Tahmasib

MARS: RACIJA

U četiri izjutra Feliks Ripkin reče: „Vreme je, i svi počeše da se spremaju.“

Napolju je bilo minus osamdeset i tri stepena Celzijusova. Jura je navukao na noge dva para čarapa od paperja, koje mu je dala Nataša, teške krznene pantalone, koje mu je dao Mati, preko pantalona je navukao akumulatorski pojas i onda se uvukao u bundu. Feliksovi tragači, neispavani i namrgođeni, brzo su pili vrelu kafu. Nataša je trčala u kuhinju, donosila sendviče, kafu i termose. Neko je zatražio buljon. Nataša je otrčala u kuhinju i donela buljon. Ripkin i Žilin su čučali u uglu sobe nad otvorenim pljosnatim sandukom, iz koga su virili bleštavi krajevi raketnih granata. Raketne puške je na Topli Sirt doneo Jurkovski. Mati je poslednji put proveravao elektrogrejač vindjakne koja je bila predviđena za Juru.

Tragači popiše kafu i ćutke pođoše ka izlazu, gde skoro već automatskim pokretima navukoše na lica maske za kiseonik. Feliks i Žilin podigoše sanduk sa granatama i takođe pođoše ka izlazu.

„Jura, jesi li spreman?“ upita Žilin.

„Odmah, odmah“, odgovori Jura.

Mati mu pomože da navuče vindjaknu.

„A sad, juri na ulicu“, reče. „Inače ćeš se preznojiti.“

Jura navuče rukavice i potrča za Žilinom.

Napolju je bilo sasvim mračno. Jura je prešao preko teritorije opservatorije i spustio se ka tenku. Ovde se u pomrčini čuo tih razgovor, čulo se lupkanje metala o metal. Jura nalete na nekoga. Iz pomrčine mu neko posavetova da navuče naočare. Jura, pak, tom nekome posavetova da ne stoji nasred puta.

„Vidi čudaka“, rekoše iz pomrčine. „Navuci toplotne naočare.“

Jura se seti infracrvenih naočara i namače ih na oči. Mnogo bolje nije video, ali je zato počeo da nazire siluete ljudi i širok zadnji deo tenka, koji je bio zagrejan atomskim reaktorom. U tenk su tovareni sanduci s municijom. Najpre, Jura poče da dodaje, ali onda se seti da se može desiti da u tenku ne bude mesta za njega i da bi ga u tom slučaju ostavili na opservatoriji. Tiho priđe tenku i pope se na njega. Tamo su dva čoveka u kapuljačama navučenim do samog nosa prihvatali sanduke.

„Koga to nosi vrag?“ dobroćudno upita jedan od njih.

„Ja sam“, odgovori Jura.

„A, prestonička zverka“, reče drugi. „Uvlači se u tenk, guraj sanduke pod sedišta.“

‘Prestoničkom zverkom’ su Juru nazvali mesni varioci, kojima je on dan pre toga pomogao da opreme tenkove držačima za raketno oružje, pri čemu im je prikazao najnovije metode zavarivanja u razređenoj atmosferi.

U unutrašnjosti tenka je bilo isto tako osamdeset i tri stepena ispod nule i zbog toga toplotne naočari nisu mnogo pomagale. Jura je s entuzijazmom vukao sanduke po metalnom dnu tenka i pipajući gurao ih pod sedište, stalno se udarajući o nekakve uglove i izbočine. Zatim više nije imao šta da vuče. Preko visokih ivica tenka su se prebacivali ćutljivi tragači i počeli da sedaju na sedišta lupajući svojim karabinima. Juri su nekoliko puta nagazili na noge, a neko mu je nabacio i kapuljaču na oči. U prednjem delu tenka začula se odvratna škripa — prema svemu, to je Feliks probao držač za oružje. Posle toga neko je rekao:

„Idu.“

Jura oprezno izdiže glavu iznad ivice tenka. Ugledao je sivi zid opservatorije i svetlosti reflektora, koje su klizile po osmatračnici. To su bila tri tenka centralne grupe. Feliksov glas je poluglasno rekao:

„Malinjin?“

„Ja“, javio se tragač koji je sedeo pored Jure.

„Petrovski?“

„Ovde!“

„Homeriki?“

Kad je završio prozivku (imena Jure i Žilina zbog nečega nisu bila prozvana), Feliks reče:

„Idemo.“

Peščani tenk Mimikrodon poče da urla svojim motorima, trže se i krete uzbrdo.

Jura pogleda iznad sebe. Zvezde se nisu videle — podigao se oblak prašine. Nije imao šta da gleda. Tenk se užasno truckao. Jura je svaki čas padao sa svog sedišta udarajući se o oštre uglove. Najzad ga tragač koji je sedeo kraj njega upita: „Zašto stalno skačeš?“

„Odakle znam“, ljutito reče Jura.

Uhvati se rukama za neku polugu i odmah mu postade lakše. S vremena na vreme, u oblacima dima, koji su se nadneli nad tenk, pojavljivale su se svetlosti reflektora i tada je na svetlom fonu prašine video crni krug držaca za oružje i dugu cev raketne puške okrenutu prema nebu.

Tragači su tiho razgovarali o Staroj Bazi i njenom poreklu.

„Juče sam išao da vidim te razvaline.“

„No, i?“

„Razočarao sam se, da budem pošten.“

„Da, arhitektura samo na prvi pogled izgleda čudnovata, a posle počinješ da osećaš da si to već negde video.“

„Kupola, paralelopipedi…“

„Tačno. Baš kao Topli Sirt.“

„Zbog toga nikome nikad nije ni palo na pamet da to nije naše.“

„Razume se… Posle čudesa Fobosa i Dejmosa…“

„A meni je baš ta sličnost čudnovata.“

„Da li je materijal analiziran?“

Juri je bilo neudobno i osećao se nekako usamljen. Na njega niko nije obraćao pažnju. Ljudi su izgledali nekako tuđi, ravnodušni. Lice mu je užasna hladnoća prosto pekla. O dno tenka su udarale prave fontane peska, koje su letele ispod gusenica. Tu negde, u blizini, nalazio se Žilin, ali on ga nije ni čuo ni video.

Jura se čak osetio pomalo uvređen zbog toga. Hteo je da što pre iziđe sunce, da bi bilo toplije i da bi se konačno i nešto videlo. I želeo je da već jednom prestanu da se toliko truckaju.

Bikov je Juru pustio na Mars očigledno preko volje, i na ličnu odgovornost Žilina. On je s Mihailom Antonovičem ostao na brodu i sad se zajedno sa Fobosom okretao na razdaljini od devet hiljada kilometara od Marsa. Gde se u tom trenutku nalazio Jurkovski, Jura nije znao. Sigurno je i on učestvovao u raciji.

‘Kada bi mi barem dali karabin’, neraspoloženo pomisli. ‘Ja sam im, ipak, zavarivao držače za oružje.’

Oko njega su svi sedeli sa karabinima i zbog toga su se verovatno i osećali tako sigurno i mirno.

Ipak je čovek po svojoj prirodi nezahvalan i ravnodušan, gorko je mislio Jura. I što je stariji, tim više. Kad bi ovde bili naši momci, sve bi bilo suprotno. Ja bih imao karabin, i znao bih zašto i kuda idemo. I znao bih šta treba da radim.

Tenk se najednom zaustavi. Od svetlosti reflektora, čiji je snop rasecao oblake prašine, postalo je svetlije. U tenku su svi zaćutali i Jura začu nepoznat glas:

„Ripkine, iziđite na zapadni deo. Kuzmine, na istočni. Džefersone, ostanite na južnom.“

Tenk ponovo krete. Svetlost reflektora pade u unutrašnjost tenka i Jura ugleda Feliksa, koji je stajao kraj držača za oružje sa radiofonom u ruci.

„Okreni se bokom prema zapadu“, reče Ripkin vozaču.

Tenk se iskrenu, a Jura raširi laktove da ne bi pao na dno.

„Tako, dobro“, reče Feliks. „Pođi još malo napred. Tamo je ravnije.“

Tenk se ponovo zaustavi. Ripkin poče da govori preko radiofona:

„Ripkin je na mestu, druže Livanov.“

„Dobro“, reče Livanov.

Svi tragači su stajali gledajući preko ivice tenka. Jura je takođe gledao. Ništa se nije videlo, osim oblaka prašine, koja se lagano slegala u svetlosti reflektora.

„Kuzmin na mestu. Kraj mene je nekakva kula.“

„Spustite se niže.“

„Razumem.“

„Pažnja!“ reče Livanov. Ovaj put govorio je pomoću megafona i glas mu je odjekivao nad pustinjom.

„Racija će otpočeti kroz nekoliko minuta. Do izlaska sunca je preostao još jedan sat. Goniči će stići za pola sata. Kroz pola sata uključiti sirene. Možete da pucate. To je sve.“

Tragači su počeli da se kreću. Ponovo se začula odvratna škripa držača. Preko ivica tenka su virile cevi karabina. Prašina se slegala i siluete ljudi su se lagano gubile, slivajući se s pomrčinom. Ponovo su se videle samo zvezde.

„Jura!“ tiho pozva Žilin.

„Šta je“, ljutito odgovori Jura.

„Gde si?“

„Ovde.“

„Dođi ovamo“, strogo naredi Žilin.

„Kuda?“ upita Jura i krete prema glasu.

„Ovamo, ka držaču.“

Tenk je bio pun sanduka. ‘Odakle ih je samo toliko?’ pomisli Jura. Jaka Žilinova ruka ga uhvati za rame i povuče pod držač.

„Sedi ovde“, strogo reče Žilin. „Pomagaćeš Feliksu.“

„A kako?“ upita Jura. I dalje je bio uvređen, ali se već smirivao.

Feliks Ripkin tiho reče:

„Ovde se nalaze sanduci sa granatama.“ Osvetlio ih je baterijskom lampom.

„Izvlačite granate, jednu po jednu, skidajte poklopac sa zadnjeg dela i dodavajte mi ih.“

Tragači su međusobno razgovarali.

„Ništa ne vidim.“

„Danas je veoma hladno, sve se smrzlo.“

„Da, uskoro će jesen. Predstoji hladni period…“

„Eto, ja, na primer, na fonu zvezda vidim nekakvu kupolu i nišanim u nju.“

„Zašto?“

„To je jedino što vidim.“

„A da li može da se spava?“

Feliks nad Jurinom glavom tiho reče:

„Momci, istočnu stranu držim pod okom ja. Ne pucajte za sada, hoću samo da isprobam pušku.“

Jura odmah uze granatu i skide kapak sa nje. Za nekoliko trenutaka je zavladala mrtva tišina.

„A Nataša je divna devojka, zar ne?“ upita neko šapatom. Feliks se pomeri. Držač

zaškripa.

„Samo ne treba onako kratko da se šiša“, začu se glas sa zapadnog dela tenka.

„Mnogo ti razumeš…“

„Liči na moju ženu. Samo što joj je kosa kraća i svetlija.“

„Zašto samo taj Serjoža propušta priliku? Takva momčina — to ne liči na njega…“

„Koji Serjoža?“

„Serjoža Bjeli, astronom.“

„Sigurno je oženjen.“

„Nije.“

„Oni je svi mnogo vole. Kao drugovi. Ona je odista retko divan čovek. I pametna je. Ja je poznajem još sa Zemlje.“

„A ti si je još terao da ti donese buljon?“

„A zašto da ne?“

„Pa nije lepo. Ona je radila celu noć, posle toga nam je doručak pripremila. A tebi se najednom prijeo nekakav buljon.“

„Pst!“

U tišini koja je zavladala Feliks tiho reče:

„Jura, hoćete da vidite pijavicu? Gledajte!“

Jura se prope. U prvom trenutku je video samo crne siluete razvalina. Zatim je tamo nešto počelo nečujno da se pokreće. Dugačka, elastična senka se pojavila iznad kula i počela da se kreće levo-desno zaklanjajući zvezde. Zaškripa držač i senka se zaustavi. Jura prestade da diše. Sad, pomisli. Sad. Senka se iskrivi, kao da je počela da se savija, i tog trenutka grunu raketna puška.

Začu se dugo šuštanje, pojaviše se iskre, ognjena putanja sunu prema vrhu brežuljka, nešto tamo sinu, i onda opet zavlada tišina. Sa vrha brežuljka poče da se osipa kamenje.

„Ko je pucao?“ začu se kroz megafon.

„Ripkin“, odgovori Feliks.

„Pogodak?“

„Da.“

„No, neka je sa srećom“, prourla megafon.

„Granatu“, tiho reče Feliks. Jura mu je brzo strpa u ruku.

„Odlično“, sa zavišću reče neko od tragača. Tačno na dva dela.

„Da, nije to karabin.“

„Felikse, a zašto mi nismo dobili takve? Felikse, odgovori?“

„Jurkovski je doneo samo dvadeset pet komada.“

„Šteta. To je odlično oružje.“

Iz istočnog tenka su takođe otvorili paljbu. Jura sa interesovanjem okrete glavu u tom pravcu, ali ništa ne vide. Poče da šišti i upali se nad razvalinama raketa koja je bila bačena iz nekog drugog tenka. Feliks opali još jednom.

„Granatu“, reče glasno.

Paljba je s kratkim intervalima trajala dvadesetak minuta. Jura nije ništa video. Dodavao je granatu za granatom i oznojio se. Pucali su s obe strane tenka. Feliks je sa strašnom škripom okretao držač i pušku. Zatim su uključili i sirene. Monotoni urlik je odjekivao nad pustinjom. Juri su počeli da trnu zubi i zasvrbele ga pete. Pucnjava je prestala, ali je razgovarati bilo nemoguče.

Brzo je svitalo. Jura je sada video tragače. Skoro su svi sedeli, priljubljeni leđima uz zidove tenka, navukavši kapuljače na glavu. Na dnu su stajali otvoreni sanduci od plastične mase s komadima celofana u boji, koji su virili iz njih. Na podu su se valjale prazne čaure i šaržeri. Pred Jurom je na sanduku sedeo Žilin držeći karabin među nogama. Na njegovim otkrivenim obrazima se nahvatalo inje.

Jura ustade i baci pogled na Staru Bazu. Sivi, ispucani zidovi, žbunje, boce, kamenje. Jura beše razočaran. On je očekivao da će ugledati gomile leševa koji se dime. Tek kad se bolje zagledao, on primeti žućkasto, dlakavo telo koje se valjalo u bodljikavom rastinju, dok je na jednoj kupoli blistalo nešto odvratno, mokro.

Jura se okrete i pogleda u pustinju. Pustinja je bila siva pod tamnoljubičastim nebom, pokrivena sivom pelenom peščanih dina, mrtva i dosadna: Ali, visoko nad horizontom, on ugleda jarku, žutu traku, iscepkanu, koja je pokrivala skoro ceo zapadni deo neba. Traka se brzo širila, rasla je i postajala sve svetlija.“Goniči idu!“ povika neko, a to se kroz urlanje sirena jedva čulo. Jura se doseti da je žuta, jarka traka nad horizontom oblak prašine koji su podigli goniči. Sunce se dizalo u susret njima, na pustinju su pale crvenkaste mrlje svetlosti i najednom se osvetli ogroman žuti oblak koji je pokrivao horizont.

„Goniči, goniči!“ povika Jura.

Ceo horizont, s leve i desne strane, bio je pokriven crnim tačkama. Tačke su se pojavljivale i nestajale i ponovo se pojavljivale na uzvišicama udaljenih peščanih dina. Već se sada videlo da se tenkovi i krauleri kreću maksimalnom brzinom i da svaki vuče za sobom dugački, prašnjavi trag. Duž celog horizonta se videlo svetlucanje i bilo je nemoguće shvatiti šta je to — da li su to bili pucnji ili eksplozije granata, a možda i samo svetlucanje sunca, čiji su se zraci odbijali od stakla branika.

Juru su gurnuli u bok i on je seo spotakavši se o sanduke. Feliks Ripkin je na držaču vešto i brzo okretao svoj dugački bacač granata. Nekoliko tragača se bacilo na levi bok tenka. Goniči su se približavali fantastičnom brzinom. Sad su bili udaljeni pet do sedam kilometara, ne više. Horizont je bio sasvim prekriven prašinom i videlo se kako se ispred goniča kotrljaju dimovi eksplozija. Megafon zaurla nadjačavajući jauk sirena:

„Otvori vatru na pustinju! Vatru na pustinju!“

Iz tenka otvoriše paljbu. Jura je video kako se široka ramena Žilina tresu od pucanja, video je bele plamičke nad tenkom, i nikako nije mogao da shvati u koga i kamo pucaju. Feliks ga udari rukom po kapuljači. Jura brzo dodade granatu i skinu kapak sa sledeće. Sirene su i dalje urlale, odjekivali su pucnji, svi su bili i suviše zauzeti, i on nije imao koga da upita šta se to u stvari dešava.

Zatim je video kako se od jednog tenka koji se približavao podigla dugačka struja plamena, koja je ličila na ispljuvak, i nestala u pojasu dima i prašine ispred lanca goniča. Tada shvati. Svi su pucali u taj pojas prašine: tamo su se nalazile pijavice. Taj pojas dima se približavao.

Iza brežuljka, zadnjim delom okrenutim napred, lagano se pojavio tenk Kuzmina.

Tenk se još nije zaustavio kad se njegova kabina otvori i iz nje se pojavi crna cev. Cev poče da se diže prema nebu ogromna i kad se zaustavila pod uglom od četrdeset i pet stepeni, tragači Kuzmina izleteše iz tenka i polegaše pod gusenice. Iz samog tenka je počeo da se diže gust, crn dim; cev je sa škripom izbacila ogroman jezik plamena, posle čega se tenk obavio oblacima dima. Za trenutak se pucnjava smiri. Na grebenu brežuljka, koji je bio udaljen oko tri stotine metara, pojavi se pečurka dima i prašine.

Feliks ponovo lupi Juru po kapuljači. Jura mu odmah dodade jednu za drugom dve granate i osvrte se prema tenku Kuzmina. U prašini se videlo kako tragači s mukom izvlače cev iz tenka. Juri se čak učini da kroz urlik sirena i pucnjavu čuje nerazumljive psovke.

Pojas dima i prašine, u kome su se pojavljivali plamičci eksplozija, približavao se sve više i više. I, na kraju, Jura ih je ugledao. Pijavice su ličile na ogromne sivo-žute punoglavce. Elastične, veoma pokretljive, bez obzira na svoju veličinu i očigledno veliku težinu, one su iskakale iz oblaka dima, letele po vazduhu nekoliko desetina metara i ponovo nestajale u prašini. A za njima, bukvalno za njihovim petama, jurili su skakučući po dinama i brežuljcima široki, četvrtasti peščani tenkovi i mali krauleri i svetlucali plamičcima pucnjeva.

Jura se sagao da dohvati granatu, a kad se uspravio, pijavice su bile već sasvim blizu, plamičci pucnjeva već su bili nestali, tenkovi su počeli da usporavaju i na njihove krovove su počeli da iskaču ljudi i mašu rukama. Odnekud s leve strane, zaobilazeći tenk Kuzmina, fantastičnom brzinom prolete jedan peščani tenk i pojuri pored same peščane zavese, kroz centar pijavica. Kabina tenka je bila prazna. Za njim je iskočio drugi, isto tako prazan tenk, za njim treći i više ništa nije moglo da se vidi u gustoj, žutoj prašini.

„Prekini paljbu!“ zaurla megafon.

„Gazi! Davi!“ zaurla megafon kod goniča.

Prašina je pokrila sve, a pošto je počelo da se smrkava, vidljivost je bila vrlo slaba.

„Čuvaj se!“ povika Feliks i saže se.

Dugačko, tamno telo prelete iznad tenka. Feliks se ispravi i poče da okreće raketnu pušku prema Staroj Bazi. Iznenada sirene prestadoše da urlaju i odmah se začu lupnjava motora desetak tenkova, škripa gusenica i uzvici. Feliks više nije pucao. On je lagano okretao pušku čas ulevo čas udesno i ta škripa, koja je parala uši, izgledala je Juri kao rajska muzika u poređenju s urlanjem sirena.

Iz oblaka prašine se pojavi nekoliko ljudi naoružanih karabinima. Oni pritrčaše tenku i počeše da uskaču u njega.

„Šta se desilo?“ upita Žilin.

„Krauler se preturio“, brzo odgovori neko. Drugi, nervozno se nasmejavši, reče:

„Lagano i metodično kretanje.“

„Popara, prava popara“, reče treći. „Ne umemo mi da ratujemo.“

Grohot motora se približi i pored njih lagano i nekako nesigurno prođoše dva tenka. Poslednji je za sobom vukao nešto bez oblika, pokriveno prašinom.

Začuđeni glas iznenada reče:

„Momci! Pa sirene više ne urlaju!“

Svi počeše da se smeju i da istovremeno govore.

„Uh, ala je ovo prašinčina!“

„Kao da su počele jesenje bure.“

„Šta sad da radimo, Felikse? Ej, komandante!“

„Čekaćemo“, tiho reče Feliks. „Prašina će se uskoro sleći.“

„Zar smo ih se otarasili?“

„Ej, goniči, da li ste ih mnogo pobili?“

„Dosta će biti za večeru“, odgovori neko od goniča.

„One su, podle, sve otišle u podzemne pećine.“

„Ovuda je prošla samo jedna. Boje se sirena.“

Prašina je lagano počela da se sleže. Pojavi se kružić sunca, pojavi se ružičasto nebo. Jura ugleda mrtvu pijavicu — verovatno onu koja je preskočila preko tenka. Ležala je na litici brežuljka, prava kao motka, dugačka, pokrivena žutom oštrom čekinjom. Od repa prema glavi se širila i Jura dobro osmotri njene čeljusti osećajući kako mu žmarci idu niz leđa. Čeljust joj je bila sasvim okrugla, imala je u prečniku pola metra i bila puna pljosnatih, trouglastih zuba. Čoveku je bilo odvratno da je gleda. Jura se osvrte i vide da se prašina skoro sasvim slegla i da se oko njih nalazi više tenkova i kraulera. Ljudi su skakali preko ivica tenkova i lagano se peli uz liticu prema razvalinama Stare Baze. Motori su utihli. Nad bregom su se čuli samo glasovi, a pod nogama je pucketalo ugljenisano žbunje.

„Idemo“, reče Feliks.

Skinu sa držača pušku i prebaci se preko ivice tenka. Jura krete za njim, ali ga Žilin uhvati za rukav.

„Polako, polako“, reče. „Poći ćeš sa mnom golubiću.“

Izišli su iz tenka i počeli da se penju uz liticu za Feliksom. Feliks je krenuo prema većoj grupi ljudi, koji su stajali na oko pet metara ispod razvalina.

Ljudi su se okupili oko duboke crne pećine, koja se strmo spuštala pod razvaline. Pred samim ulazom, podbočivši se, stajao je čovek s karabinom prebačenim preko vrata.

„I da li ih je tamo mnogo otišlo?“ pitao je.

„Dve pijavice sigurno“, odgovoriše iz gomile. A možda i više.

„Jurkovski!“ reče Žilin.

„Kako ih niste… hm-hm… zadržali?“ upita Jurkovski sa prekorom u glasu.

„A one… hm-hm… nisu htele da se zaustave, objasni neko iz gomile.“

Jurkovski reče prekorno:

„Trebalo ih je… hm-hm… zadržati!“ Skide karabin. „Idem da vidim“, reče.

Niko nije uspeo da kaže nijednu reč, a on se već sagao i s neočekivanom lakoćom skočio u pomrčinu. Za njim je, kao njegova senka, skočio Feliks. Jura više nije razmišljao.

„Dozvolite, druže“, reče i uze karabin od suseda. Zaprepašćeni čovek se nije ni protivio.

„Kuda ćeš?“ zaprepasti se Žilin osvrćući se sa ulaza u pećinu. Jura odlučno koraknu ka pećini. „Ne“, brzo reče Žilin. „Tamo ne smeš.“ Jura sagavši glavu krete ka njemu. „Ne smeš, ja sam ti već rekao!“ zaurla Žilin i gurnu ga u grudi.

Jura sede podigavši oblak prašine. Gomila poče da se smeje. Pored njih protrčaše tragači, jedan za drugim nestajući u pećini.

Jura skoči; bio je besan.

„Pustite me“, zaurla. Bacio se napred, ali nalete na Žilina, koji je stajao kao zid. Žilin reče molećivo:

„Jura, izvini, ali tebi tamo odista nikako nije mesto.“ Jura se ćutke otimao.

„Pa, zašto se otimaš? Vidiš i sam da sam i ja ostao. U pećini su počeli da odjekuju pucnji.“

„Kao što vidiš, odlično su se snašli i bez nas dvojice.“

Jura steže zube i udalji se. Ćutke gurnu karabin u ruke goniču od koga ga je bio uzeo i ostade u gomili. Činilo mu se da ga svi posmatraju. Sramota, mislio je, kakva sramota! Umalo mu i uši nisu izvukli. Pa da su sami, samo on i Žilin, još

i nekako. Ali u prisustvu svih… Setio se kako se pre deset godina zavukao u sobu starijeg brata i obojio bojicama crteže… Hteo je da bude što bolje. I kako ga je stariji brat za uvo izveo napolje, na ulicu; kako ga je tada bilo sramota…

„Ne ljuti se, Jurka“, reče Žilin. „Nehotice sam. Sasvim sam zaboravio da je ovde teža slabija nego na Zemlji.“

Jura je i dalje uporno ćutao.

„Ne uznemiravaj se“, nežno reče Žilin popravljajući mu kapuljaču na glavi.

„Ništa se neće desiti s njim. Tamo je Feliks kraj njega, tragači… I ja sam takođe u prvi mah pomislio da će starac nastradati, i pojurio sam za njim, ali sam se zahvaljujući tebi osvestio…“

Žilin je govorio još nešto, ali ga Jura više nije čuo. ‘Bolje bi bilo da su me izvukli za uši, mislio je očajno. Bolje bi bilo da su me javno, pred svima išamarali. Dečak, balavac, egoista obični! Pravilno je Ivan uradio što me je lupio. Trebalo je još jače da me udari. Jura poče da šišti kroz zube, do te mere ga je bilo sramota. lvan se brinuo za mene i Jurkovskog i on ne sumnja da sam se i ja brinuo za Jurkovskog i njega… A ja?… Kad je Jurkovski skočio u pećinu, ja sam to shvatio kao dozvolu za herojske postupke, podvige. Ni za trenutak nisam mislio na to da Jurkovskom preti opasnost. Želeo sam da se sukobim sa pijavicama, želeo sam da se proslavim… Dobro je što Ivan sve to ne zna…’

„Čuvaj se!“ zaurlaše otpozadi.

Jura mahinalno odskoči u stranu. Kroz gomilu se prema pećini probijao krauler, koji je za sobom vukao prikolicu s ogromnim srebrnastim rezervoarom. Od rezervoara se pružalo ogromno crevo sa čudnovatim metalnim produžetkom. Metalni deo je pod miškom držao čovek koji se nalazio na prednjem sedištu kraulera.

„Ovde?“ upita čovek i ne sačekavši odgovor uperi produživač prema pećini. „Priđi bliže“, reče vozaču. „A vi, momci, vi se uklonite“, reče gomili. „Dalje dalje.

Pa uklonite se odatle“, doviknu Juri.

Nanišanio je produživačem u crni otvor pećine, ali se na ulazu u pećinu pojavio jedan od tragača.

„Šta je to sada?“ upita on.

Čovek sa crevom sede na svoje mesto.

„Do vraga“, reče on. „Šta vi tamo radite?“

„Pa to je bacač plamena, momci!“ doseti se neko u gomili.

Čovek koji je upravljao bacačem plamena počeša se ispod kapuljače.

„To tako ne može“, reče on. „Ipak treba upozoriti.“

Pod zemljom su do te mere učestali pucnji da se Juri učini da je iz pećine počelo da leti perje.

„Šta ste to ovde započeli?“ upita čovek na krauleru.

„To je Jurkovski“, odgovoriše iz gomile.

„Koji Jurkovski?“ upita čovek koji je rukovodio bacačem plamena. „Sin, valjda?“

„Ne, otac.“

Iz pećine su jedan za drugim izišla tri tragača. Kada je ugledao bacač plamena, jedan od njih reče:

„Odlično. Sada će svi izići i pokazaćemo im gde rakovi zimuju.“

Iz pećine su počeli da izlaze ljudi. Poslednji su izišli Jurkovski i Feliks.

„Znači, ova kula nad nama treba da bude nešto kao… hm-hm… pumpna stanica.

Lako je… hm-hm… moguće. Vi ste junačina, Felikse.“ Ugleda bacač plamena i stade. „A, bacač plamena! No pa… hm-hm… šta, možete da radite.“ Blagonaklono klimnu glavom čoveku koji je pod miškom držao metalnu cev bacača.

Čovek živnu; skoči sa svog sedišta i priđe pećini vukući za sobom dugo crevo.

Gomila se pomeri unazad. Samo Jurkovski ostade pored čoveka, podbočivši se.

„Gromovnik, a?“ reče Žilin nad samim uvetom Juri.Čovek nanišani. Jurkovski ga iznenada uze za ruku. „Stanite. A zašto… hm-hm… zašto je to u stvari potrebno? Žive pijavice su davno… hm-hm… mrtve, a mrtve će… hm-hm… biti potrebne biolozima. Zar nije tako?“

„Zevs“, reče Žilin. Jura samo sleže ramenima. Bilo ga je sramota.

Penjkov iskapi šolju i zamišljeno progovori:

„Da popijemo još po šolju kafe, a?“

„Daj da ti sipam“, reče Mati.

„A ja hoću da to uradi Nataša“, reče Penjkov.

Nataša mu sipa kafu. Kroz prozor se videla crna, kristalno jasna noć, kakve često bivaju krajem leta, uoči jesenjih bura. U uglu su se valjale bunde sa baterijskim grejalicama, karabini, vindjakne. Prijatno je kuckao električni sat nad vratima koja su vodila u radionicu. Mati reče:

„Ipak ne shvatam — da li smo uništili te pijavice ili nismo?“

Serjoža se odvoji od knjige koju je čitao:

„Kominike glavnog štaba“, reče on. „Na bojnom polju je ostalo šesnaest pijavica, jedan tenk i tri kraulera. Prema neproverenim podacima, još jedan tenk je ostao na peščanim dinama na početku racije i za sada još nije izvučen odatle.“

„To znam“, objavi Mati. „Mene sada interesuje — da li sada mogu noću da idem u Topli Sirt?“

„Možeš“, reče Penjkov duvajući. „Ali ipak sobom treba da uzmeš karabin“, dodade posle kraćeg razmišljanja.

„Razumem“, reče Mati sarkastično.

„A šta ćeš ti, u stvari, noću na Toplom Sirtu?“ upita Sergej.

Mati ga pogleda.

„Evo zašto“, reče poverljivo. „Na primer, dolazi vreme drugu Bjelom, Sergeju Aleksandroviču, da osmatra. Tri sata je noću, a druga Bjelog, kao što i sami shvatate, nema na opservatoriji. Tada ja idem u Topli Sirt u Centralnu meteorološku stanicu…“

„Laboratorija osam“, dodade Penjkov.

„Sve sam shvatio“, reče Sergej.

„A zašto ja ništa ne znam?“ upita Nataša uvređeno. „Zašto meni nikada ništa ne govore?“

„Nešto Ripkina dugo nema“, zamišljeno reče Sergej.

„Da, odista“, reče Penjkov značajno.

„Već je skoro ponoć“, izjavi Mati. „A Ripkina još nema.“

Nataša uzdahnu.

„Dojadili ste mi, da znate samo koliko“, uzdahnu ona.

U hodniku zaškripaše vrata ulaznog otvora.

„On će sada doći i počeće da nam se podsmeva“, reče Penjkov.

Neko zakuca na vrata.

„Uđite“, reče Nataša i ljutito pogleda momke. Ušao je Ripkin, uredan i doteran, u čistom kombinezonu, u snežnobeloj košulji, sveže izbrijan.

„Primate li me?“ tiho upita.

„Uđi, Felikse“, reče Mati i poče da sipa kafu u pripremljenu šolju.

„Danas sam malo zakasnio“, reče Feliks. „Bilo je savetovanje kod direktora.“

Svi ga upitno pogledaše.

„Najviše smo govorili o regeneracionoj fabrici. Jurkovski je naredio da se za dva meseca prekinu svi naučni radovi. Svi naučnici se mobilišu u radionice i na gradnju.“

„Svi?“ upita Sergej.

„Svi. Čak i tragači. Sutra će biti izdata naredba.“

„Moj program ode do đavola“, tužno reče Penjkov. „I zašto naša administracija nikako ne može da sredi stanje?“

Nataša reče:

„Ćuti, Volođa! Ti u stvari ništa ne znaš…“

„Da“, reče Sergej zamišljeno. „Čuo sam da sa vodom loše stojimo. A šta je još

bilo na savetovanju?“

„Jurkovski je održao veliki govor. Rekao je da smo se zaglibiii u svakodnevici.

Da suviše volimo da živimo po rasporedu, da obožavamo mesta na kojima sedimo i da smo za trideset godina uspeli da stvorimo… kako je ono rekao… ‘dosadne i komplikovane tradicije’. Da su nam se ispravile vijuge koje rukovode znatiželjom, da jedino tako i može da se objasni anegdota sa Starom Bazom. Sve u svemu, govorio je otprilike isto što i ti, Sergej, sećaš se, prošle dekade. O

tome da se oko nas nalaze tajne, a da mirujemo… To je bio govor s osećanjem.

Posle nas je pohvalio za raciju, rekao je da je došao da nas pogurne i da mu je drago što smo se sami odlučili na raciju… A posle je istupio Pučko i zatražio je glavu Livanova. Urlao je da će mu pokazati ‘lagano i metodično’…“

„A zašto to?“ upita Penjkov.

„Upropastili su tenkove. A kroz dva meseca našu grupu prebacuju na Staru Bazu, tako da ćemo biti susedi…“

„A Jurkovski odlazi?“ upita Mati.

„Da, noćas.“

„Interesantno“, zamišljeno reče Penjkov. „Zašto on vodi sa sobom onog varioca?“

„Da zavaruje držače za raketne puške“, reče Mati.

„Priča se da se sprema na još nekoliko racija — na asteroidima.“

„Sa Jurkovskim sam imao sukob“, reče Sergej. „Još u institutu. Polagao sam ispit iz teorijske planetologije i on me istera iz kabineta, na originalan način.

‘Dajte mi’, kaže on, ‘druže Bjeli, vaš indeks i otvorite, molim vas, vrata’. Ja mu s najvećim zadovoljstvom pružim indeks i odlazim i otvaram vrata. U tom trenutku on baca moj indeks kroz otvorena vrata i govori: ‘Idite, i vratite se kroz mesec dana’.“

„I?“ upita Penjkov. „Pa, otišao sam.“

„A zašto tako grubo?“ upita Penjkov.

„Mlad sam tada bio“, reče Sergej. „Eksplozivan…“

„I sad si dobar“, primeti Nataša.

„No, da li smo pobili pijavice ili nismo?“ upita Mati.

Svi pogledaše Feliksa.

„Teško je reći“, reče Feliks. „Ubijeno je šesnaest pijavica, a mi nismo očekivali da ih ima više od deset. Praktično smo ih sve pobili.“

„A ti si ipak došao sa karabinom?“ upita Mati. Feliks klimnu glavom.

„Razumem“, reče Mati.

„A je li tačno da Jurkovskog umalo nisu spalili bacačem plamena?“ upita Nataša.

„I mene zajedno s njim“, reče Feliks. „Spustili smo se u podzemnu pećinu, a ljudi sa bacačem plamena nisu znali da se mi tamo nalazimo. U toj pećini ćemo i početi da radimo kroz dva meseca. Po mome mišljenju, tamo se nalaze ostaci vodovoda. Vodovod je čudan — nisu okrugle već pljosnate cevi.“

„Da li još veruješ u dvonoga uspravna bića?“ upita Sergej.

Feliks odmahnu glavom.

„Ne, ovde ih sigurno nećemo pronaći.“

„Gde to, ovde?“

„Kraj vode.“

„Ne shvatam“, reče Penjkov. „Naprotiv! Ako ih nema kraj vode, to znači da ih uopšte nema.“

„Ne, ne, ne“, reče Nataša. „Čini mi se da vas shvatam. Kod nas na Zemlji Marsovci bi počeli da traže ljude u pustinji. To je prirodno. Što dalje od otrovnog zelenila, što dalje od oblasti koje pokrivaju oblaci. Tražili bi nas negde u pustinji Gobi. Zar ne, Felikse? Hoću da kažem da ja tako barem mislim.“

„Znači, mi treba da tražimo Marsovce u pustinjama?“ reče Penjkov. „Divna stvar!

A šta će im onda vodovod?“

„Možda to i nije vodovod“, reče Feliks, „već odvodnik vode. Kao naši drenažni kanali.“

„Pa, to bi već bilo, po mome mišljenju, i suviš“, reče Sergej. „Najverovatnije će biti da oni žive u šupljinama pod površinom. Uostalom, ja i sam ne znam zašto, ali mi se čini da je ono što govoriš suviše smelo… Nenormalno smelo…“

„A drugačije se i ne može“, reče Feliks tiho i sleže ramenima.

„Majko moja!“ reče Penjkov i ustade od stola. „Vreme je.“

Prošao je kroz sobu prema gomili bundi.

„I meni je takođe vreme“, reče Nataša.

„I meni“, reče Sergej.

Mati poče da rasprema sto. Feliks uredno zavrnu rukave košulje i poče da mu pomaže.

„Dobro, šta će ti toliko satova na rukama?“ upita Mati bacivši pogled na Feliksove ruke.

„Zaboravio sam da ih skinem“, promrmlja Feliks. „Sad mi to, sigurno, više nije potrebno.“

Vešto poče da pere tanjire.

„A kad su ti bili potrebni?“

„Proveravao sam jednu hipotezu“, tiho reče Feliks. „Zašto pijavice napadaju uvek sa desne strane. Bio je samo jedan slučaj kad je pijavica napala sa leve strane

— na Krajcera, koji je bio levak i nosio sat na desnoj ruci.“

Mati zaprepašćeno pogleda Feliksa.

„Eto, to sam hteo da proverim i razjasnim. Mene lično nisu nijednom napale, a ja sam se kretao po veoma opasnim mestima.“

„Čudnovat si ti čovek, Felikse“, reče Mati i ponovo poče da pere tanjire.

U trpezariju uđe Nataša i veselo upita:

„Felikse, idete li? Da pođemo zajedno?“

„Idem“, reče Feliks i pođe u predsoblje spuštajući zasukane rukave košulje.