Tahmasib

EPILOG

Autobus se nečujno dokotrljao do niske, bele ograde i zaustavio se pred gomilom ljudi koji su dočekivali putnike. Žilin je sedeo kraj prozora i gledao vesela, od mraza crvena lica, smetove snega koji su svetlucali pred zgradom aerodroma, drveće pokriveno injem. Otvoriše se vrata, leden vazduh ulete u autobus. Putnici pođoše ka izlazu, menjajući šaljive pozdrave sa stjuardesom. Gomila je bila bučna — kraj vrata su se grlili, stezali ruke, ljubili. Žilin potraži poznata lica, nikoga ne nađe i s olakšanjem odahnu. Pogleda u Bikova. Bikov je nepokretno sedeo, opustivši lice u krzneni okovratnik svoje grenlandske jakne.

Stjuardesa uze iz mreže svoj koferčiš i veselo reče:

„Hajdete, drugovi! Stigli smo! Autobus dalje ne ide!“ Bikov teško ustade i, ne izvlačeći ruke iz džepova, krete kroz prazan autobus prema izlazu; Žilin sa tašnom Jurkovskog je išao za njim. Gomile više nije bilo. Ljudi su u grupama išli prema zgradi aerodroma smejući se i razgovarajući. Bikov stade na sneg, zaustavi se turobno gledajući u sunce i krete prema zgradi. Sneg mu je škripao pod nogama. Sa strane se kretala izdužena plavičasta senka. Zatim Žilin ugleda Daugea.

Dauge im je brzo koračao u susret, jako se oslanjajući na debeli, lakirani štap.

Mali, utopljen, s tamnim, izboranim licem. U ruci je, u debeloj rukavici, držao jedan buketić uvelih nezaboravaka. Gledajući ispred sebe, on priđe Bikovu, gurnu mu buketić u ruku, zagrli ga i priljubi glavu uz njegovu jaknu. Bikov ga zagrli i progunđa:

„Mogao si i kod kuće da sediš, vidiš kakav je mraz…“

On uze Daugea pod ruku i oni lagano kretoše prema zgradi aerodroma — ogromni Bikov i mali, zgrbljeni Dauge. Žilin je išao pored njih.

„Kako pluća?“ upita Bikov.

„Tako…“ reče Dauge. „Ni bolje ni gore…“

„Moraš u planine. Nisi dete, moraš da se čuvaš.“

„Nemam vremena za to“, reče Dauge. „Ima još mnogo šta što treba završiti. Mnoge stvari su započete, Aljoša.“

„Pa šta onda? Treba se lečiti. Inače nećeš uspeti da završiš.“

„Odlučeno je i rešeno pitanje ekspedicija na Transpluton.“ Insistiraju da pođeš ti. Ja sam zamolio da sačekamo da se prvo vratiš.

„No, pa u redu“, reče Bikov. „Otići ću kući, malo ću se odmoriti… Može, zašto da ne.“

„Za načelnika je postavljen Arnautov.“

„Svejedno“, reče Bikov.

Počeli su da se penju uz stepenice aerodromske zgrade. Dauge tiho reče:

„A ja ih nisam ni zagrlio, Aljoša… Tebe sam zagrlio, Vanju takođe, a njih nisam.“

Bikov oćuta i oni uđoše u hol. Žilin se pope stepenicama i najednom u senci, iza jednog stuba, ugleda neku ženu, koja ga je posmatrala. Ona se odmah okrenu od njega, ali on uspe da zapazi njeno lice pod krznenom kapom — nekad verovatno veoma lepo, a sada staro, mlohavo, gotovo ružno. ‘Gde sam je video?’ pomisli Žilin. Ili ona samo liči na nekoga?

Gurnuo je vrata i ušao u hol. Znači, sada Transpluton, taj Kerber. Daleki, daleki. Najdalji od svega. Od Zemlje je dalek, od ljudi dalek, od najglavnijeg dalek. Ponovo čelična kutija, ponovo tuđe, sleđene stene. Glavno ostaje na Zemlji. Kao i uvek, uostalom. Ali tako se ne može, treba biti pošten. Vreme je da se odluči, Ivane Žiline, vreme je! Razume se, neko će reći — sažaljivo ili prezrivo: „Nervi mu nisu izdržali. Dešava se i to.“ Aleksej Petrović može tako da pomisli. Žilin se čak zaustavi. Da, on će baš tako i pomisliti: ‘Nervi mu nisu izdržali. A bio je jak momak’. A to je dobro! U krajnjem slučaju, neće mu biti toliko krivo što ga napuštam baš sada, kad je ostao sam… Razume se, njemu će biti lakše da misli da mi živci nisu izdržali nego da vidi da me uopšte ne interesuju svi ti transplutoni. On je uporan i čvrst u svojim ubeđenjima… i svojim zabludama. Kamene zablude.

Glavno je na — Zemlji. Glavno uvek ostaje na Zemlji, i ja ću ostati na Zemlji.

Odlučeno, pomisli. Odlučeno je. Najvažnije je — na Zemlji…