Piknik pored puta

IV Redrik Šuhart, 31 godina.

Tokom noći se toplota izgubila, a pred zoru je u dolini postalo već sasvim hladno. Išli su pružnim nasipom, gazeći po istrunulim pragovima između zarđalih šina, i Redrik je gledao kako na kožnoj jakni Artura Barbridža blistaju kapi zgusnute magle. Momak je koračao lako i veselo, kao da za njima nije bila teška i naporna noć od koje je još i sad podrhtavala svaka žilica, dva jeziva sata na mokrom vrhu golog brežuljka, koje su proveli u mučnom polusnu, priljubivši se leđima jedan uz drugog radi topline i čekajući da otpuzi bujica «zelenila» koja je tekla s obe strane brežuljka i gubila se u jaruzi.

Sa obe strane nasipa bila je niska gusta magla. Povremeno je naletala na šine teškim sivim pramenovima, i tada su hodali u do kolena kovitlavoj magli. Zaudarala je mokra rđa a zdesna, iz močvare, dopirao je i smrad truleži. Ništa osim magle nije se videlo, ali Redrik je znao da se s obe strane pružaju niski brežuljci sa nakupinama stenja, a iza njih u magli kriju se planine. I još je znao da će, kad iziđe sunce i nestane magle, negde levo ugledati ostatke srušenog helikoptera, a napred na pruzi vagonete, i tek tada će početi pravi posao.

Redrik je u hodu zavukao ruku između leđa i ranca i zabacio ranac naviše, da mu ivica balona sa helijumom ne žulja leđa. Teško je to đubre, kako ću sa njim da puzim? Kilometar i po četveronoške... Dobro, stalkeru, ne kukaj, znao si kako će biti. Na kraju puta čeka te pola miliona — vredi da se oznojiš. Pola miliona nije mala stvar, a? Đavola ću im dati za manje od pola miliona. I đavola ću dati Lešinaru više od trideset hiljada. A ovom klincu... njemu — ništa. Ako je matori nitkov govorio istinu, onda za klinca neće biti ništa.

Ponovo je pogledao u Arturova leđa i neko vreme škiljeći posmatrao kako ovaj lako korača preko dva praga odjednom, visok, širokih ramena a uzanih bokova, i duga crna kosa, kao u njegove sestre, poskakuje u ritmu koraka. Sam je tražio da ide, mrzovoljno je mislio Redrik. Sâm. I šta je tako zapeo? Gotovo da je zaplakao, suze su mu bile u očima... «Povedite me, mister Šuharte! Razni su me već zvali da idem sa njima, ali oni nisu nizašta, hteo bih samo sa vama. Išao bih sa ocem... ali kad on više ne može.» Redrik je naporom volje prekinuo sećanje na to. Mučno mu je bilo da razmišlja o tome i možda je zato počeo da misli o Arturovoj sestri. Prosto neverovatno: takva lepotica, a u stvari — lutka, prazna kutija, a ne žena. Kao, sećao se, dugmad na majčinoj bluzi — ćilibarska, poluprozirna, zlatasta, prosto poželiš da ih uzmeš u usta i sisaš u očekivanju nekakve izvanredne slatkoće, i on ih je uzimao u usta i sisao, i svaki put bi se strašno razočarao, i svaki put bi zatim zaboravio na to razočaranje, čak ne da je zaboravljao, nego je odbijao da veruje sopstvenom pamćenju čim bi ih samo ponovo ugledao.

A možda ga je njegov stari smišljeno poslao, pomislio je za Artura. Eno, lepo mu se ocrtava pištolj u zadnjem džepu... Ali, teško da je tako. Lešinar mene dobro zna. Zna da sa mnom nema šale.

Da sam gadan u Zoni. Ne, to je glupost. Nije on prvi koji me je molio i plakao; neki su me na kolenima preklinjali... A pištolje svi oni nose sa sobom prvi put. Prvi i poslednji. Zar će mu zaista biti poslednji put? Da, biće. Ako je njegov tatica u pravu, biće mu poslednji put. E, da; kad bi njegov tatica znao za njegovu nameru da ide u Zonu, prebio bi ga onim svojim protezama, sinčića svog od Zone izmoljenog... Redrik odjednom oseti da ispred njih ima nešto, i to nedaleko, na trideset— četrdeset metara.

— Stoj — rekao je Arturu.

Momak je poslušno stao u mestu. Refleksi su mu bili odlični — prosto se ukočio sa podignutom nogom, a zatim ju je oprezno i polako spustio na zemlju. Redrik stade pored njega.

Pruga se ovde primetno spuštala i potpuno nestajala u magli. A tamo, u magli, nečeg je bilo. Nešto veliko i nepokretno. I bezopasno. Redrik je oprezno onjušio vazduh. Da. Bezopasno je.

— Idemo — rekao je tiho, sačekao da Artur krene i pošao za njim. Krajem oka je video Arturovo lice, njegov pravilni profil, čistu kožu obraza i odlučno stisnute usne pod brcima koji su se tek formirali.

Zašli su u maglu do pojasa, onda do vrata, a posle još nekoliko sekundi pred njima se pojavio prvi vagonet.

— Dobro — rekao je Redrik i počeo svlačiti ranac. — Sedi gde stojiš. Pauza.

Artur mu je pomogao da skine ranac, a onda su seli jedan pored drugog na zarđalu šinu.

Redrik je otvorio jedan od pregradaka ranca, izvadio zamotuljak sa hranom, termos sa kafom i, dok je Artur vadio iz zamotuljka sendviče i postavljao ih na ranac, izvukao je iz unutrašnjeg džepa pljosku, odvio čep i, zatvorivši oči, popio nekoliko malih gutljaja.

— Hoćeš malo? — ponudio je Arturu. — Za hrabrost.

Artur je uvređeno odmahnuo glavom.

— Za hrabrost mi to ne treba, mister Šuharte — rekao je. — Radije ću kafu, ako dozvoljavate.

Ovde je baš mokro, zar ne?

— Jeste — složio se Redrik. Vratio je pljosku u džep, odabrao sendvič i počeo da jede. — Kad se magla raziđe videćeš da je svud okolo prava močvara. Ranije se ovuda nije moglo proći od komaraca...

Ućutao je i sipao sebi kafu. Kafa je bila vruća, jaka i slatka: sad mu je prijala čak bolje nego konjak. Kafa ga je podsetila na dom i na Gutu. Na Gutu u kućnoj haljini, tek ustalu iz kreveta, sa utisnutim tragom od jastuka na licu. Kog đavola sam ulazio u ovo, pomislio je. Pola miliona... A šta će mi tih pola miliona? Da neću i ja da kupim restoran za te pare? Pare su čoveku potrebne da ne bi mislio na njih. To je tačno. Dobro je to Dik rekao. Imam svoju kuću, imam svoj vrt, bez posla u Harmontu ne mogu da ostanem... Navukao me lešinar kô budalu...

— Mister Šuharte — odjednom se javio Artur, gledajući ustranu. — Vi stvarno mislite da ta stvar ispunjava želje?

— Koješta! — rasejano je odgovorio Redrik i ukočio se sa šoljicom podignutom do ustiju. — A otkud ti znaš po koju stvar mi idemo?

Artur se zbunjeno nasmejao, provukao rukom kroz kosu i odgovorio:

— Pa eto, dosetio sam se!... Već i ne znam, šta me je navelo na tu misao... Pa, kao prvo, ranije je otac sve vreme govorio o toj Zlatnoj kugli, a u poslednje vreme je prestao i počeo često da navraća do vas, a meni je jasno da vi niste nikakvi prijatelji, šta god otac govorio o tome... A onda, postao je nekako čudan u poslednje vreme... — Artur se opet nasmejao i zavrteo glavom, sećajući se nečeg. — A sve sam shvatio kad sam vas obojicu video kako isprobavate izvan grada ovaj mali dirižabl... — potapšao je dlanom po rancu, gde je bio spremljen mali dirižabl. — Iskreno govoreći, pratio sam vas tada i kad sam video kako podižete vreću sa kamenjem i vučete je nad zemljom, sve mi je bilo jasno. Koliko ja znam, u Zoni nije ostalo više ništa teško osim Zlatne kugle. — Artur je zagrizao sendvič, počeo da žvaće i zamišljeno rekao punih ustiju: — Ne znam samo, kako ćete je zakačiti, ona je sigurno glatka...

Redrik ga je gledao preko šolje i razmišljao koliko se oni, otac i sin, razlikuju. Nisu imali ništa zajedničko. Ni lice, ni glas, ni dušu. Lešinarev glas je promukao, neprijatan, podlački nekako, ali kada je govorio o ovome nije ga se moglo ne slušati. «Riđi — govorio je on tada, nagnuvši se preko stola — pa ostali smo samo nas dvojica, a na dvojicu dve noge i obe su tvoje... Kome da poverim, ako ne tebi? Pa to je, možda, ono najvrednije što postoji u Zoni! Neću valjda da je ostavim onim čistuncima sa njihovim automatima! Pa ja sam je našao, ja! Koliko naših je tamo usput stradalo! A našao sam je ja! Čuvao sam je za sebe; istina. Ni sad je nikom ne bih dao ali, kao što vidiš, sad više ne mogu do nje... Osim tebe — nikome je ne bih dao! Koliko žutokljunaca sam vodio sa sobom, celu školu stalkera sam otvorio, ali ne mogu oni, nisu za to... Dobro, ne moraš ti da veruješ u nju. Ti uzmi novac. Meni daj koliko hoćeš; znam da me nećeš prevariti... A ja ću, možda, vratiti noge! Noge bih mogao da vratim, razumeš?! Zona mi je uzela noge — možda će mi ih ona i vratiti...»

— Šta? — upitao je Redrik, trgnuvši se.

— Upitao sam, mogu li da zapalim jednu?

— Da — odgovorio je Redrik. — Zapali, zapali... I ja ću.

Iskapio je šolju, izvadio je cigaretu i, gnječeći je među prstima, zagledao se u maglu koja se razilazila. Budala, pomislio je. Načisto je poludeo. Noge da mu vrati Zona...

Od svih tih razgovora nakupio mu se na duši nekakav talog. I sa vremenom nije iščezavao, nego se sve skupljao i rastao. Redrik nije mogao da shvati šta je to i smetalo mu je, kao da se nečim zarazio od Lešinara, ali ne nekom gadošću, već naprotiv... Snagom, šta li? Ne, nije to bila snaga. Pa šta je onda? Dobro, rekao je sebi. Hajde ovako: pretpostavićemo da ja uopšte nisam došao ovamo.

Sasvim sam se već spremio, uzeo ranac, i onda se nešto desilo... uhapsili me, na primer. Da li bi to bilo loše? Naravno da bi bilo. A zašto? Zato što bih izgubio novac? Ne, nije stvar u novcu... Zato što bi to blago inače palo u ruke onih gadova, Promuklom i Mršavom? U tome već ima nešto. Loše se osećam pri pomisli na to. A s druge strane, šta me se to tiče? Svejedno će na kraju sve njima pasti u ruke...

— Br-r-r... — Artur se stresao. — Probija do kosti. Mister Šuharte, mogu li sad dobiti jedan gutljaj?

Redrik ćutke izvadi pljosku i pruži mu je. A nisam otprve pristao, pomislio je. Dvadeset puta sam rekao Lešinaru da se nosi, a dvadeset prvi put sam ipak pristao. Nekako više nisam mogao. I poslednji naš razgovor je ispao svim kratak i poslovan. «Zdravo, Riđi. Doneo sam ti mapu. Možda, ipak, da pogledaš?» Ja ga pogledah u oči, a oči su mu kao gnojni čirevi — žute sa crnom tačkom, i ja rekoh: «Daj». I gotovo. Sećam se da sam tada bio pijan, cele nedelje sam pio, na duši mi je bilo odvratno... Ah, do đavola, sad je svejedno! Krenuo sam i gotovo. Zašto me to toliko muči? Da se nisam uplašio?...

Trgnuo se. Dugačak škripavi jecaj iznenada dopre do njih iz magle. Redrik je skočio kao oparen, a za njim i Artur. Ali već je opet zavladala tišina, čuo se samo šljunak koji se niz nasip otkotrljao ispod njihovih nogu.

— To mora da se ruda slegla — neuvereno, s naporom izgovarajući reči, prošaputao je Artur. — Vagoneti sa rudom... stoje tu dugo.

Redrik je gledao pravo pred sebe i ništa nije video. Setio se. Bilo je to noću. Probudio se od istog ovakvog zvuka, jezivog i dugačkog, premirući kao u snu. Ali nije bio san. To se tako oglasila Majmunčica sedeći na svom krevetu pored prozora. Guta se takođe probudila i ščepala Redrika za ruku, on je osećao njeno golo rame koje se u trenutku prekrilo znojem, i tako su ležali i slušali, a kad je Majmunčica zaćutala i legla, on je sačekao još malo a onda ustao, spustio se u kuhinju i odjednom popio pola flaše konjaka. Od te noći je počeo da pije.

— Ruda — govorio je Artur. — Ona se tako sleže sa vremenom. Od vlage, od erozije, iz raznih drugih razloga...

Redrik pogleda Arturovo prebledelo lice i opet sede. Cigareta mu je ispala iz ruke; on zapali novu. Artur je stajao još malo, bojažljivo gledajući okolo, a onda je i on seo pa rekao:

— Znam da se priča, da u Zoni neko živi. Neki ljudi. Ne došljaci, nego baš ljudi. Navodno ih je Poseta zatekla ovde, i oni su mutirali... prilagodili su se na nove životne uslove. Jeste li čuli nešto o tome, mister Šuharte?

— Jesam — odgovorio je Redrik. — Ali oni ne žive ovde. Žive u planinama, na severozapadu.

Nekakvi stočari.

Sad znam čime me je Lešinar zarazio, pomislio je. Zarazio me je svojim ludilom. Eto, zašto sam došao ovamo. Eto šta mi je potrebno... Neko čudno i novo osećanje polako ga je ispunilo. A znao je, da to osećanje zapravo uopšte nije novo, odavno se već ono ugnezdilo negde u njemu, ali tek sad ga je postao svestan i stvari su došle na svoje mesto. I ono, što mu se ranije činilo glupošću, ludačkim buncanjem podetinjenog starca, preobratilo se sada u jedinu njegovu nadu, jedini smisao života, zato što je tek sad shvatio: jedino što mu je još ostalo na svetu, jedino radi čega je živeo poslednjih meseci, bila je nada u čudo. On je, budala, odbacivao tu nadu, gazio ju je, podsmevao joj se, propijao ju je, zato što je tako naučio, zato što nikad u životu, od detinjstva, nije mogao da računa ni na koga osim na sebe samog, i zato što mu se od detinjstva to oslanjanje na sebe samog ogledalo u količini zelembaća koje bi uspevao da ugrabi, iščupa, istrgne od ravnodušnog haosa koji ga je okruživao. Tako je bilo oduvek i tako bi bilo i dalje, da se nije najzad našao u takvoj jami iz koje ga ne mogu izvući nikakvi zelembaći, a ne vredi više računati ni na svoje mogućnosti. A sad ga je ta nada — i to već ne nada, nego uverenost u čudo — ispunila do kraja, i on se već čudio kako je ranije mogao živeti u takvoj crnoj, bezizlaznoj tami... Nasmejao se i potapšao Artura po ramenu.

— Šta je, stalkeru — rekao je. — Još ćemo se mi izvući iz ovoga.

Artur ga je začuđeno pogledao, nesigurno se osmehujući. A Redrik je zgužvao mastan papir od sendviča, bacio ga pod vagonet i prilegao na ranac, oslonivši se laktom.

— Dobro — rekao je. — A ako pretpostavimo, da ta Zlatna kugla stvarno... Šta bi ti poželeo?

— Znači, vi ipak verujete u to? — brzo je upitao Artur.

— Nije važno da li ja verujem ili ne. Odgovori na pitanje.

Odjednom ga je strašno zanimalo da čuje šta bi mogao da traži od Zlatne kugle ovakav jedan momak, klinac još, dojučerašnji školarac, i on je sa veselom radoznalošću gledao kako se Artur mršti, skuplja usne, baca pogled na njega i odmah krije oči.

— Pa, naravno, noge za oca... — najzad je progovorio Artur. — I da kod kuće sve bude u redu...

— Lažeš, lažeš — dobrodušno reče Redrik. — Pazi: Zlatna kugla ispunjava jedino skrivene želje, one što, ako se ne ispune, ostaje ti samo da se obesiš.

Artur Barbridž je pocrveneo, ponovo bacio pogled na Redrika i istog časa oborio oči a onda pocrveneo još jače. Redrik se smeškao gledajući ga.

— Jasno mi je — rekao je gotovo nežno. — Dobro, to nije moja stvar. Zadrži je za sebe... — A onda se setio pištolja i pomislio da treba raščistiti i to pitanje dok još ima vremena. — Šta ti je to u zadnjem džepu? — upitao je nezainteresovano.

— Pištolj — nevoljno je rekao Artur i ugrizao se za usnu.

— A šta će ti?

— Da pucam! — rekao je Artur izazivački.

— Mani se ti toga — strogo je rekao Redrik i seo pravo. — Daj mi ga. U Zoni nema u koga da se puca. Daj ga.

Artur je hteo nešto da kaže ali je oćutao, zavukao ruku iza leđa, izvadio vojnički kolt i pružio ga Redriku, držeći ga za cev. Redrik je uzeo pištolj za toplu hrapavu dršku, bacio ga malo uvis, uhvatio i rekao:

— Imaš li nekakvu maramicu? Daj da zamotam.

Uzeo je od Artura maramicu, čistu, mirisala je na kolonjsku vodu, zamotao pištolj i stavio ga na šinu.

— Neka zasad ostane ovde — objasnio je. — Ako dâ bog, proći ćemo ovuda u povratku pa ćemo ga pokupiti. Možda će nam stvarno trebati da se branimo od patrola...

Artur je snažno zavrteo glavom.

— Ma nisam ga ja zato poneo — rekao je sa negodovanjem. — Stavio sam samo jedan metak.

Ako bi... ako bi, kao sa ocem...

— Vidi ti njega... — otegao je Redrik, gledajući iznenađeno u Artura. — E, onda se ne brini. Ako bude kao sa tvojim ocem ja ću te već dovući doovde. To ti obećavam... Gledaj, sviće!

Magla se rasejavala naočigled. Na nasipu je uopšte više nije bilo, a dole i dalje mlečnobela magla je padala na tle i topila se; kroz nju su izbijali okrugli nakostrešeni vrhovi brežuljaka, a među brežuljcima se ponegde već videla neravna površina orošene močvare sa retkim vrbakom, a na horizontu, iza bregova, jarko-žuto blesnuše vrhovi planina, a nebo nad njima bilo je jasno i plavo.

Artur se osvrnuo preko ramena i tiho oduševljeno uskliknuo. Redrik je takođe pogledao. Na istoku su planine izgledale crne, a nad njima je plamtela dobro znana ćilibarska zora — zelena zora Zone.

Redrik je ustao, otišao iza vagoneta, seo stenjući na nasip i gledao kako se ona brzo gasi, zeleno preplavljeno ružičastim, a onda se narandžasti rub sunca stao pomaljati iza planine i odmah su se od bregova pružile ljubičaste senke — sve je postalo oštro, reljefno, vidljivo kao na dlanu, i pravo pred sobom, na oko dvesta metara, Redrik vide helikopter. Helikopter je, očigledno, pao u sam centar «vetrometine» i cela kabina je pretvorena u metalnu palačinku, samo je rep ostao ceo, mada malko savijen, i kao crna kuka je štrčao između dva brežuljka, a i stabilizacioni propeler je ostao čitav i dobro se čulo kako škripuće, ljuljajući se na povetarcu. «Vetrometina» je bila vrlo jaka, nije izbila ni ozbiljnija vatra prilikom pada, i na spljoštenom metalu jasno se video crveno-plavi grb kraljevske vojne avijacije, koji Redrik već toliko godina nije video i skoro da je zaboravio kako izgleda.

Onda se Redrik vratio do ranca, izvadio mapu i raširio je na stvrdnutoj rudi u vagonetu.

Rudokop se odavde nije video — zaklanjao ga je brežuljak sa pocrnelim, nagorelim drvetom na vrhu.

Taj brežuljak je trebalo obići zdesna, udolinom između njega i drugog brežuljka koji se takođe dobro video odavde: sasvim ogoleo, sa odronjenim crvenkastim kamenjem niz celu padinu.

Svi orijentiri su se poklapali ali Redrik nije bio zadovoljan. Dugogodišnji instinkt stalkera žestoko se bunio protiv same pomisli, neprirodne, apsurdne, da se staza trasira između dva bliska uzvišenja. Dobro, pomislio je Redrik, to ćemo još videti. Na licu mesta biće sve jasnije. Put do te udoline je vodio kroz močvaru, po otvorenom i ravnom tako da je odavde izgledalo bezopasno, ali, pogledavši malo bolje, Redrik među humkama razabere nekakvu tamnosivu mrlju. On pogleda na mapu. Tamo je bio ucrtan krstić i grubim slovima je upisano: «Dripac». Crvena linija staze vodila je desno od krstića. Nadimak mu je bio nekako poznat, ali ko je bio taj Dripac, kako je izgledao i kad je nastradao, to Redrik nikako nije mogao da se seti. Setio se, zato, nečeg drugog: «Boržč» pun dima, ogromne crvene ručerde koje stežu čaše sa pićem, gromki smeh, razjapljene žutozube čeljusti — fantastično stado titana i giganata koji su se skupili na pojilu; jedna od najživljih uspomena iz detinjstva — prvi dolazak u «Boržč». Šta sam ja ono tada doneo? «Praznu kutiju», valjda. Pravo iz Zone, mokar, gladan, napola izbezumljen, sa rancem o ramenu, upao sam u tu krčmu, tresnuo ranac na šank ispred Ernesta, zlobno se kezeći i obazirući izdržao sam bujicu poruga i pogrda, sačekao da Ernest — tad je on još bio mlad, i uvek sa leptir-mašnom — odbroji zelembaće... ne, tad još nisu bili zelembaći, tad su novčanice još bile kvadratne, kraljevske, sa nekom polugolom ženskom u ogrtaču i uokvirenu vencem... sačekao sam, pažljivo stavio novac u džep i neočekivano za samog sebe dohvatio tešku pivsku kriglu sa stola i iz zamaha raspalio njome po najbližoj faci koja se cerekala...

Redrik se osmehnuo za sebe i pomislio: možda je to baš i bio taj Dripac?

— Zar se sme ići između bregova, mister Šuharte? — u pola glasa upita Artur. On se prikrao i takođe gledao u mapu.

— Videćemo — rekao je Redrik, i dalje gledajući u mapu. Na mapi su bila još dva krstića — jedan na padini brega sa drvetom, drugi — na onom crvenom odronu. Pudla i Cvikeraš. Staza je vodila udolinom između. — Videćemo — ponovio je, složio mapu i stavio ju je u džep. Pogledao je Artura. — Stavi mi ranac na leđa... Nastavićemo, kao i dosad — rekao je, nameštajući ranac i kaiševe. — Ti ideš ispred, tako da te držim na oku. Ne osvrći se, nego dobro naćulji uši. Moje naređenje je zakon. I samo da znaš, moraćemo mnogo da puzimo pa nemoj da se čuvaš blata — ako ja kažem da skačeš u blato, ima da skačeš glavačke bez razgovora... Zakopčaj tu jaknu. Jesi li spreman?

— Spreman sam — rekao je Artur muklo. Sad ga je obuzelo uzbuđenje i trema. Obrazi rumeni kao nikad.

— Prvi pravac — onamo — Redrik je oštro mahnuo rukom prema najbližem brežuljku stotinak metara od nasipa. — Jasno? Idemo.

Artur je grčevito uzdahnuo i, prekoračivši šinu, počeo silaziti postrance sa nasipa. Šljunak se šumno kotrljao za njim.

— Lakše malo — reče mu Redrik. — Ne žuri nam se toliko.

On poče oprezno da se spušta za Arturom, po navici regulišući inerciju teškog ranca mišićima nogu. Krajem oka sve vreme je pratio Artura. Uplašio se momak, pomislio je. I treba da se boji. Možda nešto predoseća. Ako ima instinkt kao njegov stari, onda ima i šta da predoseća... Kad bi ti, Lešinaru, znao kako je ispalo. Kad bi znao, da te u jednom nisam poslušao. «Ali ovo mesto, Riđi, sâm nećeš proći. Hoćeš-nećeš moraćeš nekog da povedeš sa sobom. Mogu ti dati nekog od svojih, nekog koga nije šteta...» Eto, nagovorio me je.

Prvi put u životu pristao sam na takvo nešto. Ali dobro, pomislio je. Možda će ipak moći bez toga, pa nisam ja Lešinar Barbridž, snaći ću se već nekako.

— Stoj! — naredio je Artur.

Momak se zaustavio do članaka u mutnoj vodi. Dok se Redrik spuštao močvara ga je uvukla govoto do kolena.

— Vidiš li onaj kamen? — upitao je Redrik. — Eno, pod onim bregom. Teraj na njega.

Artur krene napred. Redrik ga pusti na desetak koraka pa se uputi za njim. Močvara im je čmakala pod nogama. Bila je to mrtva močvara — ni komaraca, ni žaba, čak se i vrbak ovde osušio i istrunuo. Redrik je po navici gledao na sve strane, ali zasad se sve činilo mirno. Brežuljak im se polako približavao, zaklonio još uvek nisko sunce a onda i čitav istočni deo neba. Kod kamena se Redrik osvrnuo prema nasipu. Pružni nasip je bio jarko obasjan suncem, na njemu je bila kompozicija od desetak vagoneta, ali nekoliko vagoneta je skliznulo sa šina i ležalo na boku a nasip pod njima je bio prekriven ispalom crvenom rudačom. Još dalje, prema klancu, severno od kompozicije, vazduh je nad šinama mutno treperio i prelivao se, i povremeno su se u njemu pojavljivale i gasnule malene duge. Redrik je pogledao na to treperenje, otpljunuo gotovo nasuvo i okrenuo se.

— Dalje — rekao je, i Artur okrete prema njemu nervozno lice. — Vidiš li one krpe? Ma ne tamo! Onamo, desno...

— Da — rekao je Artur.

— E, vidiš, to je bio neki tip po nadimku Dripac. Bio pa ga nema. Nije slušao starije i sad njegovi ostaci leže tamo specijalno zato, da bi pokazali pametnim ljudima put. Odmeri dva prsta desno od tog Dripca... Jesi li? Imaš orijentir? Otprilike tamo, gde je vrbak malo gušći... Kreći u tom pravcu.

Sad su išli paralelno sa nasipom. Sa svakim korakom vode je pod nogama bilo sve manje i uskoro su koračali po suvoj zemlji koja se ugibala. A prema mapi ovde je močvara, pomislio je Redrik. Mapa je zastarela, Barbridž odavno ovde nije bio pa je zastarela. Ne valja. Naravno, lakše je ići po suvom, ali bolje nekako da je ovde još uvek ona močvara... Vidi ga kako špacira, pomislio je o Arturu. Kao kroz glavnu ulicu.

Artur se, očigledno, ohrabrio i sad je išao punim korakom. Jednu ruku je zavukao u džep, a drugom je mlatarao po vazduhu, kao u šetnji. Onda Redrik stavi ruku u džep, izabere jednu maticu od dvadesetak grama i, nanišanivši, pošalje mu je pravo u potiljak. Artur je jauknuo, uhvatio se rukama za glavu i pao na suvu mrtvu travu. Redrik stade nad njim.

— Eto, baš tako u Zoni prolaze neoprezni — rekao je poučnim tonom. — Nije ti ovo korzo, i nismo nas dvojica izišli u šetnju.

Artur se polako podigao. Lice mu je bilo belo kao kreda.

— Je l’ ti jasno? — upitao je Redrik.

Artur je progutao knedlu i klimnuo glavom.

— E, onda dobro. Ali sledeći put ćeš dobiti po zubima. Naravno, ako još budeš živ. Kreći!

A od njega bi mogao biti dobar stalker, pomislio je Redrik. Zvali bi ga, sigurno, Lepi Arči.

Imali smo mi već jednog «Lepog» — Lepog Diksona, danas zvanog Pacov. Jedini stalker koji je upao u «mlin za meso» i preživeo. Imao je sreće. On, naivčina, još uvek veruje da ga je to Barbridž izvukao iz «mlina». Jeste, malo sutra. Iz «mlina za meso» ne može se niko izvući... Ali izvukao ga je iz Zone, to je tačno. Izvršio Barbridž plemeniti podvig. Ali ne što je hteo, već što je morao. Njegov stil je već svima dozlogrdio, pa su mu momci tad rekli direktno: sâm bolje da se i ne vraćaš. Nekako baš pre toga je i dobio nadimak Lešinar, a u početku su ga, zbog rasta, zvali Gorila.

Redrik odjednom oseti na levom obrazu jedva primetno strujanje i odmah, bez razmišljanja, uzvikne:

— Stoj!

On ispruži ruku ulevo. Tamo se povetarac osećao još jače. Negde između njih i nasipa nalazi se «vetrometina», a možda se pruža i samim nasipom — nisu vagoneti tek tako skliznuli. Artur je stajao kao ukopan, nije se čak ni okretao.

Da, od njega bi ispao dobar stalker... Ma koji mi je, da nisam počeo da ga žalim? Samo mi još to fali. Ko je mene ikad žalio?... Mada, bilo je i toga, Kiril. Dik Nunan. Doduše, Nunan mi pomaže manje zbog mene samog, a više se udvara Guti, ali možda me i žali, kod poštenih ljudi to ne isključuje jedno drugo... Samo što ja sad ne smem biti sažaljiv. Preda mnom je izbor: ili — ili... Prvi put je savršeno jasno predstavio sebi taj izbor: ili ovaj momak, ili moja ćerka. A tu onda nema šta da se bira. Samo ako je čudo moguće, rekao je nekakav glas iznutra, i on je sa užasom žestoko prigušio u sebi taj glas sumnje.

Prošli su gomilicu sivih prnja. Od Dripca nije ništa ostalo, samo je malko dalje u suvoj travi ležala dugačka, sasvim zarđala cev — minotragač. Tad su još mnogi koristili minotragače, kupovali su ih ispod ruke od vojnih intendanata, gledali u te naprave kao u spas sa neba, a onda su dva stalkera poginula sa njima od podzemnih munja i niko ih više nije koristio... Stvarno, ko je bio taj Dripac? Da li ga je Lešinar doveo ovamo ili je sam došao? I kako to da su svi išli do tog rudokopa, a ja o tome ništa nisam čuo?... Kako peče sunce! Ako je tako već od ranog jutra, šta li će tek biti posle?

Artur, koji je išao nekoliko koraka napred, podiže ruku i obrisa znoj sa čela. Redrik pogleda na sunce. Ono je još bilo sasvim nisko. I tu Redrik odjednom shvati da mu suva trava više ne šušti pod nogama kao ranije, već da škripuće kao suvi sneg, i da više nije krta i bodljikava kao ranije, već mekana i prašna — raspadala se u prašne krpe pod čizmama. Ugleda i jasno utisnute tragove Arturovih nogu i baci se na zemlju, viknuvši: «Lezi!»

Pao je licem u travu i ona se rasula pod njegovim obrazom; škripnuo je zubima od ljutnje na sebe i zlu sreću. Ležao je, nastojeći da se ne miče, još uvek se nadajući da će, možda, proći pored njih, ali znao je već da su upali u klopku. Vrućina se pojačavala, prekrivala celo telo kao čaršav namočen u vrelu vodu, oči mu je oblio znoj i on zadocnelo vikne Arturu: «Ne miči se! Trpi!» I poče da trpi sâm.

On bi i izdržao i sve bi prošlo dobro, oznojili bi se samo, ali nije izdržao Artur. Ili nije čuo šta mu je doviknuto, ili se uspaničio, a možda ga je i jače peklo nego Redrika — tek, prestao je da se kontroliše i slepo, sa nekim grlenim krikom, pojurio je, sagnut, kuda ga je poterao instinkt — natrag, upravo onamo kud se nikako nije smelo bežati. Redrik je jedva stigao da se pridigne i da ga obema rukama ščepa za nogu, i Artur je tresnuo o zemlju, podigavši oblak pepela, vrisnuo neprirodno visokim glasom, šutnuo Redrika slobodnom nogom u lice, počeo da se otima, ali je Redrik, i sam napola izbezumljen od bola, skočio na njega, priljubljujući se opečenim licem do kožne jakne, nastojeći da ga prigne do zemlje, zabije u nju, obema rukama držeći za dugačku kosu glavu koja se trzala i jarosno udarajući vrhovima čizama i kolenima po nogama, po zemlji, po zadnjici. Nejasno je čuo stenjanje i jaukanje ispod sebe, i sopstveni hroptavi glas: «Lezi, budalo, lezi, ubiću te...» A odozgo je po njemu sve padala žeravica i već je zagorela odeća, njeni kožni delovi su pucali i on, zabivši čelo u sivi pepeo, pritiskajući grudima glavu onog prokletog balavca, nije izdržao i zaurlao je iz sveg glasa...

Nije znao, kada se sve to završilo. Odjednom je shvatio da ponovo može da diše, da je vazduh opet vazduh a ne vrela para koja pali grlo, i dosetio se da mora požuriti, pobeći što dalje od ove đavolske grejalice dok se nije opet nadnela nad njih. Svalio se sa Artura koji je ležao sasvim nepomično, uzeo obe njegove noge pod mišku i, pomažući se slobodnom rukom, zapuzao napred, ne skidajući oči sa crte iza koje je opet počinjala trava, mrtva, suva, krta, ali prava — sad mu je izgledala kao prava oaza. Pepeo mu je škripao pod zubima, ošureno lice ga je peklo, znoj mu je tekao pravo u oči, verovatno zato što više nije imao ni obrve ni trepavice. Artur se vukao za njim i kao da se namerno kačio svojom prokletom jaknom. Bolele su ga ispržene ruke a ranac je pri svakom pokretu udarao opečeni potiljak. Od bola i vrućine Redrik je pomislio da će ga opekotine dotući i da se neće izvući odavde. Ali onda je od tog straha jače zabatrgao slobodnim laktom i kolenima, samo da se izvuče, daj, Red, hajde, Riđi, još samo malo, tako...

Posle je dugo ležao, zagnjurivši lice i ruke u hladnu prljavu vodu, sa uživanjem je udisao močvarni smrad. Satima bi tako ležao, ali je naterao sebe da ustane; klečeći, zbacio je ranac, četvoronoške se vratio do Artura, koji je još uvek nepomično ležao tridesetak koraka od močvare, vratio se i okrenuo ga na leđa. M-da, bio je to lep dečko. Ali sad je ta zgodna faca izgledala kao crno-siva maska od mešavine zapekle krvi i pepela, i nekoliko trenutaka Redrik je sa tupim interesovanjem gledao uzdužne brazde na toj maski — tragove od vučenja po zemlji. Onda je konačno ustao, uhvatio Artura pod miške i povukao ga do vode. Artur je hroptavo disao i povremeno bi zaječao. Redrik ga je bacio licem u najveću baru i spustio se u vodu pored njega, ponovo uživajući u mokrini i svežini. Artur je zagrgoljio, zabatrgao se, oslonio se na ruke i podigao glavu. Oči su mu bile iskolačene, još nije došao sebi i žudno je otvorenim ustima hvatao vazduh, zagrcavao se i kašljao. Onda mu se pogled razbistrio i zaustavio na Redriku.

— Hu-u-u... — rekao je i odmahnuo glavom, brizgajući prljavu vodu. — Šta je to bilo, mister Šuharte?

— Smrt je bila — nerazgovetno je izgovorio Redrik i zakašljao se. Opipao je lice. Bolelo ga je.

Nos mu je bio otečen, ali obrve i trepavice, ma koliko to bilo čudno, bile su na mestu. I koža na rukama je takođe bila čitava, samo je malo pocrvenela.

Artur je takođe oprezno opipavao svoje lice. Sada, kad je voda sprala onu strašnu masku, ispalo je da mu je lice — takođe protiv svakog očekivanja — gotovo normalno. Nekoliko ogrebotina, čvoruga na čelu, rasečena donja usna, a inače ništa posebno.

— Nikad nisam čuo za takvo nešto — rekao je Artur i pogledao nazad.

Redrik se takođe osvrnuo. Na sivoj ispepeljenoj travi ostalo je mnogo tragova i Redrik se zaprepastio kako je, ispada, kratak bio onaj strašni beskonačni put koji je prepuzao spašavajući se od smrti. Svega nekih dvadeset-trideset metara bilo je od jednog do drugog kraja spaljene površine, ali on je naslepo i izbezumljen puzao po njoj nekim ludim cik-cakom, kao buba u vrelom tiganju, i još je dobro što je puzao otprilike onamo kud treba, a mogao je otpuzati na «vetrometinu» sleva, mogao se i okrenuti pa natrag... Ne, nije mogao, pomislio je ljutito. To bi neki žutokljunac tako mogao, a ja nisam žutokljunac i uopšte, da nije ove budale, ništa se ne bi desilo, malo bih se oznojio i to je sve.

Pogledao je Artura. Artur je frktao umivajući se i stenjao dodirujući bolna mesta. Redrik je ustao i, mršteći se od dodira skorele na vrelini odeće sa opečenom kožom, otišao na suvo i nagnuo se nad rancem. Ranac je istinski stradao. Spoljašnje pregrade su načisto izgorele, sve ampule u kutiji za prvu pomoć su prsle od vrućine i od izgorele kutije je neizdrživo smrdelo. Redrik je pokušao da ukloni ostatke stakla i plastike, i tad začuje Arturov glas iza leđa:

— Hvala vam, mister Šuharte! Spasili ste mi život.

Redrik je oćutao. Koji moj bih tebe spašavao. Baš mi je do tebe stalo.

— A ja sam kriv — nastavio je Artur. — Čuo sam, kad ste mi naredili da ležim, ali sam se strašno prepao, a kad je pripeklo — sasvim sam izgubio glavu. Strašno se plašim boli, mister Šuharte...

— ‘Ajde, diži se! — rekao je Redrik, ne okrećući se. — To još nije bilo ništa... Ustaj, šta si se ispružio!

On podiže ranac i uvuče se u remenje, zašištavši od bola u izgorelim ramenima. Osećanje je bilo takvo, kao da mu je koža na mestima gde je remenje pritisnulo pukla. Plaši se boli... Ma da se nosiš, kukavice jedna!... Osvrnuo se. Dobro je, nisu sišli sa staze. Sad oni brežuljci sa pokojnicima.

Nezgodni brežuljci, stoje tamo tako ogoleli, a i ona udolina među njima... Nehotice je onjušio vazduh. Ah, kako ta odvratna udolina već odavde smrdi!

— Vidiš onu udolinu između bregova? — upitao je Artura.

— Vidim.

— Prvo na nju. Kreći.

Artur je nadlanicom obrisao nos i krenuo napred, šljapkajući po barama. Ćopao je i nije više bio onako visok i gord kao ranije — tresnulo ga je po glavi i sad je išao plašljivo, sa velikim oprezom.

Eto, izvukao sam još jednog, pomislio je Redrik. Koji mi je to? Peti? Šesti? A sad se pitam: zašto?

Ko mi je i šta mi je on? Da se nisam obavezao nekome za njega? Stvarno, Riđi, zašto si ga izvlačio?

Zamalo da i sam nastradam zbog njega... Naravno, sad, bistre glave, znam da sam dobro učinio što sam ga izvukao. Ne mogu bez njega, on mi je zalog za ćerku. Nisam izvukao čoveka, spašavao sam svoj minotragač, utirač puta, otvarač. Da, ali tamo, na licu mesta, uopšte nisam o tome razmišljao.

Vukao sam ga kao svog najrođenijeg, nije mi uopšte padalo na pamet da ga ostavim, zaboravio sam na ćerku, zaboravio sam da mi je on potreban kao otvarač... I šta ispada? Ispada, da sam ja stvarno dobar momak. To mi i Guta kaže, i pokojni Kiril je govorio, i Ričard nešto slično lupeta... Našli ste dobričinu! Ostavi se toga, rekao je on sebi. Nikakva dobrota ovde ti nije potrebna. Prvo treba misliti, pa tek onda raditi. Ono neka ti je prvi i poslednji put, jasno? Dobričina... Moram sačuvati Artura za «mlin za meso», hladno i jasno je pomislio. Ovde se sve može proći osim «mlina za meso».

— Stoj! — naredio je Arturu.

Pred njima je bila udolina i Artur je stajao, zbunjeno gledajući Redrika. Dno udoline je bilo pod baruštinom trulo-zelene boje čija je površina masno pobleskivala na suncu. Nad njom se dizala para, između bregova se zgušnjavala i već na tridesetak koraka se ništa nije videlo. A još i taj smrad.

«Smrdeće, Riđi, strašno će smrdeti, ali nemoj da te to zaustavi.»

Artur je gadljivo uzviknuo i uzmakao. Onda se Redrik trgnuo, žurno izvadio iz džepa kesicu sa vatom natopljenom u dezodorans, stavio tampon u nozdrve i pružio ostatak Arturu.

— Hvala, mister Šuharte — slabim glasom rekao je Artur. — Ali zar ne možemo preko brega?...

Redrik ga je ćutke uhvatio za kosu i okrenuo mu glavu prema gomili krpa na kamenom odronu.

— To je bio Cvikeraš — rekao je. — A na drugom bregu — ne vidi se odavde — leži Pudla. U istom ovakvom stanju. Jasno? Kreći.

Bara je bila topla i lepljiva. U početku su išli uspravno, u vodi do pojasa, na sreću je dno pod nogama bilo kamenito i prilično ravno, ali ubrzo Redrik začu poznato zujanje sa obe strane. Na levom bregu, obasjanom suncem, ništa se nije videlo, ali na padini zdesna, u senci, zaigraše bledo— ljubičasti plamičci.

— Sagni se! — naredio je kroz zube pa se sam sagnuo. — Niže, budalo! — viknuo je.

Artur se uplašeno sagnuo i istog časa električno pražnjenje rascepilo je vazduh. Iznad samih njihovih glava besno je zaplesala rascepljena munja, jedva vidljiva na fonu svetlog neba. Artur je čučnuo i zagnjurio se do ramena. Redrik, zaglušen od groma, okrete glavu i vide u senci jarko— crvenu mrlju koja se brzo gasila iznad stenja, i delić sekunde kasnije odjeknuo je drugi grom.

— Napred! Napred! — proderao se, ne čujući se ni sâm.

Sada su se gegali čučećki, samo sa glavama iznad površine bare, i pri svakom udaru groma Redrik je video kako se dugačka Arturova kosa diže uvis, i osećao je kako mu se hiljadu iglica zariva u lice. «Napred! — monotono je ponavljao. — Napred!...» Više ništa nije čuo. Jednom se Artur napola okrenuo prema njemu, i on vide izbečeno iskošeno oko kako ga gleda, i pobelele usne kako se miču, i prljavi pozeleneli obraz. A onda su munje počele tući tako nisko da su se morali sasvim zagnjuriti. Zelena sluzava voda ispunila je usta, nije se moglo disati. Redrik se pridigao, hvatajući ustima vazduh, iščupao iz nosa tampone i odjednom otkrio da je smrad nestao, da je vazduh pun svežeg, prodornog mirisa ozona, a para oko njih bila je sve gušća, ili mu je to možda potamnelo u očima — i više se nisu videli bregovi ni sleva ni zdesna, ništa se nije videlo osim sasvim ulepljene, prljave Arturove glave i žutozelene pare kako se kovitla.

Proći ću, proći ću, mislio je Redrik. Nije mi prvi put, čitavog života sam ovako u govnima, a nad glavom mi munje i gromovi; uvek je tako bilo... I otkud ovde toliko govana? Da poludiš, toliko govana na jednom mestu! To je Lešinar, pomislio je besno. To je Lešinar ovuda prošao, to je za njim ostalo... Cvikeraš je poginuo desno, Pudla levo, i sve zato da bi Lešinar prošao putem između njih i ostavio za sobom svoj smrdljivi trag... Tako ti i treba, rekao je sebi. Ko ide tragom Lešinara, mora biti do grla u govnima. Kao da to nisi znao i ranije. Suviše ih je mnogo, tih lešinara, zato je na svetu sve tako prljavo... Nunan je budala, kaže: ti si, Riđi, narušilac ravnoteže, ti rušiš poredak, tebi je u svakom poretku loše, i u lošem ti je loše, i u dobrom ti je loše, zbog takvih kao što si ti nikad neće biti carstva nebeskog na zemlji... Idiote jedan debeli! Gde si ti na zemlji video dobar poredak? I otkud znaš kakav bih ja bio u dobrom poretku?...

Neki kamen ispod njegove noge se izmakao, on se okliznuo i potpuno zagnjurio, a kad je izronio vide sasvim blizu izbezumljeno Arturovo lice iskolačenih očiju i na trenutak se prestrašio — učinilo mu se da je izgubio orijentaciju. Ipak, nije: odmah je shvatio da treba ići u onom pravcu gde se iz bare diže crni vrh jednog kamena — shvatio je to iako osim tog kamena ništa nije video u žutoj magli.

— Stoj! — proderao se. — Idi desno! Desno od kamena!

Ali opet nije ni sam mogao da čuje svoj glas i zato se približio Arturu, uhvatio ga za rame i počeo mu pokazivati rukom: idi desno od kamena, spusti glavu. I pomislio je: platićete mi za ovo.

Kod kamena je Artur zaronio, samo sekund pre nego što je munja udarila u njegov crni vrh a užareni odlomci poleteli na sve strane. Platićete mi za ovo, ponavljao je Redrik, opet zaranjajući i mlatarajući rukama i nogama. U ušima mu je zatutnjao novi udar groma. Ubiću boga u vama za ovo!

Samo na trenutak se zapita: ma kome ja to pretim? Ne znam. Ali neko mora da plati, neko će mi već platiti za ovo! Sačekajte, samo da stignem do te kugle, samo da je se dokopam, pa ću se već obračunati sa vama!

Kad su konačno izišli na suvo, na već vreli od sunca kameni odron, zaglušeni, izvrnuti naopačke, teturajući i hvatajući se jedan za drugoga da ne padnu, Redrik ugleda propali kamion koji je ležao na osovinama i nejasno pomisli da bi se tu, kod kamiona, mogli odmoriti. I oni se zavukoše u senku.

Artur je legao na leđa i neposlušnim prstima pokušavao da raskopča jaknu, a Redrik se naslonio rancem o stranicu kamiona, obrisao ruke o kamenje i posegnuo pod jaknu za pljoskom.

— I ja... — progovorio je Artur. — Dajte i meni, mister Šuharte!

Redrik se začudio, kako taj klinac odjednom ima gromki glas, otpio, zatvorio oči pa pružio pljosku Arturu. Gotovo je, pomislio je umorno. Prošli smo. I ovo smo prošli. A sad ćemo da vidimo.

Mislite, da ću vam zaboraviti ovo? Ne, sve ja pamtim. Mislite, da ću vam reći hvala što se nisam udavio? Kakvo hvala! Sad ste gotovi, je l’ vam jasno? Ništa neću ostaviti kao što je bilo. Sad ja odlučujem. Ja, Redrik Šuhart, pri zdravoj svesti i pameti, odlučivaću sve i za sve. A svi vi ostali, lešinari, kerovi, došljaci, mršavi, kvoterbladi, paraziti, zelenaši, promukli, sa leptir-mašnama, u uniformama, čistunci, sa aktovkama, sa govorancijama, sa plemenitim postupcima, poslodavci, sa večnim akumulatorima, sa večnim motorima, sa «vetrometinama», sa lažnim obećanjima — dosta je, dosta ste me vukli za nos, celog života ste me vukli za nos, a ja, budala, hvalio sam se kako ja radim samo ono što sâm hoću, a vi ste sve klimali glavama i domigivali se, i vukli me za nos, povlačili me po krčmama i zatvorima... Dosta je bilo! On svuče remenje ranca i uze iz Arturove ruke pljosku.

— Pojma nisam imao — rekao je Artur. — Nisam mogao ni da zamislim... Znao sam da nas mogu čekati vatra, smrt, ali ovakvo nešto!... Kako ćemo se vratiti?

Redrik ga nije slušao. To, što govori ovaj čovek, više nije ni od kakvog značaja. Nije ni ranije imalo značaja, ali ranije je on barem bio čovek. A sad... otvarač koji govori. Neka ga, nek’ priča.

— Kad bih mogao da se umijem... — Artur se zabrinuto osvrtao. — Barem lice da operem.

Redrik rasejano baci pogled na njega, ugleda slepljene pramenove kose, umazano poluosušenom sluzju lice sa tragovima od prstiju, čitavog Artura, pokrivenog skorelim blatom i ne oseti ni sažaljenja, ni razdraženosti, ništa. Otvarač koji govori. Okrenuo se. Ispred njih se pružala turobna površina, nalik napuštenom gradilištu, zasuta oštrim šljunkom, zaprašena belim kamenim prahom, obasjana zaslepljujućim sunčevim zracima, neizdrživo bela, vruća, zla i mrtva. Suprotni kraj rudokopa video se već i odavde — takođe zaslepljujuće beo. Sa ove daljine gornja ivica je izgledala potpuno ravna a usek vertikalan, a bliži kraj je bio okrunjen krupnim stenama, i put naniže u jamu rudokopa je bio tamo gde se među stenama crvenela kabina ogromnog bagera. To je bio jedini i poslednji orijentir. Trebalo je ići pravo na njega, oslanjajući se samo na sreću.

Artur se odjednom pridigao, zavukao ruku pod kamion i izvadio odande zarđalu konzervu.

— Pogledajte, mister Šuharte — rekao je, živnuvši. — Ovo je, sigurno, otac ostavio... Ima ih još.

Redrik ne reče ništa. Bolje ti je da ćutiš, pomisli ravnodušno. Bolje ti je da mi sad ne spominješ svog oca. A uostalom, sad je svejedno... Ustao je i zastenjao od bola, zato što mu se odeća zalepila za telo, za opečenu kožu, i sad se tamo, pod odećom, nešto bolno otkidalo, kao zapečeni zavoji sa rane. Artur je takođe ustao i takođe zastenjao, jauknuo i paćenički pogledao Redrika. Videlo se: hteo bi da se požali — a ne sme. Samo je rekao žalosnim glasom:

— Mogu li još jedan gutljaj, mister Šuharte?

Redrik vrati u džep pljosku koju je držao u ruci i reče:

— Vidiš ono crveno među stenama?

— Vidim — odgovorio je Artur zagrcnuvši se i uzimajući dah.

— Pravo na njega. Kreći.

Artur se, stenjući, pokrenuo, pokušao da ispravi ramena ali se samo bolno iskrivio. Onda se osvrnuo i rekao:

— Bar malo da se umijemo... Sve se zalepilo.

Redrik je ćutke čekao. Artur ga beznadno pogleda, klimne i zakorači, ali se odmah zaustavi.

— Ranac — rekao je. — Zaboravili ste ranac, mister Šuharte.

— Napred! — naredio je Redrik.

Nije hteo da objašnjava, nije hteo da laže, a i zašto bi? Artur će ići i ovako. Šta mu je drugo ostalo I Artur je pošao. Zateturao se, pogrbljen, vukući noge, pokušavajući da skine sa lica potpuno skorelu prljavštinu, postavši mali, jadan, kao pokislo napušteno kuče. Redrik je krenuo za njim i čim je izišao iz senke sunce ga je zaslepilo, i on je zaklonio oči dlanom, žaleći što nije poneo tamne naočare.

Od svakog koraka dizao se oblačić bele prašine, prašina je padala na čizme i neizdrživo smrdela — ne, to je od Artura zaudaralo, prosto se nije moglo ići za njim. Tek na kraju Redrik shvati da smrad dolazi najviše od njega samog. Smrad je bio odvratan, ali nekako poznat — to je bio onaj smrad koji je ispunjavao ulice grada u danima kad ga je severac donosio od fabričkih dimnjaka. A dopirao je i od oca, kad bi se ovaj vratio sa posla, ogroman, mračan, sa pocrvenelim jarosnim očima, i Redrik bi se žurno zavlačio u najdalji ugao i gledao odatle kako otac skida i baca u majčine ruke prljavu jaknu, kako svlači sa ogromnih nogu ogromne iznošene čizme, gura ih pod vešalicu i samo u čarapama šljapka u kupatilo pod tuš i tamo dugo hukće, bučno se pljuska po golom telu, lupa u kupatilu, gunđa nešto za sebe, a onda se prodere na sav glas: «Marija! Da nisi zaspala?!» Morao je sačekati dok se otac okupa, sedne za sto gde ga već čeka flaša, duboki tanjir sa gustom supom i konzerva kečapa, sačekati da pojede supu i prihvati se mesa sa pasuljem, i tek onda je mogao izići iz svog ćoška, uspentrati mu se na kolena i pitati kojeg majstora i kojeg inženjera je danas udavio u sumpornoj kiselini...

Sve unaokolo je bilo vrelo od sunca, vrućina i umor stvarali su mu vrtoglavicu, opečena koža se zatezala i pucala, i činilo mu se da kroz nesvesticu koja ga savladava ona viče i moli za mirovanje, vodu, svežinu. Uspomene zatrte do neprepoznatljivosti budile su se u umornom mozgu, kotrljale su se jedna preko druge, zaklanjale jedna drugu, mešale se jedna sa drugom, mešale se sa belom užarenom stvarnošću koja mu je treperila pred poluzatvorenim očima, i sve su bile gorke, i sve su izazivale jad ili mržnju. Pokušavao je da se umeša u taj haos, nastojao je da izvuče iz prošlosti neku prijatnu sliku, osećanje nežnosti ili radosti, izvlačio je iz dubina pamćenja sveže nasmejano lice Gute, još kao devojke, željene i nedodirljive, i ono se pojavilo na tren, ali se odmah počelo i gubiti pod rđom, izobličilo se i preobrazilo u jadno, obraslo grubom crvenkastom dlakom lice Majmunčice; prisiljavao se da dozove u sećanje Kirila punog optimizma, njegove brze, samouverene pokrete, njegov smeh, glas koji je obećavao neviđena predivna mesta i vremena, i Kiril se pojavljivao pred njim, a onda bi blesnula na suncu srebrnasta paučina i više nama Kirila a u Redrikovo lice zure bez treptanja anđeoske oči Promuklog Hjua, i njegova krupna bleda šaka odmerava porculanski kontejner... Nekakve mračne sile u njegovoj svesti lako su savladavale barijeru volje i uništavale ono malo lepog što je zadržalo njegovo sećanje, i već mu se činilo da uopšte ničeg lepog nije ni bilo, već samo odvratne, prljave njuške...

I sve vreme dok su se rojile te uspomene on je ostajao stalker. Ne razmišljajući, ne pamteći, nesvestan toga u potpunosti, on je ipak zapažao da sleva, na sigurnoj udaljenosti, nad gomilom starih dasaka, lebdi jedan «veseli duh», ali miran, istrošen, sasvim bezopasan; a zdesna je dunuo laki vetrić i posle još nekoliko koraka bio je siguran da je to ravna, višekraka kao morska zvezda «vetrometina» — daleko, isto bezopasno — a u njenom centru spljeskana ptica, retka stvar, ptice retko zaleću u Zonu; pa kako pored staze leže dve bačene «prazne kutije» — očigledno, Lešinar ih je bacio u povratku, strah je nadvladao pohlepu... Sve je to Redrik zapažao i trebalo je da pogrbljeni Artur samo na korak skrene sa pravca — Redrikova usta su se sama od sebe otvarala i uzvik upozorenja je sam od sebe izletao iz njih. Mašina, pomislio je. Napravili ste mašinu od mene... A stene na ivici rudokopa bile su sve bliže i već su se mogle videti neobične šare od rđe na crvenom krovu kabine bagera.

Glup si ti, Barbridžu, mislio je Redrik. Lukav a glup. Kako to da si mi poverovao? Pa poznaješ me odmalena, trebalo bi da me znaš bolje od mene samog. Ostario si, eto šta. Oglupaveo.

A nije ni čudo — celog veka si radio sa glupacima... I tu Redrik zamisli, kakvo lice mora da je napravio Lešinar kad je čuo da je to Artur, lepi Arči, njegov rođeni sin... da je u Zonu sa Riđim po njegove, Lešinareve, noge otišao ne neki balavac kojeg se može usput izgubiti, nego njegov rođeni sin, njegov život, njegov ponos... I, zamislivši Barbridževo lice, Redrik se zlobno nasmejao, a kada se Artur, iznenađen, osvrnuo, on mu mahnu rukom: nastavi, nastavi! — smejući se i dalje. A onda opet u sećanju, kao na ekranu, odvratne njuške... Trebalo bi promeniti sve. Ne jedan ili dva života, ne jednu ili dve sudbine, već svaki šraf ovog prokletog pokvarenog sveta trebalo bi promeniti...

Artur se zaustavio na strmoj padini rudokopa, zaustavio se i zamro, izbečivši oči i isteglivši dugački vrat. Redrik priđe i stade pored njega, ali nije pratio Arturov pogled.

Pravo pred njima u duboku jamu površinskog kopa vodio je put kojim su se pre mnogo godina spuštali guseničari i teški kamioni. Desno je bila zaslepljujuće bela od sunca kosina, a levo je ta kosina bila neravna i u gomili kamenja i tucanika tamo je stajao nakrenuti bager, ogromna kašika je pala i zarila se u ivicu puta. I, kao što se moglo i očekivati, ništa više se nije videlo, osim što su pored bagera sa stenovitih ivica padine visile crne uvijene ledenice, kao debela spletena užad, i mnoštvo crnih mrlja videlo se u prašini, kao da su po njoj prosuli mastilo. To je sve, što je od njih ostalo — čak se ne može ni reći, koliko ih je tu bilo. Možda je svaka mrlja — jedan čovek, jedna želja Lešinara Barbridža. Eno ona — to je kad se Lešinar živ i zdrav vratio iz podruma stare fabrike. A ona, malo dalje — to je Lešinar bez teškoća izneo iz Zone «živi magnet». Ona crna ledenica — to bi mogla biti lepotica Dina Barbridž, toliko nenalik ocu i majci. A ona mrlja — takođe drukčiji i od oca i od majke Artur Barbridž, lepi Arči, očev ponos...

— Uspeli smo! — uzviknuo je Artur. — Mister Šuharte, ipak smo uspeli, a?

On se razdragano nasmejao, čučnuo i obema rukama zabubnjao po tlu. Slepljeni pramen kose na njegovoj glavi ljuljao se i tresao smešno i ružno, otpadalo je sa njega sasušeno blato. I tek tad je Redrik podigao glavu i pogledao kuglu. Oprezno. Plašljivo. Sa tajnim strahom da to neće biti ono što je očekivao — doneće mu razočaranje, izazvaće sumnju, baciće ga s neba, na koje je uspeo da se popne kroz svu onu prljavštinu...

Kugla nije bila zlatna, već pre bakarna, crvenkasta, potpuno glatka, i mutno je pobleskivala na suncu. Ležala je ispod suprotnog obronka rudokopa, zgodno smeštena među gomilama slegnute rudače, i čak se odavde videlo kako je masivna i kako je utonula u zemlju.

U njoj nije bilo ničeg što bi razočaravalo ili izazivalo sumnju, ali takođe i ničeg što bi ulivalo nadu. Iz nekog neodređenog razloga je pomislio da ona mora biti šuplja i da je sigurno topla od sunca. Međutim, kugla očigledno nije sijala iznutra i očigledno nije mogla da lebdi i pleše u vazduhu, kao što se moglo čuti u pričama o njoj. Kugla je ležala tamo gde je pala. Možda je ispala iz nekog ogromnog džepa ili se otkotrljala i zagubila u igri nekakvih divova; ona nije bila postavljena ovde nego je prosto ležala, baš kao «prazne kutije», «narukvice», «baterije» i drugo smeće koje je ostalo na zemlji posle Posete.

Istovremeno, u njoj je ipak nečeg bilo, i čim duže ju je Redrik gledao postajalo mu je jasnije da mu je prijatno da je gleda i da oseća želju da joj priđe, opipa je, pređe rukom po njenoj površini; odnekud se javi misao da bi sigurno bilo lepo sesti pored nje, a još lepše — nasloniti se leđima o nju, zabaciti glavu i, zatvorivši oči, utonuti u misli, u sećanja, ili prosto zadremati, otpočinuti...

Artur je poskočio, povukao patent na jakni, svukao ju je i bacio pod noge, podigavši oblačić bele prašine. Nešto je vikao, pravio grimase i mahao rukama, onda je stavio ruke na leđa i zaplesao i najzad pojurio, presrećan, putem nadole u rudokop. Nije više ni pogledao na Redrika, zaboravio je i na njega i na sve na svetu — jurio je da ispuni svoje želje, sitne želje tihog i finog školarca, balavca koji u životu nije video nikakav novac osim takozvani džeparac, klinca koji je dobijao batine ako bi se po povratku kući od njega osećao alkohol, a od kojeg su hteli da naprave čuvenog advokata, u perspektivi — ministra, a u najdaljoj perspektivi, naravno — predsednika... Redrik je, škiljeći upaljenim očima zbog zaslepljujućeg sunca, ćutke gledao za njim. Bio je miran i hladan, znao je šta će se sad desiti i znao je da će morati da skrene pogled, ali zasad se još moglo gledati i on je gledao, ne osećajući ništa naročito, jedino što mu se negde duboko unutra pokrenuo neki crvić i zavrteo šiljatom glavicom.

Artur je jurio nadole, srećno poskakujući, plešući u trku, bela prašina se dizala i ostajala iza njega i on je nešto vikao na sav glas, zvonko, veselo, svečano — kao pesmu ili kao zakletvu — i Redrik je pomislio da se to sigurno prvi put u ovaj rudokop spuštaju tako, kao na praznik. On u početku nije slušao šta uzvikuje taj otvarač koji govori, a onda u njemu kao da se uključilo neko dugme, i on začu:

— Sreću za sve!... Besplatno!... Koliko god ko hoće!... Svi neka dođu ovamo!... Ima dovoljno za sve!... Svima neka bude dobro!... Besplatno!... Sreća!... Besplatno!...

A onda je odjednom zaćutao kao da mu je neka ogromna ruka nabila čep u usta. I Redrik vide kako ga je prozirna smrt, pritajena dotle u senci kašike bagera, dohvatila, podigla u vazduh i lagano uvrnula, kao što domaćice uvrću oprano rublje cedeći vodu. I još je Redrik video kako se jedna od prašnih čizama otrgla sa trzave noge i poletela visoko nad rudokopom. Onda se okrenuo i seo. U glavi nijedne misli i uopšte kao da nije osećao sebe. Svud oko njega tišina, a posebno tiho je bilo iza njegovih leđa — dole, na putu. Onda se setio pljoske sa konjakom, automatski, kao da je došlo vreme da se uzme redovni lek. Odvio je čep i počeo da pije malim, škrtim gutljajima, i prvi put u životu je poželeo da ima ne konjak, već običnu hladnu vodu...

Prošlo je neko vreme i u glavi mu se počeše pojavljivati manje-više jasne misli. Eto, gotovo je, pomislio je tupo. Put je otvoren. Mogao bi već sad da krene, mada, naravno, bolje je da sačeka još malo. «Mlinovi za meso» umeju da iznenade. A ionako treba da se razmisli. Posao na koji nisam baš navikao, eto u čemu je problem. Šta znači to «misliti»? Misliti znači zavarati, izmigoljiti se, odblefirati, vrteti nekog oko malog prsta — ali ništa od toga ne odgovara situaciji u kojoj sam sad...

Dobro, moja ćerka, pa otac... I da plate za sve, srce da im iščupam, da se nagutaju govana kao što sam ja... Ne, sve to nije to, Riđi... Odnosno, jeste, ali šta to zapravo znači? To su psovke, a ne misli i želje. Šta ja zaista želim? On se odjednom ohladio od nekog strašnog predosećanja i, preskočivši odjedanput nekoliko faza u razmišljanju, strogo naredio sebi: evo kako, Riđi, nećeš otići odavde dok ne smisliš nešto pametno, ako treba crći ćeš pored te kugle, ispeći ćeš se na suncu ili umreti od gladi, ali nećeš otići...

Gospode, pa gde su mi reči, gde su mi misli? On se snažno udari šakom po glavi. Celog života nisam istinski razmišljao! Čekaj malo, sećam se da je Kiril govorio nešto... Redrik je grozničavo kopao po memoriji, izranjale su neke reči, poznate i polupoznate, ali sve to nije bilo ono pravo, jer nisu reči ono što mu je ostalo od Kirila — ostale su neke nejasne predstave, veoma lepe, ali i potpuno nerealne...

Podlost, podlost... I opet su me nasamarili, ostavili su me ovde bez jezika, gadovi...

Tikvan!... Oduvek sam bio tikvan, i ništa se nisam promenio... To tako ne sme biti! Je l’ ti jasno?

Tako se dalje ne sme živeti. Čovek je rođen da bi mislio (ah, evo ga, najzad, Kiril). Ali kad ja ne verujem u to. Ranije nisam verovao, sad isto ne verujem, a zbog čega je čovek rođen — pojma nemam. Rodio se pa je rođen. Hrani se kako ko najbolje može. Neka mi svi budemo zdravi, a oni neka svi crknu. Ko smo to mi? I ko su to oni? Kako se tu snaći? Ako je meni dobro — Barbridžu je loše, ako je Barbridžu dobro — Cvikerašu je loše, ako je Promuklome dobro — svima je loše, a i njemu samom se loše piše samo što on, budala, misli da će se nekako u poslednji čas izvući... Gospode, kakav je to haos! Ja celog života ratujem sa kapetanom Kvoterbladom, a on je celog života ratovao sa Promuklim i od mene je tražio samo jedno — da napustim stalkerstvo. Ali kako sam mogao da napustim stalkerstvo, kad treba hraniti porodicu? Da se zaposlim? Ali ja neću da se zaposlim i da radim za vas, muka mi je od vašeg posla; možete li vi to da razumete? Ja o tome imam svoje mišljenje: ako čovek radi kod vas, on uvek radi za nekog od vas, samo je rob i ništa više, a ja sam uvek hteo sve sâm, hteo sam uvek biti samostalan, da ne zavisim od vas i od vašeg posla...

Ispio je preostali konjak i iz sve snage tresnuo praznom pljoskom o zemlju. Pljoska je odskočila, zablistala na suncu i otkotrljala se nekud, a on je odmah zaboravio na nju. Sada je sedeo, spustivši lice u ruke, i pokušavao ne više da shvati i smisli, već barem da vidi kako bi trebalo da bude, ali opet je video samo odvratne, gadne njuške... i zelembaće, flaše, gomilice prnja tamo gde su nekad bili ljudi, i stubiće cifara... Znao je da bi sve to trebalo uništiti i želeo je da sve uništi, ali je slutio da će, ako se počne sa time, na kraju ostati samo gola i pusta zemlja... Od nemoći i očajanja ponovo je zaželeo da se nasloni leđima i zabaci glavu. Ustao je, mahinalno otresao pantalone od prašine i počeo se spuštati u jamu rudokopa.

Sunce je peklo, u očima su se pojavljivale crvene mrlje, vazduh na dnu kopa je treperio i od tog treperenja se činilo da kugla poskakuje u mestu kao bova na talasima. Prošao je pored kašike bagera dižući noge visoko i pazeći da ne nagazi one crne mrlje, a onda, vukući noge kroz prašinu, krenuo ukoso preko čitavog rudokopa do kugle koja je treperila u vrelini. Prekrio ga je znoj i jedva je disao od vrućine a istovremeno se naježio i tresla ga je drhtavica kao od zime, i pod zubima mu je škripala sitna prašina. I više nije ni pokušavao da misli, samo je govorio o sebi sa očajanjem, kao molitvu: «Ja sam životinja, vidiš i sâm. Ja nemam reči, nisu me naučili rečima; ne umem da mislim, nisu mi dali da naučim misliti. Ali ako si ti zaista takav... svemoguć, sveznajuć... shvatićeš sve i sam. Pogledaj u moju dušu, a ja znam da je tamo sve što ti treba. Mora biti. Dušu nikad i nikome nisam prodavao! Ona je moja, ljudska! Izvuci sâm iz mene šta želim — pa ne može biti da želim neko zlo!... Neka je sve prokleto, ničeg ne mogu da se setim, osim onih njegovih poslednjih reči: