Tahmasib

PRSTEN-1: BALADA O JEDNONOGOM DOŠLJAKU

„Znaš“, reče Bikov, gledajući Jurkovskog preko naočara i preko Fizike metala,

„Šeršenj smatra da je nepravedno uvređen. Ipak je to najbolja opservatorija, i tako dalje…“

„Šeršenj me ne interesuje“, reče Jurkovski. Zatvorio je tašnu i protegao se.

„Mene interesuje kako su ti momci mogli da dozvole da dođe do nečega takvog… A Šeršenj — to je prašina, sitnica…“

Bikov je nekoliko trenutaka razmišljao.

„I kako je po tvome došlo do svega toga?“ upita.

„Imam jednu teoriju… Ili, tačnije, hipotezu. Ja pretpostavljam da je kod njih nestao u prošlosti neophodan imunitet prema socijalno štetnim pojavama. A u isto vreme, još nisu nestali ni njihovi sopstveni antidruštveni začeci.“

„Jednostavnije“, reče Bikov.

„Molim. Uzmimo tebe. Šta bi ti uradio kad bi ti došao neki spletkar i rekao da… hm-hm… recimo, Mihailo Krutikov krade i prodaje hranu sa broda? Ti si u svom životu video mnogo spletkara, znaš koliko vrede, i ti bi mu rekao… hm-hm… da se gubi. Sad uzmimo našeg kadeta. Šta bi on rekao kad bi mu neko došanuo… hm-hm… no, recimo, to isto? On bi sve to primio zdravo za gotovo i odmah bi pojurio Mihailu da se objašnjava. A kada bi shvatio da su sve to izmišljotine, vratio bi se i… hm-hm… pretukao bi to ništavilo.“

„Aha“, sa zadovoljstvom se složi Bikov.

„Tako. A naši prijatelji na Dioni — nisu ni kao ti, a ni kao naš kadet. Oni prihvataju takvu gadost za čistu monetu, a neistrošene rezerve lažnog ponosa im ne daju da pođu da sve razjasne.“

„Pa šta“, reče Bikov. „Možda je i tako.“

Uđe Jura. On čučnu pred otvorenim ormanom sa knjigama i poče da traži nešto za čitanje. Događaji na Dioni su ga sasvim izbacili iz koloseka i on nikako nije mogao da dođe sebi. Oproštaj od Zine Šatrove bio je ćutljiv i dirljiv. Zina takođe nije uspela da se sasvim povrati. Istina, ona se već smeškala. Jura je želeo da ostane na Dioni sve donde dok Zina ne počne da se smeje. On je bio uveren da bi umeo da je razveseli i u izvesnoj meri pomogne joj da zaboravi na dane strahovlade Šeršenja. Žalio je što ne može da ostane na Dioni. Zato je u hodniku uhvatio Svirskog i zatražio od njega da prema Zini svi budu što je moguće pažljiviji. Svirski ga je pogledao i odgovorio neodređeno: „Razbićemo mu njušku!“

„Hm… Aleksej“, reče Jurkovski. „Ja nikome neću smetati u komandnom odeljenju?“

„Ti si generalni inspektor“, reče Bikov. „Kome ti možeš da smetaš?“

„Hteo bih da se povežem sa Titanom“, reče Jurkovski. „I, uopšte, hteo bih da oslušnem šta se dešava u eteru.“

„Hajde“, reče Bikov.

„A mogu li i ja?“ upita Jura.

„Možeš i ti“, reče Bikov. „Uopšte, svi mogu sve. Tog jutra Bikov je pročitao poslednji časopis. Dugo mu je i pažljivo razgledao korice, pa čak i cenu. Zatim je uzdahnuo, odneo ga u svoju kabinu, a kad se vratio, Jura je shvatio da je

‘momak iseckao štapić do kraja’. Bikov je sada bio ljubazan, govorljiv i svima je sve dozvoljavao.“

„Poći ću i ja s vama“, reče Bikov.

Utroje su ušli u komandno odeljenje. Mihailo Antonovič ih zapanjeno pogleda sa svog uzvišenja, nasmeši se i mahnu rukom.

„Nećemo da ti smetamo“, reče Bikov. „Potrebna nam je radio-stanica.“

„Samo pazite, deco“, upozori ih Mihailo Antonovič, „kroz pola sata počinje bestežinsko stanje.“

Po zahtevu Jurkovskog, Tahmasib se kretao ka stanici Prsten-1, veštačkom satelitu Saturna, koji se kretao u blizini Prstena.

„A bez toga ne može?“ upita Jurkovski.

„Vidiš li, Volođenjka“, s izrazom krivca odgovori Mihailo Antonovič. „Veoma je tesno u Tahmasibu ovde. Stalno moram da manevrišem.“

Prošli su pored Žilina, koji je nešto pregledao u kombajnu kontrole, i zaustavili se ispred radio-stanice. Bikov poče da manipuliše dugmadima. U

zvučniku zapucketa i zapišta.

„Muzika sfera“, prokomentarisa Žilin. „Uključite dešifrator, Aleksej Petroviču.“

„Da, stvarno“, reče Bikov. „Ja sam zbog nečeg zaključio da su to smetnje.“

„Radista“, prezrivo reče Jurkovski.

Zvučnik najednom zaurla neprirodnim glasom:

„…minuta slušajte koncert Aleksandra Blumberga, prenos sa Zemlje.

Ponavljam…“

Glas je ‘otplovio’ i zamenilo ga je neko hrkanje. Zatim je neko rekao: „…šta ne mogu da pomognem. Moraćete, drugovi, da sačekate.“

„A ako pošaljemo svoj čamac?“

„Tada ćete čekati manje, ali ćete ipak čekati.“ Bikov uključi automat i kazaljka poče da se kreće po skali zaustavljajući se na svakoj stanici koja je radila.

„…osamdeset hektara selenskih baterija za staklene bašte, četrdeset kilometara bakarne žice, šest stotih, dvadeset kilometara…“ „Butera nema, šećera nema, ostalo je još sto paketa Herkulesa, keks i kafa. Da i cigareta takođe nema…“

„…And hear me? I’m, not going to stand this impudence… Hear me? I’m…“[2]

„Ku-dva, ku-dva, ništa nisam shvatio… I kakva mu je to radio-stanica?… Ku-dva, ku-dva, dajem podatke. Jedan, dva, tri…“ „Nedostaješ nam.

Kada ćeš se najzad vratiti? I zašto ne pišeš? Ljubim. Tvoja Ana. Tačka.“ „…Čen, ne plaši se, to je tako jednostavno. Uzimaš obrnuti integral po hiperboloidu do ha…“ „Sedmi, sedmi, za vas je očišćen treći sektor. Sedmi, spuštajte se na treći sektor…“ „Saša, govorka se da je neki generalni inspektor stigao. Čak kažu da je to lično Jurkovski…“

„Dosta“, reče Jurkovski. „Traži Titan. Smutljivci“, progunđa. „Već znaju…“

„Interesantno“, zamišljeno reče Bikov. „Sve u svemu u sistemu Saturna ima oko sto pedeset ljudi, a toliko galame…“

Radio-stanica je pucketala i pištala. Bikov dotera talasnu dužinu i poče da govori u mikrofon:

„Titane, Titane. Ovde Tahmasib. Titane, Titane…“

„Titan sluša“, odgovori ženski glas.

„Generalni inspektor Jurkovski poziva direktora sistema.“ Bikov veselo pogleda Jurkovskog. „Pravilno govorim, zar ne, Volođa?“ upita. Jurkovski blagonaklono klimnu glavom.

„Ako, alo, Tahmasibe!“ Ženski glas je postao uzbuđeniji. „Pričekajte trenutak, dajem vam vezu sa direktorom.“

„Čekamo“, reče Bikov i primače mikrofon Jurkovskom.

Jurkovski se nakašlja.

„Lizočka!“ zaurla neko u zvučniku. „Daj mi direktora, golubice! Što pre!“

„Oslobodite liniju“, strogo reče ženski glas. „Direktor je zauzet!“

„Kako to — zauzet?“ uvređeno reče glas. „Ferenc, jesi li to ti? Ponovo preko reda?“

„Oslobodite liniju“, strogo reče Jurkovski.

„Svima — osloboditi liniju“, začu se lagan, promukao muški glas. „Direktor sluša generalnog inspektora Jurkovskog.“

„Uh, boga mu, pazi…“ preplašeno reče neko. Jurkovski samozadovoljno pogleda Bikova.

„Zajceve“, reče. „Zdravo, Zajceve.“

„Zdravo, Volođa“, promrmlja direktor, „kakvim poslom?“

„Ja… hm-hm… pomalo, eto, inspektorišem. Stigao sam juče. Pravo na Dionu.

Šeršenja sam smenio. Detalji kasnije. Znači, uradićemo. . hm-hm… ovako. Kao zamenu Šeršenju pošalji Milera, i potrudi se da Šeršenja što pre pošalješ na Zemlju. Šeršenja i još jednog: preziva se Kravec. Od mlađih, ali to je zaslužio.

Lično prekontroliši da li su otišli. I uzmi u obzir i to da nisam zadovoljan tobom. S time si. . hm-hm… i sam mogao da iziđeš na kraj, i to mnogo ranije.

Dalje.“ Jurkovski zaćuta, dok je u eteru vladala tišina poštovanja. „Izabrao sam sledeću maršrutu, sad idemo prema Prstenu-1. Tamo ću se zadržati dva-tri dana, a posle ću doći tebi, na Titan. Naredi da tamo pripreme gorivo za Tahmasib. I, na kraju, još nešto.“ Jurkovski opet zaćuta. „Na mom brodu nalazi se jedan mladić.

To je vakuum-varilac. Jedan iz grupe dobrovoljaca koji tamo kod tebe rade na Reji. Budi tako dobar, posavetuj me gde da ga iskrcam da bi ga što pre prebacili na Reju.“ Jurkovski još jednom zaćuta. U eteru je još uvek vladala tišina.

„Dakle, slušam te“, reče Jurkovski.

„Trenutak“, reče direktor. „Sada upravo traže podatke. Ti si, znači, na Tahmasibu?“

„Da“, reče Jurkovski. „Pored mene je Aleksej.“

Mihailo Antonovič doviknu sa svog mesta:

„Pozdrav Feđi, pozdravčić!“

„Miša te upravo pozdravlja.“

„A Grigorije, da li je on s tobom?“

„Nije“, reče Jurkovski. „Zar ti ne znaš?“

U eteru je zavladala tišina. Onda se začu promukli direktorov glas:

„Nešto se desilo?“

„Ne, ne“, reče Jurkovski. „Njemu su jednostavno zabranili da leti. Već godinu dana.“

U eteru se ču uzdah.

„Da“, reče direktor. „To i nas uskoro čeka.“

„Nadam se, ne baš tako skoro“, suvo reče Jurkovski. „No, kako tvoji podaci?“

„Tako“, reče glas. „Trenutak. Slušaj. Na Reju tvoj varilac ne mora da leti.

Dobrovoljce smo prebacili na Prsten-2. Tamo su potrebniji. Na Prsten-2 ćeš ga, ako budeš imao sreće, prebaciti pravo sa Prstena-1. Ako ne budeš imao sreće, poslaćemo ga odavde, sa Titana.“

„Šta to znači — imati ili nemati sreće?“

„Tokom svake dekade dva puta na Prsten-2 lete Švajcarci, nose hranu. Možda ćeš

zateći švajcarski brod na Prstenu-1.“

„Shvatam“, reče Jurkovski. „Pa šta, dobro je, više za tebe nemam ništa. Do viđenja.“

„Srećna plazma, Volođa“, reče direktor. „Ne probijajte se kroz Saturn.“

„Idi do đavola“, progunđa Bikov i isključi radio-stanicu. „Jasno, kadete?“ upita Jurkovski.

„Jasno“, reče Jura i tužno uzdahnu.

„Ti si nezadovoljan?“

„Ne, meni je svejedno gde ću raditi“, reče Jura. „Nije stvar u tome.“

Opservatorija Prsten-1 kretala se u nivou Prstena oko Saturna po kružnoj orbiti i pravila je potpun krug za četrnaest i po časova. Stanica je bila mlada, njena izgradnja je završena godinu dana pre toga. Posada se sastojala od deset planetologa, koji su proučavali Prsten, i četiri inženjera-kontrolora.

Inženjeri-kontrolori su imali mnogo posla: neki agregati opservatorije — grejači, regeneratori kiseonika, hidrosistem — još nisu bili konačno regulisani.

Neudobnosti, koje su bile povezane s tim, nisu zabrinjavale planetologe, tim pre što su oni najveći deo svog vremena provodili u kosmoskafima leteći nad Prstenom. U sistemu Saturna radu planetologa Prstena pridavao se veliki značaj.

Planetolozi su se nadali da će u Prstenu pronaći vodu, gvožđe, retke metale, a to bi sistemu dalo autonomiju u snabdevanju gorivom i materijalima. Istina, i kad bi se ispitivanja uspešno završila, te sirovine još ne bi mogle da se koriste. Još nije bila stvorena letelica koja bi bila u stanju da uđe u Prstenove Saturna i vrati se iz njih čitava.

Aleksej Petrovič Bikov je doveo Tahmasib do spoljne linije dokova i oprezno pristao. Prilazak veštačkim satelitima — stvar je teoma teška, koja zahteva veliko majstorstvo i juvelirski rad. U takvim slučajevima Aleksej Petrovič je ustajao iz fotelje i sam je odlazio u komandno odeljenje. Kraj spoljnih dokova je stajao neki brod, koji je, sudeći po njegovom obliku bio tanker za prevoz hrane.

„Stažisto“, reče Bikov, „imaš sreće. Pakuj kofer.“

Jura oćuta.

„Posadu otpuštam na obalu“, objavi Bikov. „Ako pozovu na večeru — pazite, to nije hotel. Najbolje će biti da sobom ponesete konzerve i kiselu vodu.“

„Povećajmo cirkulaciju“, u pola glasa reče Žilin.

Spolja se začu škripa — to je dežurni dispečer stavljao uz spoljni otvor Tahmasiba hermetičnu kabinu. Kroz pet minuta je saopštio preko radija: „Možete da izlazite. Samo, obucite se što toplije.“

„Zašto to?“ upita Bikov.

„Regulišemo centralno grejanje“, odgovori dežurni i prekide vezu.

„Šta to znači — toplije?“ pobuni se Jurkovski. „Šta da obučem? Flanelski veš?

Ili — kako se ono zvalo — valjenke? Bunde?“

Bikov reče:

„Uzmi džemper. Tople čarape i krznenu vindjaknu neće biti loše ako navučeš. S

električnim grejanjem.“

„Ja ću navući džemper“, reče Mihailo Antonovič.

„Imam jako lep džemper. Sa jedrom na grudima.“

„A ja nemam ništa“, tužno reče Jura. „Mogu da navučem samo nekoliko majica…“

„Svinjarija“, reče Jurkovski. „Ja takođe nemam ništa.“

„Obuci svoj halat“, posavetova mu Bikov i uputi se u svoju kabinu.

U opservatoriju su ušli svi zajedno, obučeni vrlo raznoliko i toplo. Bikov je na sebi imao grenlandsku krznenu jaknu. Mihailo Antonovič je takođe navukao jaknu, a na noge krznene cipele. Cipele su bile bez magnetnih potkovica i Mihaila Antonoviča su za sobom vukli kao aerostat. Žilin je navukao džemper, a jedan je dao i Juri. Osim toga, Jura je navukao i Bikovljeve krznene pantalone, koje je stegao pod pazuhom. Žilinove krznene pantalone navukao je Jurkovski, koji je osim njih na sebi imao još i džemper Mihaila Antonoviča sa jedrom i jedan jako lep beli sako.

U kesonu ih dočeka dežurni dispečer u gaćicama i majici. U njemu je bila užasna vrućina, kao u finskoj sauni.

„Dobar dan“, reče dispečer. Pogleda goste i namršti se. „Ja sam vam rekao: obucite se toplije. Smrznućete se u cipelama.“

Jurkovski ljutito reče:

„Vi, mladiću, očigledno hoćete da terate šegu sa mnom?“

Dispečer ga pogleda ništa ne shvatajući.

„Kakva šega? U kajut-kompaniji je minus petnaest.“

Bikov obrisa znoj sa čela i progunđa: „Idemo.“ U hodniku je bilo užasno hladno.

Dispečer, obuhvativši rukama gola ramena, povika: „Brže, molim vas!“ Zidovi hodnika su bili delimično demontirani i žuta mreža termoelemenata je blistala u plavičastoj svetlosti. Kraj kajut-kompanije se skoro sudariše s inženjerom-kontrolorom. Inženjer je na sebi imao bundu, dugačku skoro do zemlje, ispod koje se videla plava trenerka. Na glavi je nosio ogromnu šubaru. Reklo bi se da je obukao sve što je imao.

Jurkovski zimogrožljivo strese ramenima i otvori vrata kajut-kompanije.

U prostoriji su za stolom, pričvrstivši se za stolice, sedela petorica ljudi u bundama s podignutim okovratnicima. Ličili su na stražare iz doba Alekseja Tihog i pili vrelu kafu iz prozračinih termosa. Kada ugleda Jurkovskog, jedan od njih razgrnu okovratnik i ispustivši iz usta oblak pare, reče:

„Dobar dan, Vladimire Sergejeviču. Nešto ste lako odeveni. Sednite. Hoćete kafu?“

„Šta je ovo kod vas?“ upita Jurkovski.

„Regulišemo“, reče neko.

„A gde je Markuškin?“

„Markuškin vas čeka u kosmoskafu. Tamo je toplo.“

„Odvedite me“, reče Jurkovski.

Jedan od planetologa ustade i isplovi sa Jurkovskim u hodnik. Drugi, dugonja, reče:

„Recite, među vama više nema generalnih inspektora?“

„Nema“, reče Bikov.

„Onda ću vam otvoreno reći: pseći nam je život. Juče je u celoj opservatoriji temperatura bila plus trideset, a u kajut-kompaniji je bilo čak i trideset i tri. Noću je temperatura iznenada opala. Promrzle su mi noge. Pri ovakvim naglim promenama temperature nikome se ne radi i zato radimo jedan po jedan u kosmoskafima. Tamo je autonomno grejanje. Kod vas se ovakve stvari ne dešavaju?“

„Dešava se“, reče Bikov. „Za vreme nesrećnih slučajeva.“

„I vi živite ovako celu godinu?“ užasnuto upita Mihailo Antonovič.

„Ne, šta vam je! Tek oko mesec dana. Ranije ti padovi temperature nisu bili tako strašni. Ali mi smo organizovali brigadu za pomoć inženjerima i eto… sami vidite…“

Jura je pijuckao iz termosa vrelu kafu. Osećao je da se smrzava.

„Brrrr!“ reče Žilin. „Recite, da nemate ovde slučajno neku oazu?“

Planetolozi se zgledaše.

„Jedino možda u kesonu“, reče jedan.

„Ili u kupatilu“, reče drugi. „Ali tamo je vlažno.“

„Neprijatno je ovde“, požali se Mihailo Antonovič.

„No, znate šta“, predloži Bikov. „Idemo svi k nama.“

„Eh“, reče dugonja. „A posle se treba ponovo vratiti ovamo.“

„Idemo, idemo“, reče Mihailo Antonovič. „Tamo ćemo i porazgovarati.“

„Nekako to nije po pravilima gostoprimstva, neodlučno reče dugonja.“

Svi zaćutaše. Jura reče:

„Kako interesantno sedimo — četiri prema četiri, kao da je šahovski turnir.“

Svi ga pogledaše.

„Idemo, idemo k nama“, reče Bikov odlučno ustajući.

„Nekako je ipak nezgodno“, reče jedan od planetologa. „Ipak, idemo, posedećemo kod vas. Možda ćemo uspeti i da porazgovaramo.“

Žilin reče:

„Kod nas je toplo. Mali okret regulatora i — može da bude kao u paklu. Sedećemo u lakim, lepim odelima. Nećemo da šmrkćemo.“

U kajut-kompaniju uđe turoban čovek sa bundom prebačenom preko golog tela.

Gledajući u tavanicu, on neljubazno reče:

„Izvinite, molim vas, ali mogli bi da se raziđete po svojim kabinama. Kroz pet minuta isključićemo vazduh.“

Čovek nestade. Bikov, ne govoreći ni reči, pođe ka izlazu. Svi kretoše za njim.

Svečano ćuteći, prošli su hodnikom, zagrcnuli se vrelim vazduhom u praznom kesonu i najzad stigli na Tahmasib. Dugajlija planetolog je veštim i brzim pokretom smakao sa sebe bundu i sako i počeo da odmotava sa vrata topao šal.

Tople stvari strpaše u plakar. Zatim počeše da se predstavljaju i stežu jedan drugome ledene ruke. Dugajlija planetolog se zvao Rafailo Gorčakov. Ostala trojica, kako se ispostavilo, bili su Jozef Vlček, Jevgenije Sadovski i Pavel Šemjakin. Kada su se otkravili, bili su to veseli, brbljivi momci. Uskoro se ispostavilo da Gorčakov i Sadovski istražuju turbulentna kretanja u Prstenu, da nisu oženjeni, da vole Greema Grina i Strogova, da više vole bioskop od pozorišta i da sada u originalu čitaju Eseje Montenja, da neorealističko slikarstvo ne razumeju, ali da ne isključuju mogućnost da i u njemu nešto postoji; da Jozef Vlček traži u Prstenu gvozdenu rudu metodom neutronskih odražavanja i pomoću bombi-munja, da je po struci violinista, da je bio prvak Evrope u trčanju na četiri stotine metara s preponama i da je u sistem Saturna dospeo sveteći se svojoj devojci zbog njene hladnoće i neosetljivosti; da je, na kraju, Pavel Šemjakin oženjen, da ima decu i da radi kao asistent u Institutu planetologije, bori se za hipotezu o veštačkom poreklu Prstena i da ima nameru — glavu da da, ali da pretvori hipotezu u teoriju.

„Sva je nesreća u tome“, govorio je vatreno, „što su naši kosmografi, kao istraživačke letelice, ispod svake kritike. Jako su spori i nesigurni. Kad sedim u kosmoskafu nad Prstenom, plače mi se od tuge. Rukom čovek da dohvati… A najstrože nam je zabranjeno da se spuštamo u Prsten. Ja sam čvrsto ubeđen da bi prvo istraživanje Prstena dalo neočekivane rezultate. Barem neki končić…“

„Kakav, na primer?“ upita Bikov.

„E, to već ne znam…“

„Ja znam“, reče Gorčakov. „On se nada da će tamo na nekom kamenu pronaći otisak bose noge. Znate li kako on radi? Spušta se što je moguće niže nad Prsten i razgleda komade kroz binoktar sa četrdesetostrukim povećanjem. A za to vreme mu se otpozadi prikrada ogroman asteroid i udara ga u zadnji deo kosmoskafa. Paša ga razgleda binoktarom, i dok on beži, drugi asteroidi…“

„To je već glupo“, ljutito reče Šemjakin. „Ako bismo uspeli da dokažemo da je Prsten rezultat raspadanja nekog tela, to bi već mnogo značilo, a nama je zabranjeno da lovimo komade…“

„Lako je reći — uloviti komad“, reče Bikov. „Ja znam taj posao. Sav si oznojen, a do samog kraja ne znaš ko je koga uhvatio. Još, posle se ispostavlja da si oborio raketu za pružanje pomoći i da nemaš dovoljno goriva za let do baze. Ne, pravilno rade što zabranjuju takve gluposti.“

Mihailo Antonovič sanjalački podiže pogled:

„Ali zato je to toliko privlačno, deco! Kakav je to živ, interesantan posao!“

Planetolozi ga pogledaše sa čuđenjem u kome se osećalo poštovanje. Jura takođe.

On nikada nije ni pomišljao da se debeli, dobri Mihailo Antonovič nekad bavio lovom na asteroide. Bikov hladno pogleda Mihaila Antonoviča i glasno se nakašlja. Mihailo Antonovič ga uplašeno pogleda i brzo izjavi:

„Ali to je, razume se, jako opasno… Neopravdani rizik… Uopšte, to nije potrebno…“

„Uzgred budi rečeno, o tragovima“, zamišljeno reče Žilin. „Vama ovde vesti skoro da i ne stižu sa Zemlje“, pogleda u planetologe, „i sigurno ne znate…“

„U čemu je stvar?“ upita Sadovski. Po njegovom licu se videlo da je željan novih informacija.

„Na ostrvu Honsju“, poče Žilin, „u blizini zaliva Dano-Ura, u kanjonu između planina Siramina i Titigatake, u neprohodnoj šumi, arheolozi su pronašli niz pećina. U tim pećinama su našli ostatke prvobitnih ljudi i — što je najvažnije — mnogo skamenjenih tragova prvobitnih ljudi. Arheolozi smatraju da su u tim pećinama pre dve stotine vekova živeli prajapanci, čije su potomke kasnije pobila plemena Jamato, koje je predvodio imperator Džimu-Teno, božanstveni unuk nebeske Amaterasu.“

Bikov zaprepašćeno uzdahnu i uhvati se za bradu.

„To otkriće potreslo je ceo svet“, reče Žilin, „i vi ste sigurno nešto čuli o tome.“

„Odakle…“ tužno reče Sadovski. „Živimo kao u šumi. O tome su mnogo pisali i govorili, ali stvar nije u tome. Nainteresantnije otkriće postignuto je nedavno, kad je konačno očišćena centralna pećina. Zamislite: u okamenjenoj ilovači je pronađeno više od dvadeset tragova bosih nogu sa razmaknutim palcima, a među njima…“ Žilin baci pogled na slušaoce; Juri je sve bilo jasno, ali je pauza i na njega ostavila utisak; „i trag cipele…“ reče Žilin običnim glasom. Bikov ustade, iziđe iz kajut-kompanije.

„Aljoša!“ pozva ga Mihailo Antonovič. „Kuda ćeš?“

„Ja to znam“, reče Bikov ne okrećući se. „Čitao sam o tome. Odmah ću se vratiti.“

„Cipele?“ upita Sadovski. „Kakve cipele?“

„Otprilike broj četrdeset i pet“, reče Žilin. „Rebrasta guma, niska peta, zasečen vrh.“

„Gluposti“, odlučno reče Vlček. „Novinarska patka.“

Gorčakov se nasmeja i upita:

„A da se slučajno ne vidi i naziv proizvođača: Brzohod?“

„Ne“, reče Žilin odmahnuvši glavom. „Kada bi tamo barem nešto pisalo!

Jednostavno — trag cipele… Jedva mala pokriven tragom bose noge — neko je kasnije stao na isto mesto.“

„Pa to je obična novinarska patka!“ rece Vlček. „To je barem jasno. Masovno rađanje rusalki na ostrvu Men, duh Bonaparte koji se uselio u računsku mašinu Masačusetsa…“

„Sunčane mrlje su raspoređene u obliku crteža Pitagorine teoreme!“ izjavi Sadovski. „Stanovnici Sunca traže kontakt sa MUKS-om!“

„Šta ti je, Vanja, ti si to malo… to…“ reče Mihailo Antonovič nepoverljivo.

Šemjakin je ćutao. Jura takođe.

„Čitao sam o tome u naučnom prilogu lista Asahisimbun“, reče Žilin. „Isprva sam i ja pomislio da je to novinarska izmišljotina. U našim novinama se o tome nije ništa pisalo. Ali članak je potpisao profesor Usodzuki — istaknut naučnik, slušao sam o njemu od svojih prijatelja iz Japana… On tamo piše da svojim člankom hoće da stane na put potoku dezinformacija, ali da ne sprema da dG

nikakav komentar tom događaju. Ja sam to shvatio na taj način da i oni ne znaju kako to da objasne.“

„Odvažni Evropljanin u šapama pobesnelih sinantropa!“ uzviknu Sadovski. „Pojeden u celosti, ostao samo trag cipele marke Shoe Majestic. Kupujte samo proizvode te firme ako hoćete da posle vas nešto ostane!“

„To nisu bili sinantropi“, mirno reče Žilin. „Palac na nozi se jasno vidi golim okom. Profesor Usodzuki ih naziva nahonantropi.“

Šemjakin više nije mogao da izdrži.

„A zašto bi to obavezno morala da bude novinarska laž?“ upita. „Zašto od svih hipoteza prihvatamo samo one najverovatnije?“

„Odista, zašto?“ reče Sadovski. „Tragove je, prema svemu, ostavio Došljak, i prvi kontakt se završio tragično.“

„A zašto da ne?“ reče Šemjakin. „Ko je mogao da nosi cipele pre dvadeset hiljada godina?“

„Vraga“, reče Sadovski. „Da budemo ozbiljni, to je sigurno otisak cipele nekog arheologa.“

Žilin odmahnu glavom.

„Pre svega, ilovača se tamo u potpunosti skamenila i starost otiska ne dolazi u pitanje. Zar mislite da Usodzuki nije pomislio i na takvu mogućnost?“

„Onda je to laž“, reče uporni Sadovski.

„Recite, Ivane“, reče Šemjakin, „a fotografija traga nije objavljena?“

„Kako da ne“, reče Žilin. „I fotografija traga, i fotografija pećine i fotografija Uzodzukija… Pritom ne zaboravite da Japanci imaju relativno malu nogu, najveći broj kod njih je četrdeset i dva.“

„Dajte ovako“, reče Gorčakov. „Smatraćemo da je pred nas postavljen zadatak da stvorimo logički neoborivu hipotezu, koja objašnjava to japansko otkriće.“

„Molim“, reče Šemjakin. „Predlažem — Došljak. Nađite nelogičnost u toj hipotezi.“

Sadovski odmahnuvši rukom reče:

„Opet Došljak, možda neki brontosaurus.“

„Jednostavnije je pretpostavljati“, reče Gorčakov „da je to trag nekog Evropljanina. Nekog turiste koji se onuda prošetao.“

„Da, to je ili neka nepoznata životinja ili turista“, reče Vlček. „Tragovi životinja uvek imaju čudnovate oblike.“

„Starost“, tiho reče Žilin.

„Onda je to neka nepoznata životinja.“

„Na primer, patka“, reče Sadovski.

Bikov se vrati, smesti u fotelju i upita:

„O čemu razgovarate?“

„Eto, drugovi pokušavaju da nađu objašnjenje za japanski trag“, reče Žilin.

„Pretpotavlja se: Došljak, Evropljanin, nepoznata životinja.“

„I?“ upita Bikov.

„Sve te hipoteze“, reče Žilin, „čak i hipoteza o Došljaku, imaju jedino neobjašnjivu stvar.“

„Naime?“ upita Šemjakin.

„Zaboravio sam da vam kažem“, reče Žilin. „Pećina je površine od četrdeset kvadratnih metara. Otisak cipele se nalazi u samom centru pećine.“

„I šta onda?“ upita Šemjakin.

„A postoji samo jedan jedini trag“, reče Žilin. Izvesno vreme svi su ćutali.

„Da“, najzad otegnuto reče Sadovski. „Balada o Jednonogom Došljaku.“

„Možda su ostali tragovi izbrisani?“ upita Vlček.

„Isključeno“, reče Žilin. „Dvadeset pari jasnih otisaka bosih nogu po celoj pećini i jedan jedini otisak cipele na sredini.“

„Znači“, reče Bikov, „da je Došljak bio jednonog. Doneli su ga u pećinu, postavili uspravno i, pošto su razjasnili sve što ih je interesovalo, pojeli ga na licu mesta.“

„A zašto da ne?“ reče Mihailo Antonovič. „Po mome mišljenju, to je logično.“

„Loše je što je samo na jednoj nozi“, zamišljeno reče Šemjakin. „Teško je zamisliti jednonogo razumno biće.“

„Možda je bio invalid“, pretpostavi Gorčakov.

„Jednu nogu su mogli i odmah da mu pojedu“, reče Sadovski.

„Bože moj, kakvim se glupostima bavimo“, reče Šemjakin. „Idemo na posao, to će biti najbolje.“

„Ne, izvini“, reče Vlček. „Treba videti u čemu je stvar. Postavljam sledeću hipotezu: Došljak je pravio ogromne korake. Oni su svi nenormalno krakati.“

„On bi u tom slučaju razbio glavu o svod pećine“, usprotivi se Sadovski.

„Najverovatnije je da je bio krilat — uleteo je u pećinu, video da imaju loše namere, odbacio se i odleteo. Šta vi o tome mislite, Ivane?“

Žilin otvori usta da odgovori, ali umesto toga podiže prst i reče:

„Pažnja! Generalni inspektor!“

U kajut-kompaniju crven u licu uđe Jurkovski.

„Fuj!“ reče. „Kako je ovde divno sveže. Planetolozi, zove vas vaš šef. I uzmite u obzir da je tamo, kod vas, negde oko četrdeset stepeni. Iznad nule.“ Okrete se Juri: „Spremaj se, kadete. Dogovorio sam se s kapetanom tankera. On će te prebaciti na Prsten-2.“ Jura se trže i prestade da se smeška. „Tanker polazi kroz nekoliko sati, ali je bolje tamo otići na vreme. Vanja, ispratićeš ga. Da!

Planetolozi! Gde su planetolozi?“ Istrčao je u hodnik. „Šemjakine! Paša!

Pripremi fotografije koje si snimio nad Prstenom. Moram ih pogledati. Mihailo, ne odlazi, pričekaj jedan trenutak. Ostani ovde. Aleksej, ostavi knjigu, moram da porazgovaram s tobom.“

Bikov ostavi knjigu. U kajut-kompaniji su ostali samo on, Jurkovski i Mihailo Antonovič. Jurkovski poče da juri iz ugla u ugao.

„Šta ti je?“ upta Bikov sumnjičavo ga posmatrajući.

Jurkovski se najednom zaustavi.

„Evo šta, Aleksej“, reče. „Dogovorio sam se sa Markuškinom, on će mi dati kosmoskaf. Hoću da vidim Prsten. Potpuno siguran, bezopasan let, Aleksej.“

Jurkovski se najednom razbesne. „Zašto me tako posmatraš? Momci lete tamo dva puta dnevno već čitavih godinu dana. Da, ja znam da si ti uporan. Ali ja se ne spremam da se spuštam u Prsten, ja hoću samo da letim nad njim. Potčinjavam se tvojim naređenjima, uvaži i ti moju molbu. Molim te najponiznije, đavo ga odneo.

Na kraju krajeva, jesmo li drugovi ili nismo?“

„U čemu je stvar?“ upita Bikov mirno.

Jurkovski ponovo poče da šparta iz ugla u ugao. „Daj mi Mihaila“, odsečno reče.

„Šta-a-a?“ reče Bikov lagano se uspravljajući.

„Ili ću poleteti sam“, reče Jurkovski. „A ja se ne razumem mnogo u te kosmoskafe.“

Bikov zaćuta. Mihailo Antonovič je gledao čas jednog čas drugog.

„Deco“, reče, „ja ću sa zadovoljstvom… U čemu je stvar?“

„Mogao bih da uzmem pilota sa stanice“, reče Jurkovski, „ali ja molim Mihaila, jer je on sto puta iskusniji i oprezniji od svih njih tamo zajedno. Da li shvataš? Oprezniji!“

Bikov je ćutao. Lice mu je bilo namrgođeno i tmurno. „Bićemo oprezni“, reče Jurkovski. „Letećemo na visini od dvadeset-trideset kilometara nad srednjom linijom, ne niže. Napraviću nekoliko snimaka, malo ću pogledati i kroz dva sata ćemo se vratiti.“

„Aljoša“, molećivo reče Mihailo Antonovič. „Pa kamenje u Prstenu skoro i ne postoji. A nije to ni tako strašno. Malo više pažnje…“

Bikov je ćutke posmatrao Jurkovskog. ‘No, šta da radim sa njim?’ mislio je. ‘Šta da radim sa ovom starom ludom? Mihailo ima bolesno srce. Ovo mu je poslednji let. Refleksi su mu oslabili, a kosmoskafima se ručno upravlja. A ja ne umem da upravljam kosmoskafima. Žilin takođe ne ume. A mladog pilota puštati sa njim — ne smem ni to. Oni će nagovoriti jedan drugoga da se spuste u Prsten. Zašto ja, stara budala, nisam naučio da upravljam kosmoskafom?’

„Aljoša“, reče Jurkovski. „Molim te. Jer ja više sigurno neću nikad više videti Prstenove Saturna. Ja sam star, Aljoša.“

Bikov ustade i nikoga ne gledajući izađe iz kajut-kompanije. Jurkovski pokri lice rukama.

„Ah, nesreća božja!“ reče. „Zašto ja imam tako odvratnu reputaciju? A, Miša?“

„Neoprezan si, jako, Volođenjka“, reče Mihailo Antonovič. „Sam si kriv za sve.“

„A zašto da budem oprezan?“ upita Jurkovski. „Reci mi, zašto? Da bih doživeo potpunu duhovnu i telesnu nemoć? Da sačekam trenutak kad će mi život dojaditi i kad ću umreti od dosade u krevetu? Smešno je, Miša, drhtati nad sopstvenim životom.“

Mihailo Antonovič odmahnu glavom.

„Kakav si ti, Volođenjka“, reče tiho. „I kako nećeš da shvatiš, golubiću, ti ćeš

umreti i — tačka. A posle tebe će ljudi ostati, prijatelji. Znaš li kako će njima biti? A ti misliš samo o sebi, Volođenjka, samo i stalno o sebi.“

„Eh, Mišo“, reče Jurkovski, „ne želim s tobom da se svađam. Reci mi bolje — da li će Aleksej pristati ili neće?“

„Pa, ukoliko se ne varam, on je već pristao“, reče Mihailo Antonovič. „Zar to ne vidiš? Ja ga barem poznajem, petnaest godina smo na istom brodu.“

Jurkovski ponovo poče da juri iz ugla u ugao.

„A tebi se, Mihailo, odista leti?“ povika. „Ili se isto tako samo… hm-hm…

‘slažeš’?“

„Leti mi se“, reče Mihailo Antonovič i pocrvene. „Za oproštaj…“

Jura je pakovao kofer. On nikad nije umeo da spakuje stvari kako treba, a sad je uza sve to još i žurio, da se ne bi videlo koliko mu se ne ide sa Tahmasiba.

Ivan je stajao kraj njega i Jura je osećao tugu, misleći na to da će sada da se oprosti s njim i da se više nikada neće videti. Trpao je u kofer veš, sveske sa beleškama, knjige — među njima se nalazila i knjiga Put puteva, o kojoj je Bikov rekao: „Kada ova knjiga počne da ti se dopada, onda možeš da smatraš da si postao čovek.“ Ivan je, zviždeći nešto, veselim očima posmatrao Juru.

Jura najzad zatvori kofer, tužno se osvrte po kabini i reče:

„No, ovo je, izgleda, sve.“

„Pa, kad je gotovo, onda možemo i da se oprostimo“, reče Žilin.

Uze od Jure njegov laki kofer i pođoše kružnim hodnikom, pored tegova koji su lebdeli u vazduhu, pored kupatila, kuhinje, iz koje je dopirao miris ovsene kaše. Najzad uđoše u kajut-kompaniju. U njoj se nalazio samo Jurkovski. On je sedeo za praznim stolom obuhvativši glavu dlanovima, a pred njim se nalazio list papira.

„Vladimire Sergejeviču“, reče Jura. Jurkovski podiže glavu. „A, kadet“, reče tužno se osmehnuvši. „Pa šta ćemo, da se oprostimo.“

Stegoše jedan drugome ruku.

„Veliko vam hvala za sve“, reče Jura.

„No, no“, reče Jurkovski. „Ne zahvaljuj se, brate, mnogo. Ti i sam znaš da nisam hteo da te povedem s nama. I pogrešio sam. Šta da ti poželim na rastanku? Radi što više, Jura. Radi rukama, radi glavom. Naročito ne zaboravljaj kako se to radi glavom. I pamti da su pravi ljudi oni koji misle na mnoge stvari odjednom.

Ne dozvoli da ti se mozak zaparloži“ Jurkovski ga pogleda već poznatim izrazom lica: kao da je očekivao da će se odmah promeniti nabolje. „No, idi, šta sad još

čekaš?“

Jura se nevešto pokloni i iziđe iz kajut-kompanije. Kraj ulaza u komandno odeljenje osvrte se. Jurkovski ga je zamišljeno posmatrao, ali ga, prema svemu, nije video. Jura se pope u komandno odeljenje. Mihailo Antonovič i Bikov su razgovarali kraj pulta za upravljanje. Kada Jura uđe, oni zaćutaše i pogledaše ga.

„Tako“, reče Bikov. „Ti si, Jurije, spreman. Ivane, ti ćeš ga, znači, ispratiti…“

„Do viđenja“, reče Jura. „Hvala.“

Bikov mu ćutke pruži ogromnu šaku.

„Veliko vam hvala, Aleksej Petroviču“, ponovi Jura. „I vama takođe, Mihailo Antonoviču.“

„Nema na čemu, nema na čemu, Jura“, progovori Mihailo Antonovič. „Srećan rad. I svakako mi napiši pisamce. Adresu nisi izgubio?“

Jura se ćutke lupi po džepu bluze.

„No, odlično. Divno. Napiši, a ako hoćeš — dođi. I, zbilja, kada se vratiš na Zemlju, dođi. Kad nas je veselo. Mnogo omladine. Moje memoare ćeš pročitati.

Jura se slabo osmehnu.“

„Do viđenja“, reče.

Mihailo Antonovič mu mahnu rukom, a Bikov zagude:

„Srećna plazma, stažisto.“

Jura i Žilin izađoše iz komandnog odeljenja. Poslednji put se za Jurom otvoriše i zatvoriše vrata kesona.

„Do viđenja, Tahmasibe“, reče Jura tužno.

Prošli su kroz beskonačno dug hodnik opservatorije, u kome je bila užasna vrućina, kao u sauni, i popeli se na drugu palubu doka. Kraj otvorenog ulaza u tanker na maloj stoličici od bambusa sedeo je riđ čovek s otkopčanom bluzom, zlatnim dugmadima na njoj i prugastim kratkim pantalonama. Ogledajući se u malom ogledalcetu, on je prstima češljao riđe bakenbarde i zviždukao neku tirolsku melodiju. Kada ugleda Juru i Žiliina, strpa ogledalce u džep i ustade.

„Kapetan Korf?“ upita Žilin.

„Ja“, reče riđi.

„Na Prsten-2“, reče Žilin, „prebacićete ovog druga. Generalni inspektor je razgovarao s vama, zar ne?“

„Ja“, reče riđobradi kapetan Korf. „Frlo topro. Prtljak?“

Žilin mu pruži kofer.

„Ja“, reče kapetan Korf po treći put.

„Pa, do viđenja, Jurka“, reče Žilin. „Ne opuštaj, molim te, nos. Čemu to sada?“

„Ne opuštam ga, uopšte“, reče Jura tužno.

„Ja odlično znam zašto si ga opustio“, reče Žilin. „Ti si uobrazio da se više nikad nećemo videti i odmah si od toga napravio tragediju. Ti ćeš još sto godina da susrećeš dobre i loše ljude. A da li možeš da mi odgovoriš na jedno pitanje: čime se jedan dobar čovek praktično razlikuje od drugog dobrog čoveka?“

„Ne znam“, uzdahnu Jura.

„Ja ću ti reći“, reče Žilin. „Ničim suštastvenim se i ne razlikuje. Eto, ti ćeš

sutra biti sa tvojim momcima. Sutra će ti svi zavideti, a ti ćeš se hvaliti: ja i inspektor Jurkovski… Pričaćeš kako si pucao na pijavice na Marsu, kako si svojim rukama, ‘evo ovakvom stolicom’, lupio po glavi mister Ričardsona na Bambergi, kako si spasao plavooku devojku od zločinca Šeršenja. Za smrt-planetologe ćeš takođe nešto slagati.“

„Ma šta vam je, Vanja“, reče Jura, smeškajući se.

„Ne, a zašto? Uobrazilja ti je živa. Mogu da zamislim kako ćeš im otpevati baladu o jednonogom Došljaku. Samo uzmi još nešto u obzir. Tamo su ipak bila dva traga. O drugom nisam uspeo da ispričam. Drugi je bio na svodu pećine, tačno nad prvim. To ne zaboravi. Pa, do viđenja.“

„Ti-la-la-la-i-la!“ tiho je iza njih pevušio kapetan Korf.

„Do viđenja, Vanja“, reče Jura. On obema rukama steže ruku Žilinu. Žilin ga lupi po ramenu, okrete se i ode u hodnik. Jura ču kako neko u hodniku uzviknu:

„Ivane! Postoji još jedna hipoteza! Tamo, u pećini, nije bio nikakav Došljak.

Bila je samo njegova cipela…“ Jura se nasmeja.

„Ti-la-la-la-i-la!“ pevao je iza njegovih leđa kapetan Korf češljajući svoju riđu bradu.