Piknik pored puta

II Redrik Šuhart, 28 godina, oženjen, bez određenog zanimanja.

Redrik Šuhart je ležao iza nadgrobnog spomenika i, odmičući rukom granu oskoruše, gledao na cestu. Reflektori patrolnih kola šarali su po groblju i udarali ga u oči, i tada bi on zažmurio i zadržao dah.

Prošlo je već dva sata a na cesti je sve bilo po starom. Motor je ravnomerno radio uprazno a vozilo je stajalo u mestu i šaralo svojim trima reflektorima po zapuštenom groblju, po iskošenim zarđalim krstovima i pločama, po razraslom žbunju oskoruše, po tri metra visokom zidu, koji se završavao levo od njih. Patroldžije su se plašile Zone. Nisu čak ni izišli iz vozila. Ovde, na groblju, nisu se usuđivali čak ni da pucaju. Ponekad su do Redrika dopirali prigušeni glasovi, ponekad bi iz vozila izletao upaljeni opušak i kotrljao se po cesti, poskakujući i rasipajući crvene iskrice. Bilo je mokro, nedavno je padala kiša, i čak i kroz nepromočivi kombinezon Redrik je osećao vlagu i hladnoću.

Oprezno je pustio granu, okrenuo glavu i stao da osluškuje. Negde desno, ne sasvim blizu ali ni daleko, bilo je još nekog na groblju. Tamo je opet zašuškalo lišće i kao da se osula zemlja, a onda je na tlo tupo palo nešto teško i tvrdo. Redrik je oprezno, ne okrećući se, stao puzati unatrag, priljubljen uz mokru travu. Iznad glave mu je opet preleteo reflektorski zrak. Redrik je zamro, prateći njegovo bešumno kretanje i učinilo mu se da na jednom grobu među krstačama nepomično sedi čovek u crnom. Sedi ne krijući se, naslonjen leđima na mali mermerni obelisk, okrenut prema Redriku belim licem sa crnim jamama na mestu očiju. Zapravo, Redrik nije video i nije mogao videti za delić sekunde sve te pojedinosti, ali mu je mašta dopunila prizor. Otpuzao je još nekoliko koraka, napipao pljosku, izvadio je i neko vreme samo ležao, pritisnuvši topli metal uz obraz. Zatim je, sve držeći pljosku u ruci, otpuzao dalje. Više nije gledao ni levo, ni desno.

U staroj grobljanskoj ogradi bila je rupa i odmah pored nje na prostrtom ogrtaču sa zaštitnim slojem olova ležao je Barbridž. On je i dalje ležao na leđima, rastežući obema rukama okovratnik džempera i tiho, mučno, stenjao i dahtao. Redrik je seo pored njega i odvio čep pljoske. Onda je polako zavukao ruku pod Barbridževu glavu, osećajući celim dlanom vruću ćelu mokru od znoja, i prineo grlić pljoske starčevim usnama. Bilo je mračno, ali u slabim odblescima reflektora Redrik je video široko otvorene i naizgled staklene Barbridževe oči iobrasle višednevnom bradom. Barbridž je žudno ispio nekoliko gutljaja, pa se nemirno zameškoljio, opipavajući ranac sa plenom.

— Vratio si se... — progovorio je. — Dobar si ti momak... Riđi... Nećeš ostaviti starca... da ovako umre...

Redrik je, zabacivši glavu, povukao dobar gutljaj.

— Stoje tamo, kerovi — rekao je. — Kô ukopani.

— Nije to... tek tako... — rekao je Barbridž. Govorio je isprekidano, često hvatajući dah. — Neko je prijavio... Čekaju.

— Možda. Hoćeš još gutljaj?

— Neka. Dosta zasad. Samo me ne ostavljaj. Ako me ne ostaviš — neću umreti. I nećeš zažaliti.

Nećeš me ostaviti, Riđi?

Redrik ne odgovori. Gledao je prema cesti, na plave bleskove reflektora. Mermerni obelisk se i odavde video, ali se nije videlo sedi li o n a j još uvek tamo ili ne.

— Slušaj, Riđi. Ne lažem te. Nećeš zažaliti. Znaš, zašto je stari Barbridž još uvek živ? Ne znaš? Gorila Bob je nastradao. Faraon Banker — kô da ga nije ni bilo. Kakav je to bio stalker! A poginuo. I Puž. I Norman Cvikeraš. Kalogen. Krastavi Pit. Svi. Samo sam ja ostao. Znaš zašto?

— Zato što si uvek bio podlac — rekao je Redrik, ne odvajajući pogled sa ceste. — Lešinar.

— Jesam. Podlac. Morao sam biti. I drugi su. Faraon. Puž. A ostao sam samo ja. Znaš zašto?

— Znam — rekao je Redrik da bi ga se oslobodio.

— Lažeš. Ne znaš. Jesi li čuo za Zlatnu kuglu?

— Čuo sam.

— Misliš da je to bajka?

— Bolje ćuti. Samo gubiš snagu.

— Nema veze. Ti ćeš me izneti. Toliko puta smo išli zajedno! Nećeš me valjda sad ostaviti?

Znao sam te kad si bio ovoliki... mali. Znao sam tvog oca.

Redrik je ćutao. Hteo je da zapali; izmrvio je jednu cigaretu na dlanu i stao njušiti. Nije pomagalo.

— Moraš me izvući odavde — govorio je Barbridž. — Zbog tebe sam i nastradao. Kad nisi hteo da povedemo Maltežanina.

Maltežanin je po svaku cenu hteo da pođe sa njima. Celo veče im je plaćao piće, nudio im veći procenat plena, zaklinjao se da će nabaviti specijalno odelo i Barbridž, sedeći pored Maltežanina i zaklanjajući lice teškim naboranim dlanom, divlje je namigivao Redriku — pristani, dobro će nam doći. Verovatno je baš zbog tog njegovog navaljivanja Redrik tada rekao «ne».

— Nastradao si zato što si tako pohlepan — hladno je rekao Redrik. — Ja tu nisam ništa kriv.

Zaveži sad.

Neko vreme Barbridž je samo stenjao. Ponovo je zavukao prste pod okovratnik i sasvim zabacio glavu.

— Uzmi ceo plen — prokrkljao je. — Samo me nemoj ostaviti.

Redrik je pogledao na sat. Do svitanja više nije bilo dugo, a patrolna kola nikako nisu odlazila. Reflektori su šarali po žbunju, a negde tamo, sasvim blizu patrolnih kola, nalazio se kamuflirani landrover i svakog časa je mogao biti otkriven.

— Zlatna kugla — opet je počeo Barbridž. — Ja sam je našao. A takve gluposti su pričali o njoj.

Ja sam i sâm lagao svašta. Kao, da ispunjava svaku želju. Eh, da je svaku, odavno mene ne bi tu bilo. Živeo bih u Evropi. Plivao bih u parama.

Redrik ga pogleda odozgo. U plavim kratkotrajnim odblescima Barbridževo lice je izgledalo kao mrtvo. Ali staklene izbečene oči su pažljivo i jasno gledale Redrika.

— Nema nikakve večne mladosti — govorio je Barbridž. — Nema ni para. Ali dobio sam zdravlje. I deca su mi zdrava. I živ sam. Ti ne možeš ni da zamisliš gde sam sve bio. I ostao sam živ.

— Oblizao je usne. — Samo jedno sam molio. Da živim. I da mi dâ zdravlje. I normalnu decu.

— Ma začepi već jednom — najzad reče Redrik. — Brbljaš kao žena. Ako budem mogao — izvući ću te. Žao mi je tvoje Dine. Otišla bi na pločnik...

— Dina... — prokrkljao je Barbridž. — Devojčica moja. Lepotica. Oni su tako razmaženi, Riđi.

Sve su imali. Propašće bez mene. Artur. Moj Arči. Ti ga znaš, Riđi. Kad si još video takve?

— Rekao sam ti: ako budem mogao — izvući ću te.

— Ne — Barbridž je navaljivao. — Izvući ćeš me u svakom slučaju. Reći ću ti gde je Zlatna kugla.

— Pa reci već jednom.

Barbridž je zastenjao i zameškoljio se.

— Moje noge... — rekao je. — Opipaj, kako izgleda.

Redrik je pružio ruku i prevukao dlanom od kolena naniže.

— Kosti... — krkljao je Barbridž. — Ima li još kostiju?

— Ima, ima — slagao je Redrik. — Ne brini se.

U stvari, osećala se samo čašica kolena. Niže, sve do stopala, noga je bila kao od gume, mogla se vezati u čvor.

— Lažeš — rekao je Barbridž. — Zašto me lažeš? Kao da ja ne znam, kao da nikad nisam video!...

— Kolena su ti cela — rekao je Redrik.

— Sigurno lažeš — ponovio je Barbridž sa očajničkom nadom. — Nema veze. Samo ti mene izvuci. Sve ću ti dati. I Zlatnu kuglu. Nacrtaću ti mapu. Reći ću ti za sve zamke. Sve ću ti reći...

On nastavi da govori i da obećava, ali Redrik ga više nije slušao. Gledao je prema cesti.

Svetlost tri reflektora više nije skakutala po žbunju već se ukrstila na onom mermernom spomeniku i u plavo osvetljenoj izmaglici Redrik je jasno video pognuti crni lik kako tumara među krstačama.

Čovek kao da se kretao naslepo, pravo na reflektore. Redrik je video kako je onaj naleteo na veliki krst, uzmakao korak, ponovo udario u krst i tek onda ga obišao i produžio, pružajući napred dugačke ruke sa raširenim prstima. Onda je odjednom nestao, kao da je propao u zemlju, posle nekoliko sekundi opet se pojavio, malo dalje desno, koračajući sa nekakvom neljudskom upornošću, kao navijena igračka.

I odjednom su se reflektori ugasili. Zaškripalo je kvačilo, divlje je proradio motor, kroz žbunje se probilo plavo-crveno signalno svetlo i kola su, naglo ubrzavajući, krenula prema gradu i nestala iza zida. Redrik je duboko udahnuo i spustio patent na kombinezonu.

— Sigurno su otišli... — grozničavo je mrmljao Barbridž. — Riđi, idemo... Idemo, brzo! — On se uzvrpoljio, opipao rukama oko sebe, dohvatio ranac sa plenom i pokušao da ustane. – ‘Ajde, šta sad čekaš?

Redrik je gledao prema cesti. Sad je tamo bilo mračno, ništa se nije videlo, ali tamo negde je bio o n a j , koračao je kao mehanička igračka, padao je, naletao na krstače, zaplitao se u žbunje.

— Dobro — rekao je Redrik glasno. — Idemo.

On podiže Barbridža. Starac je kao kleštima obuhvatio njegov vrat levom rukom i Redrik ga, nemajući snage da se uspravi, četvoronoške povuče kroz rupu u ogradi, hvatajući se rukama za mokru travu.

— Hajde, hajde — požurivao je Barbridž. — Ne brini se za plen, ja ga držim, samo ti vuci...

Staza je bila poznata, ali mokra trava je klizila, grane oskoruše udarale su po licu; starac je bio neverovatno težak, kao da vuče mrtvaca, pa se još i ranac sa plenom, zveckajući i lupajući, sve vreme kačio za nešto, a najstrašnija je bila mogućnost da nalete na o n o g , koji je, verovatno, još uvek tumarao ovde u mraku.

Kad su izišli na cestu još uvek je bio mrak ali se već osećalo da je svitanje blizu. U šumi s druge strane ceste sanjivo i nesigurno oglasile su se ptice, a nad mračnim kućama daleke periferije, nad retkim žutim svetlima ulične rasvete noćni mrak je već zaplaveo i odatle je poduvao hladan, vlažan povetarac. Redrik je ostavio Barbridža pored puta i, pogledavši na sve strane, kao veliki crni pauk odjurio preko. Brzo je našao landrover, pobacao sa haube i krova maskirne grane, seo za volan i oprezno, ne uključujući farove, izvezao se na cestu. Barbridž je sedeo držeći ranac sa plenom i opipavajući noge.

— Brzo — krkljao je. — Brzo, daj! Kolena su mi još čitava! Spasićemo kolena!

Redrik ga je podigao i, škripeći zubima od napora, ubacio u kola. Barbridž je sa treskom pao na zadnje sedište i zastenjao. Ranac nije ni tad ispustio. Redrik je pokupio sa zemlje i prebacio preko njega ogrtač sa olovom. Barbridž je dovukao sa sobom čak i taj ogrtač.

Redrik je uzeo baterijsku lampu i prošao napred-nazad ivicom puta, gledajući tragove. Njih uglavnom nije ni bilo. Landrover je, izlazeći na cestu, ugazio visoku travu, ali ona će se za par sati sasvim podići. Oko onog mesta gde su stajala patrolna kola ostalo je mnogo opušaka i Redrik se setio da već dugo želi da zapali. Izvadio je cigaretu i zapalio, mada bi ovog časa najradije skočio u kola i odjurio što pre odavde. Ali tako se nije moglo. Sve se mora raditi polako i promišljeno.

— Šta radiš? — plačnim glasom pitao je Barbridž iz kola. — Vodu nisi sipao, mreže su suve...

Sakrij ranac!

— Zaveži! — oštro je rekao Redrik. — Ne smetaj mi. — Barbridž je ućutao. — Ući ćemo u grad sa južne strane.

— Kako s južne strane? Šta pričaš? Upropastićeš mi kolena, ubico! Moja kolena!

Redrik je zakopčao odelo i gurnuo svoj opušak u kutiju od šibica.

— Ne cmizdri, Lešinaru — grubo je rekao. — Ne možemo pravo kroz grad. Ima tri rampe, zaustaviće nas bar na jednoj.

— Pa šta onda?

— Pogledaće na tvoje papke, i gotovo.

— Šta moji papci? Bacali smo bombe na ribu, noge mi je probio geler i to je sve!

— A ako neko opipa?

— Ako opipa, ja ću se tako proderati da će mu presesti pipanje.

Ali Redrik je već doneo odluku. Podigao je vozačevo sedište i, osvetljavajući lampom, otvorio skrovište.

— Daj mi ranac.

Kanistar za benzin pod sedištem bio je lažan. Redrik je uzeo ranac i ugurao ga unutra, slušajući kako u rancu nešto zvekeće i lupa.

— Ne mogu da rizikujem. Nemam prava.

Spustio je poklopac, posuo ga smećem, bacio odozgo neku krpu i najzad spustio i sedište.

Barbridž je stenjao, uzdisao, žalosnim glasom tražio da požure, opet obećavao Zlatnu kuglu i sve vreme se vrteo na svom sedištu, zabrinuto gledajući u sve slabiju tamu. Redrik nije obraćao pažnju na njega. Rasporio je plastičnu vreću sa vodom i ribom, vodu izlio pozadi na mrežu u dnu sanduka a živu ribu izručio u veći džak. Plastičnu vrećicu je pažljivo složio i gurnuo u džep kombinezona. Sad je sve bilo u redu: ribari se vraćaju sa ne baš uspešnog ribolova. Seo je za volan i pokrenuo vozilo.

Sve do odvojka puta vozio je ne uključujući farove. Levo se pružao debeli zid visok tri metra koji je ograđivao Zonu, a desno žbunje, šumarci, poneka zapuštena kuća sa zakucanim prozorima i oljuštenim zidovima. Redrik je dobro video u tami koja više i nije bila tako gusta i, osim toga, znao je na šta će uskoro naići, pa kad su se ispred kola ukazala pogrbljena leđa čoveka koji je ravnomerno koračao on čak nije ni oduzeo gas. Samo se nagnuo bliže upravljaču. O n a j je koračao sredinom ceste; kao i svi oni, išao je prema gradu. Redrik ga je obišao, priteravši kola sasvim do leve ivice puta, i onda još jače pritisnuo papučicu gasa.

— Majko božija! Riđi, jesi li video?

— Video sam — odgovorio je Redrik.

— Gospode!... Samo nam je to još trebalo!... — mrmljao je Barbridž i odjednom počeo glasno da se moli.

— Zaveži, budalo! — podviknuo je na njega Redrik.

Odvojak puta je morao biti tu negde. Redrik je usporio, gledajući niz nakrenutih kućeraka i plotova koji su se pružali zdesna. Stara transformatorska stanica... bandera sa potpornjem... natruli mostić preko jarka... Redrik je savio volan. Auto je počeo poskakivati po džombama.

— Kuda ćeš?! — divlje se proderao Barbridž. — Izgubiću noge zbog tebe!

Redrik se na trenutak okrenuo i iz zamaha udario starca po licu. Na nadlanici mu ostade trag bodljikavog Barbridževog obraza, ali ovaj se trgnuo i umukao. Landrover je poskakivao, točkovi su se svako malo okretali u mestu u svežem blatu. Redrik je upalio farove. Bela skakutava svetlost pokazala je stare kolotečine obrasle travom, velike bare, trule nagnute plotove sa strane. Barbridž je plakao, zagrcavao se i išmrkivao. Više nije ništa obećavao, sada se žalio i pretio, ali tako tiho i nerazumljivo da su do Redrika dopirale samo pojedine reči. Nešto o nogama, o kolenima, o njegovom lepom Arčiju... Onda je konačno zaćutao.

Duž zapadne periferije grada pružao se niz kuća. Nekad su ovde bile vikendice, bašte, voćnjaci, letnje rezidencije gradske uprave i fabričke administracije. Vesela zelena mesta, mala jezerca sa čistim peščanim obalama, brezove šumice, ribnjaci u kojima su razmnožavani šarani.

Fabrički smrad i otrovni dimovi ovamo nisu dopirali, kao ni gradska kanalizacija. Sad je sve to bilo napušteno i zapušteno i celim putem naišli su na samo jednu nastanjenu kuću — kroz prozor je iza zavese probijalo žuto svetlo, na konopcima je visilo mokro od kiše rublje a ogromni pas, zapenjen od jarosti, izjurio je iz dvorišta i neko vreme trčao za vozilom, prskan blatom ispod točkova.

Redrik je oprezno prevezao auto preko još jednog nesigurnog starog mostića i, kad se ispred njih pojavila zapadna cesta, stao i ugasio motor. Onda je izišao na put, ne pogledavši Barbridža, i pošao napred, zimogrožljivo gurnuvši ruke u vlažne džepove kombinezona. Već se sasvim razdanilo. Sve naokolo bilo je mokro, tiho i uspavano. Došao je do ceste i oprezno izvirio iza žbunja. Policijska rampa se odavde dobro videla: kućica na točkovima, tri osvetljena prozorčića; patrolna kola ostavljena su pored puta i nikog u njima nije bilo. Neko vreme Redrik je stajao i gledao. Nije se videlo nikakvo kretanje — patroldžije su očigledno ozeble, umorni su i sada dremaju u prikolici sa cigaretom prilepljenom za donju usnu. «Kerovi» — rekao je tiho Redrik. Napipao je u džepu bokser, provukao prste kroz otvore, stegao u šaci hladan metal i, isto onako zimogrožljivo pogrbljen, ne vadeći ruke iz džepova, vratio se do kola. Landrover je, lako nakrenut, stajao među žbunjem. Mesto je bilo gluvo, zabačeno, verovatno niko ovuda nije prošao već deset godina.

Kad se Redrik vratio, Barbridž se pridigao i pogledao ga poluotvorenih ustiju. Sad je izgledao još stariji nego obično — naboran, ćelav, obrastao prljavom bradom, žutih zuba. Neko vreme su ćuteći gledali jedan drugog, a onda je Barbridž rekao nerazgovetno:

— Daću ti mapu... sve zamke... Sâm ćeš otići, nećeš zažaliti...

Redrik ga je slušao, nepomičan, onda je otvorio šaku, ispuštajući iz nje u džep bokser, pa rekao:

— Dobro. Tvoje je da ležiš u nesvesti, razumeš? Stenji i jauči ako neko hoće da te takne.

On sede za volan, upali motor i pokrene vozilo.

I sve je prošlo dobro. Niko nije izišao iz prikolice kada je landrover, poštujući sve oznake, lagano prošao pored, a zatim, sve povećavajući brzinu, ušao u grad preko južne periferije. Bilo je šest sati izjutra, ulice su bile puste, asfalt — mokar i crn, semafori su se usamljeno i nepotrebno domigivali na raskrsnicama. Prošli su pored pekare sa visokim, jarko osvetljenim prozorima i Redrika zapahne topli, kao nikad prijatni miris.

— Eh, što sam gladan — rekao je Redrik i, rastežući umorne, ukočene mišiće, upro se rukama o volan i odmakao.

— Šta? — uplašeno je upitao Barbridž.

— Kažem, gladan sam... Kud hoćeš prvo? Kući ili odmah do Kasapina?

— Do Kasapina, požuri! — brzo je rekao Barbridž, nagnuvši se napred i vrelo, grozničavo dahćući Redriku za vrat. — Pravo do njega! Brzo! On mi je čak i dužan sedam stotki... Ma požuri, šta se vučeš kao puž! — i on odjednom stade besno i nemoćno da psuje najodvratnijim rečima, prskajući pljuvačkom i gušeći se u napadima kašlja.

Redrik mu nije odgovarao. Nije imao vremena ni volje da smiruje zapenjenog Lešinara.

Trebalo je što pre svršiti sa ovim i makar malo, makar pola sata odspavati pre sastanka u «Metropolu». Skrenuo je u Šesnaestu ulicu, prošao dva bloka i stao pred sivom kućom na sprat.

Kasapin mu je sam otvorio — očigledno, tek što je ustao i krenuo u kupatilo. Bio je u raskošnom kućnom mantilu sa zlatnim resama a u ruci mu je bila čaša sa zubnom protezom. Kosa mu je bila neočešljana, pod mutnim očima nabrekli tamni podočnjaci.

— A! — rekao je. — Riši! — Šta ‘oćeš?

— Stavi zube i idemo — rekao je Redrik.

— Aha — potvrdno je zamumlao Kasapin, pokretom glave pozvao Redrika u hol i, šljapkajući persijskim papučama i krećući se neočekivanom brzinom, otišao u kupatilo. — Ko? — upitao je odande.

— Barbridž — odgovori Redrik.

— Šta?

— Noge.

Iz kupatila se začuo šum vode, frktanje, pljuskanje, nešto je palo i zakotrljalo se po podnim pločicama. Redrik je umorno seo u naslonjač, izvadio cigaretu i zapalio, osvrćući se. Da, hol je bio kraljevski. Kasapin nije žalio para. On je bio veoma dobar i veoma popularan hirurg, poznat ne samo u gradu nego i u celoj državi, i sa stalkerima se nije spetljao zbog novca. On je takođe uzimao svoj deo iz zone; uzimao je u naturi, razne pronađene predmete koje je koristio u medicinske svrhe, dobijao je znanje, izučavajući na osakaćenim stalkerima ranije nepoznate bolesti i povrede ljudskog organizma, dobio je i slavu, slavu najboljeg svetskog lekara-specijaliste za neljudska obolenja ljudskog organizma. Uostalom, nije ga trebalo moliti ni da uzme novac.

— Šta mu je sa nogama? — upitao je, izašavši iz kupatila sa velikim peškirom oko vrata.

Krajem peškira pažljivo je brisao dugačke prste.

— Upao je u «pihtije» — rekao je Redrik.

Kasapin je zviznuo.

— Znači, sa njim je gotovo — promrmljao je. — Šteta, bio je odličan stalker.

— Ništa — rekao je Redrik, zabacivši se u naslonjaču. — Napravićeš mu proteze. Još će taj na protezama proklackati Zonu uzduž i popreko.

— Dobro — rekao je Kasapin. Lice mu je već imalo sasvim poslovan izraz. — Sačekaj, samo da se obučem.

Dok se on oblačio, dok je telefonirao nekud — verovatno u svoju kliniku, da tamo pripreme sve za operaciju — Redrik je nepomično sedeo zavaljen i pušio. Samo jednom se pokrenuo, da bi izvadio pljosku. Pio je malim gutljajima zato što je tečnosti ostalo samo na dnu i trudio se da ni o čemu ne misli. Prosto je čekao.

Onda su zajedno otišli do landrovera. Redrik je seo za volan a Kasapin pored njega i odmah, nagnuvši se preko sedišta, stao opipavati Barbridževe noge. Barbridž je, utihnuvši i skupivši se, mrmljao nešto žalosnim glasom, kleo se da će ih pozlatiti, ponovo spominjao decu i pokojnu ženu i molio da mu spasu makar kolena.

Kad su se približili klinici Kasapin je opsovao, ne videći bolničare na ulazu, još pre nego što je Redrik zaustavio iskočio napolje i utrčao u zgradu. Redrik je ponovo zapalio, a Barbridž je odjednom rekao jasno i razgovetno, kao da se sasvim smirio:

— Hteo si da me ubiješ. Neću ti to zaboraviti.

— Eto, nisam te ubio — rekao je Redrik ravnodušno.

— Istina je, nisi... — Barbridž je poćutao. — Ni to ti neću zaboraviti.

— Nemoj, nemoj — rekao je Redrik. — Ti, naravno, mene ne bi ubio... — on se okrenuo i pogledao Barbridža. Starac je nesigurno krivio usta, micao suvim usnama. — Ti bi me jednostavno ostavio — rekao je Redrik. — Ostavio bi me u zoni i mirno otišao. Kao što je bilo sa Cvikerašem.

— Cvikeraš je nastradao — nesigurno se pobunio Barbridž. — Prosto ga je prikovalo. Ja tu ništa nisam mogao.

— Ti si đubre — ravnodušno je rekao Redrik, okrećući se. — Lešinar.

Iz ulaza zgrade iskočiše pospani, razbarušeni bolničari i, sa kolicima, dojuriše do landrovera.

Redrik je, povremeno uvlačeći dimove, gledao kako oni vešto vade Barbridža, stavljaju ga na kolica i guraju prema ulazu. Barbridž je ležao nepomično, složivši ruke na grudima, i zurio u nebo.

Njegova ogromna stopala bila su čudno i neprirodno izvijena pod dejstvom «veštičjih pihtija». On je bio poslednji od starih stalkera, onih koji su krenuli u potragu za neočekivanim blagom odmah posle Posete, kad se Zona još nije zvala Zona, kad nije bilo ni Instituta, ni zida, ni policijskih snaga OUN, kad su stanovnici grada bili paralisani od užasa a svet se smejao novoj izmišljotini novinara. Redrik je tad imao deset godina a Barbridž je još bio snažan i spretan muškarac — voleo je da popije na tuđ račun, da se potuče, da pritisne u ćošku neku neiskusnu konobaricu. O svojoj rođenoj deci tad se još uopšte nije brinuo i već je bio đubre — napivši se, sa odvratnim zadovoljstvom tukao je svoju ženu pred svima... Na kraju ju je pretukao nasmrt.

Redrik je okrenuo landrover i, ne obraćajući pažnju na semafore, poterao ga, trubeći na retke prolaznike i sekući uglove, pravo kući.

Zaustavio se pred garažom a kad je izišao iz auta vide domara, koji je dolazio iz malog parka. Kao i uvek, domar je bio neraspoložen, njegovo naborano lice sa podbulim očima izražavalo je krajnju gadljivost, kao da korača po nekom žitkom đubretu a ne po običnoj zemlji.

— Dobro jutro — rekao mu je Redrik učtivo.

Domar, zaustavivši se na dva koraka od njega, pokaza palcem preko ramena.

— Jeste li vi ono uradili? — upitao je nerazgovetno. Jasno je bilo da su mu to prve reči odjutros.

— Na šta mislite?

— Ona ljuljaška... Jeste li je vi postavili?

— Da.

— A zašto?

Redrik, ne odgovorivši, ode do garaže i stade otključavati katanac. Domar krene za njim i stade mu iza leđa.

— Pitao sam vas, zašto ste stavili ljuljašku. Ko je to tražio?

— Moja ćerka — odgovorio je Redrik izrazito mirno. Otvorio je garažu.

— Ne pitam vas za ćerku! — domar je povisio glas. — O vašoj ćerki ćemo posebno razgovarati.

Pitam vas, ko vam je to dozvolio? Ne možete vi da radite u parku šta vas je volja!

Redrik se okrenuo prema njemu i neko vreme nepomično stajao, gledajući ga pravo u oči.

Domar je ustuknuo i rekao tišim glasom:

— I nikako da ofarbate balkon. Koliko puta sam vam...

— Uzalud se trudite — rekao je Redrik. — Nemam nameru da se odselim.

On opet sede u kola i uključi motor. Stavivši ruke na volan primeti kako su mu pobeleli prsti.

Onda je isturio glavu kroz prozor i, ne suzdržavajući se više, reče:

— A ako ipak budem morao da se odselim, onda se pomoli bogu!

Uterao je landrover u garažu, upalio svetlo i zatvorio kapiju. Zatim je iz lažnog kanistra za benzin izvukao ranac sa plenom, doveo vozilo u red, ranac gurnuo u staru pletenu korpu, odozgo bacio mrežu, još mokru, sa zakačenom travom i lišćem, i povrh svega izručio obamrlu ribu koju je Barbridž juče uveče kupio u nekoj radnjici na periferiji. Onda je još jednom, po navici, pregledao vozilo sa svih strana. U urezu zadnje desne gume ostao je opušak. Redrik ga izvadi — bio je od švedske cigarete. On razmisli i stavi ga u kutiju od šibica. Sad je tamo bilo već tri opuška.

Na stepeništu nije sreo nikog. Stao je pred vrata svog stana i ona se otvoriše pre nego što je izvadio ključ. Ušao je postrance, držeći tešku korpu pod miškom, i našao se u poznatoj toplini i mirisima svog stana a Guta je, zagrlivši ga oko vrata, zamrla, sakrivši lice u njegove grudi. Čak i kroz kombinezon i toplu košulju osećao je kako lupa njeno srce. Ništa nije rekao, strpljivo je stajao i čekao da se ona smiri, mada je baš tog trenutka osetio koliko je umoran.

— Dobro... — najzad je ona rekla dubokim promuklim glasom, pustila ga iz naručja i uključila svetlo u predsoblju. Onda je, ne osvrnuvši se, otišla u kuhinju. — Skuvaću ti kafu — rekla je odande.

— Doneo sam ti ribe — rekao je on izveštačeno veselim glasom. — Ispeci sve odjednom, strašno sam gladan.

Ona se vratila, krijući lice u raspuštenoj kosi; on je spustio korpu na pod, pomogao joj da izvuče mrežu sa ribom a onda su zajedno odneli mrežu u kuhinju i presuli ribu u sudoperu.

— Idi okupaj se — rekla je Guta. — Dok se okupaš sve će biti gotovo.

— Kako je Majmunčica? — upitao je Redrik, sedajući i skidajući čizme.

— Gnjavila me je celo veče — odgovori Guta. — Jedva sam je stavila u krevet. Sve: gde je tata, pa gde je tata. Da joj stvorim tatu...

Ona se spretno i bešumno kretala po kuhinji — čvrsta, stasita, i već je uzavrela voda u džezvi, letela je krljušt ispod noža, cvrčalo je ulje u najvećoj tavi i zamirisala je kafa.

Redrik je ustao. Bosonog, otišao je u predsoblje, uzeo korpu i odneo je u ostavu. Onda je zavirio u spavaću sobu. Majmunčica je mirno spavala, pokrivač je napola pao na pod, košuljica se podigla i ona je bila sasvim otkrivena — mala zverčica. Redrik nije izdržao i pomilovao ju je po leđima, obraslim toplim zlatastim dlačicama, i po ko zna koji put se začudio kako je to krzno fino i dugačko. Hteo je da je uzme na ruke ali se plašio da je ne probudi, a bio je i prljav kao đavo, sav prožet mirisima zone i smrti. Vratio se u kuhinju, opet seo za sto i rekao:

— Sipaj mi šolju kafe. Posle idem na kupanje.

Na stolu su bile «Harmontske novine», časopisi «Atleta», «Plejboj» — čitava gomila časopisa je stigla — i debeli, sivo ukoričeni «Izveštaji Međunarodnog instituta za vanzemaljske cilizacije» broj 56. Redrik je prihvatio od Gute šolju vruće kafe i privukao «Izveštaje». Dijagrami nekakvi, oznake, crteži... Na fotografijama — poznati predmeti iz neobičnih uglova. Izišao je još jedan Kirilov posmrtni članak: «O jednom neočekivanom svojstvu magnetnih zamki tipa 77-b». Prezime Panov bilo je u crnom okviru, a ispod primedba sitnim slovima: «doktor Kiril A. Panov, Rusija, tragično poginuo prilikom eksperimenta u aprilu .... godine». Redrik je odgurnuo časopis, otpio gutljaj skoro se opekavši i upitao:

— Je l’ dolazio neko?

— Navratio je Imalin — rekla je Guta posle kratkog oklevanja. Stajala je kod štednjaka i gledala ga. — Bio je pijan; brzo sam ga ispratila.

— A Majmunčica?

— Kao i uvek, nije htela da ga pusti. Počela je i da plače. Onda sam joj rekla da je čika Imalin malo bolestan, a ona meni: «Znam; čika Imalin se opet nacvrcao!»

Redrik se osmehnuo i popio još gutljaj. Onda je upitao:

— A naši susedi?

I opet je Guta oklevala pre nego što će odgovoriti.

— Pa, kao i uvek — najzad je rekla.

— Dobro, ne moraš mi pričati.

— Ah! — ona je ljutito odmahnula rukom. — Noćas je bila ona baba odozdo. Oči joj ovolike, samo što joj nije pena izbila na usta. Kao, što mi to noću stružemo u kupatilu!...

— Beštija — procedio je Redrik kroz zube. — Slušaj, da se mi ipak odselimo odavde? Kupićemo kuću na periferiji, negde gde nema nikog, neku napuštenu vilu...

— A Majmunčica?

— Gospode — rekao je Redrik. — Pa zar joj neće biti dobro sa nama?

Guta je odmahnula glavom.

— Ona tako voli drugu decu. I deca nju vole. Nisu ona kriva...

— Da... — rekao je Redrik. — Naravno, nisu deca kriva.

— Neko te je tražio telefonom — rekla je još Guta. — Nije se predstavio. Rekla sam da si na pecanju.

Redrik je ostavio šolju i ustao.

— Dobro. Idem da se okupam. Imam još gomilu poslova.

Zatvorio se u kupatilu, odeću ubacio u mašinu za pranje a bokser, preostale matice, cigarete i ostale sitnice stavio na policu. Dugo se vrteo pod vrelim tušem dahćući, trljajući se sapunom i rukavicom od tvrde spužve, dok mu koža nije sasvim pocrvenela. Onda je isključio tuš, seo na ivicu kade i zapalio. Voda u cevima je grgoljila. Guta je u kuhinji zveckala posuđem, zamirisala je pržena riba, onda je Guta pokucala na vrata i pružila mu čisto rublje.

— Hajde, požuri se — naredila je. — Riba će ti se ohladiti.

Ona se već sasvim povratila i opet počela da komanduje. Osmehujući se, Redrik se obukao, to jest navukao majicu i gaćice i tako se vratio u kuhinju.

— E, sad bih mogao i da pojedem nešto — rekao je, sedajući.

— Jesi li stavio odeću u mašinu? — upitala je Guta.

— Mhm — odgovorio je punih usta. — Dobra riba!

— Jesi li pustio vodu?

— Zaboravio sam... Izvini, šefe, više se neće desiti... Ma čekaj, stići ćeš, sedi! — On ju je uhvatio za ruku i pokušao da je posadi na kolena, ali ona se izvila i sela za sto preko puta.

— Bežiš od muža — rekao je Redrik opet trpajući hranu u usta. — Gadiš me se, znači.

— Kakav si mi ti sad muž — rekla je ona. — Ti si sad prazna vreća a ne muž. Treba te prvo napuniti.

— A možda se ipak desi čudo? — rekao je Redrik.

— Takvo čudo od tebe još nisam videla. Hoćeš li da popiješ nešto?

Redrik se neodlučno igrao viljuškom.

— Ne, neću — odgovorio je. Pogledao je na sat i ustao. — Moram da idem. Spremi mi odelo.

Najbolje. Belu košulju i kravatu...

Sa uživanjem stupajući čistim bosim nogama po prohladnom podu, on ode u ostavu i zatvori vrata na zasun. Onda je opasao gumenu pregaču i navukao gumene rukavice do lakata i počeo da vadi na sto predmete iz ranca. Dve «prazne kutije». Kutijica sa «pribadačama». Devet «baterija». Tri «narukvice». I još nekakav obruč, sličan «narukvici» ali od belog metala, lakši i manji u prečniku, oko trideset milimetara. Šesnaest komada «crnih kapljica» u polietilenskom paketu. Dva odlično očuvana «sunđera» veličine šake. Tri «zujalice». Konzerva «gazirane gline». U rancu je ostao još dobro umotani teški porculanski kontejner ali Redrik ga nije vadio. Uzeo je cigaretu i zapalio, posmatrajući predmete poređane po stolu.

Onda je izvukao fioku, uzeo list papira, parče olovke i digitron. Stegnuvši cigaretu u uglu usana i škiljeći od dima ispisivao je cifru za cifrom u tri kolone a onda je sabrao prve dve. Iznosi su bili upečatljivi. Zgnječio je opušak u pepeljari, oprezno otvorio kutijicu i izručio «pribadače» na papir. Pod električnim svetlom «pribadače» su plavo pobleskivale i tek povremeno isijavale čiste spektralne boje — žutu, crvenu, zelenu. Uzeo je jednu «pribadaču» i oprezno, da se ne ubode, stisnuo je između palca i kažiprsta. Onda je ugasio svetlo i sačekao malo, privikavajući se na tamu. Ali «pribadača» je ćutala. Stavio ju je ustranu, napipao drugu i isto onako pritisnuo. Ništa. Pritisnuo je jače, rizikujući da se ubode, i «pribadača» je proradila: slabi crvenkasti odblesci pojurili su po njoj i odjednom bili zamenjeni ređim zelenim. Nekoliko sekundi Redrik se divio toj čudnoj igri plamičaka koja je, kao što je pročitao u «Izveštajima», trebala nešto da znači — možda nešto veoma važno, veoma značajno — a onda je stavio «pribadaču» na drugu stranu i uzeo sledeću...

«Pribadačâ» je ukupno bilo sedamdeset tri, od njih su dvanaest «govorile» a ostale su ćutale.

One su zapravo trebale da «razgovaraju», ali je za to bilo malo prstiju, bio je potreban specijalni uređaj veličine stola. Redrik je ponovo upalio svetlo i već napisanim ciframa dodao još dve. I tek posle toga se odlučio.

Zavukao je obe ruke u ranac i, pritajivši dah, izvadio i položio na sto meki zavežljaj. Neko vreme ga je gledao zamišljeno češkajući bradu nadlanicom. Onda je ipak uzeo olovku, povrteo je nespretno prstima u gumenoj rukavici i opet je bacio. Uzeo je još jednu cigaretu i, ne odvajajući oči od zavežljaja, celu je popušio.

— Ma šta kog đavola! — rekao je glasno, odlučno uzeo zavežljaj i gurnuo ga nazad u ranac. — Dosta je i ono.

Brzo je vratio «pribadače» u kutijicu i ustao. Morao je da krene. Tačnije, još bi mogao da odspava pola sata, da mu se glava razbistri, ali, s druge strane, mnogo bolje je otići na mesto ranije i osmotriti ga. Skinuo je rukavice, okačio pregaču i, ne isključivši svetlo, izišao iz ostave.

Odelo je već bilo položeno na krevet i Redrik se poče oblačiti. Vezivao je kravatu pred ogledalom kad je iza njega tiho škripnuo parket, začuo se kratki brzi dah, i on je s naporom sačuvao ozbiljno lice.

— Bu! — začuo se odjednom dečiji glasić i Redrik bî ščepan za nogu.

— Ah! — viknuo je on, padajući u nesvest na krevet.

Majmunčica, smejući se i podvriskujući, odmah se uspentrala na njega. Redrik je bio gažen, čupan za kosu i obasut bujicom raznih informacija. Susedov Vili otkinuo je nogu lutki. Na trećem spratu pojavilo se mače — svo je belo osim što ima crvene oči — verovatno nije slušalo mamu i išlo je u zonu. Za večeru su bili kaša i kompot. Čika Imalin se opet nacvrcao i bio je bolestan, pa je čak i plakao. Kako to da se ribe ne udave kad su stalno u vodi? Zašto mama noćas nije spavala? Zašto je prstiju pet, a ruku dve, a nos jedan?... Redrik je oprezno grlio toplo stvorenje koje je puzalo po njemu, gledao u krupne, potpuno crne, bez beonjača oči, priljubljivao obraz uz obraščić prekriven zlatastim svilenim krznom i samo ponavljao:

— Majmunčice... Eh, Majmunčice... Majmunčice moja...

A onda mu je na uvo oštro zazvonio telefon. Pružio je ruku i uzeo slušalicu.

Sa druge strane se ništa nije čulo.

— Alo! — rekao je Redrik. — Alo!

Niko se nije odazivao. Onda je u slušalici kvrcnulo i začuli su se kratki signali. Redrik je ustao, spustio Majmunčicu na pod ne slušajući je više i obukao pantalone i sako. Majmunčica je neumorno brbljala ali on se samo rasejano osmehivao, tako da je na kraju čuo da je «tata progutao jezik» i bio ostavljen na miru.

Vratio se u ostavu, složio u tašnu ono što je ležalo na stolu, otišao u kupatilo po bokser, opet se vratio u ostavu, uzeo tašnu u jednu ruku, korpu sa rancem u drugu, izišao, pažljivo zatvorio vrata ostave i viknuo Guti: «Odoh ja!»

— Kad ćeš se vratiti? — upitala je Guta, izlazeći iz kuhinje. Ona se već očešljala i doterala i na sebi više nije imala običnu kućnu haljinu već onu koju je on najviše voleo — svetloplavu sa velikim izrezom.

— Javiću ti se — rekao je on gledajući je, onda je prišao, nagnuo se i poljubio u izrez.

— Hajde, idi — tiho je rekla Guta.

— A ja? A mene? — povikala je Majmunčica protiskujući se među njih.

Morao se nagnuti još niže. Guta ga je gledala nepomično.

— Sitnica — rekao je on. — Ništa se ti ne brini. Telefoniraću ti.

Na stepeništu sprat niže Redrik ugleda krupnog čoveka u pidžami na štrafte. Čovek je otključao i otvorio vrata svog stana. Iz mračne unutrašnjosti pokuljao je topao i kiselkast miris.

Redrik se zaustavio i rekao:

— Dobro jutro.

Čovek je plašljivo pogledao preko snažnog ramena i nešto progunđao u odgovor.

— Vaša supruga je svraćala noćas — rekao je Redrik. — Kaže da mi nešto stružemo. To mora da je neki nesporazum.

— A šta se to mene tiče — rekao je čovek u pidžami.

— Moja žena je sinoć prala veš u mašini — nastavio je Redrik. — Ja se izvinjavam, ako vam je to smetalo.

— Pa ja ništa nisam ni rekao — odgovorio je čovek. — Molim lepo...

— Onda je sve u redu — rekao je Redrik.

On siđe, svrati u garažu, ostavi korpu sa rancem u ugao i preko nje staro automobilsko sedište, još jednom dobro sve pogleda i najzad iziđe na ulicu.

Nije morao ići daleko — dva bloka do trga, onda kroz park i još jedan blok do Centralne avenije. Pred «Metropolom» je, kao i obično, stajao red automobila blistajući lakom i niklom, lakeji u crvenim bluzama nosili su kofere, grupe po dvojica-trojica nekih stranaca solidnog izgleda razgovarali su i pušili na mermernom stepeništu. Redrik je odlučio da ne ulazi odmah. Seo je pod tendu malog kafea na drugoj strani ulice, poručio kafu i zapalio. Za stočićem pored sedela su tri oficira međunarodne policije u civilu; ćutke i žurno jeli su pečene kobasice na harmontski način i pili crno pivo iz visokih čaša. S druge strane, na desetak koraka, nekakav narednik je neraspoloženo žvakao prženi krompir, stisnuvši viljušku u ruci. Plavi šlem je, preokrenut, bio spušten na beton pored stočića a remen sa pištoljem je bio okačen o naslon. U kafeu nije bilo više nikog. Kelnerica, nepoznata sredovečna žena, stajala je sa strane i zevala, zaklanjajući rukom nenašminkana usta. Bilo je dvadeset do devet.

Redrik vide kako je iz hotela izišao Ričard Nunan, još žvaćući u hodu i nabijajući na glavu meki šešir. Bodro je strčao niz stepenice — nizak, debeljuškast, rumen, naizgled sav zadovoljan, doteran i siguran da mu dan ne može doneti nikakve neprijatnosti. Mahnuo je nekom, prebacio mantil preko desnog ramena i prišao svom «Pežou». «Pežo» mu je takođe bio mali i okruglast i činilo se da je i on siguran da ga ništa ne može ugroziti.

Zaklonivši lice dlanom, Redrik je gledao kako Nunan žurno i vešto seda na prednje sedište, prebacuje nešto na zadnje, naginje se po nešto, namešta retrovizor. Onda je «Pežo» izbacio plavičasti oblačić dima, zatrubio na nekog Afrikanca u burnusu i hitro se izvezao na ulicu. Sudeći po svemu, Nunan je krenuo u Institut, što znači da mora obići fontanu i proći pored kafea. Bilo je kasno da ustane i ode i zato je Rerik samo još jače zaklonio lice dlanom i nagnuo se nad svoju šolju kafe. Ali ni to nije pomoglo. «Pežo» mu je zatrubio nad samim uvetom, zaškripale su kočnice i začuo se bodri Nunanov glas:

— Ej! Šuharte! Red!

Opsovavši za sebe, Redrik podiže glavu. Nunan je već išao prema njemu, izdaleka pružajući ruku i sav sijajući.

— Šta radiš ovde tako rano? — upitao je, prišavši. — Hvala, madam — dobacio je kelnerici. — Ne treba ništa... — I opet Redriku: — Nisam te video sto godina! Gde si? Šta radiš?

— A tako — nerado se oglasio Redrik. — Ništa važno...

On je gledao kako Nunan sa uobičajenom žustrinom i spretnošću seda na stolicu preko puta, pomiče punačkim rukama čašu sa salvetama na jednu stranu, tanjir za sendviče na drugu i slušao Nunanovo prijateljsko ćeretanje.

— Izgledaš mi nekako umorno — možda nisi spavao dovoljno? A i ja sam se u poslednje vreme namučio sa ovom novom automatikom ali, opet, san je za mene najvažnija stvar, do đavola sa automatima... — On se najednom osvrnuo. — Izvini, da ti, možda, ne čekaš nekog? Možda ja smetam?

— Ma ne... — mrzovoljno reče Redrik. — Prosto sam imao vremena pa sam seo da popijem kafu.

— Dobro, svejedno, neću te ja dugo zadržavati — rekao je Dik i pogledao na sat. — Slušaj, Red, što ne ostaviš sve i dođeš opet u Institut? Znaš da će te tamo uvek primiti. Možeš opet da radiš sa jednim Rusom; nedavno je stigao...

Redrik je odmahnuo glavom.

— Ne — rekao je. — Drugog Kirila nema na svetu... A i nemam više šta da tražim u vašem Institutu. Sad je kod vas sve automatizovano; roboti sami idu u Zonu, verovatno sami i premije uzimaju... A laborantska plata meni nije ni za duvan.

— Ne budi smešan; to bi se dalo srediti — rekao je Nunan.

— A ja ne volim kad mi drugi nešto sređuju — rekao je Redrik. — Oduvek sam sâm sve sređivao, pa ću tako i dalje.

— Uh, što si se uobrazio — rekao je Nunan sa osudom.

— Ništa se ja nisam uobrazio. Ne volim da pazim na svaku paru; to je sve.

— Pa, tu si u pravu — rekao je Nunan rasejano. On ravnodušno pogleda Redrikovu tašnu na trećoj stolici i prevuče prstom preko srebrne pločice sa ugraviranim ćiriličnim slovima. — Tako je:

novac je čoveku potreban zato da ne mora misliti na njega... Poklon od Kirila? — upitao je, pokazujući glavom na tašnu.

— Nasleđe — kratko je odgovorio Redrik.

— A što te nema u «Boržču»? — začudio se Nunan. — Ja tamo ručam svaki dan. Ovde, u «Metropolu», za svaki biftek te tako oderu... Slušaj — rekao je odjednom — a kako ti stojiš sa novcem?

— Hoćeš da ti pozajmim?

— Ne, naprotiv.

— Znači, mislio si ti meni da pozajmiš...

— Imam jedan posao za tebe — rekao je Nunan.

— O, bože! — uzviknuo je Redrik. — Zar i ti?

— A ko još? — odmah je upitao Nunan.

— Ma ima vas mnogo takvih... poslodavaca.

Nunan se nasmejao kao da je tek sad shvatio.

— Ma ne, ovo nije nešto iz tvoje glavne struke.

— Pa šta je onda?

Nunan opet pogleda na sat.

— Znaš šta — rekao je, ustajući. — Dođi danas u «Boržč» na ručak, u dva sata, pa ćemo popričati.

— Ne mogu u dva; neću stići — rekao je Redrik.

— Onda uveče u šest. Može?

— Videću — odgovorio je Redrik i takođe pogledao na sat. Bilo je pet do devet.

Nunan mu mahne rukom i vrati se u svoj «Pežo». Redrik ga je ispratio pogledom, pozvao kelnericu, zamolio kutiju «Laki strajka», platio i, uzevši tašnu, polako krenuo preko ulice prema hotelu. Sunce je već pripeklo, ulica je brzo postajala sparna i Redrik je osetio kako ga oči peku.

Zažmurio je, žaleći što nije imao vremena da bar malo odspava pre ovog važnog posla. I tu ga je uhvatilo.

Nikad mu se to nije desilo van Zone, a i u njoj svega dva-tri puta. Odjednom kao da se našao u nekom drugom svetu. Milioni mirisa odjednom su se obrušili na njega: oštri, slatki, metalni, nežni, opasni, uzbuđujući, ogromni kao zgrade i sitni kao zrnca prašine, grubi kao kamenje za kaldrmu, fini i složeni kao satni mehanizam. Vazduh je postao tvrd, u njemu su se pojavile ivice, površi, rubovi, kao da se napunio ogromnim hrapavim kuglama, glatkim piramidama, gigantskim oštrim kristalima, i kroz sve to on se morao probijati kao kroz mračnu staretinarnicu punu starinskog glomaznog i nakaznog nameštaja... To je trajalo jedan dugačak tren, a kad je otvorio oči, sve je nestalo. Nije to bio drugi svet; njegov, poznati svet okrenuo se prema njemu drugom, nepoznatom stranom, ta strana se ukazala na trenutak i opet nestala pre nego što je on stigao da se snađe...

Neko je zatrubio. Redrik je ubrzao korake, onda je potrčao i zaustavio se tek kod «Metropola». Srce mu je divlje lupalo, stavio je tašnu na asfalt, žurno otvorio kutiju cigareta i zapalio. Duboko je uvlačio dim, dišući kao posle tuče, i dežurni policajac se zaustavio pored njega i zabrinuto upitao:

— Je li sve u redu, mister?

— Da... da — iscedio je iz sebe Redrik i nakašljao se. — Vrućina...

— Možda, da vas otpratim?

Redrik se sagnuo i uzeo tašnu.

— U redu je — rekao je. — Sad sam sasvim dobro, prijatelju. Hvala.

On je brzo krenuo prema ulazu, popeo se uz stepenice i ušao u hol. Ovde je bilo sveže, polumračno, zvuci su odjekivali. Bilo bi najbolje posedeti malo u jednoj od ovih velikih kožnih fotelja, povratiti se, odmoriti se, ali on je i ovako već kasnio. Dopustio je sebi samo da dopuši cigaretu, gledajući ispod poluspuštenih kapaka ljude u holu. Mršavi je već bio tu — nervozno je kopao po časopisima na visokom stalku. Redrik je bacio opušak u pepeljaru i ušao u lift.

Pre nego što je zatvorio vrata za njim se uguraše niski debeljko astmatičnog daha, dobro naparfimisana damica sa namrgođenim dečakom koji je jeo čokoladu i široka starica sa loše obrijanim brkovima. Redrika odguraše u ugao. On zatvori oči, da ne gleda dečaka kojem su niz bradu tekle čokoladne bale, mada mu je lice bilo sveže, čisto, i da ne vidi njegovu mamicu, čije neugledno poprsje je krasila ogrlica od krupnih «crnih kapi» optočenih srebrom, i da ne vidi debeljkove istaknute sklerotične beonjače i zastrašujuće bradavice na podignutom babinom nosu.

Debeljko je hteo da zapali ali ga je baba opomenula i nastavila da ga grdi sve do petog sprata, gde je izišla. I čim se ona iskotrljala debeljko je odmah zapalio sa izgledom čoveka koji je odbranio svoja građanska prava, ali se istog časa zagrcnuo i počeo da kašlje i sopće, pućeći usne kao kamila i ćuškajući Redrika u slabine laktom...

Na osmom spratu Redrik je izišao i uputio se mekim tepihom duž hodnika, osvetljenog blagom svetlošću skrivenih lampi. Ovde je mirisalo na skup duvan, pariske parfeme, blistavu prirodnu kožu nabijenih novčanika, skupe dame od pet stotki za noć, masivne zlatne tabakere — sav onaj kič koji je pratio sloj ljudi koji je živeo od Zone, pio i ždrao, krao i bogatio se od Zone, i sve mu je bilo svejedno, a naročito mu je bilo svejedno šta će biti posle, kad se on dobro naždere i nagrabi, a sve što je bilo u Zoni iziđe napolje i raširi se po svetu. Redrik je bez kucanja otvorio vrata sobe broj osamsto sedamdeset i četiri.

Promukli je sedeo na stolici pored prozora i vršio obred nad skupom cigarom. On je još bio u pidžami, sa mokrom retkom kosom, ali već pažljivo očešljanom na razdeljak, i njegovo podbulo lice nezdrave boje bilo je glatko izbrijano.

— Aha — rekao je on, ne dižući pogled. — Tačnost je vrlina kraljeva. Zdravo, mali moj.

Završio je sa odsecanjem vrha cigare, uzeoje obema rukama, podigao je do nosa i stao je njuškati levo-desno.

— A gde je naš dobri stari Barbridž? — upitao je i podigao oči. Oči su mu bile plave, prozračne, anđeoske.

Redrik je stavio tašnu na kauč, seo i izvadio cigarete.

— Barbridž neće doći — rekao je.

— Dobri stari Barbridž — rekao je Promukli, uzeo cigaru sa dva prsta i oprezno je prineo ustima. — Starom Barbridžu su popustili nervi...

On je sve gledao Redrika nebeskoplavim očima i nije treptao. On nikad nije treptao. Vrata su se malo otvorila i u sobu je šmugnuo Mršavi.

— S kim ste to napolju razgovarali? — upitao je odmah sa praga.

— Dobar dan — ljubazno je rekao Redrik, tresući pepeo na pod.

Mršavi je gurnuo ruke u džepove, prišao, široko stupajući ogromnim stopalima iskošenim prema unutra i stao ispred Redrika.

— Pa stoput smo vam rekli — počeo je prekorno — da nema nikakvih kontakata pre susreta. A šta vi radite?

— Javljam se — rekao je Redrik. — A vi?

Promukli se nasmejao a Mršavi je iznervirano rekao:

— Da, da; dobar dan... — onda je prestao da svrdla Redrika prekornim pogledom i teško seo pored njega na kauč. — Pa ne sme se tako — rekao je. — Razumete? Ne sme se!

— Onda odredite mesto za sastanak negde gde nemam poznanike — rekao je Redrik.

— Dečko je u pravu — primetio je Promukli. — Naš propust... Ko vam je bio taj?

— Ričard Nunan — odgovorio je Redrik. — On je predstavnik nekih firmi koje dostavljaju opremu za Institut. Živi ovde, u hotelu.

— Eto, vidiš, kako je objašnjenje jednostavno — rekao je Promukli Mršavome, uzeo sa stola ogroman upaljač, dizajniran u obliku Statue slobode, sumnjičavo ga pogledao i vratio na sto.

— A gde je Barbridž? — upitao je Mršavi već sasvim opušteno.

— Barbridž je gotov — odgovori Redrik.

Ona dvojica se brzo pogledaše.

— Počivao u miru — rekao je Promukli nesigurko. — Ili, da nije uhapšen?

Neko vreme Redrik nije odgovarao; lagano je uvlačio dimove. Onda je bacio opušak na pod i rekao:

— Ne bojte se, sve je sređeno. U bolnici je.

— Sve je sređeno?! — Mršavi je nervozno skočio i otišao do prozora. — U kojoj bolnici?

— U kojoj treba. Ne bojte se — ponovio je Redrik. — Dajte da pređemo na posao; spava mi se.

— U kojoj tačno bolnici? — ljutito je upitao Mršavi.

— Sve sam vam rekao! — na isti način odgovori Redrik. Uzeo je tašnu. — Hoćemo li danas da obavimo posao ili nećemo?

— Hoćemo, hoćemo, mali moj — pomirljivo je rekao Promukli.

On je sa neočekivanom lakoćom ustao, brzo primakao Redriku stočić, jednim zamahom počistio sa njega gomilu novina i časopisa i seo preko puta, uprevši o kolena ružičaste maljave ruke.

— Da vidimo šta imate — rekao je.

Redrik je otvorio tašnu, izvadio spisak sa cenama i stavio ga na sto pred Promuklog. Ovaj ga je pogledao i noktom pomerio u stranu. Mršavi je preko njegovog ramena iščitavao spisak.

— To vam je račun — rekao je Redrik.

— Vidim — odazvao se Promukli. — Dajte da vidimo robu.

— Prvo pare — rekao je Redrik.

— Kakav vam je to «prsten»? — sumnjičavo je upitao Mršavi, pokazujući prstom u spisak preko ramena Promuklog.

Redrik je ćutao. Držao je otvorenu tašnu na kolenima i netremice gledao u plave anđeoske oči. Promukli se najzad osmehnuo.

— Stvarno ne znam zašto vas tako volim — rekao je. — I još neko kaže da nema ljubavi na prvi pogled! — uzdahnuo je teatralno. — File, prijatelju, kako to oni ovde kažu? Odbroj mu kupusa, pljuni zelembaće... i daj mi već jednom šibice! Vidiš... — zamahao je rukom sa još uvek nezapaljenom cigarom.

Mršavi Fil je progunđao nešto nerazgovetno, bacio mu kutiju i otišao u susednu sobu kroz vrata zastrta teškom zavesom. Čulo se kako on tamo s nekim ljutito govori spominjući mačku u džaku, a Promukli je, zapalivši najzad svoju cigaru, sve gledao pravo u Redrika sa osmehom na tankim bledim usnama i kao da je razmišljao o nečem. Redrik je, sa svoje strane, spustivši bradu na ivicu tašne, takođe zurio u njega i pazio da takođe ne trepće iako mu je pod kapcima gorela vatra i suze su mu izbijale na oči. Onda se Mršavi vratio, bacio na stolić dva svežnja novčanica u bankovnim papirnim omotima i, naduven, seo pored Redrika. Redrik je lenjo pružio ruku po novac, ali ga je Promukli zaustavio pokretom, skinuo one papirne trake sa svežnjeva i stavio ih u džep od pidžame.

— Sad može — rekao je.

Redrik je uzeo novac i, ne brojeći ga, gurnuo u unutrašnje džepove sakoa. Onda je počeo da vadi plen. Radio je to polako, omogućavajući ovoj dvojici da osmotre svaki predmet i pronađu ga na spisku. U sobi je bilo tiho, čulo se samo teško disanje Promuklog i tiho zveckanje iza zavese, kao da je neko u drugoj sobi udarao kašičicom o šolju.

Kad je Redrik najzad zatvorio i zaključao tašnu, Promukli ga je pogledao i upitao:

— A šta je sa glavnim?

— Ništa — odgovorio je Redrik. I dodao: — Zasad.

— Sviđa mi se to «zasad» — prijazno je rekao Promukli. — A tebi, File?

— Zavlačite nas, Šuharte — nezadovoljno je rekao Mršavi. — Dokle ćete nas zavlačiti?

— Takav nam je posao — zavlačenje — rekao je Red. — Posao nam je mutan.

— Pa dobro — rekao je Promukli. — A gde je kamera?

— Au, majku mu! — uzviknuo je Redrik. Obrisao je rukom lice, osećajući kako mu obrazi crvene. — Kriv sam — rekao je. — Zaboravio sam je.

— Tamo? — upitao je Promukli, neodređeno pokazujući cigarom.

— Ne sećam se... Verovatno tamo... — Redrik je zatvorio oči i zabacio se na naslon kauča. — Ne. Ne sećam se.

— Šteta — rekao je Promukli. — Pa jeste li barem videli tu stvar?

— Ma nismo — razdraženo reče Redrik. — U tome i jeste stvar. Uopšte nismo stigli do kaupera.

Barbridž je upao u «pihtije» i ja sam morao odmah nazad sa njim... Da sam je video, sigurno ne bih zaboravio!...

— Hju, pogledaj ovo! — odjednom je uplašeno prošaputao Mršavi. — Šta je ovo?

On je sedeo, pružajući pred sobom kažiprst desne ruke. Oko prsta mu se vrteo onaj beli metalni obruč, a Mršavi ga je gledao, izbečivši oči.

— Nikako se ne zaustavlja! — glasno je rekao Mršavi, gledajući okruglim očima čas prsten, čas Promuklog.

— Kako to misliš — ne zaustavlja se? — oprezno je upitao Promukli i malo se odmakao.

— Stavio sam ga na prst i zavrteo jednom — prosto onako... a on se već čitav minut ne zaustavlja!

Mršavi je odjednom skočio i, držeći ispruženi prst pred sobom, otrčao iza zavese. Obruč se, srebrnasto pobleskujući, ravnomerno obrtao pred njim kao propeler.

— I šta ste nam to doneli? — upitao je Promukli.

— Đavo bi ga znao! — rekao je Redrik. — Pojma nisam imao... Da sam znao — zacenio bih ga mnogo više.

Promukli ga je neko vreme gledao, a onda je ustao i takođe nestao iza zavese. Tamo odmah zabubnjaše glasovi. Redrik je izvadio cigaretu, zapalio, uzeo sa poda neki časopis i stao ga rasejano listati. Časopis je bio pun slika fantastičnih lepotica, ali sad mu je nekako bilo muka od njih. Redrik je bacio časopis i pogledao po sobi tražeći nešto da popije. Onda je iz unutrašnjeg džepa izvadio svežanj novčanica i prebrojao ih. Sve je bilo u redu, ali, da ne bi zaspao, uzeo je da broji i drugi svežanj. Taman kad ga je vraćao u džep, Promukli je ušao u sobu.

— Imate vi sreće, moj dečače — rekao je, sedajući opet preko puta Redrika. — Znate li šta je to perpetuum-mobile?

— Kod nas se to nije učilo u školi — odgovori Redrik.

— Nije ni važno — rekao je Promukli. Izvadio je još jedan svežanj novčanica. — Ovo je cena prvog primerka — rekao je, skidajući traku sa svežnja. — Za svaki sledeći primerak tog vašeg prstena dobićete po dva ovakva. Razumete, moj dečače? Po dva. Ali uz uslov da niko osim nas ne sazna za te prstene. Jesmo li se dogovorili?

Redrik je ćutke stavio svežanj novčanica u džep i ustao.

— Idem — rekao je. — Kad i gde sledeći put?

Promukli je takođe ustao.

— Javićemo vam — rekao je. — Čekajte telefonski poziv svakog petka od devet do devet i trideset. Preneće vam pozdrav od Fila Hjua i ugovoriće sastanak.

Redrik je klimnuo glavom i uputio se ka vratima. Promukli je pošao za njim i stavio mu ruku na rame.

— Hteo bih da shvatite — rekao je — da je sve to lepo i krasno, a ovaj prsten je prosto fantastična stvar, ali pre svega su nam potrebne dve stvari: fotografije i pun kontejner. Donesite nam našu kameru, ali sa snimcima, i naš porculanski kontejner, ali pun, ne prazan, i više nikad nećete morati u Zonu...

Redrik je mrdnuo ramenom i stresao njegovu ruku, a onda je otvorio vrata i izišao. Išao je bez osvrtanja po mekom tepihu i sve osećao na potiljku netremičan pogled plavih anđeoskih očiju.

Nije ni čekao lift; spustio se peške sa osmog sprata.

Izašavši iz «Metropola» uzeo je taksi i uputio se na drugi kraj grada. Šofer mu nije bio poznat, neki novajlija, nosati bubuljičavi klinac, jedan od onih što su poslednjih godina nahrupili u Harmont u potrazi za opasnostima, bogatstvom, slavom, nekakvom novom religijom; nahrupili su ovamo kao lavina i onda ostali tu kao taksisti, konobari, građevinski radnici, izbacivači — pohlepni, netalentovani, mučeni nejasnim žudnjama, svime na svetu nezadovoljni, strašno razočarani i ubeđeni da su ih ovde, opet, obmanuli. Polovina od njih muvala se po gradu mesec-dva, a onda se psujući vraćala kućama, raznoseći svoje veliko razočaranje na sve strane sveta; pojedinci bi postajali stalkeri i brzo bi stradali ne stižući da se snađu i ništa ne razumevši a ostali su provodili večeri po kafanama, tukli se zbog razlika u mišljenju, zbog devojaka i prosto onako, iz pijanstva i obesti, dovodeći na ivicu nerava policiju, komandaturu i starosedeoce.

Bubuljičavom taksisti je bazdelo iz ustiju, oči su mu bile crvene kao u kunića, ali je bio strašno uzbuđen i u vožnji je pričao Redriku kako se jutros u njihovu ulicu vratio pokojnik pravo sa groblja. Vratio se svojoj kući, a kuća mu već ko zna koliko godina zatvorena i prazna, svi su otišli — i njegova ostarela udovica, i ćerka sa mužem i unuci. On sâm je, kažu susedi, umro pre nekih trideset godina, znači, pre Posete, a sad — eto ga nazad. Obišao je oko kuće, počešao se, a onda seo kod ograde i sedi tako. Skupio se narod iz celog kvarta, gledaju i, naravno, plaše se da priđu. Najzad se neko dosetio: provalili su vrata u njegovu kuću, dakle, napravili su mu ulaz. I šta mislite? Ustao on, ušao i pritvorio vrata za sobom. A taksista je morao na posao pa ne zna kako se sve to završilo, zna samo da su nameravali da telefoniraju u Institut, da ga neko pokupi i nosi što dalje odatle.

— Stop — rekao je Redrik. — Stani ovde.

Zavukao je ruku u džep, ali nije imao sitno — morao je da plati jednom od onih novčanica.

Onda je malo stajao pred kapijom, čekajući da taksi ode. Lešinar Barbridž je imao lepu kuću: na sprat, zastakljena terasa sa bilijarskim stolom, dobro održavan vrt, staklena bašta, bela senica među jabukama. I oko svega toga — ukrasna gvozdena ograda, ofarbana svetlozelenom bojom. Redrik je nekoliko puta pritisnuo zvonce, kapija se sa lakom škripom otvorila i on je bez žurbe krenuo peščanim puteljkom sa žbunovima ruža sa obe strane, a na tremu kuće već je čekao Pacov — pogrbljen, crvenocrn, sav ustreptao od želje da bude na usluzi. On se nestrpljivo okrenuo postrance, spustio na stepenik jednu nogu, koja je grčevito tražila oslonac, utvrdio se, počeo spuštati ka donjem stepeniku drugu nogu i pritom sve mahao zdravom rukom prema Redriku: evo, sad ću, sad ću ja...

— Ej, Riđi! — pozvao je iz vrta ženski glas.

Redrik je okrenuo glavu i u zelenilu pored belog umetničkog krova senice ugledao gola pocrnela ramena, jarkocrvene usne, ruku koja maše. Klimnuo je Pacovu, skrenuo sa staze i pravo kroz žbunje ruža, po mekoj zelenoj travi krenuo prema senici.

Na tratini je bila prostrta ogromna crvena asura, a na asuri je sa čašom u ruci sedela Dina Barbridž u gotovo nevidljivom bikiniju; pored nje je ležala knjiga sa šarenim koricama a tu je, u senci pod žbunom, stajala i blistava posuda sa ledom iz koje je virio uzani dugački vrat boce.

— Zdravo, Riđi! — rekla je Dina Barbridž, dižući čašu u znak pozdrava. — A gde mi je tatica?

Opet se uspavao?

Redrik je prišao i, držeći ruku sa tašnom za leđima, stao, gledajući je odozgo. Da, Lešinar je od nekoga u Zoni izmolio stvarno lepu decu. Dina je izgledala savršeno, bez ijedne mane, bez ijednog pogrešnog detalja — sto pedeset funti privlačnog dvadesetogodišnjeg tela — i još smaragdne svetlozelene oči koje sijaju iznutra, i velike vlažne usne i pravilni beli zubi, i crna kosa koja je blistala pod suncem, nemarno prebačena preko jednog ramena do stomaka i bedara, ostavljajući senke među gotovo golim grudima. On je stajao nad njom i otvoreno je razgledao, a ona ga je gledala odozdo, osmehivala se sa razumevanjem, a onda prinela čašu usnama i ispila nekoliko gutljaja.

— Hoćeš? — upitala je, oblizujući usne i, sačekavši taman toliko da dvosmislenost pitanja dopre do njega, pružila mu čašu.

On se okrenuo od nje, pogledao i, pronašavši u senci stolicu na sklapanje, seo i ispružio noge.

— Barbridž je u bolnici — rekao je. — Moraće da mu odseku noge.

Osmehujući se i dalje, ona ga je gledala jednim okom, drugo joj je sakrio gust pramen kose, padajući na rame, i samo joj je osmeh postao nepokretan — šećerne razvučene usne na pocrnelom licu. Onda je mahinalno zaljuljala čašu, kao da osluškuje zveckanje kocki leda o unutrašnjost, i upitala:

— Obe?

— Obe. Možda do kolena, a možda i iznad.

Ona je spustila čašu i sklonila kosu s lica. Nije se više osmehivala.

— Šteta — rekla je. — I ti si ga, znači...

Upravo njoj, Dini Barbridž, mogao bi detaljno da ispriča kako se sve to desilo. Mogao bi joj ispričati kako se vraćao do kola, držeći spreman bokser, i kako ga je Barbridž molio — ne za sebe, već za decu, za nju i Arčija, kako je obećavao Zlatnu kuglu. Ali nije ništa pričao. Ćutke je zavukao ruku u unutrašnji džep, izvadio svežanj novčanica i bacio ga na crvenu asuru, pored njenih golih nogu. Novčanice su se u padu raširile kao šarena lepeza. Dina ih je uzela nekoliko i počela ih rasejano gledati, kao da vidi takvu stvar prvi put i nije puno zainteresovana.

— Poslednja isplata, znači — rekla je.

Redrik se nagnuo sa stolice, ispružio se do posude sa ledom i, izvadivši bocu, pogledao etiketu. Niz tamno staklo su tekle kapi vode i Redrik je odmaknuo bocu da ne pokvasi pantalone.

Nije voleo ovaj skup viski, ali sad se moglo popiti i to. Već je hteo da povuče pravo iz boce kad ga zaustaviše nejasni protestni zvuci iza leđa. Osvrnuo se i video kako preko tratine, mučno pomerajući iskrivljene noge, iz sve snage žuri Pacov i obema rukama drži pred sobom visoku čašu sa prozirnim napitkom. Od napora mu je znoj curio niz tamnocrveno lice, oči nalivene krvlju samo što nisu iskočile iz duplji i, videći da ga je Redrik spazio, on je opet gotovo očajnički pružio prema njemu čašu i opet je zastenjao, zacvileo, široko razjapljujući bezuba usta.

— Čekam, čekam — rekao je Redrik i vratio bocu sa viskijem u led.

Pacov se najzad doteturao, dao čašu Redriku i sa plašljivom familijarnošću potapšao ga po ramenu rukom nalik kleštima.

— Hvala, Diksone — ozbiljno je rekao Redrik. — To je baš ono, što mi je sad potrebno. Ti si, kao i uvek, na visini, Diksone.

I dok je Dikson smeteno i srećno klimao glavom i grčevito se udarao zdravom rukom po bedru, Redrik je svečano podigao čašu, klimnuo mu i ispio polovinu. Onda je pogledao Dinu Barbridž.

— Hoćeš? — upitao je, pokazujući na čašu.

Ona ne odgovori. Presavila je novčanicu napola, onda još jednom, pa još jednom.

— Ne brini se — rekao je on. — Nećete umreti od gladi. Tvoj tatica...

Ona ga prekide:

— I ti si ga, znači, vratio — rekla je. Nije to bilo pitanje, bila je tvrdnja. — Nosio si ga, idiote jedan, kroz celu zonu, budalo riđa, vukao si na leđima to đubre, naivčino. Propustio si takvu priliku...

On ju je gledao, zaboravivši na piće, a ona je ustala, prišla, gazeći rasute novčanice, i stala ispred njega, uprevši stisnute pesnice u glatke bokove, zaklonivši čitav svet svojim fantastičnim telom koje je mirisalo na parfeme i slatki znoj.

— Pa on je sve vas, budale, vrteo oko malog prsta... Sačekaj samo, još će on igrati po vašim kostima i lobanjama, još će on vama pokazati bratsku ljubav i milosrđe! — ona je već gotovo vikala. — Sigurno ti je obećao Zlatnu kuglu, je l’ da? I mapu, i zamke?... Budalo! Kretenu! Po tvojoj riđoj njuški vidim da ti je obećao... Sačekaj samo, daće ti on još mapu; spasi, gospode, glupavu dušu riđeg idiota Šuharta...

Onda je on lagano ustao, zamahnuo i zalepio joj šamar, i ona je naglo umukla, spustila se na travu kao podsečena i sakrila lice u dlanove.

— Budalo... riđa... — govorila je nerazgovetno. — Takvu priliku si propustio... Takvu priliku...

Redrik je, gledajući je odozgo, ispio svoje piće i, ne osvrćući se, pružio čašu Pacovu. Ovde nije bilo više šta da se govori. Dobru je decu izmolio sebi Lešinar Barbridž u Zoni! Zahvalnu!

Izišao je na ulicu, uzeo taksi i rekao taksisti da vozi u «Boržč». Trebalo je okončati sve poslove, spavalo mu se neizdrživo, pred očima mu se sve rasplinjavalo i on je čak i zaspao, naslonivši se na tašnu, i probudio se tek kad ga je šofer prodrmao za rame:

— Stigli smo, mister...

— Gde smo? — upitao je Redrik, sanjivo se osvrćući. — Rekao sam ti da voziš u banku...

— Niste, mister — šofer se iscerio. — Rekli ste u «Boržč». Eto vam «Boržča».

— U redu — ljutito je progunđao Redrik. — Sanjao sam nešto...

Platio je i izišao, s mukom pokrećući ukočene noge. Asfalt je već omekšao pod suncem, već je bila vrućina. Redrik je osetio da je sav mokar, u ustima mu je bio odvratan ukus a oči su mu suzile. Pre nego što će ući pogledao je unaokolo. Ulica pred «Boržčem» je, kao i uvek u to vreme, bila pusta. Ustanove preko puta još nisu počele da rade a i «Boržč» je, zapravo, bio zatvoren, ali Ernest je već bio na položaju — brisao je čaše i mrko gledao iza šanka u trojicu nekakvih tipova koji su za stolom u uglu ispijali pivo. Sa ostalih stolova još nisu bile skinute preokrenute stolice, nepoznati crnac u beloj bluzi ribao je pod četkom, još jedan crnac nosio je gajbe piva iza Ernesta.

Redrik je prišao šanku, stavio na njega tašnu i pozdravio Ernesta. Ovaj je u odgovor progunđao nešto nerazgovetno.

— Sipaj mi pivo — rekao je Redrik i grčevito zevnuo.

Ernest je tresnuo o šank praznu kriglu, izvadio iz frižidera flašu, otvorio je i nadneo nad kriglu. Redrik je, zaklanjajući dlanom usta, gledao u njegovu ruku. Ernestu je ruka drhtala. Grlić flaše je nekoliko puta zvecnuo o ivicu krigle. Redrik pogleda Ernesta u lice. Teški očni kapci bili su spušteni, mala usta iskrivljena, obrazi su mlohavo visili. Crnac je ribao pod ispod samih Redrikovih nogu, tipovi u uglu su strasno i ljutito raspravljali o trkama, crnac koji je slagao gajbe gurnuo je Ernesta zadnjicom tako da se ovaj zaneo. Crnac je počeo mrmljati izvinjenja. Ernest je prigušenim glasom upitao:

— Jesi li doneo?

— Šta jesam li doneo? — Redrik se osvrnuo.

Jedan od tipova se lenjo podigao iza stočića, pošao prema izlazu i zaustavio se u vratima, pušeći cigaretu.

— Idemo da popričamo — rekao je Ernest.

Crnac sa četkom za ribanje sada je takođe stajao između Redrika i vrata. Krupan crnac, nalik Imalinu samo dvaput širi.

— Idemo — rekao je Redrik i uzeo tašnu. Sanjivost ga je sasvim napustila.

Redrik je zašao iza šanka i progurao se pored crnca sa gajbama piva. Ovaj je, očigledno, prignječio prst i sad ga je držao u ustima, gledajući Redrika ispod oka. Takođe veoma snažan crnac, sa slomljenim nosem i širokim ušima. Ernest je otišao u zadnju sobu i Redrik ga je pratio, zato što su sad već sva trojica tipova stajali pred vratima a crnac sa četkom stajao je kod pomičnog zida iza kojeg je bio magacin.

U zadnjoj sobi Ernest se povukao ustranu i, pogrbljen, seo na stolicu uza zid, a iza stola se podigao kapetan Kvoterblad, žutog lica i nesrećnog izgleda, i još se odnekud sleva pojavio ogromni OUN-ovac sa šlemom na glavi, spustio ruke na Redrikove bokove i opipao mu džepove. Kod desnog džepa se zadržao, izvukao bokser i lagano gurnuo Redrika prema kapetanu. Redrik je prišao stolu i stavio tašnu pred kapetana Kvoterblada.

— Šta si mi ovo namestio? — okrenuo se Redrik Ernestu.

Ernest ga je mrzovoljno pogledao i slegnuo jednim ramenom. Sve je bilo jasno. U vratima su već stajali, osmehujući se, oba crnca i vrata su bila potpuno zagrađena, a prozor je bio zatvoren i spolja snabdeven jakim rešetkama.

Kriveći sa odvratnošću lice, kapetan Kvoterblad je obema rukama kopao po tašni i stavljao na sto sledeće: «prazne kutije» — dva komada, «baterije» — devet komada, «crne kapi» raznih veličina — šesnaest komada u polietilenskom paketu, odlično očuvane «spužve» — dva komada, «gaziranu glinu»

— jedna konzerva...

— Imate li nešto u džepovima? — tih je izgovorio kapetan. — Izvadite i stavite na sto.

— Gadovi — rekao je Redrik. — Đubrad!

Zavukao je ruku u unutrašnji džep i bacio na sto svežanj novčanica. Novčanice se razleteše na sve strane.

— Oho! — uzviknuo je kapetan. — Ima li još?

— Smrdljivi pacovi! — proderao se Redrik, uzeo iz džepa i drugi svežanj i bacio ga sebi pod noge. — Na! Žderite!

— Vrlo interesantno — mirno je rekao kapetan Kvoterblad. — A sad pokupi sve to.

— Pazi da neću — rekao je Redrik, stavljajući ruke iza leđa. — Pokupiće tvoje gorile! Pokupi ih sâm!

— Pokupi taj novac, stalkeru — ne povisujući glas rekao je kapetan Kvoterblad, naslonivši se pesnicama na sto i nagnuvši se napred.

Nekoliko sekundi gledali su ćutke jedan drugog u oči, a onda je Redrik, mrmljajući psovke, čučnuo i stao nerado da skuplja novčanice. Crnci iza njega su se nasmejali a i OUN-ovac se zlurado nacerio.

— Šta se ceriš! — reče mu Redrik. — Balavče!

On je već puzao na kolenima, skupljajući novčanice jednu po jednu i sve više se primičući metalnoj alci koja je spokojno čekala u rupi i parketu ispunjenoj prljavštinom i okrećući se tako da mu bude što zgodnije; nastavio je da uzvikuje najprljavije psovke, one koje je znao i one koje je tog časa izmišljao, a kada je došao trenutak, zaćutao je, zgrabio alku, povukao iz sve snage i vratanca u podu još nisu stigla da padnu na drugu stranu a on je već zaronio glavom nadole, pružajući ruke napred u vlažnu, hladnu tamu vinskog podruma.

Pao je na ruke, prebacio se preko glave, skočio i pojurio, pognut, ništa ne videći, oslanjajući se na pamćenje i na sreću, uskim prolazom između naslaganih sanduka, u trku rušeći te sanduke i slušajući kako oni sa treskom i razbijanjem stakla padaju iza njega u prolaz. Poklizavajući se, ustrčao je uz nevidljive stepenice, čitavim telom bacio se na vrata od zarđalog lima, izbio ih i našao se u Ernestovoj garaži. Sav se tresao i teško je disao, pred očima su mu plesale krvave mrlje, srce kao da mu je mahnito kucalo u samom grlu, ali on se nije zaustavljao ni na trenutak. Odmah se bacio u najdalji ugao i, ranjavajući ruke, počeo razgrtati gomilu starudije pod kojom je u zidu garaže bilo nekoliko izvaljenih dasaka. Onda je legao na stomak i propuzao kroz taj otvor, slušajući kako nešto puca u njegovom sakou, i, našavši se u sasvim uzanom dvorištu, čučnuo među kontejnerima za smeće, skinuo sako, strgnuo i bacio kravatu, brzo se pogledao, otresao pantalone, ispravio se i, protrčavši kroz dvorište, zaronio u nizak uzan tunel koji je vodio u isto takvo susedno dvorište. U trku je oslušnuo, ali zasad još nije bilo zavijanja policijskih sirena i on je potrčao još brže, plašeći decu koja su se igrala, provlačeći se ispod rublja na konopcima i kroz otvore u trulim tarabama, nastojeći da se što pre izvuče iz tog kvarta, dok kapetan Kvoterblad nije pozvao dovoljno ljudi da ga opkole. On je odlično poznavao ovaj deo grada. U ovim dvorištima, podrumima, napuštenim perionicama, šupama za ugalj on se igrao još kao dečak, svugde je tu imao poznanike pa i prijatelje i u drugim okolnostima je mogao ostati ovde i kriti se bar nedelju dana, ali nije on zato izvršio ovo drsko begstvo ispred nosa kapetana Kvoterblada, zaradivši tako dvanaest meseci više.

Imao je sreće. Sedmom ulicom se bučno kretala povorka ko zna koje po redu lige — dvestotinak ljudi isto tako raščupanih i neurednih kao on sam, čak i gorih, kao da su se svi oni baš maločas provlačili kroz rupe u ogradama, rušili na sebe kante sa smećem, a još prethodno i proveli burnu noć u šupama za ugalj. Istrčao je iz kapije, iz zaleta se urezao u tu gomilu i ukoso, gurajući se, gazeći ljude po nogama, dobijajući udarce i vraćajući ih, probio se na drugu stranu ulice i opet utrčao u kapiju i to baš onog trenutka kada se negde napred začuo poznati odvratni zvuk policijskih sirena, a povorka se zaustavila zbijajući se kao harmonika. Ali sad je on već bio u drugom kvartu i kapetan Kvoterblad nije mogao znati u kojem.

Stigao je do svoje garaže sa strane skladišta tehničke robe i morao je da sačeka neko vreme dok su radnici tovarili u kamion ogromne kartonske kutije sa televizorima. Sakrio se u škrtom žbunju jorgovana pred slepim zidom susedne zgrade, povratio dah i ispušio cigaretu. Pušio je žudno, čučnuvši, leđima oslonjen na hrapavi malter brandmauera,[3] s vremena na vreme prislanjajući ruku uz obraz kako bi smirio nervni tik, i mislio, mislio, a kad se kamion sa radnicima odvezao, nasmejao se i tiho rekao za njim: «Hvala vam, momci, zaustavili ste budalu... Dali ste mi vremena da razmislim». Od tog trenutka počeo je da postupa brzo ali bez žurbe, spretno i promišljeno kao da se nalazi u Zoni.

Ušao je u svoju garažu kroz tajni prolaz, bešumno sklonio staro sedište, zavukao ruku u korpu, oprezno izvadio iz ranca zavežljaj i stavio ga pod mišku. Zatim je skinuo sa eksera staru izlizanu kožnu jaknu, našao u ćošku umašćeni kačket i obema rukama navukao ga do samih očiju.

Kroz otvore u kapiji u polumrak garaže prodirale su uske trake sunčeve svetlosti pune blistavih zrnaca prašine, u dvorištu su veselo vikala deca i, već spreman da iziđe, Redrik je prepoznao ćerkin glas. Onda se približio najvećem otvoru i neko vreme gledao kako Majmunčica, sa dva lumbalona u ruci, trči oko nove ljuljaške, a tri starice susetke sa pletivom u krilu sede na klupi u blizini i gledaju je namršteno. Razmenjuju svoja prljava mišljenja, matore veštice. A deca — ništa, igraju se sa njom normalno, nije im on uzalud podilazio koliko god je umeo — napravio im je drven ormarić, kućicu za lutke, ljuljašku... pa i onu klupu na kojoj sede matore veštice takođe je on napravio. «Dobro» — rekao je za sebe, odvojio se od pukotine u kapiji, poslednji put osmotrio garažu i provukao se kroz tajni prolaz.

Na jugozapadnoj periferiji grada, pored napuštene benzinske pumpe na kraju Rudarske ulice, bila je telefonska kućica. Bogzna ko se sad služio tim telefonom — okolo su bile samo napuštene kuće a dalje, prema jugu, pružala se pustara bivše gradske deponije. Redrik je seo u senci kućice na zemlju i zavukao ruku u rupu ispod nje. Napipao je prljavi zamašćeni papir i dršku pištolja zavijenog u taj papir; pocinčana kutija sa mecima takođe je bila na mestu, i vrećica sa «narukvicama», i stari novčanik sa falsifikovanim dokumentima — skrovište je bilo u redu. Onda je skinuo jaknu i kačket i uzeo zavežljaj ispod pazuha. Neko vreme je sedeo, odmeravajući na dlanu porculanski kontejner koji je nosio neumoljivu i groznu smrt. Onda je osetio kako mu nervni tik opet trza obraz.

— Šuharte — promrmljao je, ne čujući svoj glas. — Šta radiš to, ludače? Budalo, pa oni će nas ovim sve podaviti... — Pritisnuo je dlanom obraz ali mu nije pomoglo. — Prokleti bili — rekao je za radnike koji su tovarili televizore u kamion. — Našli ste mi se na putu... Hteo sam da bacim ovo natrag u zonu i da se pokupim odavde...

Pogledao je naokolo sa bolom u grudima. Nad ispucalim asfaltom je treperio vreli vazduh, prozori kućâ bili su zakucani daskama, pustarom se kovitlala prašina. Bio je sâm.

— Dobro — rekao je, rešen. — Svako za sebe, samo je bog za sve. Biće mi dovoljno za ceo život.

Žurno, da se ne bi opet predomislio, stavio je kontejner u kačket a kačket zamotao u jaknu.

Zatim je kleknuo i, navalivši se, lako nakrenuo telefonsku govornicu. Debeli zavežljaj je pao na dno jame ispod govornice i još je ostalo dosta slobodnog mesta. Oprezno je spustio govornicu, probao da je zaljulja obema rukama i ustao, otresajući dlanove.

— I gotovo — rekao je. — I ništa više.

Ušao je u vrelu unutrašnjost staklene kućice, stavio novčić i okrenuo broj.

— Guta — rekao je — samo nemoj ništa da brineš; opet su me uhvatili. — Čuo je kako je ona grčevito uzdahnula i žurno nastavio: — Ma nije ništa strašno, najviše šest do osam meseci, sa dozvoljenim posetama... proći će to. A bez novca nećeš ostati, poslaće ti novac... — Ona je ćutala. — Sutra će te pozvati u komandaturu, pa ćemo se tamo videti. Dovedi Majmunčicu.

— Hoće li pretresati stan? — upitala je muklo.

— Pa i ako budu — neće ništa naći. Ništa, drži se sad. Udala si se za stalkera, pa sad nemoj da se žališ. Pa, do sutra. Vodi računa — nisam te zvao. Ljubim te.

Naglo je spustio slušalicu i nekoliko trenutaka stajao žmureći i stežući zube tako da mu je zujalo u ušima. Onda je opet ubacio novčić i okrenuo drugi broj.

— Slušam vas — rekao je Promukli.

— Šuhart — rekao je Redrik. — Slušajte pažljivo i ne prekidajte...

— Šuhart? — veoma prirodno začudio se Promukli. — Koji Šuhart?

— Ne prekidajte me, kažem! Ulovili su me, pobegao sam a sad idem da se predam. Dobiću dve i po do tri godine. Žena će mi ostati bez para. Pobrinućete se za nju; ništa ne sme da joj nedostaje, jasno? Je li vam jasno, pitam?

— Nastavite — rekao je Promukli.

— Blizu onog mesta gde smo se prvi put sreli ima jedna telefonska govornica. Jedna jedina, nećete pogrešiti. Kontejner je ispod nje. Ako hoćete — uzmite ga, ako nećete — nemojte, ali moja žena mora biti obezbeđena. Nas dvojica ćemo još mnogo raditi zajedno. A ako se vratim i vidim da ste igrali prljavo... Ne savetujem vam prljavu igru. Jasno?

— Razumeo sam — rekao je Promukli. — Hvala. — Onda je, lako oklevajući, upitao: — Treba li vam advokat?

— Ne — odgovorio je Redrik. — Sve pare — mojoj ženi. Zdravo.

Okačio je slušalicu, osvrnuo se, zavukao ruke duboko u džepove pantalona i polako se uputio rudarskom ulicom između praznih, napuštenih kuća.