Žilin je čitao sedeći za stolom. Njegove oči su brzo klizile po stranicama knjige s vremena na vreme sijajući u plavičastoj svetlosti stone lampe. Izvesno vreme Jura je posmatrao Žilina i najednom uhvati samoga sebe kako mu se divi.
Ivan je imao bronzano lice, sa pravilnim crtama kao gravira. To je odista bilo lice pravog čoveka.
Dobar je čovek Vanja Žilin. Čovek može da dođe kod njega u bilo koje doba, da sedi i brblja šta hoće, i nikad da mu ne smeta. On se uvek raduje ljudima.
Postoje takvi ljudi na svetu i divno je što postoje takvi ljudi. Ženja Segal, recimo. Sa njim čovek može da pođe kud hoće, može da rizikuje koliko hoće, i tačno se zna da neće moratl da ga tera, on će sam, koga god hoće, da potera.
Jura je zamislio Ženjku na Reji, kako zajedno sa ostalim momcima vari teške konstrukcije u crnoj praznini. Bela vatra oksitana igra na silikatnim skelama, a on peva pesme na sav glas, pridržavajući laktovima cilindar aparata za pravljene smeše, koji mu uvek visi na grudima, a ne na leđima, kako to zahtevaju uputstva.
Tako mu je zgodnije, i niko ne može da ga ubedi da to ne radi, sve dok ga neko sa cilindrom na leđima ne prestigne na nekom inercionom šavu ili na običnom spoju. Tada će ga on pogledati i možda će prebaciti cilindar na leđa, ali i to nije sasvim sigurno. A uputstva ga se ne tiču. Uputstva — to je za one koji još
ne znaju. Ali, sluha uopšte nema. Peva odista strašno. A to je i dobro, jer kakav je to čovek kome čovek ne može ništa ni da zameri? Pristojan čovek uvek mora da ima nekakav nedostatak, bolje je čak da ih ima nekoliko, tad je on odista prijatan. Tada si siguran da to nije nikakav uzor. Eto, Ženjka — čim zapeva, odmah se vidi da on nije uzor već odličan momak…
„Vanja“, upita Jura. „Imate li sluha?“
„Šta ti je, brate“, reče Žilin ne odvajajući se od knjige. „Za koga me ti smatraš?“
„Tako sam i mislio“, reče Jura zadovoljno. „A kakva vam je to knjižica?“
Žilin podiže glavu. Izvesno vreme ga je posmatrao, a onda lagano reče:
„Pravila sanitarne discipline za gardiste Njenog imperatorskog veličanstva.“
Jura prasnu u smeh. Bilo je jasno da Ivan ne želi da kaže kakva je to knjiga. Pa šta, u tome nema ničeg…
„Danas sam na kraju savladao Fiziku metala“, reče Jura. „Dosadna stvar. Zar mogu tako da se pišu knjige? Aleksej Petrovič me je ispitao“, poslednju reč je Jura izgovorio sa posebnom odvratnošću, „i stalno je nalazio neke začkoljice. Zašto stalno traži kod mene za šta bi se zakačio, da li to znate, Vanja?“
Žilin zatvori knjižicu i strpa je u sto.
„To ti se samo čini“, reče. „Kapetan Bikov se nikada ne kači ni za koga. On samo zahteva ono što mora da se zahteva. On je jako pravedan čovek, naš kapetan.“
Nekoliko trenutaka Jura je razmišljao o tome da li je zgodno i pošteno da kaže ono što bi hteo da kaže. U oči Bikovu to nećeš smeti da kažeš. A iza leđa nije lepo govoriti. A hteo bi, koliko bi hteo da kaže.
„Vanja, a kakve ljude najviše na svetu mrzite?“
Žilin odmah odgovori:
„Ljude koji ne postavljaju pitanja. Postoje takvi — samouvereni…“
Zažmurio je, bacio pogled na Juru, dohvatio olovku i brzo nacrtao njegov portret. Stažista Borodin, veoma sličan, sa prćastim nosom, sedeo je iskosivši lice i čitao knjigu Fizika metala.
„A ja nikako ne mogu da podnesem dosadne“, izjavi Jura gledajući crtež. „Mogu li da ga uzmem? Hvala… Ja, tako, Vanja, nikako ne mogu da trpim dosadne. Njihov život je nekako dosadan. Na poslu pišu kojekakve papiriće ili računaju na mašinama koje nisu ni izmislili sami, a isto tako i ne pokušavaju da nešto izmisle. Oni sve rade ‘kao ljudi’. Eto, počnu oni da rasuđuju: ove cipele su lepe i jake, a ove nisu, i ne umeju kod nas u Vjazmi da prave lep nameštaj, moraćemo da ga poručimo iz Moskve, a o ovoj knjizi govore da je treba pročitati, a kako bi bilo da sutra pođemo po pečurke, kako ljudi govore, ove godine pečurke su dobre… Vraga! Mene nikakvim batinama nećeš oterati po pečurke!“
Žilin je zamišljeno slušao, pažljivo crtajući na papiru ogromni integral od nule do beskonačnosti.
„Oni uvek imaju gomilu slobodnog vremena“, nastavi Jura, „i nikad ne znaju šta da rade s tim vremenom. Voze se kolima u ogromnom velikom društvu i čoveku se gadi da gleda kako to idiotski rade. Prvo po pečurke, posle idu u kafe i jedu — tek onako, od besposlice — zatim počinju da jure po putovima, samo po onim najboljim i najurednijim, gde je sve sigurno i bezbedno, gde su automati za popravku i moteli, i gde se sve što hoćeš nalazi pod rukom. Najzad se sakupe u nekoj vili i tamo opet ništa ne rade, čak i ne razgovaraju. Recimo prebiraju svoje odvratne pečurke i svađaju se oko toga koja je pečurka koje vrste. A ako slučajno počnu da govore o nečem ozbiljnom — tada najbolje odmah beži! Zašto ih, vidite li, do sada još nikako ne puštaju u kosmos. A kad bi ih čovek zapitao šta će im to — ništa ne bi umeli da odgovore pametno, samo bi počeli da nešto mrmljaju o svojim pravima. Užas božji koliko vole da govore o svojim pravima.
Ali najodvratnije kod njih jeste to što oni uvek imaju masu slobodnog vremena i što ga uništavaju. Ja ovde na Tahmasibu ne znam šta da radim od besposlice, jedva čekam da počnem da radim. Oni bi se ovde osećali kao riba u vodi…“
Jura izgubi nit i zaćuta. Žilin je i dalje crtao svoj integral, a lice mu je zbog nečega postalo tužno. Onda reče:
„A kakve veze ima s tim kapetan Bikov?“
„Jura se seti od čega je počeo.“
„Aleksej Petrovič“, neodlučno poče, „on je nekako dosadan…“
Žilin klimnu glavom.
„Tako sam i mislio“, reče. „Ali ti grešiš, dragi moj, ako sve trpaš na jednu gomilu — i Bikova i one koji obožavaju bezbedne jurnjave po drumovima…“
„Ja uopšte nisam ni mislio na to… Shvatam te. Pazi. Bikov voli svoj posao — to je broj jedan. Ne može sebe da zamisli na nekom drugom mestu — to je broj dva. A osim toga, Aleksej Petrovič radi čak i onda kada čita novine i časopise u svojoj fotelji. Nikad nisi razmišljao o tome?“
„Ne, nisam…“
„A trebalo bi. Znaš li u čemu se sastoji rad Bikova? Uvek biti spreman. To je težak posao. Posao koji iznuruje. Treba biti Bikov da bi čovek mogao sve to da izdrži. Treba se navići na stalnu napregnutost, na stanje stalne spremnosti. Da li me shvataš?“
„Ne znam… Ako je odista tako…“
„U tome i jeste stvar što je to odista tako! On je vojnik kosmosa. Njemu čovek može samo da zavidi, Jura, jer je on našao glavno u sebi i u svetu. On je potreban, neophodan i nezamenljiv. Da li me sada shvataš?“
Jura ćutke neodlučno klimnu glavom. Pred njim se pojavljivala slika koja mu je dojadila — proslavljeni kapetan u patikama i prugastim čarapama u pozi malograđanina u svojoj omiljenoj fotelji.
„Ja znam, tebe je osvojio Vladimir Sergejevič. No, pa šta, to je sasvim razumljivo. S jedne strane Jurkovski, koji smatra da je život — nepotrebno muvanje i koji smatra da treba koristiti pogodan slučaj da bi se ispraznio u vulkanskoj eksploziji. Sa druge strane Bikov, koji smatra da je pravi život u stalnoj napetosti; on ne priznaje nikakve slučajeve, zato što je unapred pripremljen za sve mogućnosti, i za njega ne postoji iznenađenje… Ali postoji i treća strana stvari. Zamisli, Jura“, Žilin stavi dlanove na sto i zavali se u fotelji, „ogromnu zgradu ljudske kulture: sve što je čovek stvorio, što je oduzeo prirodi i što je stvorio onako kako to priroda nije mogla. Veličanstvenu zgradu! Grade je ljudi koji odlično poznaju svoj posao i koji ga mnogo vole. Na primer, Jurkovski, Bikov… Takvih ljudi je za sada manje nego ostalih. A drugi
— to su oni na kojima stoji zgrada. Takozvani mali ljudi. Prosto pošteni ljudi, koji možda i ne znaju šta vole a šta ne. Ne znaju, nisu imali slučaj da saznaju šta mogu, šta ne mogu. Oni jednostavno pošteno rade tamo gde ih je postavio život. To su uglavnom oni koji drže na svojim ramenima dvorac Misli i Duha. Od devet do petnaest drže na svojim leđima, a onda idu po pečurke.“ Žilin zaćuta.
„Razume se, hteo bi svako da gradi. Hteo bi, i te kako bi hteo, brate. To će obavezno jednom i biti. Ali za to je potrebno vreme. I snaga. Treba se tek boriti za to…“
Jura je mislio. Nešto je bilo u Ivanovim rečima. Nešto na šta nije bio naviknut.
To je trebalo tek shvatiti.
Žilin zabaci ruke pod glavu.
„Sećam se jedne stvari“, progovori. Gledao je pravo u lampu, a zenice su mu izgledale kao tačke. „Imao sam druga koji se zvao Tolja. Zajedno smo učili u školi. On je uvek bio neprimetan i stalno radio nekakve sitnice. Pravio je nekakve sveske, lepio kutije. Voleo je da povezuje stare, mnogo puta pročitane knjige. Dobričina je bio velika, takva dobričina, da čak ni uvredljive šale nije shvatao. Prihvatao ih je nekako čudnovato i, po našem mišljenju, divlje. Baciš
mu, recimo, u krevet tritona, a on ga izvuče i počne dugo da ga gleda. Mi se oko njega smejemo, a on ga razgleda i na kraju kaže: ‘Jadniče’ — i odnese ga u ribnjak. Posle je odrastao i postao statističar. Svi znamo da je to posao tih i neprimetan i svi smo smatrali da naš Tolja za drugo i nije sposoban. Radio je pošteno, bez nekog entuzijazma, ali savesno. Mi smo leteli na Jupiter, proučavali večiti led, gradili nove fabrike, a on je sedeo u svojoj ustanovi i računao na mašinama koje sam nije izmislio ni konstruisao. Obrazac malog čoveka; mogao bi da ga obložiš vatom i trpaš u muzej pod stakleno zvono, s natpisom: TIPIČNI SAMOZADOVOLJINI ČOVEK S KRAJA DVADESETOG VEKA.
Kasnije je umro. Zapustio je neku najobičniju bolest, jer se bojao operacije, i zbog toga je i umro. To se dešava s malim ljudima, iako o tome nikada ništa ne piše u novinama.“
Žilin zaćuta, kao da osluškuje. Jura je čekao.
„To je bilo u Kareliji, na obali šumskog jezera. Njegov krevet se nalazio na zastakljenoj verandi, a ja sam sedeo pored njega i gledao njegovo neobrijano tamno lice… mrtvo lice i ogroman taman oblak nad šumom sa druge strane jezera.
Lekar je rekao: ‘Umro je’. I tog trenutka je odjeknuo grom takve snage i otpočela takva nepogoda kakve se retko dešavaju čak i na južnim morima. Vetar je lomio drveće i bacao ga na mokro, crveno stenje, tako da se kidalo u iverje, ali čak ni to se od urlanja vetra nije čulo. Jezero je kao zidom išlo prema obali, i u taj zid su udarale munje, onako kako se to na severu nikad ne dešava. Sa kuća je nepogoda zbacivala krovove. Svuda su se zaustavili satovi — niko nije znao zbog čega. Životinje su umirale s iscepanim plućima. To je bila prava zverska bura, kao da je ceo svet stao naglavce. A on je ležao, tih, običan, i kao uvek — to ga se nije ticalo.“ Žilin ponovo poče da osluškuje. „Ja, Jura, nisam plašljiv, miran sam, ali tada sam osetio užasan strah. Najednom sam pomislio: Eto, ko si ti bio, naš mirni, dosadni Toljik. Ti si, tiho i neprimetno, a da ni sam nisi podozrevao, držao na svojim ramenima ravnotežu Sveta. Umro si — umrla je i ravnoteža i Svet je stao naglavce. Da su mi tada povikali kraj uveta da je Zemlja skrenula sa svoje orbite i da je krenula ka Suncu, ja bih samo klimnuo glavom. I još sam tada pomislio… „Žilin ponovo za trenutak zaćuta. „Pomislio sam: zašto je on bio tako dosadan i tako mali? Jer on je bio dosadan čovek, Jura. Veoma dosadan. Da se ta bura desila pred njegovim očima, on bi sigurno povikao: ‘Ah! Papuče! Moje papuče se suše napolju!’ I potrčao bi da spasava papuče.“ „Ali, zašto je, kako je postao takav, dosadan?“
Žilin zaćuta i strogo pogleda u Juru.
„Ali, on je sam bio kriv za to“, oprezno reče Jura.
„Nije istina. Niko nikada nije ni za šta sam kriv. Onakvi kakvi smo — postajemo zahvaljujući ljudima. A mi… Kako često ne plaćamo taj dug… Skoro nikada. A ne postoji ništa važnije od toga. To je najvažnije. Sad je to najvažnije. Ranije je bilo najvažnije dati čoveku slobodu da postane ono što on hoće da postane. A sad je najvažnije — pokazati čoveku kakav treba da postane da bi bio ljudski srećan. Eto, to je sada najvažnije.“ Žilin pogleda Juru i najednom ga upita:
„Zar ne?“
„Sigurno“, odgovori Jura. Sve je to bilo dobro, ali njemu nekako tuđe. Nekako ga nije interesovalo. Ta stvar mu je izgledala dosadna.
Žilin je sedeo napregnuto osluškujući.
„Šta se desilo?“ upita Jura.
„Tiho!“ Žilin se pridiže sa kreveta. „Čudnovato“, reče. I nastavi da osluškuje.
Jura najednom oseti kako se pod pod njegovim nogama poče da trese i tog trenutka poče da urla sirena. Skočio je i bacio se prema vratima. Žilin ga uhvati za rame.
„Mirno“, reče. „Znaš li gde se po rasporedu nalazi tvoje mesto u slučaju nesreće?“
„Da!“ reče Jura i zagrcnu se.
„Obaveze takođe?“ Žilin ga pusti. „Marš!“
Jura potrča u hodnik.
Trčao je po hodniku u vakuum-odsek, gde se nalazilo njegovo mesto po rasporedu u slučaju nesreće, trčao je brzo, ali se ipak uzdržavao da ne juri iz petnih žila.
Stažista mora da bude ‘miran, uzdržan i uvek spreman’, ali kad po brodu poče da odjekuje prodoran urlik sirena, kad brod poče da poskakuje kao ranjenik u čijoj rani neko kopa neveštim prstima, kada ne razumeš šta treba da radiš i uopšte ne shvataš šta se dešava… Na kraju hodnika se upališe crvene sijalice. Jura ne izdrža i potrča ka njima što je brže mogao.
Navalivši se, on otvori teška vrata i ulete u sivu prostoriju, u kojoj su se kraj zidova nalazili stakleni boksovi sa vakuum-skafanderima. Trebalo je podići sve roloe, proveriti stanje stafandera, pritisak u balonima, punjenje akumulatora, okrenuti prekidač svakog skafandera u položaj ‘opasnost’ i uraditi još dosta toga… Posle toga je trebalo da navuče svoj skafander.
Jura to uradi dosta brzo i, kako mu se učinilo, spretno, iako su mu prsti drhtali; osećao je napregnutost u celom telu, jaku i neprijatnu, koja je ličila na grč. Sirena zaćuta i nastupi zloslutna tišina. Jura završi poslednji skafander i osvrte se oko sebe. U boksovima je pod staklenim zvonima svetlela plavičasta svetlost, sijali su se ogromni skafanderi s raširenim rukavima, koji su ličili na nakazne statue bez glave. Jura izvuče svoj skafander i uvuče se u njega. Skafander mu je bio nešto veći nego što je trebalo, bio je grub i neudoban, ne kao skafander varioca, koji je elastičan, udoban, prijatan. A u ovome je bilo vrućina. Jura uključi aparat za uklanjanje znoja, a onda, šireći nogama, lupajući metalom o metal, priđe vratima.
Brod se tresao, bila je tišina, celom dužinom hodnika su pod tavanicom gorele crvene signalne sijalice za opasnost. Jura se osloni leđima o ragastov vrata uprevši se nogama o suprotnu stranu. Na taj način pregradio je vrata; sad je u odsek moglo da se uđe samo ako bi ga neko oborio s nogu. Bilo je neobično čitati to mesto u instrukciji, gde je naređivano kako se za vreme uzbune mora čuvati vakuum-odsek. Od koga ga čuvati? Zašto? Za vreme uzbune u vakuum-odsek je imao pravo da uđe samo onaj čovek — član posade ili putnik — za koga je kapetan lično izdavao naređenje: ‘Propustiti’. Zbog toga je u ragastov vrata bio instaliran radiofon, koji je stalno radio na talasnoj dužini kapetanskog radiofona. Jura baci pogled na radiofon i seti se da to još nije uradio. Brzo pritisnu dugme.
„Slušam“, začu se glas Bikova. Glas je, kao i uvek, bio škripav i ravnodušan.
„Stažista Borodin je zauzeo svoje mesto po rasporedu“, izvesti Jura.
„Dobro“, reče Bikov i isključi radiofon.
Jura ljutito pogleda radiofon i reče škripavim glasom: ‘Dobro’. Drvo — pomisli i isplazi jezik. Brod se uto trže i on se umalo ne ujede za jezik. Postiđeno se osvrte, a zatim mu u glavu dođe misao: a šta ako je sveznajući Bikov namerno trgao brod da bi stažista ugrizao jezik? Lako je mogao da zamisli kako to Bikov radi. Sigurno mu život nije bio lak, pomisli Jura. Sigurno ga je život mučio i lomio, sve dok sa njega nije smakao opnu svih emocija, koje u stvari i nisu potrebne, ali bez kojih čovek nije čovek već drvo. Žilin je jednom prilikom rekao da se sa godinama čovek menja samo u jednoj jedinoj stvari — postaje strpljiviji. Na Bikova se to, prema svemu, ne odnosi…
Brod se ponovo trže i Jura pokuša da zauzme stabilniji položaj. Nikako nije mogao da shvati šta se dešava. Na napad meteorita sve ovo nije mnogo ličilo, a još manje na neki sudar. Miška Ušakov je rekao da je opasnost u kosmosu isto što i udarac mača — od njega se ili odmah umire ili se uopšte ne umire… To je izjavio Miška Ušakov, koji je u kosmosu bio samo na varilačkoj praksi i koji o kosmosu govori terminima detektivskih romana…
Juri je već bila utrnula noga, i on je promeni. Na tavanici hodnika su još
gorele crvene sijalice. Jura se stalno trudio da se priseti na šta ga one podsećaju i nikako nije uspevao. Ali bio je više nego siguran da je sa crvenim svetlima bila povezana neka neprijatna uspomena. Kad bi barem neko došao, pomisli. Kad bi mogao da upita šta se desilo, šta može da očekuje… Pogleda na dugme poziva. Da ga pritisne i obrati se Bikovu:’ Druže kapetane, molim da mi objasnite zadatak…’ Zatim je zamislio koliko je stažista, mokrih od uzbuđenja, stajalo tu naslonivši se nogama na ragastov; strašne stvari su preživljavali, trudili se da shvate šta se dešava i stalno mislili: ‘Da li ću uspeti da navučem šlem ili neću?’ To su bili divni momci, s kojima bi odlično mogao da odigra bok-ap-štag ili komotno da popriča o smislu života. Sad su svi oni iskusni ljudi, mudri, sad su svi oni u komandnim odeljenjima kosmičkih letelica koje jure kroz prostranstvo… i takođe se ponekad tresu… Od tih misli najednom pređe na nešto drugo. Zamisli obliveno znojem i krvlju lice Bikova, koji sa čistim ljudskim očajanjem ukočenim pogledom prati nešto što se približava…
U Jurinim očima sve zapliva i on izgubi ravnotežu i nađe se na podu. Pod niskom tavanicom sve poče da zvoni i lupa. Vukući nogama po metalnom podu, Jura uspe da se prevrne na stomak. Zatim se podigao i bacio na vrata. Zauze raniji položaj i iz sve snage se upre o ragastov vrata.
Sad je Tahmasib stalno vibrirao, kao da se i on od nečega užasno bojao. Jura se napreže, trudeći se da savlada telo, koje mu se treslo. Kad bi barem neko došao, kada bi mu barem dali na znanje šta se dešava, kada bi barem Bikov naredio nešto… Mama će se užasno brinuti. Kako će joj reći? Ko će uopšte to da joj kaže? Ko će moći? Ona može da umre, ona je nedavno operisana, srce joj je slabo, njoj to ne sme da se govori… Jura se ujede za usnu i čvrsto steže usta. Počelo je da ga boli, ali se više nije tresao. No pa šta, u stvari… Ne, treba odmah otići i pogledati. Promoliti glavu kroz vrata komandnog odeljenja, nemarno upitati: „No, hoće li još dugo?“ i otići… A šta ako su svi mrtvi? Jura s užasom pogleda u hodnik očekujući da će se iza zaokreta pojaviti Žilin, da će ga pogledati ugašenim očima i da će opustiti glavu na sleđene ruke… Jura opusti nogu, odgurnu se od ragastova i načini nekoliko neubedljivih koračaja po hodniku. Po podu koji se tresao, pored crvenih svetlosti, ka liftu, u susret onome ko puzi… Zaustavi se i vrati ka vratima. „Mirnije“, reče i nakašlja se da mu ne bi škripalo u grudima. Uobrazilja voli da se našali, i to zlo i nepošteno. Uobrazilja nikad nije prijatelj. Ponovo zauze svoje mesto u ragastovu. Eto, tako je to, pomisli iznenada. Eto, tako je to — čekati i uvek biti spreman u patikama i prugastim čarapama, sa prošlogodišnjim novinama, da niko ne bi zapazio i da ne bi pomislio… nikad ne znati ništa sigurno, a uvek biti spreman…
Vibracije su postajale sve jače i jače, a onda slabije, da bi ponovo postale još
jače. Jura zamisli Tahmasib, kilometarsku cigaru od titanskih jedinjenja, koja je ličila na ogromnu čašu. Sada, duž celog tela broda, od vrha pa do krme, kao talasi prolaze vibracije. Čas su jače, čas slabije… Tu čovek ne mora da bude ne znam kako osetljiv da bi video šta je šta… Kad bi tako počeo da vibrira, recimo, oksitanski pribor — sve bi bilo jasno — treba regulisati kompresor ili barem promeniti plamenik. Jura je jasno osetio da se brod okrenuo na stranu — to se osećalo po pritisku na stopalo. Tahmasib se okrenuo isprva lagano, a zatim su počeli i trzaji; od svakog trzaja čoveku se tresla glava i sve što se nalazilo u njoj… Šta je to, misli Jura, oslanjajući se na ragastov. Šta je to kod njih, tamo, a?… I tog trenutka, u strašnoj tišini, začuše se koraci. Lagani, uvereni, nepoznati koraci; a možda ih Jura jednostavno nije prepoznao. On pogleda duž hodnika — a koraci se stalno približavahu — i najednom se iza zaokreta pojavi Žilin u radnom kombinezonu, s aparatom za probe na grudima. Lice mu je bilo ozbiljno i kao da je bilo nečim nezadovoljno, a na oči mu je padao pramen svetle kose. On priđe Juri i lupivši ga rukom po kolenima, reče: „I?“
Hteo je da uđe u vakuum-odsek. Jura otvori i zatvori usta, ali nogu ne skloni.
To je bio Žilin, dragi i dugo očekivani Žilin, ali Jura nogu ne skloni već ga umesto toga upita:
„Šta je to?“
Hteo je to da kaže nemarno, ali mu glas zadrhta i utisak je bio pokvaren.
„A šta može da bude“, procedi Žilin. „Pusti me“, reče. „Moram da uzmem nešto…“
U Jurinoj glavi je bila kaša i u toj kaši je od svih Jurinih principa ostalo čitavo samo uputstvo.
„Pričekaj, Vanja“, promrmlja on i pritisnu dugme poziva.
Kapetan nije odgovarao.
„Jura“, reče Žilin. „Šta je to s tobom, brate? Pusti me, ostavio sam u skafanderu…“
„Ne mogu“, reče Jura i obliznu usne. „Kako, mogu?… Sad će se javiti kapetan…“
„A ako se ne javi?“
„Zašto se ne bi javio?“ Jura pogleda Žilina okruglim očima i najednom ga uhvati za rukav. „Šta se desilo?“
„Ništa se nije desilo.“ Žilin se najednom osmehnu. „Znači, nećeš me pustiti?“
Jura odrečno odmahnu glavom.
„Pa ne može tako, Vanja… Ti moraš da me shvatiš!“ Prešao je na ti od suviška osećanja; plakalo mu se, a istovremeno se osećao i dobro i mirno, mada je znao da ni u kom slučaju neće pustiti Žilina. „Pa ti si i sam bio stažista…“
„Da“, neodređeno oteže Žilin razgledajući ga. Pridržavamo se slova i duha uputstva?
„Ne znam…“ promrmlja Jura. Bilo ga je sramota, a znao je da nogu neće spustiti. Ako odista moraš da uđeš, onda ne treba da stojiš tako — u mislima se obraćao Žilinu. Udri me u zube i uzmi ono što ti je potrebno.
„Kapetan Bikov sluša“, odjeknu iz radiofona. Jura još nikako nije mogao da se sabere.
„Aleksej Petroviču“, reče Žilin u radiofon. „Ja hoću da prođem u vakuum-odsek, a stažista me ne pušta.“
„Šta ti je potrebno u vakuum-odseku?“ zainteresova se Bikov.
„Ostavio sam tamo sirijus prošli put… U skafanderu sam ga zaboravio…“
„Tako“, reče Bikov. „Stažisto Borodine, pustite inženjera Žilina.“
Bikov se isključi. Jura s olakšanjem skloni nogu. On tek tada primeti da brod više ne vibrira. Žilin ga nežno pogleda i lupi po ramenu.
„Vanja, ne ljutite se, molim vas…“ promrmlja Jura.
„Naprotiv!“ reče Žilin. „Bilo je tako interesantno posmatrati te.“
„U mojoj glavi je prava kaša…“
„Tako, tako…“ Žilin se zaustavi pred svojim skafanderom. „Za takve slučajeve se i prave uputstva. Dobra stvar, zar ne?“
„Ne znam. Prestao sam da shvatam nekako. Nikako ne mogu da povežem stvari. Šta se desilo?“
„Šta je moglo da se desi?“ upita kroz zube. „Veštačka ishrana. Tablete umesto kotleta. Školska uzbuna, stažisto Borodine, samo to i ništa drugo. Rutinska, ne ređa od jedan do dva puta za vreme svakog leta. Radi proveravanja poznavanja uputstava. Velika je to stvar — uputstvo!“ Izvukao je iz svog skafandera beli cilindar debljine prsta i besno spustio rolo. „Moram da pobegnem odavde, Jura.
Da pobegnem dok mi sve nije dojadilo.“
Jura duboko uzdahnu i baci pogled u hodnik. Crvene sijalice više nisu svetlele.
Pod više nije vibrirao. Jura je video kako je iz kajute izišao Jurkovski, pogledao prema njemu, veličanstveno klimnuo glavom i lagano koračajući nestao iza zaokreta.
Žilin progunđa:
„Riba traži dubinu, a čovek ide tamo gde je gore… Da li si me shvatio, Jura?
Školske uzbune, namerni nesrećni slučajevi. A negde je još i gore. Tamo i treba ići, a ne čekati dok te povedu… Hoćeš da me poslušaš, stažisto? Po uputstvima, ti moraš da me slušaš.“
„Pričekajte, Vanja“, reče Jura namrštivši se. „Čini mi se da se još nisam osvestio…“