi dozvoliti, ono ne može...

Treba štedeti novac za Gutu, u bar više neću moći da idem, ali zato ćemo ići u bioskop... I sve će biti sivo. Svakog dana sivo, i svake večeri sivo, i svake noći sivo...

Sedim ja tako i razmišljam a Dik mi govori na uvo:

— Sinoć sam u hotelu svratio u bar da popijem nešto protiv nesanice, a tamo sede neki novi.

Odmah mi se nisu dopali. Jedan od njih seda do mene i počinje razgovor, onako izdaleka, okolo— naokolo, sugeriše mi kako on mene zna, zna ko sam ja i gde radim i nagoveštava da je spreman dobro da plati za razne usluge...

— Policijski provokator — konstatujem. Dosadno mi je to, takvih sam se tipova ovde već nagledao i razgovora o «uslugama» naslušao.

— Nije, dragoviću moj, saslušaj me do kraja. Ja sam malo popričao sa njim, naravno, oprezno, glumio sam budalu. Dakle, «crne kapljice», «zujalice» i ostala bižuterija njega ne zanimaju. A o tome šta mu treba govorio je samo izokola.

— Pa dobro, šta je to hteo da nabavi? — pitam ja iznervirano.

— Koliko sam ja shvatio, «veštičje pihtije» — odgovara Dik i gleda me nekako čudno.

— Ma nemoj, baš to mu treba! — uzviknem. — A da mu nije slučajno potrebna i «smrt-lampa»?

— Ja sam ga to isto pitao.

— I šta kaže?

— Kaže da jeste.

— Ma je li?! Onda neka ide sam i nek’ uzme. Pa to je sitnica! «Veštičjih pihtija» puni su podrumi, samo da uzmeš lopatu i da vadiš. Sahrana na sopstveni račun.

Dik ćuti, gleda me ispod oka i čak se ne osmehuje. Šta mu je, kog đavola, nije valjda ozbiljno mislio da ja to uradim? I onda mi se upalila sijalica.

— Čekaj malo — kažem. — Pa ko je bio taj, kad je čak i u Institutu zabranjeno proučavanje «pihtija»?

— Aha — kaže Dik i dalje me gledajući. — Istraživanje, koje predstavlja potencijalnu opasnost za čovečanstvo. Jesi li sad shvatio ko je to bio?

Nisam shvatio ništa.

— Vanzemaljac, šta li? — kažem.

On se nasmejao grohotom, potapšao me po ramenu pa će:

— E, baš si naivan! Daj bolje da popijemo.

— ‘Ajde — kažem ja, a u sebi se kuvam. Onome sam priprost, ovome sam naivan... — Ej! — vičem. — Imaline! Dosta si spavao, daj da pijemo.

Ne vredi, spava taj. Spustio svoju crnu njušku na crni sto i spava, ruke mu vise do poda. Ja i Dik nastavismo da pijemo bez Imalina.

— Pa dobro — kažem — naivan ili ne, ali ja bih o tom tipu javio kud treba. Koliko god mrzeo policiju, sâm bih otišao i prijavio ga.

— Da, da — kaže Dik. — A onda bi te u policiji pitali: a zašto se taj tip obratio baš vama? ‘Ajde sad?

Odmahnuh glavom:

— To je tačno, samo znaš šta? Ti si, debeloguzi, tri godine u gradu, a u Zoni nisi bio nijednom; «veštičje pihtije» si video samo na filmu, a da si video šta one u prirodi rade od čoveka...

To se iz Zone ne sme iznositi. Znaš i sam kakvi su stalkeri — njima samo daj pare, što više — to bolje, ali ovo ne bi ni Puž uradio. Ni Lešinar Barbridž... Ne smem ni da zamislim, kome i zašto trebaju «veštičje pihtije»...

— Sve je to tako — kaže Dik. — Samo što ja nikako ne bih voleo da me jednog jutra pronađu i konstatuju samoubistvo. Ja nisam stalker, ali i ja sam čovek ogrubeo i poslovan. I, nekako, volim da živim. Dugo već živim, pa sam se navikao...

Tu se odjednom Ernest proderao iza šanka:

— Gospodin Nunan! Telefon!

— Uh, majku mu! — ljutito će Nunan. — Sigurno opet reklamacije. Nigde nemam mira. Izvini, Red — kaže.

On ustade i ode do telefona. A ja ostadoh sa Imalinom i sa flašom i, pošto od Imalina koristi nema, sam se hvatam u koštac sa njom. Đavo da nosi tu Zonu, nigde od nje nema spasa. Kud god da pođeš, s kim god da progovoriš — uvek Zona, Zona, Zona... Lako je Kirilu da filozofira kako će iz Zone stići večni mir i blagostanje. Kiril je dobar momak i niko za njega neće reći da je glup, naprotiv. Ali on nema pojma o stvarnom životu. On ne može ni da pretpostavi koliko se raznih zlikovaca mota oko Zone. Evo, sad su nekom zatrebale «veštičje pihtije». Ne, Imalin, makar je i propalica, makar je i psihički oboleo na religioznoj osnovi — kad malo razmisliš, možda je u pravu:

možda bi zaista trebalo đavolu ostaviti đavolovo? Ne diraj govno pa će manje smrdeti...

Uto na Dikovo mesto sede neki klinac sa šarenom maramom.

— Gospodin Šuhart? — pita.

— Pa? — kažem.

— Ja sam Kreon — kaže. — Došao sam sa Malte.

— Pa kako je kod vas na Malti? — pitam.

— Kod nas na Malti je lepo, ali nisam došao da o tome razgovaramo. Ernest me je uputio na vas.

Tako, znači. Ipak je đubre taj Ernest. Bezosećajno đubre. Naiđe takav momak — crnpurast, uredan, simpatičan, nije se još u životu obrijao ni imao devojku, a Ernestu je svejedno, njemu samo da ih je što više u Zonu da pošalje. Jedan od trojice ako se vrati — eto mu već zarade...

— I kako živi naš Ernest? — pitam.

On se osvrnuo prema šanku pa kaže:

— Ja bih rekao da živi dosta dobro. Rado bih se menjao sa njim.

— A ja ne bih — kažem. — Hoćeš nešto da popiješ?

— Hvala, ne pijem.

— Zapali onda.

— Izvinite, ne pušim, takođe.

— Ma idi ti u... — kažem. — Koji će ti onda pare?

On je pocrveneo, prestao se osmehivati pa će, ispod glasa:

— Gospodine Šuharte, to je već moja stvar.

— I to što kažeš — zaključujem ja i sipam sebi još četiri prsta. U glavi mi, pravo rečeno, već pomalo šumi a u telu prijatna slabost: Zona me je sasvim pustila iz svojih kandži. — Sad sam pijan — kažem. — Provodim se, kao što vidiš. Išao sam u zonu i vratio se živ i sa parama. Ne dešava se to često, da se čovek vrati živ, a već sa parama — to je sasvim retko. Prema tome, bolje je da odložimo ozbiljan razgovor...

Tu on skoči, kaže «izvinite» i onda vidim da je to zato što se vratio Dik. Stoji Dik pored stola i po licu mu vidim da se nešto ozbiljno desilo.

— Pa — pitam — tvoji rezervoari opet ne drže vakuum?

— Da — odgovara on. — Opet.

Seo je Dik, nalio sebi, dolio meni, i vidim da nije stvar u reklamacijama. A i inače — boli njega za reklamacije, nikad taj nije bio neki savestan radnik.

— Daj da ispijemo, Red — kaže on i, ne čekajući na mene, iskapi čašu i naliva ponovo. — Panov Kiril je umro.

Onako pripit, nisam ga odmah razumeo. Umro neko, pa šta onda...

— Dobro — kažem. — Popićemo mu za pokoj duše...

On me pogleda začuđeno, a ja tek onda shvatih šta je on to rekao i u meni kao da nešto puče.

Sećam se, ustao sam, naslonio se na sto i gledam ga odozgo nadole.

— Kiril?! — a pred očima mi ona srebrna paučina i ponovo čujem kako ona puca i kida se. I kroz to jezivo pucketanje Dikov glas dopire do mene kao iz druge sobe.

— Srce. Našli su ga u kupatilu, golog. Niko ništa ne razume. Pitali su me za tebe; rekao sam da si sasvim dobro...

— A šta ima tu da se razume? — mrmljam. — Zona...

— Sedi — govori mi Dik. — Sedi i pij...

— Zona — ponavljam ja i ne mogu da prestanem. — Zona... Zona...

I ništa oko sebe ne vidim, osim srebrne paučine. Čitav bar je u paučini, ljudi se kreću a paučina puca kad je ko zakači. I u centru toga onaj Maltežanin, lice mu začuđeno, dečje, ništa ne razume.

— Dečko — kažem mu nežno — koliko ti treba para? Je l’ dosta hiljadu? Na! Uzmi, uzmi! — pružam mu pare i već vičem: — Idi do Ernesta i kaži mu da je on đubre i kopile; ne boj se, slobodno mu reci! On je kukavica!... Reci mu to i pravo na stanicu! Kupi kartu i vrati se na svoju Maltu bez zadržavanja!...

Ne sećam se šta sam još vikao. Sećam se, našao sam se pred šankom, Ernest je stavio pred mene čašu nečeg osvežavajućeg, pa pita:

— Ti si danas, izgleda, pri parama?

— Jesam — odgovaram — pri parama sam...

— Mogao bi sad da mi daš onaj dug. Sutra moram da platim porez.

I tu vidim — u ruci mi svežanj novčanica. Gledam u te zelembaće i mrmljam:

— Znači, nije ih uzeo, Kreon Maltežanin... Znači, ponosan je... E, pa, sve drugo je — sudbina...

— Šta ti je? — pita Erni prijateljski. — Da nisi malo preterao?

— Nisam — kažem. — Sasvim sam u redu. Mogao bih odmah pod tuš.

— Ipak bi trebalo da ideš kući — govori Erni prijateljski. — Ipak si ti malo preterao.

— Kiril je umro — kažem mu.

— Koji Kiril? Je l’ to onaj bez jedne ruke?

— Koji bez ruke, svinjo! — vičem. — Od hiljadu takvih kao što si ti jednog Kirila ne bi se moglo napraviti! Zlotvore! — vičem. — Ljudima trguješ! Smrću našom trguješ! Sve si nas kupio za zelembaće! Hoćeš da ti sad raznesem ovu rupu?!

Ali tek što sam zamahnuo, dograbiše me i povukoše nekud. A ja više ništa ne znam i neću da znam. Vičem, pokušavam da se istrgnem, udaram nogama. Dolazim sebi u toaletu, sav mokar, krvavih usta. Gledam u ogledalo i ne prepoznajem se, i nekakav tik mi trza obraz; nikad ranije to nije bilo. A iz sale buka, lom, razbijanje posuđa, vrištanje devojaka i čujem — Imalin urliče kao grizli: «Pokajte se, paraziti! Gde je Riđi? Šta ste uradili sa Riđim, đavolji nakote?...» I policijska sirena zavija.

Čim sam čuo sirenu u mojoj glavi je sve stalo na svoje mesto. Svega se sećam, sve znam, sve razumem. I u duši više ničeg — samo ledeni bes. Tako, mislim, sad ću ti prirediti veselje. Pokazaću ti ja šta je stalker, smrdljivi trgovče! Izvadio sam iz džepa «zujalicu», novu, neupotrebljavanu, par puta je pritisnuo prstima, odškrinuo vrata i ubacio je u salu. Onda otvorih prozor, pa na ulicu. Naravno, hteo sam da vidim kako će ispasti, ali morao sam što pre napolje. Ja tu «zujalicu» slabo podnosim, odmah mi udari krv na nos.

Potrčao sam kroz dvorište i čujem: proradila moja «zujalica» punom snagom. Prvo su u celom kvartu počeli da laju i zavijaju psi — oni prvi čuju «zujalicu». Onda je u kafani neko zavrištao tako da mi je i na toj daljini odjeknulo u ušima. Mogao sam da zamislim šta se unutra događa: neko je pao u melanholiju, neko je podivljao, neko ne zna gde da se zavuče od straha... Strašna stvar je ta «zujalica». Sad se Ernestova kafana neće tako skoro napuniti. Naravno, on će se dosetiti ko mu je to priredio, ali baš me briga. Gotovo je. Nema više stalkera Reda. Dosta mi je. Dosta mi je da rizikujem glavu i da još druge tom poslu učim. Pogrešio si, Kirile, prijatelju moj. Ispalo je da nisi ti u pravu, već Imalin. Ljudi nemaju šta da traže u Zoni.

Preskočio sam jednu ogradu i polako krenuo kući. Grizem usne, hteo bih da zaplačem a ne mogu. Ispred mene više ničeg nema, praznina. Siva svakodnevica. Kirile, jedini moj prijatelju, kako se to desilo? Šta ću ja sad bez tebe? Perspektive si mi slikao — nov, drugačiji, lepši svet... a šta sad?

Možda će neko zaplakati za tobom u dalekoj Rusiji, a ja ni to ne mogu. A ja sam za sve kriv, idiot, niko drugi nego ja! Kako sam mogao da ga vodim u garažu, kad mu se oči nisu privikle na tamu?

Celog života sam bio kao vuk, celog života samo sam na sebe mislio... I u neko doba setio sam se da obradujem nekog, da učinim za njega nešto. Šta mi je, kog đavola, trebalo da mu govorim o toj «kutiji»? I kad sam pomislio na to, tako me je steglo u grudima, prosto da stvarno počnem da zavijam kao vuk. Izgleda da sam to i učinio: ljudi su se trgli i odmakli od mene, ali onda mi je laknulo — vidim, Guta ide.

Ide ona pravo prema meni, moja lepotica, moja devojčica, korača svojim skladnim nogama, suknja joj se nad kolenima njiše, odasvud je prate nečije oči, a ona ide kao po užetu, ne gleda ni levo ni desno, i ja nekako odmah shvatih da ona to mene traži.

— Zdravo, Guta — kažem. — Kud si krenula?

Ona me pogleda, u trenutku vide sve — i moju razbijenu njušku, i mokru jaknu, i krvave pesnice — i ništa ne reče na to, nego će:

— Zdravo, Red. A ja te baš tražim.

— Znam — kažem. — Idemo do mene.

Ona ćuti, okrenula se i gleda ustranu. Ah, kako joj je glava podignuta, kakav joj je vrat — kao u kobile mlade i gorde, ali već pokorne svome gazdi. A ona mi onda kaže:

— Ne znam, Red. Možda više nećeš hteti da se viđaš sa mnom.

Meni se srce odmah steže — šta sad još? Ali ja sasvim mirno kažem:

— Ne razumem, Guta... Izvini, ja sam danas malo popio, pa možda zato teže shvatam. Zbog čega bih odjednom hteo da prekinemo?

Uzimam je pod ruku i polako idemo mojoj kući, a svi koji su do maločas zurili u nju žurno kriju njuške. Ja u ovoj ulici živim od rođenja; Reda Riđeg svi dobro znaju. A ko me ne zna, brzo će me upoznati; toga je i ona svesna.

— Mama traži da idem na abortus — odjednom kaže Guta. — A ja to neću.

Ja sam još nekoliko koraka napravio pre nego što sam sve to shvatio, a ona nastavlja:

— Neću da idem na abortus, hoću da imam dete od tebe. A ti — kako god hoćeš. Možeš slobodno da me ostaviš, ja te ne držim.

Slušam je kako govori, hrabreći samu sebe, slušam i polako otupljujem. Sve mi se zamutilo u glavi i samo mi se vrti neka glupost: jedan čovek manje — jedan čovek više.

— Mama mi kaže — govori Guta — dete je od stalkera, nećeš valjda da rađaš nakaze... On je nestalan, kaže, nećete imati porodicu, ništa. Danas je na slobodi, sutra — u zatvoru. Ali meni je svejedno, ja sam na sve spremna. Mogu ja i sama. Sama ću ga roditi, sama ću ga podići, napraviću čoveka od njega. Ne trebaš mi ti. I nemoj više da mi dolaziš — neću te pustiti ni na prag...

— Guta — kažem — čekaj malo! — I ne mogu da izdržim, provaljuje iz mene neki živčani, idiotski smeh. — Požurila si malo da me teraš!

Ja se smejem kao ludak, a ona stade, sakri mi lice u grudi i rasplače se.

— Šta ćemo sad, Red? — pita ona kroz suze. — Šta ćemo sad?