Spuštanje noći

28.

Prva stvar koje je Teremon postao svestan, posle dugog razdoblja tokom koga nije bio svestan baš ničega, bilo je to da na nebu iznad njega visi nešto ogromno i žuto.

Bila je to jedna velika, bleštava, zlatna lopta. Mogao je da gleda u nju samo delić sekunde, toliko je bila sjajna. Iz nje je dopirala, u pulsirajućim talasima, toplota koja je pržila.

Čučnuo je i skupio se, glave pognute, i ukrstio zglavke pred očima kako bi se zaštitio od te velike nadolazeće toplote i svetlosti iznad sebe. Šta ju je, pitao se, držalo tamo gore? Zašto nije jednostavno pala?

Ako padne, sinu mu, pašće na mene.

Gde mogu da se sakrijem? Kako mogu da se zaštitim?

Ostao je još dosta dugo da čuči u istom položaju, jedva se usuđujući i da misli. A onda je, oprezno, tek malo otvorio oči. Ta džinovska, bleštava stvar i dalje je bila na nebu. Nije se pomerila ni za jedan inč. Nije nameravala da padne na njega.

Počeo je da drhti uprkos toploti.

Do njega dopre suvi miris dima koji je davio. Nešto je gorelo nedaleko od njega.

Nebo, pomisli on. Nebo je gorelo.

Ta zlatna stvar zapalila je svet. Ne. Ne. Dim je poticao od nečeg drugog. Setio bi se on od čega za koji trenutak, samo kada bi mogao da razbistri um. Ta zlatna stvar nije izazvala požare. Nije čak ni bila tu kada su buknuli. To su učinile one druge stvari, one hladne, svetlucave, bele stvari koje su ispunile nebo s jednog kraja na drugi… one su poslale Požare…“

Kako se ono zvahu? Zvezde? Da, pomisli on.

Zvezde.

A onda je počeo da se seća, malo po malo, i ponovo je zadrhtao, drhtaj mu je protresao celo telo. Setio se događaja koji su usledili pošto su se zvezde pojavile i mozak mu se pretvorio u mermer, pluća odbila da pumpaju vazduh, a duša počela da vrišti, iskusivši najdublji od svih užasa.

Međutim, Zvezda više nije bilo. Umesto njih na nebu se nalazila ta sjajna zlatna stvar.

Sjajna zlatna stvar?

Onos. Tako se zvala. Onos, sunce. Glavno sunce. Jedno od šest sunaca. Da. Teremon se osmehnu. Stvari su polako počele da mu se vraćaju. Onosu je bilo mesto na nebu. Zvezdama nije. To sunce, ljubazno sunce, dobri topli Onos. I Onos se vratio. Znači, sve je bilo u redu sa svetom, čak iako je, kako se činilo, jedan deo sveta bio u plamenu.

Šest sunaca? Pa gde je ostalih pet?

Setio se čak i njihovih imena. Dovim, Trej, Patru, Tano, Sita. Sa Onosom to je šest. Onosa je video, u redu… nalazio se tačno iznad njega i činilo se da ispunjava pola neba. Šta je sa ostalima? Ustao je, pomalo uzdrmano, još se delimično plašeći te tople, zlatne stvari iznad glave, pitajući se neće li ga spržiti ako se suviše uspravi. Ne, ne, to nije imalo nikakvog smisla. Onos je bio dobar. Onos je bio ljubazan. Osmehnuo se.

Osvrnuo se unaokolo. Ima li gore još sunaca?

Bilo je jedno. Vrlo daleko, vrlo malo. Ovo nije izgledalo zastrašujuće… onako kako su to bile zvezde, onako kako je izgledala ova užarena, topla kugla iznad njega. Bila je to samo jedna vesela, bela tačka na nebu, ništa više. Gotovo toliko mala da bi mogao da je stavi u džep, samo kada bi bio u stanju da je dohvati.

Trej, pomisli on. To je bio Trej. Znači, njegova sestra Patru mora da je tu negde u blizini…

Da. Da, tako je. Tamo dole, u uglu neba, malo levo od Treja. Osim ako to nije bio Trej, a ona druga tačka Patru.

Pa, imena i nisu važna, reče on sam sebi. Nevažno je koje je koje. Zajedno su oni Trej i Patru. A ono veliko je Onos. I ostala tri sunca mora da su trenutno negde drugde, pošto ih ne vidim. A ja se zovem…

Teremon.

Da. Tako je. Ja sam Teremon.

Ali postoji i broj. Stajao je, mršteći se, razmišljajući o tome, o svom porodičnom kodu, jer taj broj je upravo to bio, o broju koji je znao čitavog života, ali koji li beše? Koji?

762.

Da.

Ja sam Teremon 762. Za ovom je odmah usledila još jedna složenija misao: ja sam Teremon 762 iz Hronike Saroa.

Ova izjava mu je u izvesnoj meri popravila raspoloženje, mada je bila puna tajni za njega.

Saro? Hronika?

Gotovo da je znao značenje ovih reči. Gotovo. Pevušio ih je sam sebi. Saro saro saro. Hronika hronika hronika. Hronika Saroa.

Možda ako malo prošetam, zaključi on. Napravio je jedan oklevajući korak; pa još jedan i još jedan. Noge su mu bile pomalo nesigurne. Osvrnuvši se unaokolo, shvatio je da se nalazi na padini brda negde u prirodi. Ugledao je put, grmlje, drveće, jezero malo dalje s leve strane. Pojedini grmovi i drveće kao da su bili iščupani i polomljeni, sa granama koje su visile pod čudnim uglovima ili ležale na tlu ispod njih, kao da su nedavno ovi predelom protutnjali divovi.

Iza njega se nalazila neka ogromna zgrada sa okruglim krovom, a iz rupe na njemu uzdizao se dim. Spoljašnost zgrade bila je sva čađava kao da je cela bila okružena vatrama, mada se činilo da su njeni kameni zidovi dosta dobro izdržali paljevinu. Primetio je da neki ljudi leže raštrkani po stepeništu zgrade, raskrečeni poput odbačenih lutaka. Bilo ih je još po žbunju i duž staze koja je vodila niz brdo. Neki su se polako micali. Većina nije.

Pogledao je u drugom pravcu. Na obzorju je video kule nekog velikog grada. Nad njima je visio teški pokrov od dima, a kada je zažmurio zamišljao je da vidi plamene jezike koji su dopirali kroz prozore najviših zgrada, mada je nešto racionalno u njegovom umu govorilo da je nemoguće videti takve pojedinsoti sa tako velike udaljenosti. Grad mora da je bio miljama udaljen.

Saro, odjednom mu pade na um.

U kome se štampa Hronika.

Ja tamo radim. Tamo živim.

Ja sam Teremon. Da. Teremon 762. Iz Hronike Saroa.

Polako je zavrteo glavom s jedne na drugu stranu, kao što bi učinila neka ranjena životinja, pokušavajući da rastera izmaglicu i otupelost koji su je preplavljivali. Izluđivalo ga je to što nije uspevao jasno da razmišlja, što nije mogao slobodno da se kreće po skladištu svojih sećanja. Bleštava svetlost Zvezda isprečila se poput zida u njegovom umu, odvojivši ga od vlastitih sećanja.

Međutim, stvari su već počele da se probijaju kroz njega. Obojeni delići prošlosti, oštrih ivica, svetlucali su pomamnom energijom, plesali unaokolo po njegovom umu. Trudio se da ih zadrži dovoljno dugo na jednom mestu kako bi mogao da ih shvati.

A onda mu je pred očima iskrsla slika neke sobe. Njegove sobe, ispunjene gomilama novina, časopisa, sa nekoliko kompjuterskih terminala, kutijom neodgovorene pošte. Druga jedna soba: krevet. Mala kuhinja koju gotovo nikada nije koristio. To je, pomisli on, stan Teremona 762, poznatog kolumniste Hronike iz Sara. Dame i gospodo, Teremon trenutno nije kod kuće. U ovom trenutku Teremon stoji kraj ruševina Opservatorije Univerziteta Saro, pokušavajući da shvati…

Ruševine…

Opservatorija Univerziteta Saro…

„Sifera?“ viknu on. „Sifera, gde si,“

Ogovora nije bilo. Pitao se ko je to bila Sifera. Neko koga je najverovatnije poznavao pre no što su ruševine postale ruševine. To ime je, klokoćući, isplivalo iz dubina njegovog napaćenog uma.

Napravio je još nekoliko nesigurnih koraka. Malo niže, u grmu je ležao neki čovek. Teremon ode do njega. Oči su mu bile zatvorene. U šaci je držao izgorelu baklju. Odora mu je bila iscepana.

Spava? Ili je mrtav? Teremon ga pažljivo gurnu nogom. Da, mrtav je. To je bilo čudno, toliko mrtvih ljudi ležalo je unaokolo. Ne viđaju se često mrtvaci kako leže unaokolo, zar ne? Eno, tamo, jednih prevrnutih kola… i ona su izgleda zauvek stala, šasija im je patetično bila okrenuta ka nebu, a kolutovi dima su se leno dizali iz njihove unutrašnjosti.

„Sifera?“ ponovo je viknuo.

Dogodilo se nešto užasno. To mu je bilo prilično jasno, za razliku od svega ostalog. Ponovo je čučnuo i šakama stegao glavu. Nasumični fagmenti sećanja koji su u njoj poskakivali sada su se kretali mnogo sporije, a ne više u pomamnom plesu: počeli su da dostojanstveno lebde unaokolo, poput ledenih bregova koji klize po Velikom Južnom Okeanu. Kada bi samo mogao da neke od tih klizećih fragmenata spoji… da ih natera u ustrojsvo koje bi imalo nekakvog smisla…

Obnovio je ono što je uspeo da rekonstruiše. Svoje ime. Ime grada. Imena šest sunaca. Novine. Svoj stan.

Sinoć…

Zvezde…

Sifera… Binaj… Širin… Ator… imena…

Odjednom, stvari počeše da mu se povezuju u umu.

Fragmenti sećanja iz njegove neposredne prošlosti konačno su počeli da se okupljaju. Ali ništa još nije dobijalo smisao, pošto je svaka mala skupina sećanja predstavljala celinu za sebe, a on nikako nije uspevao da ih koherentno ustroji. Što se više trudio, sve je ponovo postajalo zbrkano. Kada mu je to postalo jasno, odustao je od pomisli da bilo šta radi na silu.

Samo se ti opusti, govorio je Teremon sam sebi. Pusti da se to dogodi prirodnim putem.

Postalo mu je jasno da je zaradio neku veliku ranu na mozgu. Iako nije bilo modrica, ni oteklina na njegovoj glavi, znao je da je na neki način morao biti povređen. Sva njegova sećanja bila su iseckana na hiljade komadića kao da je to učinio nečiji osvetnički mač, a ti delići su zatim promešani i razbacani poput delova neke zbunujuće slagalice. Ali izgleda da je rana celila, iz trenutka u trenutak. Iz časa u čas snaga njegovog uma, snaga entiteta koje je bilo Teremon 762 iz Hronike Saroa, vraćala se i on se oporavljao.

Ostani miran. Čekaj. Pusti da se dogodi prirodno.

Uvukao je vazduh, zadržao ga, lagano ispustio. Ponovo udahnuo. Zadržao, ispustio. Udahnuo, zadržao, ispustio. Udahnuo, zadržao, ispustio.

U sećanje mu se vratio izgled unutrašnjosti Opservatorije. Sada se sećao. Bilo je veče. Na nebu se nalazilo samo jedno malo crveno sunce… Dovim, tako se zvalo. Visoka žena: to je bila Sifera. A debeli muškarac je Širin, a onaj mladić, vitak i iskren, je Binaj, a ljutiti starac sa patrijahalnom grivom sede kose bio je veliki, čuveni astronom, šef Opservatorije… Itor? Utor? Ator, da. Ator.

Spremalo se pomračenje. Tama. Zvezde.

Oh, da. Da. Sada se sve uklopilo. Sećanje mu se vratilo. Rulja ispred Opservatorije, predvođena fanaticima u crnim odorama: Apostoli Plamena, tako su ih zvali. Jedan od tih fanatika nalazio se u samoj Opservatoriji. Folimun, tako se zvao. Folimun 66.

Setio se.

Trenutak kada je nastupila potpuna tama. Iznenadno i potpuno spuštanje noći. Svet je ušao u Pećinu Tame.

Zvezde…

Ludilo… vrištanje… rulja…

Teremon se trgnu kada se toga seti. Horde poludelih, zaplašenih ljudi iz Saroa razvalile su teška vrata, nahupile u Opservatoriju, obarajući jedni druge u žurbi da unište bogohulne naučne instrumente i bogohulne naučnike koji su poricali postojanje bogova…

Sada kada mu se sećanje polako vraćalo, gotovo da je poželeo da se to nije dogodilo. Šok koji je doživeo u prvom trenutku kada je ugledao bleštavu svetlost zvezda… bol koji je mu je prasnuo u lobanji… čudni, užasni naleti hladne energije koji su jurili preko njegovog vidnog polja. A onda dolazak rulje… taj trenutak pomahnitalosti… bežanja… Sifera pored njega i Binaj u blizini, rulja ih je zatim opkolila poput reke u punom zamahu, razdvojila, odvukla u suprotnim pravcima…

U sećanje mu se vrati poslednji osvrt na starog Atora, sjajnih, zacakljenih očiju i divljeg pogleda koji je izražavao potpuno ludilo, kako poput kralja stoji na stolici, besno naređujućni nezvanim gostima da napuste njegovu zgradu, kao da je ne samo direktor Opservatorije, već i njen kralj. Binaj je stajao pored njega i vukao ga za ruku, požurujući starca da pobegne. Prizor se zatim rasplinuo. Više se nije nalazio u toj velikoj prostoriji. Teremon je video sebe kako juri hodnikom u želji da se dokopa stepeništa, tražeći unaokolo Siferu, bilo koga poznatog…

Iznenada se pred njim pojavio Apostol, fanatik, Folimun 66, preprečivši mu put usred okolnog haos. Smejao se, držeći ispruženu šaku u znak lažnog prijateljstva. A onda je i Folimun nestao s vidika i Teremon je pomahnitalo nastavio dalje, niz zavojito stepenište, sudarajući se i posrćući, verući se preko ljudi iz grada koji su bili tako čvrsto stisnuti jedni uz druge u prizemlju da nisu mogli da se kreću. Uspeo je nekako da se iskobelja napolje. U hladnu noć. Stajao je gologlav, tresao se, u Tami koja to više nije bila, jer sve je bilo osvetljeno tim užasnim, strašnim, nezamislivo hladnim bleštavilom hiljada nemilosrdnih Zvezda koje su ispunjavale nebo.

Od njih se čovek nigde nije mogao sakriti. Čak i kada biste zatvorili oči, videli biste njihovu zastrašujuću svetlost. Sama Tama nije uopšte bila strašna u poređenju sa neumoljivim pritiskom tog nebeskog svoda nezamislivog sjaja, svetlosti tako jarke da je tutnjala na nebu poput grmljavine.

Teremon se setio da se osećao kao da će se nebo, Zvezde i sve ostalo sručiti na njega. Kleknuo je i pokrio glavu šakama, mada je znao da je to uzaludno. Takođe se sećao užasa svuda oko sebe, ljudi koji su jurili u svim pravcima, vrištanja, plakanja. Plamenovi zapaljenog grada poskakivali su visoko na obzorju. A iznad svega drugog, udarni talasi straha spuštali su se sa neba, iz nemilosrdnih Zvezda koje nisu praštale i koje su zaposele svet.

To je bilo sve. Posle toga nastupala je praznina, potpuna praznina, do trenutka buđenja, kada je podigao pogled i ugledao Onos ponovo na nebu i počeo da sastavlja deliće u svom umu.

Ja sam Teremon 762, ponovio je u sebi. Nekada sam živeo u Sarou i bio kolumnista u novinama. Više nije bilo Saroa. Nije bilo novina.

Svet je doživeo krah. Ali on je ostao živ i razum mu se, bar se nadao, polako vraćao.

Šta sada? Kuda da pođe?

„Sifera?“ pozva je on ponovo.

Niko mu nije odgovorio. Polako je ponovo krenuo niz brdo, pored polomljenog drveća, pored izgorelih i prevrnutih kola, pored razbacanih tela. Ako ovako izgleda van grada, kako je onda tek u gradu?

Blagi Bože, pomisli on ponovo.

Svi vi bogovi! Šta ste nam to učinili?

29.

Ponekad kukavičluk ima i svojih prednosti, ubeđivao je Širin sebe, dok je skidao rezu sa skladišta u podrumu Opservatorije u kome je proveo vreme Tame. Još je bio uzdrman, ali uopšte nije sumnjao da je i dalje pri zdravoj pameti. Bar u onoj meri u kojoj je uvek bio.

Tamo napolju je izgleda bilo tiho. Iako skladište nije imalo prozora, kroz rešetku postavljenu visoko na zidu uspevalo je da prođe dovoljno svetlosti tako da je bio prilično siguran da je svanulo jutro i da su sunca ponovo na nebu. Možda je ludilo prošlo, do sada. Možda je već mogao da iziđe.

Promolio je nos u hodnik. Obazrivo se osvrnuo unaokolo.

Prva stvar koju je zapazio bio je miris dima. Ali to je bio ustajao, plesnjiv, neugodan, vlažan, opori miris dima, miris ugašene vatre. Opservatorija nije bila samo sagrađena od kamena, već je imala i veoma delotvoran sistem za gašenje požara koji mora da je proradio onog časa kada je rulja počela da pali vatre.

Rulja! Širin slegnu ramenima kada se nje seti.

Punački psiholog je dobro znao da nikada neće zaboraviti trenutak kada je rulja provalila u Opservatoriju. Taj će ga prizor progoniti do kraja života… ta iskrivljena, izobličena lica, te divlje oči, to besno zavijanje. Ti su ljudi izgubili razum još pre no što je nastupilo potpuno pomračenje. Dovoljna je bila i sve jača Tama da pređu ivicu… to i vešti podstreci Apostola Plamena koji su trijumfovali jer se ispunilo njihovo proročanstvo. I tako je rulja došla, bilo ih je na hiljade, da iskoreni prezrene naučnike u njihovoj jazbini; evo ih kako uleću unutra, mašući bakljama, motkama, metlama, bilo čime što im je moglo poslužiti da udare, razmrskaju, unište.

Paradoksalno, ali upravo je dolazak rulje prodrmao Širina i omogućio mu da se pribere. Bilo mu je veoma loše, onda kada su on i Teremon prvi put sišli da zabarikadiraju vrata. Osećao se dobro, čak bi se moglo reći neobično bodro, dok su silazili; ali onda se po prvi put suočio sa pravom Tamom, ošinula ga je poput naleta otrovnog gasa, i on se sav sklupčao. Ostao je sav skupljen da sedi na stepeništu, osećao je takvu paniku da mu je od toga postalo hladno, i prisećao se svog puta kroz Tunel tajne, shvativši da ovoga puta vožnja neće potrajati samo nekoliko minuta, već nekoliko nepodnošljivih časova.

Teremon ga je tada izvukao i Širin je malo povratio samokontrolu, tako da su uspeli da se vrate na gornji nivo Opservatorije. Ali onda je nastupilo potpuno pomračenje… i pojavile su se Zvezde. Iako je Širin okrenuo glavu kada je prvi put taj nebožanski snop svetlosti prodro kroz otvor u krovu Opservatorije, nije uspeo u potpunosti da izbegne potresni prizor. I na trenutak je osetio kako gubi razum… osetio je kako počinje da se kida tanana nit razuma…

Ali onda je stigla rulja i Širin je shvatio da je sada trebalo da se pobrine ne samo za svoj razum, već i za vlastiti život. Ako je želeo da preživi ovu noć, nije imao drugog izbora do da ostane pribran i nađe neko bezbedno mesto. Raspršio se njegov naivni plan da pojavu Tame posmatra kao nepristrasni naučnik kakvim se pravio. Neka neko drugi posmatra tako pojavu Tame. On će se sakriti.

Potom je nekako uspeo da stigne do podruma, do tog malog, veselog skladišta u kome je svetlela mala vesela božanska svetlost šireći oko sebe slab, ali vrlo utešan sjaj. Stavio je rezu na vrata i stao da čeka.

Čak je malo i odspavao.

Sada je bilo jutro. Ili možda već po podne, nije tačno znao. Jedna je stvar bila sigurna: užasna noć je prošla i sve je bio mirno, bar u blizini Opservatorije. Širin na prstima iziđe u Hodnik, zastade, oslušnu i zabrinuto se zagleda uz stepenice.

Posvuda je vladala tišina. Barice prljave vode iz sistema za gašenje. Odvratni smrad ustajalog dima.

Zastao je na stepeništu i zamišljeno skinuo vatrogasnu sekiru sa nosača na zidu. Sumnjao je da bi mogao sebe da natera da upotrebi sekiru protiv drugog živog stvora; ali nije bilo loše imati je uz sebe, ako su stvari napolju bile u haosu, što je očekivao.

A sada u prizemlje. Širin otvori vrata od podruma… ista ona koja je zalupio za sobom prethodne večeri kada je pomahnitalo bežao… i pogleda napolje.

Dočekao ga je užasan prizor.

Veliko predvorje Opservatorije bilo je puno ljudi, svi su bili nagomilani na podu, ležali su ispruženi na sve strane, kao da se tu cele noći odigravala neka velika pijana orgija. Međutim, ovi ljudi nisu bili pijani. Mnogi od njih su ležali iskriveljeni u sablasnim, nemogućim položajima kakve samo leš može da zauzme. Drugi su ležali ispruženi, na gomili visokoj dva do tri čoveka, poput odbačenih tepiha. I oni su izgledali mrtvi, ili izgubljeni u poslednjoj nesvesti u životu. Ostali su očigledno bili živi, ali su sedeli strašno potreseni, jecajući i stenjući.

Sve što je nekada bilo izloženo u velikom predvorju, naučni instrumenti, portreti velikih ranih astronoma, precizne astronomske karte, bilo je skinuto i spaljeno ili jednostavno pokidano i izgaženo. Širin je primetio čađave i slupane ostatke koji su tu i tamo štrčali između tela.

Glavna vrata bila su otvorena. Iza njih je dopirao topao i ohrabrujući sjaj.

Širin je pažljivo napredovao ka izlazu.

„Dr Širine?“ začu se iznenada jedan neočekivani glas.

On se okrenu, zamahnuvši tako snažno sekirom da samo što nije prsnuo u smeh zbog svoje lažne ratobornosti.

„Ko je to tamo?“

„Ja. Jimot.“

„Ko?“

„Jimot. Sećate me se, zar ne?“

„Jimot, da.“ Štrkljasti, nespretni diplomac astronomije iz neke udaljene provincije. Širin je sada video momka, napola skrivenog u niši. Lice mu je bilo pocrnelo od pepela i čađi, odeća mu je bila iscepana, delovao je ošamućeno i uzdrmano, ali izgleda da je inače bio u redu. A onda je krenuo prema njemu mnogo manje komično nego obično: više nije bilo ni traga batrganju, nekontrolisanim zamasima ruku i trzanju glave. Užas čudno deluje na ljude, pomisli Širin.

„Da li si se ovde krio cele noći?“

„Pokušao sam da napustim zgradu kada su se pojavile zvezde, ali sam se ovde zaglavio. Jeste li videli Faroa, dr Širine?“

„Tvog prijatelja? Nisam. Nikoga nisam video.“

„Izvesno vreme bili smo zajedno. Ali u nastaloj pometnji stvari su se toliko raspojasale…“ Jimotu pođe za rukom da se nekako čudno osmehne. „Mislio sam da će spaliti zgradu. Ali onda se uključio protivpožarni sistem.“ On pokaza na ljude iz grada koji su ležali svuda unaokolo. „Šta mislite, jesu li svi mrtvi?“

„Neki od njih su samo ludi. Videli su Zvezde.“

„I ja sam ih video, samo na trenutak“, odvrati Jimot. „Samo na trenutak.“

„Kakve su?“ upita Širin.

„Niste ih videli, doktore? Ili se ne sećate?“

„Bio sam u podrumu. Lepo i udobno.“

Jimot istegnu dugački vrat kao da su zvezde i dalje bleštale na tavanici predvorja. „Bile su… zastrašujuće“, prošaputa on. „Znam da vam to ništa ne kaže, ali to je jedina reč koju mogu da upotrebim. Video sam ih samo na dve sekunde, možda tri, i osetio sam kako mi se vrti u glavi, osećao sam kao da mi se vrh glave podiže, pa sam sklonio pogled. Nisam baš naročito hrabar, dr Širine.“

„Ne. Nisam ni ja.“

„Ali mi je drago što sam ih posmatrao bar te dve do tri sekunde. Zvezde su krajnje zastrašujuće, ali su ujedno i veoma lepe. Bar za astronoma. Uopšte nisu ličile na one budalaste male čiode svetlosti koje smo Faro i ja stvorili u onom svom glupom opitu. Znate, mora da smo se nalazili u središtu neke neizmerno velike skupine. Imamo ovih šest sunaca koji su na gomili u našoj neposrednoj blizini… jedna su bliža od drugih, to hoću da kažem… a tamo dalje, pet do deset svetlosnih godina odavde, možda i više, postoji cela jedna džinovska kugla Zvezda, a to su sunca, hiljade sunaca, golema kugla sunaca koja nas potpuno obuhvataju, ali koja u normalnim prilikama ne vidimo usled svetlosti naših vlastitih sunaca koja neprekidno sijaju. Upravo onako kao što je Binaj kazao. Binaj je odličan astronom, znate. Jednog dana biće veći i od dr Atora… Vi uopšte niste videli zvezde?“

„Bacio sam na njih samo jedan brzi pogled“, odvrati Širin pomalo tužno. „A onda sam otišao da se sakrijem… Čuj, momče, moramo se izvući odavde.“

„Hteo bih prvo da pokušam da pronađem Faroa.“

„Ako je s njim sve u redu, onda je napolju. Ako nije, nećeš moći da mu pomogneš.“

„Ali šta ako je ispod neke od ovih gomila…“

„Ne“, prekida ga Širin. „Ne možeš krenuti unaokolo i pretvrtati ove ljude. Još su svi ošamućeni, ali ko zna šta mogu učiniti, ako ih nečim izazoveš. Najsigurnije je izići odavde. Pokušaću da stignem do Skloništa. Ako si mudar, poći ćeš sa mnom.“

„Ali Faro…“

„Dobro“, pristade Širin, uzdahnuvši. „Potražimo Faroa. Ili Binaja, ili Atora, Teremona, bilo koga.“

Bilo je beznadežno. Otprilike deset minuta su prevrtali gomile mrtvih, nesvesnih i polusvesnih ljudi u predvorju; ali niko od njih nije pripadao univerzitetskom osoblju. Bili su prestravljeni, lica užasno izobličena od straha i ludila. Neki bi se promeškoljili kada bi ih uznemirili i počeli bi zastrašujuće da pene i mrmljaju. Jedan dohvati Širinovu sekiru, pa je morao da upotrebi dršku kako bi ga odgurnuo. Stepenicama nisu mogli da se popnu na gornje spratove zgrade; stepenište je bilo zakrčeno telima i posvuda se nalazio odvaljeni gips. Na podu su se zadržale barice blatnjave vode. Oštar, prodirući miris dima bio je neizdrživ.

„U pravu ste“, konačno priznade Jimot. „Biće bolje da pođemo.“

Širin krenu prvi i iziđe napolje, na sunce. Posle časova koji su upravo ostali za njima, zlatni Onos predstavljao je najlepši prizor u Vaseljeni, mada je zaslepio astronoma koji je proveo mnogo vremena u Tami. Pogodio ga je gotovo opipljivom snagom. Pošto je izišao napolje, ostao je nekoliko trenutaka da stoji trepćući, čekajući da mu se oči ponovo priviknu na svetlost. Posle izvesnog vremena vid mu se povratio i zinuo u čudu zbog prizora koji ga je dočekao.

„Užasno!“ promrmlja Jimot.

Još tela. Ludaci su lutali praveći krugove, pevajući sebi u bradu. Pored puta su se nalazila izgorela vozila. Grmlje i drveće bilo je raskomadano kao da ga je napala neka slepa, čudovišna sila. A u daljini, nad tornjevima Saroa dizali su se sablasni pramenovi smeđeg dima.

Haos, haos, haos.

„Znači, ovako izgleda smak sveta“, tiho primeti Širin. „A evo i nas dvojice, ti i ja. Preživeli.“ Gorko se nasmejao. „Kakav smo ti mi samo par. Ja oko struka nosim višak od sto funti, a tebi nedostaje nekih sto funti. Ali mi smo još tu. Pitam se da li je Teremon uspeo živ da se izvuče. Ako je to ikome uspelo, onda je pošlo za rukom njemu. Međutim, sinoć se baš ne bih kladio na nas dvojicu. Sklonište se nalazi na pola puta između Opservatorije i Saroa. Trebalo bi da stignemo do njega za otprilike pola sata, ako ne upadnemo u neku nevolju. Evo, uzmi ovo.“

On podiže debeli, sivi pendrek koji je ležao pored jednog od palih pobunjenika i gurnu ga Jimotu u šake; ovaj ga nespretno prihvati i zagleda se u njega kao da nema pojma šta bi to moglo biti.

„Šta ću ja s tim?“ konačno je upitao.

Širin odvrati: „Pravi se da češ njime rascopati glavu svakome ko nas bude gnjavio. Isto kao što se ja pretvaram da ću upotrebiti ovu sekiru ako budem morao da se branim. Ako zagusti i hoću. Ovo je sada novi svet, Jimote. Hajdemo. Ostani priseban za vreme puta.“

30.

Tama je još obavijala svet, Zvezde su još plavile Kalgaš svojim dijaboličnim rekama svetlosti, kada je Sifera 89 posrćući izišla iz razorene zgrade Opservatorije. Međutim, na istočnom obzorju pomaljao se slabi, ružičasti sjaj zore, prvi znak nade da će se sunca možda vratiti na nebesa.

Stajala je na travnjaku Opservatorije, raširenih nogu, glave zabačene unazad, duboko udišući vazduh.

Um joj je bio umrtvljen. Nije imala pojma koliko je časova prošlo od kada se nebo smračilo, a zvezde se jurišući pojavile na vidiku poput eksplozije zvuka milion truba. Cele noći lutala je ošamućeno hodnicima Opservatorije, ne mogavši da nađe izlaz, boreći se sa ludacima koji su se rojili svuda oko nje. Stalno je razmišljala o tome da je i sama poludela. Jedino joj je na umu bio opstanak: odgurujući šake koje su je hvatale; parirajući udarce motki motkom koju je otrgla nekom čoveku što je pao; izbegavajući vrištanje, stampeda manijaka koji su se kotrljali ruku pod ruku u skupinama od po šest do osam ljudi kroz hodnike, gazeći sve na svom putu.

Činilo joj se da je milion ljudi iz grada divljalo Opservatorijom. Kuda god bi se okrenula, ugledala bi naduvena lica, iskolačene oči, razjapljena usta, obešene jezike, prste skvrčene u čudovišne kandže.

Lomili su sve. Nije imala pojma gde su Binaj ili Teremon. Neodređeno se sećala da je videla Atora među deset do dvadeset ričućih razbojnika; njegova gusta griva sede kose izdizala se iznad njih… a onda ga je videla kako nestaje među njima.

Posle toga Sifera se više ničega nije jasno sećala. Tokom celog pomračenja trčala je tamo-ovamo, uz jedan hodnik, pa niz drugi poput miša u lavirintu. Nikada nije dobro upoznala raspored Opservatorije, ali nije trebalo da ima toliko problema sa pronalaženjem puta koji je vodio napolje… da je bila pri zdravoj pameti. Sada, kada ju je nemilosrdno obasjavala svetlost zvezda kroz svaki prozor, činilo joj se da joj mozak probada neki ledeni vršak. Nije mogla da razmišlja. Nije mogla da razmišlja. Nije mogla da razmišlja. Bila je u stanju jedino da trči tamo-amo, odgurujući u stranu pohotne, blebetave budale, probijajući se kroz zbijene bande odrpanih stranaca, tragajući očajnički, nedelotvorno i uzaludno za nekim od glavnih izlaza. I tako se to nastavljalo iz časa u čas, kao da je uhvaćena u snu koji se neće završiti.

Sada se konačno obrela napolju. Nije znala kako je ovamo dospela. Odjednom su se pred njom našla vrata, na kraju jednog hodnika za koji je bila sigurna da je njime prošla bar hiljadu puta ranije. Zaškripala su kada ih je gurnula i nju zapahnu nalet svežeg vazduha; ona posrćući iziđe napolje.

Grad je bio u plamenu. Videla je u daljini plamenove, jednu svetlu, pomahnitalu, crvenu mrlju naspram tamne pozadine neba.

Čula je krike, jecaje, divlji smeh na sve strane.

Ispod nje, malo nizbrdo, neki ljudi su bezumno navlačili drvo u želji da ga obore… hvatajući se za njegove grane, ulažući silan napor da iščupaju koren iz tla pukom snagom. Nije znala zašto to čine. Najverovatnije nisu ni oni.

Drugi neki ljudi su prevrtali kola na parkingu Opservatorije. Sifera se upitala da li bi jedna od tih kola mogla biti njena. Nije se sećala. Malo čega se uopšte sećala. Napor je predstavljalo već i to da se seti svoga imena.

„Sifera“, izgovorila je naglas. „Sifera 89. Sifera 89.“

Dopadalo joj se kako zvuči. Bilo je to lepo ime. Majčino… ili možda babino. Nije bila baš sigurna.

„Sifera 89“, ponovila je. „Ja sam Sifera 89.“

Pokušala je da se seti svoje adrese. Ne. Gomila beznačajnih brojeva.

„Pogledaj Zvezde!“ zaurla neka žena, projurivši pored nje. „Pogledaj Zvezde i umri!“

„Ne“, odvrati smireno Sifera. „Zašto bih želela da umrem?“

Ali ipak je pogledala u Zvezde. Sada se već gotovo privikla na njih. Ličile su na veoma sjajne svetiljke… veoma sjajne… bilo ih je toliko na nebu pa se činilo da se pretapaju, da obrazuju jednu jedinstvenu bleštavu masu, nalik na svetleći ogrtač razapet preko nebesa. Kada bi zadržala na njima pogled duže od sekunde ili dve, mislila je da razaznaje pojedinačne tačkice svetlosti, sjajnije od onih okolo, koje su pulsirale bizarnom snagom. Ali najviše je uspela da ih posmatra pet do šest sekundi; tada bi je svladala sila sve te pulsirajuće svetlosti, osetila bi trnce po skalpu, lice bi joj se zažarilo i morala bi da pogne glavu i prstima da protrlja mesto između očiju na kome je osećala nesnosnu bol.

Prošla je kroz parking, ne obraćajući pažnju na pomamu svuda oko sebe, i izbila na drugom kraju, odakle je vodio popločani put duž ispusta na padini opservatorijskog brda. Iz dela mozga koji joj je još funkcionisao stiglo je obaveštenje da je taj put vodio od opservatorije do glavnog dela univerzitetskog kampusa. Sada je već nazirala ispred i malo iznad mesta na kome se nalazila neke od viših zgrada univerziteta.

Na nekim od njih poigravali su plamenovi. Zvonik je goreo, isto kao i pozorište i Dvorana sa studentskom arhivom.

Moraš spasiti pločice, izgovorio je glas u njenom umu koji je prepoznala kao svoj.

Pločice? Kakve pločice?

Tombo pločice. Oh. Da, razume se. Ona je bila arheolog, zar ne? Da. Da. A arheolozi su prekopavali zemlju tragajući za drevnim predmetima. Kopala je na nekom veoma udaljenom mestu. Sagimot? Beklikan? Nešto slično. I pronašla je pločice, praistorijske tekstove. Drevne stvari, arheološke stvari. Vrlo važne stvari. Na mestu koje se zove Tombo.

Kako napredujem? upita ona samu sebe.

I dobi odgovor: Napreduješ odlično.

Osmehnula se. Svakog trenutka osećala se sve bolje i bolje. Ta ružičasta svetlost na obzorju pomagala joj je da se oporavi, pomisli ona. Svitalo je: sunce, Onos, ulazilo je na nebo. Što se Onos više uzdizao, to su Zvezde bivale manje sjajne, manje zastrašujuće. Brzo su bledele. One na istoku već su čilele pred Onosovom sve većom snagom. Čak i na suprotnoj strani neba, gde je Tama i dalje carevala i zvezde stolovale poput klenova u ribnjaku, njihov neverovatni sjaj počeo je da gubi na jačini. Sada je mogla da gleda u nebo i po nekoliko trenutaka u jednom mahu, a da u glavi ne počne bolno da joj tutnji. I bila je manje zbunjena. Sada se jasno sećala gde živi, gde radi i šta je radila prethodno veče.

U Opservatoriji… sa svojim prijateljima, astronomima, koji su predvideli pomračenje…

Pomračenje…

Eto, to je radila, shvati ona. Čekala je pomračenje. Tamu. Zvezde.

Da. Čekala je požare, razmišljala je Sifera. I eno ih. Sve se odigralo tačno po planu. Svet je goreo, isto kao i mnogo puta pre toga… nije ga zapalila ruka bogova, niti snaga Zvezda, već obični muškarci i žene, poludeli pod uticajem zvezda, koje je uhvatila očajnička panika, nagoneći ih da vrate normalnu dnevnu svetlost bilo čime što mogu pronaći.

Uprkos haosu svuda oko nje, ostala je mirna. Njen povređeni um, otupeo, ali ne i omamljen, nije u potpunosti mogao da reaguje na kataklizmu koju je donela Tama. Nastavila je da hoda niz put do glavnog četvorougaonog dvorišta kampusa, pored prizora zastrašujućeg rušenja i uništavanja, ne osetivšni nikakav šok, nikakvo žaljenje zbog onoga što je izgubljeno, nikakav strah pred teškim vremenima koja je bez sumnje očekuju. Delovi uma sposobni za takva osećanja još su joj bili blokirani. Bila je puki promatrač, miran, nepristrasan. Ona zgrada u plamenu preko puta bila je nova univerzitetska biblioteka u čijem je planiranju pomagala. Međutim, ovaj prizor je nije dirnuo. Isto je tako mogla hodati kroz neko dve hiljade godina staro nalazište čija je sudbina bila odavno zapečaćena. Nikada joj se nije dogodilo da zaplače zbog neke ruševine stare dve hiljade godina. Tako nije zaplaka ni sada, dok je ceo univerzitet nestajao u plamenu oko nje.

Sada se nalazila na sredini kampusa, i kretala se poznatim stazama. Neke zgrade su gorele, a neke nisu. Poput mesečara je skrenula nalevo pored zgrade administracije, izbila pravo na vežbaonicu, ponovo skrenula levo kod matematičkog fakulteta, pa prošla pored geološkog i antropološkog na putu do svog štaba, centra za arheologiju. Prednja vrata bila su otvorena. Ušla je.

Zgrada je bila gotovo nedirnuta. Neke vitrine u prizemlju bile su razbijene, ali to nisu učinili pljačkaši, pošto su, kako se činilo, svi artefakti bili na svojim mestima. Vrata lifta izvaljena su iz šarki. Oglasna ploča pored stepeništa nalazila se na podu. Inače je sve ostalo, izgleda, bilo nedirnuto. Nije čula nikakve zvuke. Mesto je bilo prazno.

Njena kancelarija nalazila se na drugom spratu. Penjući se uz stepenice, naišla je na telo jednog starca, koji je ležao na leđima na prvom odmorištu. „Mislim da te znam“, reče Sifera. „Kako se zoveš?“ Nije joj odgovorio. „Jesi li mrtav? Odgovori mi: da ili ne.“ Oči su mu bile otvorene, ali u njima nije bilo svetlosti. Sifera mu prstom pritisnu obraz. „Mudrin, tako se zoveš. Ili si se zvao. Pa, ionako si bio veoma star.“ Slegnula je ramenima i nastavila uz stepenice.

Vrata koja su vodila u njenu kancelariju nisu bila zaključana. U njoj se nalazio neki čovek.

Činio joj se poznat; međutim, ovaj je bio živ i čučao je pored kancelarijskog ormana za odlaganje spisa, nekako čudno sklupčan. Bio je to krupan muškarac upalih grudi, jakih mišica i širokih, istaknutih jagodica. Lice mu se presijavalo od znoja, a oči su mu grozničavo sijale.

„Sifera? Ti ovde?“

„Došla sam po pločice“, reče mu ona. „Pločice su veoma važne. Moraju biti zaštićene.“

On se podiže i napravi nekoliko nesigurnih koraka prema njoj. „Pločice? Pločice su nestale, Sifera! Ukrali su ih Apostoli, sećaš se?“

„Nestale?“

„Da, nestale. Kao i tvoj um. Sišla si s uma, je li tako? Izraz lica ti je tup. Iza tvojih očiju je praznina. Vidim to. Čak ni ne znaš ko sam ja.“

„Ti si Balik“, izgovori ona ime koje joj se samo nametnulo.

„Znači, sećaš se?“

„Balik. Da. A Mudrin je na stepeništu. Znaš li da je Mudrin mrtav?“

Balik slegnu ramenima. „Pretpostavljam. Uskoro ćemo svi biti mrtvi. Ceo svet je tamo napolju poludeo. Ali zašto se gnjavim da ti to pričam? I ti si luda.“ Usne su mu podrhtavale. Šake su mu se tresle. Odjednom se čudno i kratko zakikotao, pa se uhvatio za vilicu kao da želi da potisne taj smeh. „Ovde sam bio za sve vreme Tame. Radio sam do kasna, a kada su svetla počela da se gase… moj Bože“, reče on, „Zvezde, Zvezde. Samo sam ih jednom na brzinu pogledao. A onda sam se zavukao pod sto i sve vreme tamo ostao.“ Otišao je do prozora. „Ali Onos ponovo izlazi. Mora da je ono najgore prošlo. je li napolju sve u plamenu, Sifera?“

„Došla sam po pločice“, ponovi ona.

„Nema ih.“ ponovio joj je otegnuto. „Razumeš li ti mene? Nema ih. Nisu ovde. Ukradene su.“

„Onda ću uzeti karte koje smo napravili“, reče ona. „Moram zaštititi znanje.“

„Potpuno si luda, zar ne? Gde si bila, u Opservatoriji? Dobro si se nagledala Zvezda, je li tako?“ ponovo se zakikotao i krenuo dijagonalno preko sobe, približavajući joj se. Siferino lice se iskrivi od gađenja. Sada je mogla da oseti miris njegovog znoja, oštar, težak, odvratan. Smrdeo je kao da se nedelju dana nije kupao. Izgledao je kao da mesec dana nije spavao. „Dođi ovamo“, reče on, dok se ona povlačila od njega. „Neću ti ništa.“

„Želim karte, Baliče.“

„Svakako. Daću ti ja karte. I fotografije i sve ostalo. Ali prvo ću ti dati nešto drugo. Dođi ovamo, Sifera.“

Posegnuo je za njom i povukao je prema sebi. Osetila je njegove šake na grudima i njegov grubi obraz na svom licu. Njegov miris bio je nepodnošljiv. Bes poče da raste u njoj. Kako se usuđuje ovako da je dodiruje? Odrešito ga je odgurnula.

„Hej, ne čini to, Sifera! Dođi. Budi dobra. Koliko znamo, nas dvoje smo sami na svetu. Ti i ja, živećemo u šumi i loviti sitne životinje, skupljati orahe i bobice. Lovci i skupljači, da, a kasnije ćemo izmisliti poljoprivredu.“ Nasmejao se. Oči su mu bile žute na toj neobičnoj svetlosti. I koža mu je izgledala žuta. Ponovo je posegnuo za njom, gladno, jednom polusklopljenom šakom joj je stegnuo dojku, a drugom stao da klizi niz kičmu. Ponovo je prislonio lice uz njen vrat i bučno ga trljao nosem poput kakve životinje. Usne su mu se pomerale i prianjale uz nju krajnje odbojno. Istovremeno ju je gurao ka uglu sobe.

Sifera se odjednom setile pendreka koji je pokupila negde u toku noći u zgradi Opservatorije. I dalje ga je ovlaš držala. Lagano ga je podigla i zabila vrh u Balikovu bradu. Poskočio je uvis i unazad, dok su mu zubi zazvečali.

Pustio ju je i udaljio se nekoliko koraka. Oči su mu bile razrogačene od iznenađenja i bola. Usna rasečena na mestu gde ju je zagrizao i sa jedne strane mu je curila krv.

„Kučko jedna! Zbog čega si me udarila?“

„Dodirnuo si me.“

„Svakako da sam te dodrinuo! A i vreme je.“ Protrljao je bradu. „Slušaj, Sifera, spusti tu motku i prestani tako da me gledaš. Ja sam ti prijatelj. Saveznik. Svet se pretvorio u džunglu i ostali smo samo nas dvoje. Potrebni smo jedno drugom. Sada više nije bezbedno ostati sam. Ne možeš sebi dozvoliti takav rizik.“

Ponovo je krenuo ka njoj, podignutih šaka, tražeći je.

Ponovo ga je udarila.

Ovaj put je zamahnula palicom i udarila ga postrance po obrazu, pogodivši kost. Udarac je odjeknuo, a Balik se trgnuo u stranu od njegove jačine. Dok mu je glava bila napola okrenuta od nje, posmatrao ju je krajnje zaprepašćeno i počeo da posrće unazad. Ali i dalje je stajao. Udarila ga je i treći put, iznad uha, zamahnuvši palicom iz sve snage u dugačkom luku. Kada je pao, Sifera ga je mlatnula još jednom po istom mestu i osetila kako se sve rasprsnulo od udarca. Oči su mu se zatvorile i ispustio je neki čudan tihi zvuk, poput probušenog balona, a zatim se skljokao u ugao naspram zida, tako da mu je glava skliznula u jednom pravcu, a ramena u drugom.

„Da me nikada više nisi na taj način dodirnuo“, reče Sifera, gurkajući ga vrhom motke. Balik nije reagovao. Nije se ni pomerio.

Balik je prestao da je zanima.

A sada po pločice, pomisli ona, osećajući se predivno smireno.

Ne. Pločice više nisu bile tu, tako joj je Balik kazao. Ukradene su. Sada se sećala: stvarno su bile ukradene. Nestale su neposredno pred pomračenje. U redu, onda karte. Svi oni fini crteži brda Tombo koje su napravili. Kameni zidovi, pepeo oko temelja. Ti drevni požari, bili su isto što i požar koji je upravo pustošio Saro.

Gde li su?

Oh. Ovde. U kabinetu za karte, gde im je i mesto.

Ušla je unutra, zgrabila svežanj listova tankih kao pergament, zarolala ih i stavila pod mišku. A onda se setila čoveka koji je pao i pogledala ga. Međutim, Balik se još nije pokrenuo. Niti je izgledao kao da će se ikada pokrenuti.

Kroz vrata kancelarije, niz stepenice. Mudrin je još bio tamo gde ga je zatekla, ispružen, nepokretan i ukočen na odmorištu. Sifera ga je trčeći zaobišla i nastavila da silazi ka prizemlju.

Napolju je jutro već dobro poodmaklo. Onos se sigurno peo, a Zvezde su bledele u prisustvu njegovog bleštavila. Vazduh je delovao nekako svežije i čišće, sada, mada je povetarac i dalje donosio težak miris dima. Dole kod zgrade matematičkog fakulteta primetila je neke ljude koji su razbijali prozore. Trenutak kasnije su je ugledali i stali da joj dovikuju neke razuzdane i nepovezane reči. Njih nekolicina potrčaše prema njoj.

Dojka koju je Balik stisnuo jako ju je bolela. Nije više želela ničije ruke da je dotaknu. Okrenuvši se, Sifera je potrčala iza zgrade arheološkog fakulteta, probila se kroz žbunje s druge strane staze pozadi, nastavila da trči dijagonalno preko travnjaka i našla se ispred jedne četvrtaste sive zgrade koju je odmah prepoznala: bio je to botanički fakultet. Iza zgrade se nalazila mala botanička bašta, kao i eksperimentalni rasadnik drveća na padini brda iza nje, na ivici šume koja je okruživala kampus.

Osvrnuvši se, Sifera pomisli da je videla muškarce koji su je i dalje progonili, mada nije mogla biti sigurna. Protrčala je pored Botaničkog fakulteta i s lakoćom preskočila nisku ogradu koja je okruživala botaničku baštu.

Čovek na kosačici joj je mahnuo. Na sebi je imao maslinastu uniformu univerzitetskog baštovana i metodički je kosio grmlje, praveći široke brazde napred nazad preko središta bašte. Kikotao se sebi u bradu dok je to radio.

Sifera ga je zaobišla. Odatle je postojala prečica do rasadnika drveća. Da li su je još pratili? Nije želela da gubi vreme na osvrtanje. Samo nastavi da trčiš, trčiš, trčiš, to ti je najbolja ideja. Dugačke, snažne noge lako su je nosile između nizova uredno posađenog drveća. Kretala se ujednačenim korakom. Prijalo joj je da trči. Trčati. Trčati.

A onda je stigla do manje pitome zone rasadnika, sve samo trnje i boce, sve je bilo gusto isprepleteno. Ne oklevajući, Sifera uroni u taj gustiš, znajući da je tamo niko neće slediti, Grane su je greble po licu, cepale joj odeću. Dok se probijala kroz jedan gust deo, ispustila je smotuljak sa kartama i na suprotnom kraju se pojavila bez njih.

Neka ih, pomisli ona. Ionako više ništa ne vrede.

Ipak je morala malo da se odmori. Teško dišući, boreći se za vazduh od iscrpljenosti, preskočila je mali potok koji je proticao ivicom rasadnika i spustila se na hladnu zelenu mahovinu. Niko je nije sledio. Bila je sama.

Pogledala je kroz vrhove drveća. Zlatna Onosova svetlost preplavljivala je nebo. Zvezde se više nisu videle. Noć je konačno prošla, a sa njom i noćna mora.

Ne, pomisli ona. Noćna mora upravo počinje.

Potresali su je talasi šoka i mučnine. Neobična tupost koja joj je vladala umom cele noći stala je da popušta. Posle mnogo časova mentalne isključenosti počinjala je ponovo da shvata ustrojstvo stvari, da spaja događaje i shvata njihovo značenje. Razmišljala je o kampusu u ruševinama, o plamenovima koji su se uzdizali iznad grada u daljini. Posvuda je bilo ludaka koji su naprosto lutali, svuda unaokolo vladao je haos, vršena su razaranja.

Balik. Onaj ružni osmeh na njegovom licu kada je pokušao da je ščepa. I izraz iznenađenja kada ga je udarila.

Danas sam ubila čoveka, pomisli Sifera zaprepašćeno i zbunjeno. Ja. Kako sam mogla da učinim tako nešto?

Počela je da se trese. Užasno sećanje joj je pržilo um: zvuk motke kada ga je udarila, način na koji je Balik posrnuo unazad, ostali udarci, krv, ugao pod kojim mu se iskrenula glava. Čovek sa kojim je radila godinu i po, strpljivo iskopavajući ruševine u Beklimotu, pao je poput ubijene zveri pod njenim smrtonosnim udarcima. A ona je zatim potpuno mirna stajala nad njim… zadovoljna što ga je sprečila da joj dalje dosađuje. To je možda bio najsablasniji deo cele epizode.

Onda Sifera reče sama sebi da ona nije ubila Balika, već samo ludaka unutar Balikovog tela, razrogačenog, sa jezikom koji je visio dok ju je hvatao i gnječio. Niti je ona, u stvari, bila Sifera kada je zavitlala motku, već Sifera-duh, Sifera-san, mesečar koji je koračao kroz užase zore.

Međutim, razum joj se sada vraćao. Skolili su je svi noćašnji događaji. Ne samo Balikova smrt… neće sebi dozvoliti da se oseća krivom zbog toga… već smrt cele civilizacije.

U daljini je čula glasove, tamo nazad u pravcu kampusa. Duboke, životinjske glasove, glasove onih čije su umove uništile Zvezde i koji nikada više neće biti potpune ličnosti. Potražila je palicu. I nju je izgubila tokom sumanutog bežanja kroz rasadnik? Ne. Ne, evo je. Sifera je ščepa i ustade.

Šuma kao da ju je pozivala. Ona se okrenu i pobeže u njene hladne, mračne gajeve.

Nastavila je da trči dok je snaga nije izdala.

Šta je drugo mogla da radi, već da nastavi da trči? Trči. Trči.

31.

Bilo je kasno po podne trećeg dana po pomračenju. Binaj je šepajući išao tihim seoskim putem koji je vodio ka Skloništu. Kretao se polako i oprezno, osvrćući se na sve strane. Na nebu su sijala tri sunca, a Zvezde su se već odavno vratile u vekovnu tminu. Međutim, svet se nepovratno izmenio za ova tri dana. Isto kao i Binaj.

Za mladoga astronoma ovo je bio prvi dan da mu se u potpunosti vratila moć rasuđivanja. Šta je radio prethodna dva dana, nije mu baš bilo sasvim jasno. Celo to razdoblje bilo je jednostavno zamućeno, određeno izlaženjem i zalaženjem Onosa i ostalih sunaca koja su s vremena na vreme lutala nebom. Da mu je neko kazao da je ovo bio četvrti, peti ili šesti dan od katastrofe, Binaj ne bi mogao da mu protivuslovi. Leđa su mu bila ranjava, leva noga sva u modricama, a duž lica su mu se protezale ogrebotine prekrivene ukorelom krvlju. Celo telo ga je bolelo, mada su onaj prvobitni bol zamenili dosadni bolovi nekoliko raznih vrsta koji su dolazili iz raznih delova njegovog tela.

Šta se to desilo? Gde se on to nalazio?

Setio se borbe u Opservatoriji. Želeo je da je zaboravi. Horda poludelih stanovnika grada provalila je vrata, zavijajući i urlajući… praćena šačicom Apostola u odorama, ali to su uglavnom bili obični ljudi, verovatno dobri, jednostavni, dosadni ljudi koji su ceo život provodili radeći dobre, jednostavne, dosadne stvari na kojima je počivala civilizacija. A sada je, iznenada, civilizacija prestala da dejstvuje i svi ti prijatni, obični ljudi preobrazili su se u tren oka u razjarene zveri.

Trenutak kada su nagrnuli unutra… bio je užasan. Porazbijali su kamere koje su upravo snimile neprocenjive podatke o pomračenju, istrgnuli su veliki solarskop iz krova Opservatorije, podizali terminale kompjutera visoko iznad glava, a zatim ih treskali o pod…

A Ator se poput kakvog poluboga izdigao iznad njih i naredio im da odu…! Uzalud, kao što je uzalud narediti okeanskoj plimi da se vrati.

Binaj se prisetio kako je preklinjao Atora da pođe s njim, da pobegnu dok su još možda imali izgleda. „Pusti me, mladiću!“ grmeo je Ator, koji ga najverovatnije nije ni prepoznao. „Sklonite ruke sa mene, gospodine!“ Binaj tada shvati ono što je već odavno trebalo da mu bude jasno, da je Ator poludeo i da je jedan mali deo Atorova uma koji je još funkcionisao kako treba, priželjkivao smrt. Ono što je ostalo od Atora izgubilo je svu volju da preživi… da nastavi život u novom, užasnom svetu varvarizma posle pomračenja. To je bila najtragičnija pojedinačna stvar od svih, pomisli Binaj: uništenje Atorove volje za životom, beznadežno predavanje velikog naučnika suočenog sa ovim civilizacijskim holokostom.

A zatim… beg iz Opservatorije. To je poslednje čega se Binaj sećao sa izvesnim stepenom pouzdanja: osvrnuo se prema glavnoj prostoriji Opservatorije u trenutku kada je Ator nestajao pod naletom pljačkaša, a zatim se okrenuo, izleteo kroz sporedna vrata, poleteo niz požarne stepenice, izišao na stražnji izlaz i obreo se na parkiralištu…

A tamo su ga sačekale Zvezde u svoj svojoj užasnoj veličanstvenosti.

Binaj je tek kasnije shvatio da je u svojoj krajnjoj naivnosti, ili, pak, preteranoj samouverenosti koja se graničila sa arogancijom, potpuno potcenio njihovu moć. U trenutku kada su se pojavile i on se još nalazio u Opservatoriji, bio je suviše zaokupljen poslom da bi ga njihova sila povredila: jednostavno ih je konstatovao kao izuzetnu pojavu koju treba ispitati do najsitnijih pojedinosti čim bude imao malo slobodnog vremena, a zatim je nastavio da obavlja svoj posao. Ali ovde napolju, pod nemilosrdnim plaštom otvorenog neba, Zvezde su se obrušile na njega svom svojom silinom.

Ukočio se kada ih je ugledao. Neumoljiva hladna svetlost hiljadu sunaca stušila se prema njemu i oborila ga na kolena. Puzao je po tlu, daveći se od straha, oštro i ubrzano uvlačeći vazduh. Šake su mu se grozničavo tresle, srce mu je titralo, potoci znoja su mu se slivali niz zažareno lice. Kada ga je neki zaostali naučnički poriv nagnao da podigne lice prema tom neverovatnom bleštavilu iznad glave, kako bi mogao da ga ispita, analizira i zabeleži, bio je primoran da pokrije oči posle svega sekunde ili dve.

Toliko je uspeo da se seti: svoje borbe da gleda u Zvezde, neuspeha, poraza.

Posle toga, sve je bilo kao u magli. Dan ili dva, nagađao je, lutao je po šumi. Glasovi u daljini, kikotavi smeh, grubo, neusaglašeno pevanje. Na obzorju su pucketale vatre; posvuda ljuti miris dima. Kleknuo je kako bi zaronio lice u potok, a hladna, pitka voda promicala je, češući se o njegov obraz. Okružio ga je čopor malih životinja… nisu bile divlje, Binaj je kasnije zaključio, bili su to odbegli kućni ljubimci… lajali su na njega kao da nameravaju da ga rastrgnu.

Brao je bobice vinove loze. Popeo se na drvo da dohvati meku, zlatnu voćku i pao, strašno se udarivši. Prošlo je mnogo boljnih časova pre no što je uspeo da ustane i krene dalje.

Iznenadna pomahnitala tuča u najgušćem, najtamnijem delu šume… pesnice su sevale, laktovi se zarivali u rebra, pljuštali su strašni udarci, a onda je usledilo gađanje kamenjem, zversko skvičanje, čovekovo lice našlo se nadomak njegovog, oči crvene poput plamena, divlje rvanje, njih dvojica se okreću i okreću… a onda je ispružio ruku dohvatio kamen, podigao ga i odlučno zamahnuo…

Sati. Dani. Grozničava vrtoglavica.

A zatim, ujutro trećega dana, konačno se setio ko je, šta se dogodilo. Pomislio je na Raistu, njegovu družbenicu po ugovoru. Setio se da joj je obećao da će doći po nju u Sklonište kada završi posao u Opservatoriji.

Sklonište… gde li to beše?

Binajev um je dovoljno zaceleo tako da se setio kako se utočište koje su ljudi sa univerziteta podigli za sebe nalazilo na pola puta između kampusa i Saroa, u otvorenoj, seoskoj oblasti talasavih ravnica i travnatih livada. Tamo se nalazio stari akcelerator čestica iz odeljenja za fiziku, jedna ogromna podzemna prostorija, napuštena pre nekoliko godina kada su izgradili novi istraživački centar na visoravni Saro. Nije bilo teško opremiti betonske prostorije, pune odjeka, za kraći boravak nekoliko stotina ljudi, a kako je pristup akceleratoru oduvek bio zabranjen iz razloga bezbednosti, nije bilo problema da se to mesto osigura protiv bilo kakve vrste invazije građana poludelih tokom pomračenja.

Ali da bi našao Sklonište Binaj je prvo morao da se razabere gde se on nalazi. Sasvim otupeo, nasumce je lutao unaokolo bar dva dana, možda i više. Mogao se nalaziti bilo gde.

U ranim jutarnjim časovima uspeo je da iziđe iz šume, gotovo slučajno, neočekivano se obrevši u nekadašnjoj urednoj rezidencijalnoj oblasti. Sada je bila napuštena i u strahovitom neredu, kola nagomilana svuda po ulici na mestima gde su ih vlasnici ostavili kada više nisu bili u stanju da voze, a tu i tamo ležali su na putu i leševi prekriveni crnim rojevima muva. Nije bilo znaka da je ovde bilo ko živ.

Celo jutro proveo je tapkajući oko puta u predgrađu oivičenog pocrnelim, napuštenim domovima, ne prepoznavši baš ništa. U podne, kada su se Trej i Patru izdigli na nebu, ušao je u neku kuću kroz otvoreni prozor i poslužio se hranom koju je uspeo da pronađe i koja se još nije pokvarila. Iz slavine u kuhinji nije potekla ni kap vode; ali je zato pronašao sanduk flaširane vode u podrumu i dobro se napio. U ostatku vode se okupao.

Kasnije je nastavio krivudavim putem do vrha brda; bio je to ćorsokak. Na vrhu su se nalazila impozantna zdanja sva do jednog spaljena, tako je od njih ostala samo školjka. Od poslednje kuće na brdu nije ostalo ništa osim pacija na padini popločanog ružičastim i plavim pločicama, koje su van svake sumnje nekada bile veoma lepe, ali sada uništene debelim, crnim gomilama đubreta razbacanog po njihovoj sjajnoj površini. S teškom mukom se popeo do njega i zagledao u dolinu s druge strane.

Vazduh je bio veoma miran. Avioni nisu leteli, nisu se čuli zvuci saobraćaja, čudna tišina odbijala se iz svih pravaca.

Odjednom se Binaj setio gde se nalazi i sve je došlo na svoje mesto.

S njegove leve strane video se univerzitet, lepa skupina zgrada od cigala od kojih su mnoge sada bile prošarane crnim mrljama dima, a neke su, izgleda, načisto bile uništene. Iza njih, na svom istaknutom položaju, nalazila se Opservatorija. Binaj je na brzinu osmotri, a onda skrenu pogled, zadovoljan što iz ove udaljenosti nije jasno mogao da odredi u kome je stanju.

Daleko s njegove desne strane nalazio se Saro, presijavajući se na bleštavom suncu. Učinilo mu se da je gotovo nedirnut. Ali dobro je znao da bi, da ima dvogled, ugledao polomljene prozore, srušene zgrade, tinjajuće ugarke, pramenove dima, sve ožiljke požara koji je izbio po Spuštanju Noći.

Pravo ispod njega, između grada i kampusa, nalazila se šuma po kojoj je lutao za vreme delirijuma. Sklonište treba da se nalazi na suprotnom kraju; može se lako desiti da je pre otprilike jednog dana prošao na nekoliko stotina jardi od ulaza, ali to nije znao.

Pomisao da treba ponovo da prođe kroz šumu nije ga privlačila. Sigurno je još bila puna ludaka, krvnika, razdraženih odbeglih kućnih ljubimaca, sve sile nevolja. Međutim, sa ovog izdignutog mesta na vrhu brda ugledao je put koji je presecao šumu i splet ulica koje su vodile do tog puta. Drži se popločanih staza, reče on sam sebi, i sve će biti u redu.

I bilo je. Onos je još bio na nebu kada je putem prošao kroz šumu i skrenuo na uski seoski drum za koji je znao da vodi ka Skloništu. Poslepodnevne senke tek su počele da se izdužuju kada je stigao do spoljašnje kapije. Pošto nju prođe, Binaj je znao da mora da krene dugačkim, nepopločanim putem koji će ga odvesti do druge kapije, a zatim oko nekoliko spoljašnjih zgrada do uvučenog ulaza u samo Sklonište.

Spoljašnja kapija, visoka metalna mreža, bila je otvorena kada je stigao do nje. To je bilo neočekivano i nije slutilo na dobro. Zar je moguće da je rulja i ovde prodrla?

Ali nije bilo znakova uništavanja kakve je ta rulja za sobom ostavljala. Sve je bilo onako kako je trebalo da bude, osim što je kapija bila otvorena. Ušao je unutra, zbunjen, i krenuo nepopločanim putem.

Bar je unutrašnja kapija bila zatvorena.

„Ja sam Binaj 25“, izgovori on pred njom i dade svoj univerzitetski kodirani broj za identifikaciju. Prolazili su trenuci, prerastali u minute, ali ništa se nije događalo. Zeleno oko skenera iznad njega izgleda da je radilo… primetio je da mu sočiva klize s jedne na drugu stranu… možda su kompjuteri koji njime upravljaju ostali bez struje ili su potpuno smrskani. Čekao je. Pričekao je još malo. „Ja sam Binaj 25“, ponovio je, konačno i drugi put dao broj. „Ovlašćen sam da uđem ovamo.“ A onda se setio da ime i broj nisu bili dovoljni: trebalo je takođe znati lozinku.

Ali kako je ona glasila? Panika poče da mu izjeda dušu. nije mogao da se seti. Nije mogao da je se seti. Kakav apsurd! Konačno je uspeo da stigne dovde, samo da bi se zaglavio kod spoljašnje kapije zbog svoje vlastite gluposti!

Lozinka… lozinka…

Imala je neke veze sa katastrofom, tako je. „Pomračenje?“ Ne, nije to. Kopao je po ranjenom umu. „Kalgaš Dva“? Izgleda da nije. „Dovim“? „Onos“? „Zvezde“?

To je već bilo bliže.

A onda se setio.

„Spuštanje noći“, izgovorio je pobednički.

Ponovo se ništa nije dogodilo, bar ne odmah.

Ali onda, a njemu se činilo da je prošlo hiljadu godina, kapija se otvorila da ga propusti.

Išao je u cik-cak pored spoljašnjih zgrada i našao se pred ovalnim metalnim vratima samog Skloništa, postavljenim pod uglom od 45 stepeni u tlu. Ovde ga je osmotrilo drugo zeleno oko. Da li je morao ponovo da se identifikuje? Očigledno jeste. „Ja sam Binaj 25“, reče on, pripremivši se za ponovno dugo čekanje.

Međutim, kapija istog časa poče da se uvlači. On se zagleda niz betonsko predsoblje Skloništa. Raista 717 ga je čekala na svega deset jardi odatle.

„Binaje!“ povikala je i pojurila k njemu. „Oh, Binaje, Binaje…“

Od kada su postali družbenici po ugovoru — sada je tome bilo preko godinu i po — nikada se nisu razdvajali duže od osamnaest časova. Sada su bili razdvojeni danima. On privuče njenu vitku priliku k sebi i čvrsto je steže; dugo je nije puštao.

A onda shvati da i dalje stoje na ulazu u Sklonište.

„Zar ne bi bilo bolje da uđemo i zaključamo kapiju?“ upita on. „Šta ako su me pratili? Mislim da nisu, ali…“

„Nije važno. Nema više nikog.“

„Šta?“

„Svi su juče otišli. „Čim je Onos izgrejao. Želeli su da i ja pođem, ali sam im rekla da ću te sačekati i sačekla sam te.“

Zurio je u nju otvorenih usta, ništa ne shvatajući.

Tek je sada primetio kako umorno i iscrpljeno izgleda, posustalo i mršavo. Nekada sjajna kosa visila joj je u neočešljanim pramenovima, lice joj je bilo bledo, nenašminkano. Oči crvene i naduvene. Kao da je ostarila pet do deset godina.

„Raista, koliko je vremena prošlo od pomračenja?“

„Danas je treći dan.“

„Tri dana. Otprilike sam i ja tako mislio.“ Glas mu je čudno odzvanjao. Pogledao je pored nje u prazno Sklonište. Prazna podzemna odaja protezala se u nedogled i bila je osvetljena nizom svetiljki odozgo. Dokle mu je pogled dosezao nije bilo nikoga. Ovo nije uopšte očekivao. Plan je bio da svi ostanu skriveni dok ne bude sigurno da iziđu. U čudu je zapitao: „Kuda su otišli?“

„Amgando“, odvrati Raista.

„Nacionalni park Amgando? Ali on je odavde udaljen stotinama milja! Jesu li poludeli kad su već drugog dana izišli iz skrovišta i krenuli ka nekom mestu na pola puta do drugog kraja zemlje? Imaš li pojma šta se događa tamo napolju, Raista?“

Amgando park je bio prirodni rezervat, daleko na jugu, mesto po kome su lutale divlje životinje i gde su lokalne biljke te provincije ljubomorno čuvane. Binaj je jednom bio tamo, još kao dečak, sa ocem. Bila je to gotovo potpuna divljina sa svega nekoliko prosečenih staza za pešačenje.

Ona reče: “ Smatrali su da će biti bezbedniji ako tamo krenu.“

„Bezbedniji?“

„Proneo se glas da svi koji su još pri zdravoj pameti, svi koji žele da učestvuju u ponovnoj izgradnji društva, treba da se sastanu u Amgandu. Očigledno su tamo krenuli ljudi iz svih krajeva, hiljade njih. Uglavnom sa ostalih univerziteta. I neki ljudi iz vlade.“

„Odlično. Čitave horde profesora i političara tapkaju po parku. Sve ostalo je uništeno, pa zašto ne bi uništili i poslednji komadić neiskvarene teritorije koju imamo?“

„To nije važno, Binaje. Važno je to da se Amgando park nalazi u rukama razumnih ljudi, on je enklava civilizacije okružena opštim ludilom. Znaju za nas, tražili su nas, pre no što su komunikatori zamukli, da dođemo i pridružimo im se. Glasali smo: dve trećine su bile za to da se pođe, a jedna protiv.“

„Dva prema jedan“, smrknuto ponovi Binaj. „Iako niste videli Zvezde, ipak ste uspeli da poludite! Zamisli samo, napustiti Sklonište radi pešačenja od tri stotine milja… ili možda ima pet stotina?… kroz potpuni haos koji vlada napolju. Zašto niste sačekali mesec dana, ili šest meseci, svejedno. Imali ste dovoljno hrane i vode da ovde izdržite godinu dana.“

„I mi smo to kazali“, odvrati Raista. „Ali oni su nam odgovorili, mislim na ljude iz Amganda, da sada trebalo poći. Ako bismo čekali još nekoliko nedelja, lutajuće bande ludaka bi udružile bi se u organizovane armije pod upravom lokalnih vojnih zapovednika, sa kojima bismo morali da se razračunamo kada iziđemo. A ako bismo čekali duže od nekoliko nedelja Apostoli Plamena bi najverovatnije obrazovali represivnu novu vladu, sa vlastitom policijom i vojskom, koje bi nas sačekale čim zakoračimo iz Skloništa. Sada ili nikada, rekoše ljudi iz Amganda. Lakše je odbraniti se od raštrkanih, napola ludih, slobodnih bandita nego se suprotstaviti organizovanim vojskama. I tako smo odlučili da krenemo.“

„Svi osim tebe.“

„Htela sam tebe da sačekam.“

On je uhvati za šaku. „Kako si znala da ću doći?“

„Rekao si da hoćeš, Čim završiš fotografisanje pomračenja. Ti uvek održiš svoja obećanja, Binaje.“

„Da“, odvrati Binaj dalekim glasom. Još se nije oporavio od šoka što je Sklonište našao prazno. Nadao se da će se ovde odmoriti, izlečiti izubijano telo, do kraja dovesti u red um koji su uzdrmale Zvezde. Šta sada da rade: da osnuju ovde dom sasvim sami, samo njih dvoje u ovoj betonskoj grobnici punoj odjeka? Ili da pokušaju sasvim sami da stignu do Amganda? Odluka da se isprazni Sklonište imala je nekog uvrnutog smisla, zaključio je Binaj… pod pretpostavkom da je uopšte imalo smisla da se svi okupe u Amgandu, tako da je verovatno bilo bolje krenuti na put sada, dok je zemlja još u takvoj pometnji, nego čekati da nova politička tela, bilo Apostoli, bilo oblasni gusari, zabrane svako putovanje među oblastima. Želeo je, međutim, da pronađe i svoje prijatelje koji su još bili ovde… da se pidruži zajednici poznatih ljudi dok se ne oporavi od šoka koji su mu donela tri poslednja dana. Tupo je upitao: „Imaš li ikakvu predstavu o tome šta se zbiva tamo napolju, Raista?“

„Dobijali smo izveštaje preko komunikatora, dok svi kanali nisu zamrli. Grad je očigledno gotovo potpuno uništen u požaru, a i univerzitet je dosta oštećen… to je sve tačno, je li tako?“

Binaj klimnu. „Koliko znam, jeste. Pobegao sam iz Opservatorije u trenutku kada je rulja provalila unutra. Ator je ubijen, u to sam prilično siguran. Sva oprema je uništena… sva osmatranja pomračenja propala…“

„Oh, Binaje, tako mi je žao.“

„Uspeo sam da umaknem kroz stražnji izlaz. Istog trenutka kada sam se našao napolju Zvezde su me udarile poput tone cigli. Dve tone. Ne možeš zamisliti kako je to bilo, Raista. Drago mi je što to ne možeš zamisliti. Nekoliko dana bio sam van sebe, lutao sam po šumi. Više ne važe nikakvi zakoni. Svako je svakom gospodar. Možda sam ubio nekog u tuči. Kućne životinje su podivljale i lutaju unaokolo… Zvezde mora da su i njima oduzele pamet… užasne su.“

„Binaje, Binaje…“

„Sve kuće su spaljene. Jutros sam prošao kroz ono lepo naselje na brdu južno od šume… Onoski Vis, da li se tako zove?… da ne poveruješ koliko je uništeno. Ni žive duše nisam u njemu sreo. Polupana kola, leševi po ulicama, kuće u ruševinama… blagi Bože, Raista, kakva luda noć! A ludilo ne jenjava!“

„Zvučiš mi u redu“, primeti ona. „Uzdrman, ali ne i…“

„Lud? Ali bio sam. Od trenutka kada sam se našao pod Zvezdama dok se nisam danas probudio. Tada su stvari konačno počele da se povezuju ponovo u mojoj glavi. Međutim, mislim da je većina ljudi prošla mnogo gore. Oni koji se nisu uopšte emocionalno pripremili, oni koji su jednostavno zurili u nebo i… bum!… sunaca više nije bilo, zasijale su Zvezde. Kao što reče tvoj ujak Širin, razni ljudi će različito reagovati; od onih koji će biti kratko vreme dezorijentisani do onih koji će potpuno i zauvek poludeti.“

Raista tiho primeti: „Širin je bio s tobom u Opservatoriji za vreme pomračenja, je li tako?“

„Jeste.“

„A posle?“

„Ne znam. Imao sam puno posla oko snimanja pomračenja. Nemam pojma šta se s njim dogodilo. Mislim da nije bio u blizini kada je rulja provalila unutra.“

Ovlaš se osmehnuvši, Raista reče: „Možda je umakao u pometnji koja je nastala. Ujak je takav… ponekad, kada se sprema nevolja, ume veoma brzo da trči. Ne bih volela da mu se nešto loše dogodilo.“

„Raista, nešto loše se dogodilo celom svetu. Možda je Ator bio u pravu: možda je bolje prepustiti se sudbini i dozvoliti da te odnese. Na taj način ne moraš da se suočiš sa posvemašnjim ludilom i hosom.“

„Ne smeš tako govoriti, Binaje.“

„Ne. Ne, ne smem.“ Prišao joj je s leđa i lagano je pomilovao po ramenima. Sagnuo se napred i nežno počeo nosem da je golica iza uveta… „Raista, šta ćemo sad?“

„Mislim da mogu da pogodim“, odvrati ona.

Uprkos svemu, morao je da se nasmeje. „Mislio sam posle toga.“

„Hajde da o tome brinemo posle“, odvrati ona.

32.

Teremon nikada nije mnogo boravio napolju. Smatrao je sebe pravim gradskim momkom. Trava, drveće, svež vazduh, nebo… nisu mu, u stvari, smetali, ali mu nisu ni bili baš naročito privlačni. Godinama se njegov život odvijao duž stranica strogo utvrđene trostrane urbane orbite, kruto se držeći poznate staze na čijem se jednom uglu nalazio njegov mali stan, na drugom kancelarija Hronike, a na tećem klub Šest sunaca.

A sada je, odjednom, postao žitelj šume.

Najčudnije je bilo to što mu se gotovo dopalo.

Ono što su stanovnici Saroa nazivali „šuma“ bilo je, u stvari, prilično veliko pošumljeno područje koje je počinjalo jugoistočno od samog grada i protezalo se otprilike desetak milja duž južne obale reke Sepitan. Nekada je ta šuma bila mnogo veća, nepregledna divljina koja se protezala po velikoj dijagonali sredinom provincije gotovo do mora, ali najveći deo je žrtvovan zbog poljoprivrede, a veliki preostali deo ispresecan je rezidencijalnim predgrađima; i univerzitet je pre nekih pedeset godina odgrizao dobar deo za svoj novi kampus. Pošto nisu želeli da ih proguta grad koji se dalje razvijao, univerzitet je počeo da se zalaže da ono što je od šume preostalo bude pretvoreno u park-rezervat. A pošto je u Sarou već godinama važilo pravilo da ono što univerzitet poželi to i dobije, poslednji potez stare divljine ostavljen je na miru.

I u njemu je Teremon sada živeo.

Prva dva dana prošla su dosta loše. Um mu je još napola bio zamagljen usled gledanja u Zvezde, tako da nije bio u stanju da napravi nikakav jasan plan. Najglavnije je bilo preživeti.

Grad je bio u plamenu… posvuda se osećao dim, vazduh je bio vreo, sa nekog uzvišenja čak su se mogli videti i plamenovi koji su igrali duž krovova… poći nazad ne bi uopšte bilo pametno. Po pomračenju, kada je haos u njegovom umu počeo pomalo da jenjava, jednostavno je nastavio nizbrdo od kampusa dok se nije našao na ulazu u šumu.

I mnogi drugi su učinili isto. Neki od njih su ličili na ljude sa univerziteta, drugi su najverovatnije preostali od rulje koja je došla da zgromi Opservatoriju one noći kada je nastupilo pomračenje, a ostali, nagađao je Teremon, bili su ljudi iz predgrađa koji su napustili svoje domove kada su počeli da izbijaju požari.

Sve koje je viđao izgledali su najmenje u istoj meri mentalno nesređeni kao i on. Mnogima je, izgleda, bilo mnogo gore… neki su se čak potpuno otkačili, uopšte nisu mogli da se uhvate ukoštac s onim što ih je snašlo.

Nisu obrazovali nikakve koherentne bande. Uglavnom su to bili usamljenici, koji su se kretali tajanstvenim, samo njima znanim putevima kroz šumu, ili u grupama od po dvoje do troje; u najvećoj skupini koju je video bilo ih je osam; sudeći po izgledu i odeći, svi su pripadali jednoj porodici.

Stašno je bilo sresti one stvarno lude: prazan pogled, otromboljene usne, opuštene vilice, prljava odeća. S naporom su napredovali preko šumskih proplanaka poput živih mrtvaca, razgovarali sami sa sobom, pevali, povremeno se spuštali na šake i kolena da iskopaju kakav busen koji bi onda žvakali. Bilo ih je posvuda. Ovo mesto ličilo je na neki ogroman azil za umobolne, pomisli Teremon. Verovatno je i ceo svet na to ličio.

Ljudi te vrste, oni na koje je dolazak Zvezda izvršio najjači uticaj, uglavnom su bili bezopasni, bar za druge. Um im je bio odveć oštećen da bi mogli postati nasilni, a koordinacija pokreta bila im je tako slaba da uopšte nisu bili sposobni za nasilje.

Ali bilo je i drugih koji baš i nisu bili tako ludi… koji su na prvi pogled izgledali sasvim normalni… ali koji su predstavljali vrlo ozbiljnu opasnost.

Ti su se, Teremon je ubrzo uočio, delili u dve kategorije. U prvu su spadali ljudi koji nikome nisu ništa nažao želeli da učine, ali koji su histerično bili opsednuti mogućnošću da se Tama i Zvezde mogu vratiti. To su bili oni koji su palili vatre.

Vrlo verovatno su to bili ljudi koji su pre katastrofe vodili uredan, sređen život… porodični ljudi, valjani radnici, prijatni, veseli susedi. Dok je Onos bio na nebu bili su savršeno mirni; ali onog trenutka kada bi glavno sunce počelo da tone ka zapadu i da se približava veče, preplavljivao bi ih strah od Tame i oni bi očajnički stali da se okreću unaokolo tražeći nešto što bi mogli da zapale. Bilo šta. Bilo šta. Dva do tri druga sunca mogla su i dalje da budu na nebu po Onosovom zalasku, ali svetlost ovih manjih sunaca, izgleda, nije bila dovoljna da umiri neverovatni strah od Tame koji su ovi ljudi osećali.

To su bili oni koji su spalili vlastiti grad. Oni koji su u očajanju palili knjige, novine, nameštaj, krovove kuća. Holokost u gradu ih je oterao u šumu i oni su sada i nju pokušavali da spale. Ali to je bilo malo teže. Šuma je bila gusta, bujna, gusti pokrov drveća napajalo je mnoštvo potoka koji su se ulivali u široku reku što je tekla njenom granicom. Kidanje i paljenje zelenih grana nije obezbeđivalo zadovoljavajući plamen. A tepih od palog drveća i lišća koji je prekrivao šumsko tlo bio je prilično natopljen tokom nedavnih kiša. Ono što je moglo da se upotrebi za vatru brzo je pokupljeno i poslužilo je za logorske vatre, koje nisu uzrokovale nijedan požar; krajem drugog dana takvi ostaci bili su već sasvim retki.

I tako su ljudi koji su palili vatre usled pretrpljenog šoka, našavši se u nepogodnim šumskim uslovima koji su ih sprečavali u njihovom naumu, za sada imali malo uspeha. Ipak su uspeli da zapale nekoliko povećih vatri u šumi, koje su se srećom same od sebe ugasile posle nekoliko časova pošto su potrošile svo gorivo u blizini. Međutim, ako nastupi nekoliko toplih, suvih dana, ovi ljudi bi mogli da zapale celo ovo mesto, kao što su već učinili sa Saroom.

Druga skupina ljudi koji nisu bili sasvim uravnoteženi i koji su lutali šumom činila se Teremonu opasnija. To su bili oni koji su se oslobodili svih društvenih stega. Banditi, huligani, ubice, psihopate, samoubice-manijaci: oni koji su se kretali poput isukanih oštrica duž tihih šumskih staza, napadajući kad god bi im se to prohtelo, uzimajući šta god bi im se svidelo, ubijajući svakoga ko bi imao tu nesreću da ih iznervira.

Kako su svi imali određeni staklasti pogled, neki samo od umora, drugi usled očaja, a neki jer su bili ludi, nikada niste mogli biti sigurni, kada biste nekoga sreli u šumi, koliko je opasan. Nije bilo načina da se na brzinu kaže da li je osoba koja vam se približava jedna od mahnitih ili zbunjenih ludaka, i stoga u osnovi bezopasna, ili je bila od onih koje ispunjava prikriveni bes, pa napadaju svakog koga sretnu, bez ikakvog razloga.

Čovek u takvim uslovima brzo nauči da bude na oprezi prema svakome ko naiđe, poskakujući i razmećući se kroz šumu. Svaki stranac mogao je predstavljati pretnju. Mogli ste krajnje prijateljski pričati s nekim, upoređujući sećanja o vašim iskustvima od večeri kada se spustila noć, kada bi se on odjednom naljutio zbog neke vaše uzgredne primedbe, ili bi zaključio da mu se dopada neki deo vaše odeće, ili mu se jednostavno iz nekog nerazumnog razloga ne bi dopalo vaše lice… pa bi se uz životinjski krik bacio na vas bezumnom snagom.

Neki od ove vrste, bili su, van svake sumnje, kao prvo, kriminalci. Kada su videli da duštvo svuda oko njih propada, oslobodili su se svih stega. Međutim, Teremon je podozrevao da su drugi ranije bili krajnje blagi dok im Zvezde nisu pomutile um. A onda, iznenada, zaključili su da više ne osećaju inhibicije civlizovanog života. Zaboravili su pravila koja su omogućila postojanje civilizovanog života. Ponovo su bili kao mala deca, asocijalni, opsednuti jedino time da udovolje vlastitim potrebama… ali posedovali su snagu i volju odraslih… moć onih koji su zaista poremećeni.

Ako ste se nadali da ćete preživeti, trebalo je da se klonite svih onih za koje ste podozrevali da su ubilački ludi. Trebalo je moliti se da se već u nekoliko prvih dana međusobno poubijaju, ostavivši svet manjim grabljivicama.

U prva dva dana Teremon se tri puta sreo s ludacima ovog užasnog soja. Prvi, visoki, vitki čovek sa uvrnutim, dijaboličnim osmehom, koji je đipao kraj potoka koji je Termeon želeo da pređe, zatražio je od novinara da mu plati taksu za prelazak. „Cipelama, naprimer. A šta kažeš na ručni sat?“

„A kako bi bilo da mi se skloniš s puta?“ predloži Teremon, a čovek podivlja.

Dohvativši toljagu koju Teremon nije primetio do tog trenutka, on ispusti neku vrstu ratničkog pokliča i pojuri. Nije bilo vremena da ga izbegne. Najbolje što je mogao bilo je da se sagne kada je ovaj drugi zavitlao toljagu neverovatnom snagom njemu u glavu.

Čuo je kako mu je prošištala pored glave, promašivši ga za svega nekoliko inča. Pogodila je drvo pored njega, udarivši neverovatnom jačinom… takvom da se napadaču umrtvila ruka i on ju je, jeknuvši od bola, ispustio.

Teremon se istog časa našao povrh njega, uhvativši čovekovu povređenu ruku, oštro je podigavši naviše s nemilosrdnom jačinom, nateravši ga da zaurla od bola, presamiti se i stenjući padne na kolena. Teremon ga je gurao sve dok mu se lice nije našlo u potoku; držao ga je tako. I držao ga je tako. I držao ga je tako.

Kako bi jednostavno bilo, u čudu je razmišljao Teremon, držati mu glavu pod vodom dok se ne udavi.

Deo njegovog uma, u stvari, se zalagao za tako nešto. On bi tebe ubio bez razmišljanja. Otarasi ga se. Šta ćeš inače učiniti kada ga pustiš? Ponovo se boriti s njim? Šta ako krene za tobom kroz šumu da ti se osveti? Udavi ga sada, Teremone. Udavi ga. Bilo je to pravo iskušenje.

Ali samo je jedan deo Teremonovog uma bio voljan da se spremno prilagodi novom moralu džungle koji je zavladao u svetu. Inače se gnušao i same pomisli; na kraju je pustio čovekovu ruku i povukao se. Podigao je ispuštenu toljagu i stao da čeka.

Međutim, čoveku više nije bilo do borbe. Daveći se i hvatajući vazduh, ustao je iz potoka dok mu se voda slivala iz usta i nozdrva, i seo na obalu drhćući, tresući se, kašljući, boreći se da dođe do daha. Neprijatno i s puno straha zurio je u Teremona, ali nije pokušavao da ustane, a kamoli da se ponovo upustiu borbu.

Teremon ga zaobiđe, pređe preko potoka u luku i otrča brzo dublje u šumu.

Bilo mu je potrebno punih deset minuta da shvati kako umalo nije ubio čoveka. A onda se iznenada zaustavio, oblio ga je znoj i pripala mu je muka, tako da je počeo strašno da povraća i dugo mu je trebalo da se sredi i ustane.

Kasnije istog popodneva shvatio je da su ga njegova lutanja dovela do ivice šume. Kada je pogledao između drveća ugledao je auto-put… potpuno prazan… a na suprotnoj strani puta, ruševine visoke zgrade od cigala koja se nalazila na prostranom trgu.

Prepoznao je zgradu. Bio je to Panteon, katedrala Svih Bogova.

Nije mnogo šta od nje ostalo. Prešao je put i zagledao se, ne verujući. Činilo se kao da je vatra zapaljena u samom središtu zgrade… šta su to uradili, upotrebili klupe za potpalu?… tako da je planula pravo naviše kroz usku kulu iznad oltara, zahvativši drvene grede. Cela kula se srušila, povukavši i zidove. Cigle su ležale svuda unaokolo po trgu. Video je tela koja su štrčala iz ruševine.

Teremon nikada nije bio naočito religiozan čovek. Nije poznavao nikoga ko je to bio. Kao i svi drugi govorio je stvari poput „Moj Bože“ ili „Bogova mu!“ ili „Velikih mu Bogova!“ da bi nešto naglasio, ali ideja da bi mogao stvarno postojati Bog, ili bogovi, ili bilo šta što je trenutni preovlađujući sistem verovanja zagovarao, oduvek je bila nevažna za način života koji je on vodio. Religija je za njega bila nešto srednjevekovno, starinsko i arhaično. Tu i tamo zatekao bi se u crkvi na venčanju kakvog prijatelja… koji je, razume se, bio isto toliki nevernik kao i on sam… ili je tamo odlazio da izveštava za novine sa nekog službenog obreda: međutim, nikada nije ulazio u neko sveto zdanje iz religijskih pobuda od vlastitog krizmanja kada mu je bilo deset godina.

Svejedno ga je pogled na uništenu katedralu duboko dirnuo. Prisustvovao je njenom posvećenju, pre nekih dvanaest godina, kada je bio mlad reporter. Znao je koliko je miliona kredita ta zgrada stajala; divio se izvanredno obavljenom umetničkom poslu; dirnula ga je predivna muzika Džizimalove Himne bogovima dok je odjekivala velikom dvoranom. Čak i on, koji nije verovao ni u šta sveto, nije mogao da odoli osećanju da ako na Kalgašu postoji mesto na kome su bogovi stvarno prisutni, onda to mora da je ovo.

A ti bogovi su dopustili da zgrada bude ovako uništena! Bogovi su poslali Zvezde, znajući da će ludilo koje će potom uslediti u ruševine pretvoriti čak i njihov vlastiti Panteon!

Šta je to značilo? Šta je to govorilo o nemogućnosti da se dokuče i objasne bogovi… pod pretpostavkom da oni uopšte postoje?

Teremon je znao da niko više nikada neće ponovo izgraditi ovu katedralu. Ništa više neće biti kako je nekada bilo.

„Pomozi mi“, pozva ga neki glas.

Taj slabi zvuk prekinu Teremonove meditacije.

„Ovamo. Ovamo.“

Levo od njega. Da. Teremon primeti blesak zlatastog svešteničkog ruha na suncu. Dole, niz zgradu, neki čovek bio je napola zatrpan šutom… jedan od sveštenika, očigledno, sudeći po njegovoj bogatoj odori. Ispod struka ga je prikovala teška greda i mahao je rukama poslednjim ostacima snage.

Teremon krenu prema njemu. Međutim, pre nego što je uspeo da napravi više od desetak koraka, na suprotnom kraju srušene zgrade pojavi se još jedna prilika i potrča napred: vitki, hitar čovečuljak koji je posrtao preko cigli poput kakve životinje, napredujući prema zapretanom svešteniku.

Odlično, pomisli Teremon. Zajedno bismo možda i mogli da uklonimo tu gredu sa njega.

Ali dok je bio još nekih dvadeset stopa udaljen, iznenada se sav užasnut zaustavio. Hitri čovečuljak već je bio stigao do sveštenika. Nagnuo se nad njim i jednim brzim pokretom malog noža prerezao sveštenikovo grlo, kao da otvara koverat; odmah potom se bacio na presecanje užadi koje su pridržavale sveštenikovu bogatu odeću.

Podigao je užareni pogled prema Teremonu. Oči su mu bile divlje i grozne.

„Moje“, zareža on, poput kakve zveri iz džungle. „Moje!“ I izvadi nož.

Teremon se strese. Trenutak je stajao kao zaleđen, na neki sablastan način zadivljen efikasnošću kojom je pljačkaš perušao telo mrtvog sveštenika. A onda se tužno okrenuo i požurio odatle, nazad preko puta, u šumu. Nije imalo smisla učiniti bilo šta drugo.

To veče, dok su Tano, Sita i Dovim svojom setnom svetlošću ispunjavali nebo, Teremon je dozvolio sebi da odspava nekoliko časova, zavukavši se u gustiš; ali stalno se budio, zamišljajući da mu se prikrada neki ludak s nožem u nameri da mu ukrade cipele. Razbudio se mnogo pre no što se pojavio Onos. Bilo mu je gotovo čudno što je jutro dočekao živ.

Pola dana kasnije doživeo je treći susret sa novim sojem ubica. Ovog puta je prelazio preko travnate livade u blizini jedne pritoke reke, kada je ugledao dvojicu koji su sedeli u senci preko puta, igrajući neku igru s kockicama. Izgledali su prilično smireni i miroljubivi. Ali kada im se Teremon približio, shvatio je da je među njima izbila svađa; a onda, nezamislivo normalno, jedan od njih zgrabi nož za hleb koji je ležao na ćebetu pored njega i zari ga snažno u grudi onog drugog.

Onaj koji je upotrebio nož osmehnu se Teremonu. „Varao je. Znaš kako je. To može strašno da razljuti čoveka. Ne mogu da podnesem da neko pokuša da me prevari.“ Za njega je sve bilo crno-belo. Iscerio se i promućkao kockice. „Hej, hoćeš da igraš?“

Teremon je zurio u oči ludila.

„Izvini“, odvrati, što je prirodnije mogao. „Tražim devojku.“

Nastavio je da korača.

„Hej, možeš je pronaći kasnije! Hajde da igramo!“

„Čini mi se da je vidim“, doviknu mu Teremon, ubrzavši korak i umače odatle ne osvrnuvši se.

Posle toga je rešio da manje luta kroz šumu. Pronašao je natkriveno sklonište na jednom proplanku, koje je, kako se činilo, bilo nenastanjeno, pa je sagradio uredno malo gnezdo za sebe ispod jedne izbočine. U blizini se nalazio grm sa bobicama, bogat jestivim crvenim plodovima, a kada bi zatresao drvo nasuprot svom zaklonu ono bi ga zasulo okruglim orasima koji su sadržali ukusno tamno jezgro. Promatrao je mali potok pozadi, pitajući se ima li u njemu bilo šta jestivo što bi mogao da uhvati; ali u njemu izgleda nije bilo ničeg osim sićušnih klenova; shvatio je da bi, čak i kada bi uspeo da ih uhvati, morao da ih pojede sirove, jer nije imao ništa što je mogao da upotrebi za potpalu, a bez toga nije bilo ni vatre.

Život na bobicama i orasima nije baš bio ono što je Teremon podrzumevao pod visokim stilom, ali mogloje da prođe za nekoliko dana. Struk mu se već dobro bio stesao: to je bio jedini divljenja vredan sporedni efekat cele ove bede. Biće najbolje da ostane ovde skriven dok se stvari malo ne primire.

Bio je prilično siguran da će se stvari primiriti. Pre ili kasnije, ljudi su morali da se uglavnom urazume. Ili se bar nadao da će tako biti. Znao je da je on sam prešao daleki put od onih prvih trenutaka posle haosa koji je u njegovom mozgu izazvalo posmatranje Zvezda.

Svakim proteklim danom osećao se sve staloženije, sposobnije da razmišlja. Činilo mu se da je već gotovo onaj stari ponovo, još pomalo potresen, možda, malo nervozan, ali to je i trebalo očekivati. Bar je osećao da je sve u svemu pri zdravoj pameti. Shvatio je da je najverovatnije bio manje pogođen od većine za vreme Spuštanja Noći: da je bio jači, tvrdoglaviji, bolje pripremljen na to neverovatno iskustvo. Možda će i svi ostali početi da se oporavljaju, pa čak i oni koji su bili mnogo dublje pogođeni od njega, pa će biti bezbedno ponovo izići i proveriti, da li je išta preduzeto da se svet ponovo sabere.

Sada se treba primiriti, govorio je sebi, paziti da te ne ubije jedan od onih psihopata koji jure unaokolo. Neka se međusobno poubijaju, što je pre moguće; onda će on oprezno ispuzati napolje da izvidi šta se događa. To baš nije bio neki hrabar plan. Ali mu se učinio mudar.

Pitao se šta se desilo sa ostalima koji su bili s njim u Opservatoriji u trenutku nastupanja Tame. Sa Binajem, Širinom, Atorom. Sa Siferom.

Naročito sa Siferom.

S vremena na vreme Teremon je pomišljao da iziđe i potraži je. To baš nije bila privlačna ideja. Za vreme dugih usamljeničkih časova maštao je kako bi bilo da se nađe s njom negde u ovoj šumi. Njih bi dvoje zajedno putovali kroz ovaj izmenjeni i zastrašujući svet, sklopivši savez o uzajamnoj zaštiti…

Privukla ga je već pri prvom susretu, razume se. Kako ništa od toga nije imao, znao je da uopšte nije ni morao da se trudi: bila je lepa, ali je, izgleda, pripadala onoj vrsti žena koje su same sebi dovoljne i kojima nije potrebno društvo nijednog muškarca, pa ni žene, što se toga tiče. Nagovorio ju je nekoliko puta da iziđu, ali ga je ona krajnje efikasno i lako sve vreme držala na bezbednoj udaljenosti.

Teremon je bio dovoljno iskusan u svetovnim stvarima da je znao kako nikakva slatkorečivost neće biti dovoljno ubedljiva da prodre kroz tako odlučno podignute prepreke. Odavno je zaključio da se nijedna žena vredna pažnje ne može zavesti; može im se nagovestiti mogućnost tako nečeg, ali se njima mora prepustiti da obave zavođenje umesto tebe, a ako to nisu namerne, gotovo ništa se nije moglo učiniti da promene svoj stav. A sa Siferom stvari su krenule u pogrešnom pravcu po njega od samog početka. Divlje se okomila na njega… i to opravdano, pomisli on pokajnički… kada je pokrenuo svoju pogrešnu kampanju ismevajući Atora i grupu iz Opservatorije.

A na samom kraju, na izvestan način je osetio da popušta, da je, uprkos svemu, počeo da je zanima. Zašto bi ga inače pozvala u Opservatoriju, ono veče kada je trebalo da bude pomračenje? Jedno kratko vreme te večeri činilo se da među njima počinje da se razvija prava veza.

Ali onda su došli Tama, Zvezde, rulja, haos. Posle toga sve je zahvatio metež. Ali ako bi sada uspeo nekako da je pronađe…

Dobro bismo se nas dvoje slagali, pomisli on. Predstavljali bismo silan par… tvrdoglavi, stručni, okrenuti preživljavanju. Kakva god da se civilizacija iz ovoga razvije, mi bismo za sebe našli dobro mesto.

Ako je i postojala neka mala psihološka prepreka među njima ranije, bio je ubeđen da joj ona sada više ne bi bila važna. Ovo je bio potpuno novi svet i trebalo je zauzeti nove stavove ako si želeo da preživiš.

Ali kako da pronađe Siferu? Nije više bilo komunikacijskih veza, koliko je on bar znao. Ona je bila samo jedna među milion ljudi koji su lutalim ovom oblašću. U samoj šumi mora da je već obitavalo nekoliko hiljada ljudi; a on nije imao razloga da pretpostavi da je i ona u šumi. Do sada je mogla već odmaći pedeset milja. Mogla je biti mrtva. Tražiti je predstavljalo je uzaludan posao: to je bilo gore nego tražiti poslovičnu iglu u plastu sena. Ovaj plast sena protezao se preko nekoliko država, a igla je lako mogla svakim satom da bude sve dalja. Samo nezamislivom igrom slučaja mogao bi da pronađe Siferu ili nekog drugog koga je poznavao.

Što je Teremon više razmišljao o svojim izgledima da je pronađe, to mu se taj zadatak činio nemogućnijim. Ali posle izvesnog vremena sve mu je više izgledalo da je to moguće.

Možda je za svoj sve veći optimizam trebalo da zahvali novom načinu života. Nije imao šta da radim osim da provodi vreme sedeći pored potoka, posmatrajući klenove kako prolaze… i razmišljajući. I dok je tako u beskraj odmeravao stvari, ponalaženje Sifere kretalo se od nečeg naizgled nemogućeg, do samo neverovatnog, i od neverovatnog do teškog, od teškog do izazovnog i od izazovnog do izvodljivog i od izvodljivog do odmah ispunjivog.

Trebalo je samo, govorio je sebi, da se vrati u šumu i regrutuje one koji su mogli koliko toliko da dejstvuju. Da im kaže koga pokušava da pronađe i kako ona izgleda. Da pusti glas. Upotrebi neke od svojih novinarskih veština. I iskoristi status lokalne znamenitosti. „Ja sam Teremon 762“, reći će. „Znate, iz Hronike. Pomozite mi i ja ću vam se odužiti. Želite li da vam se ime pojavi u novinama? Želite li da vas proslavim? Ja to mogu. Nema veze što se novine trenutno ne štampaju. Pre ili kasnije, i do toga će ponovo doći i ja ću raditi u njima, a vi ćete se naći na naslovnoj strani. Slobodno računajte s tim. Samo mi pomozite da pronađem ženu koju tražim i…“

„Teremone?“

Poznati, piskutavi, veseo glas. Ukopao se u mestu, začkiljio na bleštavom podnevnom suncu koje se probijalo kroz drveće, zagledao levo i desno ne bi li ugledao izvor tog glasa.

Hodao je već dva sata, tražeći ljude koji bi rado pošli da pronesu glas, čineći uslugu slavnom Teremonu 762 iz Hronike Saroa. Ali do sada je sve u svemu susreo samo šestoricu. Dvojica su podbrusila pete čim su ga ugledala. Treći je ostao da sedi na istom mestu i nežno peva svojim bosim palčevima. Naredni je čučao u rašljama jednog drveta i metodično oštrio dva kuhinjska noža jedan o drugi sa manijačkim žarom. Preostala dvojica samo su zurila u njega dok im je govorio šta od njih očekuje; jedan ga izgleda uopšte nije razumeo, a drugi je prsnuo u neobuzdani smeh. Nije se mogao nadati pomoći ni od jednoga od njih.

A sada je neko, izgleda, njega pronašao.

„Teremone? Ovamo. Ovamo, Teremone. Tu sam. Zar me ne vidiš, čoveče? Ovamo!“

33.

Teremon pogleda ulevo, u gomilu žbunja sa velikim bockavim listovima u obliku suncobrana. U prvi mah nije primetio ništa neobično. A onda se lišće zanjihvalo i razdvojilo i između njega se pojavio jedan podgojeni, zaokrugljeni čovek.

„Širine?“ izusti on, zadivljen.

„Bar nisi toliko zabrazdio da mi se ne sećaš imena.“

Psiholog je nešto smršao i bio je neprikladno odeven u radni kombinezon i iscepani pulover. Sekira sa oštećenom oštricom visila mu je nemarno u levoj šaci. To je možda bilo najneprimerenije od svega: Širin je imao sekiru. Ne bi se više začudio ni da ga je video kako hoda unaokolo sa dve glave ili dodatnim parom ruku.

Širin upita: „Kako si Teremone? Velikih mu bogova, sav si u dronjcima, a još nije prošlo ni nedelju dana! Pretpostaljam da ni ja ne izgledam bolje.“ Pogled mu skliznu na vlastitu odeću. „Da li si me ikada video ovako mršavog? Ishrana od bobica i lišća je stvarno delotvorna, zar ne?“

„Moraćeš još dugo da je držiš pre nego što ću te ja nazvati mršavkom“, odvrati Teremon. „Ali stvarno si se stesao. Kako si me pronašao?“

„Tako što te nisam tražio. To je jedini način, kada sve postave potpuno provizorno. Bio sam u Skloništu, ali nikog nisam zatekao. Upravo sam krenuo u park Amgando. Kaskao sam stazom koja seče kroz šumu, kada nabasah na tebe.“ Piholog poskakujući krenu napred sa ispruženom šakom. „Svih mu Bogova, Teremone, pravo je zadovoljstvo ponovo videti prijateljsko lice!… Prijateljski si raspoložen, zar ne? Nisi ubilački nastrojen?“

„Mislim da nisam.“

„Ovde ima više ludaka na jednom kvadratnom jardu nego što sam ih ja video u životu; a da znaš, video sam ih mnogo.“ Širin zavrte glavom i uzdahnu. „Bogovi! Nisam ni sanjao da će biti ovako grozno. I pored svog mog profesionalnog iskustva. Mislio sam da će stanje biti loše, to da, vrlo loše, čak, ali ne ovoliko loše.“

„Predvideo si sveopšte ludilo“, podseti ga Teremon. „Bio sam tamo. Čuo sam te. Predvideo si potpuni slom civilizacije.“

„Jedno je predvideti ga. A nešto sasvim drugo naći se u središtu svega toga. Veoma je ponizno za jednog akademika poput mene, Teremone, doživeti da se njegove apstraktne teorije pretvore u konkretnu stvarnost. Bio sam tako brz na jeziku, tako radosno bezbrižan. 'Sutra više neće biti čitavog grada na celom Kalgašu', rekao sam, i za mene je to samo bila gomila reči, stvarno, samo filozofska vežba, potpuno apstraktna. 'Kraj sveta u kome ste živeli.' Da. Da.“ Širin se strese. „Ali sve se to stvarno dogodilo, upravo onako kako sam rekao. Pretpostavljam da ni sam nisam verovao u svoja užasna predviđanja, dok sve nije počelo oko mene da se ruši.“

„Zvezde“, primeti Teremon. „Niste računali na Zvezde. One su te koje su prouzrokovale pravu štetu. Možda bimo i izdržali Tamu, bar većina nas, bili bismo malo uzdrmani, pomalo uznemireni. Ali Zvezde… Zvezde…“

„Koliko si ti loše prošao?“

„Dosta loše. Sada mi je bolje. A ti?“

„Sakrio sam se u podrum Opservatorije dok nije prošlo ono najgore. Gotovo da i nisam pretrpeo nikakvo mentalno oštećenje. Kada sam narednog dana izišao, cela Opservatorija bila je u ruševinama. Ne možeš zamisliti taj pokolj.“

Teremon reče: „Prokleti Folimun! Apostoli…“

„Oni su dolili ulje na vatru, to je tačno. Ali vatra bi buknula i bez njih.“

„Šta je sa ljudima iz Opservatorije? Atorom, Binajem, ostalima? Sifera…“

„Nisam video nikoga od njih. Ali nisam pronašao ni njihova tela, dok sam se muvao unaokolo. Možda su pobegli. Jedina osoba na koju sam nabasao bio je Jimot… sećaš li ga se? Jedan od diplomaca, vrlo visok, čudan? I on se sakrio.“ Širinovo lice se smrknu. „Posle smo nekoliko dana zajedno putovali… dok nije ubijen.“

„Ubijen?“

„Ubila ga je devojčica od deset, dvanaest godina. Nožem. Vrlo slatko dete. Prišla mu je, nasmejala se i ubola ga bez upozorenja. Zatim je pobegla, i dalje se smejući.“

„Bogova mu!“

„Bogovi više ne slušaju, Teremone. Ako su ikada uopšte slušali.“

„Pretpostavljam da nisu… Gde si u međuvremenu živeo, Širine?“

Pogled mu je bi neodređen. „Tu i tamo. Prvo sam se vratio u svoj stan, međutim ceo kompleks zgrada bio je spaljen. Ostala je samo ljuska, ništa se nije moglo spasti. Te sam noći tamo spavao, usred ruševina. Jimot je bio sa mnom. Narednog dana krenuli smo za Sklonište, ali nije bilo načina da donde stignemo sa mesta na kome smo se nalazili. Put je bio blokiran… posvuda su gorele vatre. A tamo gde više nisu gorele, nalazile su se planine šuta preko kojih nisi mogao da prođeš. Ličilo je na ratnu zonu. Zato smo se vratili na jug u šumu, kako bismo sve to zaobišli arboretskim putem i pokušali tuda da stignemo do Skloništa. Tada je Jimot bio… ubijen. Mora da su svi najporemećeniji otišli u šumu.“

„Tamo su svi otišli“, reče Teremon. „Teže je zapaliti šumu nego grad… Jesam li te dobro čuo da si kazao kako je Sklonište bilo napušteno, kada si konačno uspeo da stigneš do njega?“

„Tako je. Stigao sam do njega juče po podne i našao ga širom otvoreno. Spoljašnja kapija, unutrašnja kapija, kao i vrata samog Skloništa. Svi u otišli. Dočekala me je Binajeva poruka na pročelju.“

„Binaj! Znači da je uspeo da stigne do Skloništa!“

„Očigledno jeste“, odvrati Širin. „Dan ili dva pre mene, pretpostavljam. U poruci je stajalo da su svi odlučili da evakuišu Sklonište i upute se ka Amgando parku, gde neki ljudi iz južnih provincija pokušavaju da obrazuju privremenu vladu. Kada je on stigao u Sklonište, dočekala ga je jedino moja nećaka Raista, koja mora da je ostala da ga sačeka. I oni su otišli u Amgando. A i ja sam se tamo uputio. Moja prijateljica Liliat bila je, znaš, u Skloništu. Pretpostavljam da je na putu za Amgando sa ostalima.“

„Sve mi to zvuči udaremo“, primeti Teremon. „U Skloništu su bili bezbedni. Zbog čega li su poželeli da iziđu u ovaj pomahnitali haos i peške prevale stotine milja do Amganda?“

„Ne znam. Ali mora da su imali neki dobar razlog. U svakom slučaju, mi nemamo izbora, je li tako, ti i ja? Svi koji su još pri zdravoj pameti tamo se okupljaju. Možemo ostati ovde i sačekati da nas neko isecka na komadiće, kako je to učinila ona devojčica iz košmara sa Jimotom… ili možemo rizikovati i pokušati da stignemo do Amganda. Ovde smo pre ili kasnije gotovi, to je neizbežno. Ako uspemo da se dokopamo Amganda, s nama će biti sve u redu.“

„Jesi li čuo bilo šta o Siferi?“ upita Teremon.

„Ništa. Zašto?“

„Voleo bih da je nađem.“

„Možda je i ona otišla za Amgando. Ako je negde uz put srela Binaja, on joj je kazao kuda svi idu i…“

„Imaš li razloga da misliš kako je to ono što se dogodilo?“

„To je samo nagađanje.“

Teremon reče: „A ja mislim da je ona još negde ovde. Pokušao bih da joj uđem u trag.“

„Ali verovatnoća da…“

„Ti si mene pronašao, je li tako?“

„Puka sreća. Izgledi da je pronađeš na isti način…“

„…su dosta dobri“, dovrši Teremon njegovu rečenicu. „Ili mi se bar sviđa da u to verujem. Pokušaću u svakom slučaju. Uvek se mogu nadati da ću stići u Amgando kasnije. Sa Siferom.“

Širin ga čudno pogleda, ali ništa ne reče.

Teremon nastavi: „Misliš da sam lud? Možda i jesam.“

„Nisam to kazao. Ali mislim da rizikuješ život uzalud. Ovo mesto se pretvara u preistorijsku džunglu. Ovo je ovde sada prava divljina, a stanje se nimalo ne popravlja kako dani protiču, sudeći po onome što sam video. Pođi sa mnom na jug, Teremone. Možemo odavde otići za dva do tri časa, a put za Amgando je…“

„Nameravam prvo da potražim Siferu“, tvrdoglavo ga prekinu Teremon.

„Zaboravi je.“

„Ne nameravam. Ostaću ovde i potražiti je.“

Širin slegnu ramenima. „Ostani onda. Ja se čistim. Video sam kako je malena devojčica ubola Jimota, rekao sam ti, na moje oči, nema ni dve stotine jardi odavde. Ovo je mesto suviše opasno za mene.“

„Misliš da nije opasno krenuti peške, sasvim sam, na put od tri do četiri stotine milja?“

Psiholog podiže sekiru kao da joj određuje težinu. „Imam ovo, ako mi zatreba.“

Teremon se uzdržao da ne prsne u smeh. Širin je bio tako apsurdno blag da čak nije ozbiljno mogao ni zamisliti njega kako se brani sekirom.

Posle jednog trenutka reče: „Puno sreće.“

„Ti stvarno nameravaš da ostaneš?“

„Dok ne pronađem Siferu.“

Širin je tužno zurio u njega.

„Zadrži onda sreću koju si mi upravo ponudio. Mislim da će tebi biti potrebnija nego meni.“

Okrenuo se i udaljio ne izgovorivši više ni reč.

34.

Cela tri dana… ili možda i četiri; vreme je neodređeno proticalo… Sifera je išla na jug kroz šumu. Nije imala nikakav plan osim da ostane živa.

Nije imalo smisla ni da pokuša da se vrati u svoj stan. Grad je izgleda i dalje bio u plamenu. Niska zavesa dima visila je u vazduhu kud god bi pogledala, a povremeno bi primetila i vijugave jezike crvenog plamena koji su plazili put neba na obzorju. Palo joj je na pamet da se svakim danom pale nove vatre. Što je značilo da ludilo još nije počelo da popušta.

Osećala je kako se stanje njenog uma postepeno normalizuje, kako se on sve više razbistrava iz dana u dan, kao da se budila iz neke užasne groznice. Prožimalo ju je neprijatno osećanje da još nije ona prava… pošto joj je bilo veoma naporno da povezuje misli; uvek bi se posle kraćeg vremena zaglavila. Međutim, bila je sigurna da je krenula putem oporavka.

Očigledno mnogi oko nje u šumi se uopšte nisu oporavljali. Iako se Sifera trudila da se drži što više po strani, s vremena na vreme sretala je ljude i većina njih izgledala je prilično poremećena: jecali su, mrmljali, divlje se smejali, uvrnuto zurili, prevrtali se bez prestanka po tlu. Upravo onako kako je Širin predvideo: pojedinci su pretrpeli takvu mentalnu traumu za vreme krize da možda nikada više neće biti normalni. Veliki delovi stanovništva mora da su se vratitili varvarizmu ili nečem još gorem, shvati Sifera. Sada već mora da su palili vatre iz čiste zabave. Ili su ubijali, iz istog razloga.

Zato je pazila kuda se kreće. Bez nekog posebnog odredišta na umu kretala se manje više prema jugu kroz šumu, kampujući na svakom mestu na kome bi pronašla svežu vodu. Palica koju je pronašla za vreme pomračenja uvek joj je bila pri ruci. Jela je sve što bi pronašla i što bi izgledalo jestivo… semenje, orahe, voće, čak i lišće i koru drveta. Kakva dijeta. Znala je da je fizički dovoljno jaka da izdrži otprilike nedelju dana na tim improvizovanih porcijama, ali posle toga će početi da se muči. Osećala je da je već počela da gubi ono nešto viška kilograma koje je imala, a i fizička snaga ju je polako napuštala. Smanjivala se i zaliha bobica i voća, vrlo brzo, jer je šuma odjednom dobila hiljade novih gladnih stanovnika.

A onda, četvrtog dana po redu, bar je ona mislila da je četvrti, Sifera se setila Skloništa.

Obrazi su joj se zažarili kada je shvtila da uopšte nije morala da živi kao pećinska žena cele nedelje.

Tako je! Kako je mogla biti tako glupa? Na samo nekoliko milja odatle, upravo u ovom trenutku, stotine ljudi sa Univerziteta bili su na sigurnom u staroj laboratoriji akceleratora čestica, pili su flaširanu vodu i ugodno večerali hranu iz konzervi koje su tokom nekoliko poslednjih meseci skladištili. Glupo je bilo kukavno se kriti u ovoj šumi punoj ludaka, čeprkati po prašini da bi se došlo do kakvog mršavog obroka i gledati gladno u mala šumska stvorenja koja su poskakivala van njenog domašaja po granama drveća!

Poći će u Sklonište. Mora pronaći načina da je puste unutra. Govorila je sebi da se dužinom vremena tokom koga se nije setila Skloništa može izmeriti poremećaj njenog uma za koji su bile krive Zvezde.

Šteta što joj ta ideja nije ranije pala na pamet. Shvatila je da je nekoliko poslednjih dana putovala u suprotnom smeru.

Pravo ispred nje sada se nalazio lanac strmih brda koji je obeležavao južnu ivicu šume. Podigavši pogled, ugledala je pocrnele ostatke lepog naselja Onoski Vis koje se protezalo duž vrha brda što se uzdizalo poput tamnog zida pred njom. Ako se dobro sećala, Sklonište se nalazilo na sasvim drugom kraju, na pola puta između kampusa i Saroa, na auto-putu koji je vodio duž severne strane šume.

Narednih dan i po vraćala se kroz šumu do severne strane. Tokom putovanja dva puta je morala da upotrebi palicu. Prošla je kroz tri nenasilna, ali razdražljiva odmeravanja snaga pogledima sa mladićima po čijim je očima morala da prosuđuje da li će je zaskočiti ili ne. Jednom je omaškom uletela u neko potkresano šipražje gde su se petorica mračnih muškaraca,divljih pogleda, sa noževima, prikradali jedan drugome u krugu, poput plesača koji se kreću u nekom čudnom arhaičnom obredu. Pobegla je odatle što je brže mogla.

Konačno je ugledala široki auto-put — univerzitetski put, tako se zvao, ispred sebe, odmah iza ivice šume. Negde duž severne strane tog puta nalazio se neupadljiv, mali, seoski puteljak koji je vodio do Skloništa.

Da: eno ga. Skriven, beznačajan, s obe strane obrastao neurednim busenjem korova i guste trave koja je bila puna semenja.

Bilo je kasno po podne. Onos samo što nije nestao s neba, a tvrda, zlokobna svetlost Tana i Site bacala je oštre senke preko tla, što je danu davalo zimski izgled, mada je vreme bilo dosta toplo. Malo crveno oko Dovima kretalo se preko severnog neba, još veoma daleko i veoma visoko.

Sifera se pitala šta se dogodilo sa nevidljivim Kalgašom Dva. Očigledno je obavio svoj strašni posao i udaljio se. Do sada je možda već milion milja daleko u svemiru, udaljavajući se od sveta po svojoj dugačkoj orbiti, ploveći sve dalje i dalje kroz bezvazdušni mrak, da se ne vrati narednih 2049 godina. A i to će biti bar dva miliona godina prerano, pomisli ogorčeno Sifera.

Pred njom se pojavi znak:

A onda još jedan znak ispisan drečavom skarletnom bojom:

Odlično. Mora da je na dobrom putu.

Sifera nikada nije bila u Skloništu, čak ni u danima kad je ono još bilo laboratorija za fiziku, ali znala je šta treba da očekuje: niz kapija, a onda neku vrstu skenera koji bi snimio svakoga ko uspe dotle da dođe. Za nekoliko minuta stigla je do prve kapije. Bio je to paravan od gusto isprepletene metalne mreže, sa duplim šarkama, koji je bio najverovatnije dvostruko viši od nje; upečatljiva ograda od bodljikave žice protezala se sa obe strane kapije i nestajala u kupinjaku koji je ovde divlje rastao.

Kapija je bila širom otvorena.

Zbunjeno se zagledala u nju. Je li to neko priviđenje? Neki trik njenog zbrkanog uma? Ne. Ne, kapija je bila otvorena, sasvim sigurno. Kapija je bila ona prava. Primetila je na njoj znak univerzitetskog obezbeđenja. Ali zašto je bila otvorena? Ništa nije ukazivalo na to da je to urađeno na silu.

Zabrinuto je prošla kroz nju.

Puteljak koji je vodio dalje bio je samo prašnjavi trag, duboko izbrazdan i sa puno rupa. Krenula je njegovom ivicom i uskoro je primetila unutrašnju prepreku; to sada više nije bila ograda od bodljikave žice već čvrst betonski zid, bez izbočina, nesavladiv.

Prekidala ga je samo kapija od tamnog metala, sa skenerom iznad nje.

I ova kapija je bila otvorena.

Sve čudnije i čudnije! Šta se desilo sa svom onom dičnom zaštitom koja je trebalo da odseče Sklonište od opšteg ludila koje je zahvatilo svet?

Zakoračila je unutra. Ovde je sve bilo veoma tiho. Ispred nje ležale su neke naherene drvene šupe i barake. Možda je sam ulaz u Sklonište… usta podzemnog tunela, Sifera je znala… ležao su iza njih. Zaobišla je spoljašne zgrade.

Da, eno ulaza u Sklonište, ovalnih vrata u tlu, koja su skrivala taman hodnik.

Ugledala je i ljude, njih desetak; stajali su ispred vrata, posmatrajući je sa ledenom, neprijatnom znatiželjom. Svi su oko vrata nosili svetlozelene trake kao neku vrstu marame. Nije prepoznala nikoga od njih. Koliko je mogla da prosudi, to nisu bili ljudi sa Univerziteta.

Nedaleko od vrata, sa leve strane, gorela je mala logorska vatra. Pored nje se nalazila gomila nacepanih drva, pažljivo poređanih, po veličini, sa iznenađujućom preciznošću i brižnošću. Pre je ličila na neku vrstu vernog arhitektonskog modela nego na gomilu drva.

Obuze je mučno osećanje straha i rastrojenosti. Kakvo je ovo mesto? Je li to stvarno Sklonište? Ko li su ovi ljudi?

„Ni makac dalje“, reče jedan u ime grupe. Govorio je tiho, ali mu se u glasu osećao i te kakav autoretet. „Podigni ruke.“

U ruci je držao mali pištolj sa iglom. Bio je uperen pravo u njen stomak.

Sifera ga posluša bez reči.

Imao je otprilike pedeset godina; snažan, naviknut da zapoveda, gotovo sigurno je bio ovde vođa. Odeća mu je, izgleda, bila skupa, ponašanje trezveno i samosvesno. Zelena marama koju je nosio oko vrata sjala je kao da je od fine svile.

„Ko ste vi?“ upita on mirno, držeći oružje upereno u nju.

„Sifera 89, profesor arheologije, Univerzitet Saro.“

„To je baš lepo. Planirate li da vršite neka arheološka iskopavanja ovde, profesorko?“

Ostali stadoše da se smeju kao da je kazao nešto vrlo, vrlo smešno.

Sifera odvrati: „Pokušavam da pronađem univerzitetsko Sklonište. Znate li gde se nalazi?“

„Mislim da bi ovo moglo biti to“, odvrati čovek. „Svi ljudi sa Univerziteta su otišli odavde pre nekoliko dana. Ovo je sada štab Požarne patrole. Kažite mi, nosite li kakvo gorivo, profesorko?“

„Gorivo?“

„Šibice, upaljač, džepni generator, bilo šta što se može upotrebiti za paljenj vatre.“

„Ona odmahnu glavom. „Nemam ništa od toga.“

„Paljenje vatre je zabranjeno po članu jedan Koda za vanredno stanje. Kazne su strašne za one koji se ogluše o član jedan.“

Sifera je tupo zurila u njega. O čemu je on to pričao?

Jedan mršavi muškarac, upalih obraza, koji je stajao pored vođe, reče: „Ne verujem joj, Altinole. Profesori su sve to zakuvali. Kladimo se da nešto krije u odeći, negde gde se ne vidi.“

„Nemam ništa pri sebi čime bih mogla zapaliti vatru“, odvrati iznervirano Sifera.

Altinol klimnu. „Možda nemate. Možda imate. Nećemo rizikovati. Skidajte se.“

Zapanjeno ga je pogledala. „Šta rekoste?“

„Skidajte se. Skinite odeću. Dokažite nam da pri sebi nemate nikakvo skriveno nezakonito sredstvo.“

Sifera podiže palicu i ne znajući šta da radi poče šakom da prevlači po njoj. Trepćući zapanjeno, ona reče: „Stanite. Ne mislite valjda ozbiljno.“

„Član dva Koda za vanredno stanje glasi: 'Vatrogasna patrola može preduzeti svaku meru predostrožnosti koju smatra neophodnom za sprečavanje neodobrenog paljenja vatre. Član tri se odnosi na neposredno smaknuće po kratkom postupku onih koji se odupru autoritetu Vatrogasne patrole. Skinite se, profesorko, i to brzo.“

On uperi pištolj na iglu. Krajnje ozbiljno.

Ali ona je samo zurila u njega, i dalje nepomično stojeći i ničim ne pokazujući da namerava da svuče odeću. „Ko ste vi? Kakva je to Vatrogasna patrola?“

„Dobrovoljna orgnizacija građana za borbu protiv zločina, profesorko. Pokušavamo da ponovo uspostavimo zakon i red u Sarou posle Sloma. Grad je prilično razoren, znate. Ili možda ne znate. Požari se i dalje šire, a više ne postoje vatrogasci koji bi nešto preduzeli protiv toga. Možda niste primetili, ali cela provincija je puna ludaka koji misle da nam nije bilo dovoljno vatri, pa pale nove. To više ne može tako. Nameravamo da svim raspoloživim sredstvima onemogućimo one koji pale vatre. Vi ste pod sumnjom da posedujete gorivo. Optužba je doneta i imate na raspolaganju šezdeset sekundi da je opovrgnete. Da sam na vašem mestu, počeo bih da se svlačim, profesorko.“

Sifera je primetila da u sebi broji sekunde.

Da se svučem pred desetak stranaca? Pred očima joj se pojavi crvena izmaglica od besa koji ju je obuzeo zbog tog poniženja. Većina prisutnih bili su muškarci. Nisu se čak ni trudili da prikriju nestrpljenje. Ovo nije ličilo ni na kakvu meru opreza, uprkos Altinolovom svečanom navođenju Koda za vanredno stanje. Jednostavno su želeli da je vide nagu i imali su moć da je na to nateraju. To je bilo nepodnošljivo.

Ali, posle jednog trenutka, zaključila je da je bes polako napušta.

Kakve veze ima? — umorno se zapitala Sifera. Došao je smak sveta. Stidljivost je bio luksuz koji su sebi smeli da dozvole samo civilizovani ljudi, a civilizacija je sada samo arhaičan koncept.

U svakom slučaju ovo je bilo naređenje: u nju je bio uperen pištolj. Dolutala je na ovo udaljeno, izdvojeno mesto, dugo pešačeći seoskim putem. Niko joj ovde neće priteći u pomoć. Sat je otkucavao. A Atinol izgleda nije blefirao.

Nije vredelo umreti samo zato da im ne otkrije svoje telo.

Bacila je palicu na zemlju.

A onda je, strahovito besna, ali ne dozvolivši da to iko primeti, počela savesno da skida odeću i baca je pored sebe.

„I donji veš?“ upitala je zajedljivo.

„Sve.“

„Zar mislite da ovde skrivam upaljač?“

„Imate još dvadeset sekundi, profeosrko.“

Sifera ga pogleda sa negodovanjem i završi svlačenje, ne izgovorivši više nijednu reč.

Sada kada je bilo gotovo, iznenadila se kako je bilo lako stajati nag pred svim tim strancima. Bilo joj je svejedno. Shvatila je da je to ono glavno što prati smak sveta. Bilo joj je svejedno. Isprsila se koliko je mogla i ostala da stoji, gotovo prkosno, čekajući da vidi šta će sada uslediti. Altinol ju je odmerio laganim, samouverenim pogledom. Nekako joj ni to nije smetalo. Preplavila ju je neka vrsta „izgorele“ ravnodušnosti.

„Vrlo lepo, profesorko“, reče on konačno.

„Hvala.“ Glas joj je bio leden. „Mogu li se sad obući?“

On joj sav važan to dozvoli pokretom šake. „Svakako. Izvinite što smo vas gnjavili. Ali morali smo se uveriti.“ On zataknu pištolj na iglu za remen oko pasa i ostade da stoji prekrštenih ruku, nemarno je posmatrajući kako se oblači. Potom primeti: „Sigurno mislite da ste upali među divljake, je li tako, profesorko?“

„Da li vas uopšte zanima šta ja mislim?“

„Sigurno ste primetili da vas nismo gledali ispod oka, da nam nisu curile sline i da nismo ovlažili pantalone dok ste se… ovaj… dok ste nam dokazivali da ne skrivate ništa čime biste mogli da zapalite vatru. Niti je iko pokušao da vam dosađuje na bilo koji način.“

„To je bilo krajnje ljubazno.“

Altinol reče: „Naglasio sam ove stvari, mada mi je jasno da vam to trenutno uopšte nije važno, jer ste još veoma ljuti na nas, zato što želim da znate da ste možda nabasali na poslednji bastion civilizacije na ovom od bogova zaboravljenom svetu. Ne znam kuda su nestali naše voljene vođe i svakako ne smatram našu ugojenu braću, Apostole Plamena, imalo civilizovanim, a vaši prijatelji sa Univerziteta, koji su se ovde krili, spakovali su prnje i otišli. Gotovo svi preostali su, izgleda, sišli s uma. Osim, razume se, vas i nas, profesorko.“

„Baš laskavo od vas što ste i mene tu uključili.“

„Ja nikada ne laskam. Ostavljate utisak kao da ste podneli Tamu, Zvezde i Slom bolje od većine ljudi. Mene zanima da li biste ostali ovde i pridružili se našoj grupi. Potrebni su nam ljudi poput vas, profesorko.“

„Šta to podrazumeva? Da vam ribam podove? Kuvam supu?“

Altinola, izgleda, nije mogao da dirne njen sarkazam. „Mislio sam da nam pomognete u borbi da održimo civilizaciju u životu, profesorko. Ne želim da zvučim prepotentno, ali mi smatramo da je pred nama misija. Dan za danom probijamo se kroz ludu kuću tamo napolju, razoružavamo ludake, oduzimamo im sve čime bi mogli da zapale vatru, zadržavajući pravo da to radimo samo za sebe. Ne možemo pogasiti već zapaljene vatre, ali možemo dati sve od sebe da nove ne buknu. U tome se sastoji naša misija, profesorko. Preuzimamo kontrolu nad širenjem vatre. To je prvi korak da bi svet ponovo postao podesan za život. Šta kažete, profesorko? Želite li da se priključite Vatrogasnoj patroli? Ili biste radije okušali sreću tamo u šumi iz koje ste došli?“

35.

Jutro je bilo maglovito i hladno. Zbijeni pramenovi magle kotrljali su se razorenim ulicama; magla je bila tako gusta da Širin nije mogao da odredi koje je sunce na nebu. Onos, svakako… negde. Ali magla je potpuno raspršila i gotovo potpuno sakrila njegovu zlatnu svetlost. A ona mrlja neznatno svetlijeg neba na jugozapadu najverovatnije je nagoveštavala prisustvo jednog para sunaca, ali da li su to bili Sita i Tamo ili Patru i Trej nije mogao da utvrdi.

Bio je veoma umoran. I bilo mu je sasvim jasno da je njegova ideja da sasvim sam, pešice, prevali stotine milja između Saroa i nacionalnog parka Amgando besmislena fantazija.

Prokleti Teremon! Zajedno su bar imali nekih izgleda. Ali novinar je bio nepokolebljiv u svom uverenju da će nekako uspeti da pronađe Siferu u šumi. Kad već govorimo o fantaziji! O besmislenosti!

Širin je zurio ispred sebe, pokušavajući nešto da nazre kroz maglu. Bilo mu je potrebno neko mesto na kome će moći malo da se odmori. Morao je pronaći nešto prigodno za jelo i možda novu odeću ili bar mogućnost da se okupa. Nikada u životu nije bio ovako prljav. Niti ovoliko gladan. Kao ni umoran. A kamoli toliko očajan.

Sve vreme koje je prethodilo dolasku Tame, od prvog trenutka kada je od Binaja i Atora čuo da se nešto slično može dogoditi, Širin se šetao od jednog kraja psihološkog spektra do drugog, od pesimizma do optimizma, pa opet nazad, od nade do očajanja, pa opet do nade. Razum i iskustvo govorili su mu jedno, a po prirodi prilagodljiva ličnost govorila mu je drugo.

Možda Binaj i Ator nisu bili u pravu i uopšte neće doći ni do kakve astronomske kataklizme.

Ne, do kataklizme će sasvim sigurno doći.

Ispostaviće se da Tama, uprkos njegovom vlastitom uznemirujućem iskustvu u Tunelu tajne od pre godinu dana, uopšte neće doneti velike poteškoće, ako uopšte do nje i dođe.

Pogrešno. Tama će izazvati sveopšte ludilo.

Ludilo će biti samo privremeno, kratko razdoblje rastrojenosti.

Ludilo će za većinu ljudi biti trajno.

U svetu će nastati pometnja koja će potrajati nekoliko časova, a onda će se sve normalizovati.

Svet će biti razoren u haosu koji će nastupiti posle pomračenja.

Napred-nazad, napred-nazad, gore-dole, gore-dole. Dva Širina nisu mogla da okončaju raspravu.

Ali sada se našao na dnu ciklusa i izgledalo je da će tamo i ostati, nepokretan i jadan. Njegova elastičnost i optimizam isparili su pod uticajem onoga čega se nagledao tokom lutanja, nekoliko poslednjih dana. Proći će decenije, možda čak i ceo vek, pa i više, pre no što se stvari vrate u normalu. Mentalna trauma napravila je suviše duboki ožiljak, društveno tkivo pretrpelo je već prevelika razaranja. Tama je odnela pobedu nad svetom koji je voleo i samlela ga tako da se nije mogao popraviti. To je bilo njegovo profesionalno mišljenje u koje nije imao razloga da sumnja.

Bio je treći dan od kada se Širin rastao sa Teremonom u šumi i uputio se na svoj uobičajeno živahan način prema Amgandu. Sada mu je bilo teško da povrati tu veselost. Uspeo je da iziđe iz šume u jednom komadu… imao je nekoliko teških trenutaka u kojima je morao da zamahuje sekirom, da izgleda preteći i opasno, jednom reči da blefira, ali upalilo je… tako da je već otprilike jedan dan s naporom koračao kroz južna predgrađa koja su nekada bila tako prijatna.

Ovde je sve bilo spaljeno. Cele četvrti bile su uništene i napuštene. Mnoge zgrade su se još pušile.

Širin je znao da glavni auto-put koji je vodio u južne provincije počinje svega nekoliko milja ispod parka… nekoliko minuta vožnje, ako se vozite. Ali on se nije vozio. Morao je da savlada jedan strašan nagib da bi izišao iz šume i stigao do istaknute Tačke Onosa praktično puzeći, probijajući se kroz grmlje. Bio mu je potreban dan i po samo da se popne tih nekoliko stotina jardi.

Kada se konačno našao na vrhu, Širin uvide da je to brdo više ličilo na visoravan… koja se u beskraj protezala pred njim; iako je hodao, hodao i hodao nikako nije stizao do auto-puta.

Da li je išao u dobrom pravcu?

Da. Da, s vremena na vreme ugledao bi znak na uglu ulice koji ga je obaveštavao da zaista ide u pravcu velikog južnog auto-puta. Ali koliko je on bio udaljen? To na znacima nije pisalo. Svakih deset do dvanaest blokova nailazio je na novi znak i to je bilo sve. Nastavio je da ide. Nije imao drugog izbora.

Međutim, stići do auto-puta predstavljalo je samo prvi korak na putu za Amgando. Kada se nađe na njemu, još će, u stvari, biti u Sarou. Šta onda? Da nastavi dalje? Šta bi drugo? Teško da će mu uspeti nekoga da stopira. Nigde nije video nijedno vozilo u pokretu. Javne benzinske stanice mora da su već pre nekoliko dana ostale bez goriva, i to one koje nisu spaljene. Koliko bi mu trajalo da ovom brzinom, pešice, stigne do Amganda? Nekoliko nedelja? Meseci? Ne… nikada on tamo ne bi stigao. Mnogo pre bi umro od gladi nego što bi mu se uopšte približio.

I pored svega, morao je da nastavi dalje. Ako ostane bez cilja, gotov je, to je dobro znao.

Od pomračenja je prošlo otprilike nedelju dana, možda nešto više. Počeo je da gubi kontrolu nad vremenom. Niti je više redovno jeo niti spavao, a Širin je oduvek bio čovek koji se neverovatno držao svojih navika. Sunca su se pojavljivala na nebu i nestajala sa njega, svetlost je postajala jača ili je slabila, vazduh je bivao topliji ili hladniji i vreme je prolazilo: ali bez smenjivanja doručka, ručka i večere, sna, Širin nije imao pojma kako ono to prolazi. Znao je samo to da veoma brzo gubi snagu.

Nije pristojno jeo još od Spuštanja noći. Od tog mračnog trenutka, za njega su to sve bile trice i kučine, ništa više… koja voćka s nekog drveta kada bi uspeo da je pronađe, bilo kakvo nedozrelo semenje koje mu nije izgledalo otrovno, vlati trave, bilo šta. Čudno, ali nije mu od toga svega bilo muka; međutim, to mu nije bilo dovoljno. Hranljiva vrednost ovakve ishrane mora da je bila blizu nule. Odeća, iznošena i iscepana, visila je na njemu kao mrtvački pokrov. Nije se usuđivao da pogleda ispod nje. Zamišljao je kako mu se koža otromboljila i pada u naborima preko kostiju koje štrče. Grlo mu je sve vreme bilo suvo, činilo mu se da mu je jezik naduven, a iza očiju je osećao zastrašujuće dobovanje. I stalno ga je progonio dosadni osećaj praznine, otupelosti u stomaku.

U trenucima kada je bio nešto veseliji, govorio je sebi kako je oduvek podozrevao da je morao postojati neki razlog što se toliko godina marljivo trudio da nakupi što više sala; sada je shvatio koji je to bio razlog.

Međutim, trenuci u kojima mu se vraćalo dobro raspoloženje bili su sve ređi i iz dana u dan među njima je bivao sve veći razmak. Glad je uticala na njegovo raspoloženje. Shvatio je da neće još dugo moći ovako. Bio je krupan; navikao da se redovno hrani, i to obilno; izvesno vreme mogao je da živi na zalihama, ali posle toga biće suviše slab da se pokrene. Još kratko vreme pa će mu se učiniti jednostavnije da se naprosto sklupča iza kakvog grma i odmori… odmori… odmori…

Morao je pronaći hranu. I to uskoro.

Kraj kroz koji je trenutno prolazio bio je, doduše, napušten kao i ostali, ali je izgledao nešto manje razrušen nego oblasti koje je ostavio za sobom. I on je goreo, ali ne posvuda, a i vatra je, izgleda, zaobišla pojedine kuće koje su ostale neoštećčene. Širin je strpljivo išao od jedne do druge, proveravajući vrata sveke kuća koja mu se nije učinila ozbiljno oštećena.

Zaključane. Sve od reda bile su zaključane.

Kako su samo savesni bili ti ljudi! — pomisli on. Kako uredni! Svet se rušio oko njih, oni napuštaju svoje domove u slepom užasu, bežeći u šumu, kampus, grad, sami bogovi znaju kuda… i pre odlaska troše vreme na zaključavanje vrata! Kao da su nameravali da odu samo na kratki odmor za vreme haosa, a onda da se vrate kući svojim knjigama, starudijama, ormanima punim lepe odeće, svojim baštama, pacijima. Zar nisu shvatili da je sve gotovo, da će se haos nastaviti u nedogled?

Možda uopšte nikuda i nisu otišli, pomisli žalosno Širin. Kriju se unutra iza zaključanih vrata, sklupčani u podrumu kao što sam i ja bio, čekajući da se stvari vrate u normalu. Ili možda zure u mene kroz prozore na spratu, nadajući se da ću otići.

Probao je da otvori još jedna vrta. Pa još jedna, I još jedna. Sva su bila zaključana. Niko mu nije odgovorio.

„Hej! Ima li koga kod kuće? Pustite me unutra!“

Tišina.

Bezizražajno je zurio u debela drvena vrata pred sobom. Priviđala su mu se blaga iza njih, hrana koja se još nije pokvarila i koja je čekala da bude pojedena, kada, mekani krevet. A on je stajao napolju i nije znao kako da uđe. Osećao se poput dečaka iz basne, koji je dobio čarobni ključ za vrt bogova; u vrtu su tekli med i mleko, ali on je bio suviše mali pa nije mogao da dosegne do ključaonice. Plakalo mu se.

A onda je shvatio da uza se ima sekiru. I počeo je da se smeje. Mora da je od gladi već obnevideo! Dečak iz basne nije odustao, stao je da nudi svoje rukavice bez prstiju, čizme i somotsku kapu raznim životinjama koje su bile u prolazu kako bi mu pomogle: počele su se jedna drugoj na leđa, on se popeo poslednji i ugurao ključ u bravu. A pred ovim zaključanim vratima stajao je jedan ne tako mali Širin, zurio u njih, i u ruci držao sekiru.

Razvaliti vrata? Samo ih razvaliti?

To se protivilo svemu onome što je smatrao ispravnim.

Širin pogleda sekiru kao da se ona u njegovoj šaci pretvorila u zmiju. Da provali unutra… ali to je bilo protivzakonito! Kako je mogao on, Širin 501, profesor psihologije na Univerzitetu Saro, jednostano da razvali vrata nekog ispravnog građanina i posluži se onim što unutra nađe?

Lako, pomisli on, nasmejavši se još glasnije. Evo kako se to radi.

On zamahnu sekirom.

Ali to baš i nije bilo tako lako. Mišići, oslabljeni glađu, pobuniše se zbog tolikog napora. Mogao je, doduše, da podigne sekiru i da zamahne njome, ali udarac je ispao smešno slab, a kroz ruke i niz leđa oseti žiganje kada je oštrica udarila o tvrda drvena vrata. Je li raspolutio vrata? Ne. Da li su bar malo naprsla? Možda. Možda sasvim malo. On ponovo zamahnu. Još jedanput. Jače. Tako je, Širine. Dobro ti ide. Samo ti zamahuj! Zamahuj!

Posle nekoliko prvih zamaha gotovo da više i nije osećao bol. Zatvorio je oči, duboko uvukao vazduh u pluća i zamahnuo. Zatim još jedanput. Vrata su počela da pucaju. Već se nazirala pukotina. Još jedan zamah… pa još jedan… možda još pet šest dobrih udaraca i raspoloviće se…

Hrana. Kada. Krevet.

Zamahni. Zamahni…

I vrata se otvoriše. U toj meri se zaprepastio da je gotovo uleteo naglavačke. Posrnuo je, poleteo i jedva se zadržao za okvir vrata pomoću držalje sekire, a onda je podigao pogled.

U njega je zurilo pet šest divljih lica razrogačenih očiju.

„Kucali ste, gospodine?“ upita neki čovek i svi počeše pomahnitalo da zavijaju, kliču.

Zatim ispružiše ruke prema njemu, uhvatiše ga, uvukoše unutra.

„Ovo vam neće biti potrebno“, reče neko i bez imalo napora ote sekiru iz Širinovog stiska. „Zar ne znate da se možete povrditi jednom takvom stvari?“

Ponovo smeh… poludelo zavijanje. Gurnuli su ga u središte sobe i obrazovali oko njega krug.

Bilo je ih sedmoro, osmoro, možda devetoro. Muškarci i žene, i jedan poluodrasli dečak. Širinu je odmah bilo jasno da oni nisu bili pravi vlasnici kuće, koja mora da je bila uredna i lepo održavana pre no što su se oni u nju uselili. Sada su se po zidovima videle mrlje, pola nameštaja bilo je ispreturano, na tepihu je primetio jedno nakvašeno mesto… od vina?

Znao je ko su ti ljudi. To su bili uljezi, grubi i neuredni, neobrijani, neoprani. Zauzeli su ovo mesto pošto su pravi vlasnici pobegli. Jedan od njih je na sebi imao samo košulju. Jedna od žena, gotovo još devojčica, na sebi je imala samo šorts. Svi su odbojno vonjali. Pogled im je bio prodoran, ukrućen, neusredsređen, kakav je često viđao poslednjih dana. Nije vam bilo potrebno nikakvo kliničko iskustvo da prepoznate pogled ludaka.

Kroz smrad koji su oko sebe širila tela uljeza provlačio se jedan drugi miris, mnogo prijatniji, zbog koga Širin umalo nije skrenuo s uma: miris kuvane hrane. U susednoj prostoriji su pripremali hranu: Supu? Gulaš? Nešto se kuvalo tamo unutra? On se zaljulja, jer mu se zavrtelo u glavi usled gladi i iznenadne nade da će je se konačno dokopati.

Blago je kazao: „Nisam znao da je kuća zauzeta. Ali nadam se da ćete mi dozvoliti da večeras ostanem sa vama, a onda ću nastaviti dalje.“

„Jesi l' iz Patrole?“ sumnjičavo ga upita jedan krupni muškarac zarastao u bradu. Činilo se da je on vođa.

Širin nesigurno odvrati: „Kakava Patrola? Ne znam ništa o njima. Ja sam Širin 501 i član sam nastavničkog osoblja…“

„Patrola! Patrola! Patrola!“ odjednom počeše da skandiraju, kružeći oko njega.

„…Univerziteta Saro“, završi on rečenicu.

Kao da je izgovorio magične reči. Zastali su u pola koraka kada se njegov slabi glas probio kroz njihovu ciku i dreku, zamukli su, užasnuto se zagledavši u njega.

„Kažeš da si sa Univerziteta?“ upita vođa nekako čudnim glasom.

„Tako je. Odeljenje za psihologiju. Ja sam predavač, ali ponekad radim i u bolnici… Slušajte, ne nameravam da vam stvaram nevolje. Potrebno mi je da se nekoliko časova negde odmorim, i malo hrane, ako možete da odvojite. Samo malo. Nisam jeo od…“

„Univerzitet!“ povika jedna žena. Izgovorila je tu reč tako da se sticao utisak kako je to nešto prljavo, nešto bogohulno. Širin je već imao prilike da čuje taj ton i ranije, kod Folimuna 66, one noći kada je došlo do pomračenja, a odnosio se na naučnike. Zastrašujuće.

„Univerzitet! Univerzitet! Univerzitet!

Ponovo su počeli da kruže oko njega, zapevajući, pokazujući u njega, praveći bizarne pokrete prekrštenim prstima. Više nije razumeo šta govore. Bilo je to razuzdano, košmarno zapevanje, besmisleni slogovi.

Da nisu ovi ljudi bili neko pododeljenje Apostola Plamena, koji su se ovde okupili da uvežbaju neki tajanstveni obred? Ne, sumnjao je da je to bilo posredi. Drugačije su izgledali; bili su suviše odrpani, suviše bedni, suviše ludi. Apostoli, bar oni koje je imao priliku da vidi, a nije ih video mnogo, uvek su delovali sveže, samozadovoljno, gotovo zastrašujuće su vladali sobom. Pored toga, Apostola nigde nije bilo još od pomračenja. Širin je pretpostavljao da su se svi povukli u neko svoje sklonište da u privatnosti uživaju u ispunjenu svojih uverenja.

Ovi ljudi, pomisli on, bili su, jednostavno, ludaci koji su lutali unaokolo.

Širinu se takođe učinilo da je u njihovim očima nazreo poriv za ubijanjem.

„Slušajte“, poče on, „ako sam vas prekinuo u nekom obredu na bilo koji način, izvinjavam se i voljan sam smesta da se udaljim. Pokušao sam da uđem ovamo samo zato što sam mislio da je kuća prazna i bio sam veoma gladan. Nisam hteo da…“

„Univerzitet! Univezitet!“

Nikada ga niko nije gledao sa toliko mržnje kao ovi ljudi. Ali u njihovim očima se nazirao i strah. Držali su se na rastojanju od njega, bili su napeti, kao da su se plašili neke užasne sile koju je mogao neočekivano da oslobodi.

Širin preklinjući ispruži ruke prema njima. Kada bi samo na trenutak prestali da poskakuju i nariču! Još malo pa će i sam podivljati zbog mirisa hrane koji je dopirao iz susedne prostorije. Uhvatio je jednu ženu za ruku, nadajući se da će je zaustaviti na trenutak kako bi mogao da je zamoli za koricu hleba, činiju čorbe, bilo šta. Međutim, ona je odskočila od njega, sikćući kao da ju je Širin opekao svojim dodirom, i stala pomahnitalo da trlja mesto na ruci gde su je na trenutak dodirnuli njegovi prsti.

„Molim vas“, reče on. „Neću vam naneti nikakvo zlo. Nema bezopasnijeg stvorenja od mene, verujte mi.“

„Bezopasan!“ povika vođa, prezrivo izgovorivši tu reč. „Ti? Ti, Univerzitet? Ti si gori od Patrole. Patrola stvara sitne nevolje ljudima. Ali ti, ti si uništio svet.“

„Ja sam — šta?“

„Oprezno, Tasibare“, reče jedna žena. „Izbaci ga pre nego što nas začara.“

„Začaram?“ Ponovi Širin. „Ja?“

Ponovo su uprli prste u njega, divlje i zastrašujuće bodući vazduh. Neki su počeli tiho da zapevaju, dubokim, divljim glasovima u ritmu motora koji uporno ubrzava i preti da se uskoro izmakne kontroli.

Devojka koja je na sebi imala samo šorts reče: „Univerzitet je dozvao Tamu da se spusti na nas.“

„I Zvezde“, dodade čovek koji je bio samo u košulji. „Dozvali su Zvezde.“

„A ovaj ovde može ponovo da ih dozove“, javi se žena koja je već govorila. „Izbacite ga odavde! Izbacite!“

Širin je zurio u neverici. Govorio je sebi da je ovako nešto trebalo da predvidi. Krajnje verovatan ishod: patološka sumnjičavost prema svim naučnicima, svim obrazovanim ljudima, nerazumna fobija koja mora da se sada širila poput virusa među onima koji su preživeli onu užasnu Noć.

„Zar vi mislite da ja mogu vratiti Zvezde, ako samo puknem prstima? Toga se plašite?“

„Ti si Univerzitet“, reče čovek po imenu Tasibar. „Ti si znao tajne. Univerzitet je dozvao Tamu. Univerzitet je dozvao Zvezde. Univezrzitet je dozvao sudnji dan.“

To je bilo previše.

Zar nije bilo dovoljno što je uvučen ovamo i primoran da udiše izluđujući miris hrane koju mu ne daju da proba. Ali još da ga optuže za katastrofu… da ga smatraju za neku vrstu zlobne veštice…

Nešto se prelomilo u Širinu.

Podrugljivo je dreknuo: „I vi u to verujete? Idioti jedni! Poremećene, praznoverne budale! Krivite Univerzitet? Mi smo dozvali Tamu? Svih mu bogova, kakva glupost! Mi smo bili oni koji su jedini pokušali da vas upozore!“

Ljutito je mahao rukama, stežući pesnice, besno udarajući jednom o drugu.

„Dozvaće ih ponovo, Tasibare! Ponovo će nam navući mrak na glavu! Zaustavi ga! Zaustavi!“

Odjednom su se skupili oko njega, počeli da nasrću, da ga vuku.

Stojeći među njima, Širin je bespomoćno ispružio ruke, kao da se izvinjava, uopšte ne pokušavajući da se pomeri. Bilo mu je žao što ih je upravo u ovom trenutku uvredio, ne zato što je time ugrozio svoj život… verovatno nisu uopšte primetili kakvim ih je sve imenima nazvao… već zato što je znao da nisu bili krivi što su postali ovakvi. Njegova je krivica bila jedino u tome što se nije više zalagao da im pomogne da se zaštite pred onim što je znao da se sprema. Oni Teremonovi članci… da je samo razgovarao sa novinarem, da ga je samo na vreme nagovorio da prestane da se sprda…

Da, sada je žalio zbog toga.

Žalio je zbog mnogo čega, i onoga što je učinio i onoga što nije učinio. Ali bilo je suviše kasno.

Neko ga je udario. Zinuo je u čudu i od bola.

„Liliat…“ uspeo je da vikne.

A onda su ga preplavili.

36.

Na nebu su bila četiri sunca: Onos, Dovim, Patru i Trej. Dani sa četiri sunca smatrani su srećnima, prisetio se Teremon. Ovaj je to neosporno bio.

Meso! Konačno pravo mesto!

Kakav divan prizor!

Pukim slučajem je nabasao na tu hranu. Ali to je bilo dobro. Čari života u prirodi polako su bledele što je bivao gladniji, tako da je sada rado uzeo to meso, ne vodeći računa odakle je, sa zahvalnošću.

Šuma je bila puna raznovrsnih divljih životinja; većina je bila mala, tek pokoja opasna, a nijednu nije mogao lako uhvatiti… bar ne goloruk. Teremon nije ništa znao o pravljenju zamki, niti je imao bilo šta od čega bi neku mogao da sklepa.

Dečje priče o ljudima izgubljenim u šumama koji se istog časa prilagođavaju na život u prirodi, pretvaraju u iskusne lovce i graditelje konačišta, bile su upravo to… bajke. Teremon je sebe smatrao prilično sposobnim čovekom, u gradskim uslovima; ali dobro je znao da nema nikakvih izgleda da ulovi nijednu šumsku životinju, kao što nije mogao ni da popravi gradske generatore energije. A što se tiče podizanja konačišta, najbolje što je uspeo da napravi sastojalo se od grana i grančica prislonjenih jedna o drugu, koje su bar zadržale veći deo kiše jednog olujnog dana.

Vreme je sada bilo toplo i ponovo lepo, a on je za večeru čak imao pravo meso. Jedini problem bio je kako da ga zgotovi. Neka je proklet ako ga bude jeo sirovo.

Ironično je bilo to što u gradu koji je upravo gotovo spaljen do temelja on razmišlja kako da zgotovi malo mesa. Ali do sada su se već pogasile najgore vatre, a kiša se pobrinula za ostale. I mada se izvesno vreme posle katastrofe činilo da i dalje niču nove vatre, to se izgleda više nije dešavalo.

Smisliću već nešto, pomisli Teremon. Da probam da dobijem varnicu trljanjem dva štapa? Da udaram komadom metala o kamen i zapalim komadić tkanine?

Neki momci na suprotnoj strani jezera blizu njegovog logora bili su toliko ljubazni da ubiju životinju za njega. Razume se, nisu bili svesni da mu čine uslugu… najverovatnije su planirali da je sami pojedu, osim ako nisu bili u toj meri otkačeni da su je progonili samo sporta radi. Sumnjao je u to. Prilično spretno su obavili stvar, svrsishodno, očigledno podstaknuti glađu.

Ulovili su grabena… jednu od onih ružnih životinja dugačkog nosa i plavkastog krzna sa glatkim repom bez dlaka, koje su ponekad mogle da se vide kako njuškaju oko kanti za đubre u predgrađu po zalasku Onosa. Pa šta, trenutno nije mario za lepotu. Momci su nekako uspeli da je isteraju iz dnevnog skrovišta i sateraju jadno glupo stvorenje u ćorsokak u obližnjem tesnacu.

Dok ih je Teremon posmatrao s druge strane jezera, s gađenjem i zavišću, neumorno su je gonili gore-dole, gađajući je kamenjem. Bila je dosta hitra za jednog glupog strvinara, lako je menjala pravac u očajanju da izbegne napadače. Ali na kraju je usledio jedan srećan pogodak koji ju je na mestu ubio.

Pretpostavio je da će je proždrati na licu mesta. Međutim, u tom se trenutku iznad njih pojavila jedna dlakava, nesigurna prilika, na trenutak je zastala na obodu malog tesnaca, a onda počela da se spušta prema jezeru.

„Bežite! To je Garpik Trbosek!“ povika jedan od momka.

„Garpik! Garpik!“

Momci su se u trenu raštrkali, ostavivši mrtvog grabena.

Teremon je i dalje sve to posmatrao, ali se povukao dublje u senku na svojoj strani jezera. I on je poznavao tog Garpika, mada ne po imenu: bio je to jedan od najopasnijih žitelja šume, četvrtasti muškarac gotovo majmunske face, koji je od odeće nosio samo opasač sa čitavim nizom noževa. Ubijao je bez razloga, veseli psihopata, pravi grabljivac.

Garpik je izvesno vreme ostao da stoji na ulazu u kanjon, pevušeći sebi u bradu i milujući jedan od noževa. Izgleda da nije primećivao mrtvu životinju, ili nije mario. Možda je čekao da se momci vrate. Ali oni očigledno to nisu nameravali da učine, tako da je Garpik posle izesnog vremena, slegnuvši ramenima, nehajno odšetao u šumu, najverovatnije da potraži neku zabavu za svoje oružje.

Teremon je još dugo čekao kako bi se uverio da Garpik ne namerava da se vrati i nasrne na njega.

A onda… kada više nije mogao da gleda mrtvog grabena kako leži na tlu, gde su neko drugo ljudsko biće ili životinja grabljivica mogli iznenada da naiđu i ščepaju ga pre njega… pojurio je napred, obišao jezero, ščepao životinju i odneo je u svoje skrovište.

Bila je teška otprilike kao neko malo dete. Mogla mu je potrajati dva do tri obroka… možda i više, ako bi uspeo da obuzda glad i ako se meso ne ukvari suviše brzo.

U glavi mu se vrtelo od gladi. Nije se više ni sećao koliko je dana jeo samo voće i orahe. Koža mu se zategla preko mišića i kostiju; ono malo viška sala koje je imao odavno je utrošio i sada je trošio vlastitu snagu u borbi da preživi. Ali večeras će konačno uživati u maloj gozbi.

Pečeni graben! I to mije gozba! — pomisli on ogorčeno. A onda mu umom proleti druga jedna misao: budi zahvalan na malim milostima, Teremone.

Da vidimo… prvo treba zapaliti vatru…

Čime? Iza njegovog zaklona nalazio se ravan zid od kamenja sa dubokom poprečnom pukotinom u kojoj je rastao nekakav korov. Veliki deo je odavno uvenuo i osušio se, a više nije ni bio vlažan, jer je od poslednje kiše prošlo dosta vremena. Teremon se hitro uputi duž kamenog zida, čupajući požutele stabljike i lišće, praveći malu gomilu od slamastog materijala koja bi mogla lako da uhvati vatru.

Sada još malo suvih grančica. Njih je bilo teže pronaći, ali on je ipak stao da pretražuje šumsko tlo, tražeći uvele grmove ili bar one na kojima je mogao da nađe sasušene grančice. Popodne je već dobro odmaklo kada je uspeo da sakupi dovoljno materijala da potpali vatru: Dovim se izgubio sa neba, a Trej i Patru, koji su bili nisko na obzorju dok su momci lovili grabena, stigli su do sredine, nalik na par sjajnih očiju koje posmatraju sažaljenja vredne događaje na Kalgašu, sa velike visine.

Teremon je veoma pažljivo poređao drva za potpalu iznad osušenog korova, praveći kostur kakav je zamišljao da bi napravio čovek koji je navikao da živi u prirodi: velike grančice spolja tanje unakrst po sredini. Uz izvesne teškoće uspeo je da natakne grabena na ražanj koji je napravio od oštrog, dosta pravog štapa, i postavio ga malo iznad naslaganih grana.

Do sada je sve dobro išlo. Sada je samo nedostajala jedna sitnica.

Vatra!

Namerno nije razmišljao o tom problemu dok je skupljao građu za potpalu, nadajući se da će se on nekako sam rešiti, ne zahtevajući njegovo učešće. Ali sada se morao s njim suočiti. Bila mu je potrebna varnica. Stari dečački trik iz knjiga, po kome je dovoljno samo protrljati dva štapa jedan o drugi, bio je, Teremon je bio ubeđen u to, samo mit. Čitao je da su neka primitivna plemena nekada palila vatru vrteći štap oslonjen o udubljenje u dasci, ali je podozrevao da to nije bilo nimalo lako izvesti, da je trebalo najmanje sat strpljivo vrteti štap da bi bilo šta počelo da se dešava. I u svakom slučaju, najverovatnije je trebalo da te u tu veštinu uputi kakav starac iz plemena još u dečačkom dobu, ili nešto slično, ili nećeš uspeti.

Ali ako bi upotrebio dva kamena… da li je bilo moguće izazvati varnicu udarajući jedan o drugi?

I u to je sumnjao. Ali mogao bi da proba, pomisli on. Ništa drugo mu nije padalo na pamet. U blizini je ležao široki, ravni kamen i posle kraćeg traženja pronašao je još jedan manji, trouglasti, koji mu je dobro legao u šaku. Čučnuo je pored svog malog ognjišta i počeo metodično da udara onaj ravni zašiljenim.

Ništa osobito nije se dogodilo.

Počelo je da ga obuzima beznađe. Odrastao sam muškarac, pomisli on, umem da čitam i pišem, umem da vozim kola, pa čak i da se, manje-više, služim kompjuterom. Mogu za dva sata da napišem rubriku za novine koju će svi u Sarou želeti da pročitaju, i mogu to da radim iz dana u dan, dvadeset godina. Ali ne umem da upalim vatru u divljini.

S druge, pak, strane neću jesti tog grabena sirovog, osim ako baš ne budem morao. Neću. Neću. Ne. Ne. Ne!

Počeo je ponovo da udara, udara, udara, bio je besan.

Stvorite varnicu, prokleti da ste! Zapalite! Razgorite! Skuvajte mi ovu smešnu, patetičnu životinju!

Ponovo. Ponovo. Ponovo.

„Šta to radite, gospodine?“ začu odjednom nečiji neprijateljski glas koji mu je dopro iza desnog ramena.

Teremon podiže pogled, iznenađen, pometen. Prvo pravilo preživljavanja u šumi glasilo je: nikada ne sme ništa toliko da ti zaokupi pažnju da ne primetiš strance koji ti se prikradaju.

Bila su petorica. Muškarci, otprilike njegovih godina. Bili su odrpani kao i svi ostali žitelji šume. Nisu izgledali mnogo ludi, poput ljudi koje je sretao ovih dna: pogled im nije bio staklast, niti usne otromboljene, već im je izraz lica bio smrknut, videlo se da su umorni, ali i odlučni. Od oružja su imali samo toljage; međutim, delovali su neprijateljski raspoloženi.

Pet na jednoga. Pa dobro, pomisli on, uzmite prokletog grabena i dabogda se zadavili. Nije bio toliko lud da započne tuču.

„Pitao sam: 'Šta to radite, gospodine?'“ ponovi prvi, još ledenijim glasom nego malopre.

Teremon je sevao očima. „A šta mislite da radim? Pokušavam da zapalim vatru.“

„To smo i mislili.“

Stranac koraknu napred. Pažljivo, namerno, on nogom rasturi Teremonovu gomilicu granja. S mukom sakupljeno drvo za potpalu razlete se na sve strane, a graben nataknut na ražanj pade na zemlju.

„Hej, stanite malo…!“

„Nikakve vatre ne želimo ovde, gospodine. To je zakon.“ Otresito, čvrsto, jasno. „Zabranjeno je posedovati bilo šta čime se može zapaliti vatra. Ova drva je trebalo da posluže za potpalu. To je očigledno. A pored toga vi ste već priznali krivicu.“

„Krivicu?“ ponovi Teremon neverujući svojim ušima.

„Rekli ste da palite vatru. Ovo kamenje mi liči na opremu za paljenje vatre, je li tako? Zakon je tu jasan. Zabranjeno.“

Na znak svoga vođe, još dvojica istupiše. Jedan zgrabi Teremona oko vrata i grudi otpozadi, a drugi mu oduze kamenje i zavitla ga u potok. Obluci pljusnuše u vodu i nestadoše. Dok ih je posmatrao kako tonu, Teremon mora da se osećao isto kao što je zamišljao da se Binaj osećao videvši kako mu rulja razbija teleskop.

„Pu-sti-te me…“ Promrmlja Teremon, otimajući se.

„Pustite ga“, reče vođa. On ponovo stade da gazi Teremonovo ognjište, drobeći komadiće slame i stabljika u prah. „Paljenje vatri više nije dozvoljeno“, reče on Teremonu. „Dosta nam je požara za vjeke vjekova. Ne smemo dozvoliti više da se pale vatre zbog rizika, patnje, štete, zar to ne znate? Ako ponovo pokušate da zapalite vatru, vratićemo se i razbiti vam glavu o nju, čujete li me?“

„Vatra je ta koja je uništila svet“, javi se jedan od ostalih.

„Vatra koja nas je izvukla iz naših kuća.“

„Vatra je neprijatelj. Vatra je zabranjena. Vatra je zlo.“

Teremon je zurio u njih. Vatra zlo? Vatra zabranjena?

Znači, ipak su bili ludi!

„Kazna za prvi pokušaj paljenja vatre“, poče onaj prvi, „jeste globa. Platićete ovom životinjom ovde. Neka vam je to nauk da ne ugrožavate živote nedužnih ljudi. Uzmi je, Listigone. To će mu biti dobra lekcija. Drugi put kada ovaj momak nešto ulovi setiće se da ne sme ni pokušati da zaziva neprijatelja samo zato što mu se zgotovljeno meso.“

„Ne!“ Zavika Teremon upola glasa, kada se Listigon sagnuo da pokupi grabena. „To je moje, vi imbecili! Moje! Moje!

Divlje je pojurio na njih, zaboravivši na oprez iz očajanja i osujećenosti.

Neko ga je snažno udario u stomak. Ostao je bez daha, zastao, presamitio se, uhvativši se rukama za stomak; zatim ga je neko drugi udario otpozadi, u podnožje kičme, tako da umalo nije pao na nos. Međutim, ovog puta je oštro trgnuo lakat unazad i sa zadovoljstvom osetio da je pogodio cilj, što mu je potvrdio i bolni jauk.

I ranije je znao da se potuče, ali to je bilo davno, stvarno davno. I nikada se nije tukao sam protiv petorice. Ali više nije bilo uzmaka. Morao je ostati na nogama i nastaviti da se povlači dok se ne nađe leđima okrenut kamenom zidu, tako da bar niko neće moći da ga zgrabi otpozdai. A zatim mu preostaje da pokuša da ih zadrži na odstojanju, šutirajući ih i udarajući, a ako bude potrebno i grizući i urlajući dok ga ne ostave na miru.

Jedan glas duboko u njemu reče: Potpuno su ludi. Najverovatnije te neće pustiti dok te namrtvo ne isprebijaju.

Sada više ništa nije mogao da učini. Osim da pokuša da ih drži na odstojanju.

Pognuo je glavu i počeo da udara što je jače mogao, dok se istovremeno uporno povlačio prema zidu. Okupili su se oko njega, udarajući ga sa svih strana. Ali još je bio na nogama. Njihova brojna nadmoć nije predstavljala odlučujući činilac, kao što se nadao. U ovom ograničenom prostoru nisu mogla sva petorica odjednom da krenu na njega i Teremon je umeo da iskoristi zbrku, tako što je udarao na sve strane i kretao se što je najbrže mogao, dok su se oni muvali unaokolo, pokušavajući da izbegnu jedan drugoga.

I pored toga znao je da neće moći još dugo. Usna mu je bila rasečena, jedno oko je počelo da mu se naduvava i ponestajalo mu je daha. Još jedan dobar udarac i naći će se na tlu. Jednu je ruku držao ispred lica, a drugom udarao, nastavljajući da se povlači ka zaklonu kamenog zida. Šutnuo je nekoga. Usledili su jauk i psovka. Neko mu je uzvratio istom merom. Teremona je udarac pogodio u butinu tako da se okrenuo, škrgućući zubima od bola.

Zaneo se. Očajnički se borio da dođe do vazduha. Gotovo ništa više nije video, tako da nije znao šta se događa. Sada su bili svuda oko njega, pesnice su ga pogađale sa svih strana. Neće uspeti da stigne do zida. Neće još dugo moći da ostane na nogama. Pašće, a oni će ga izgaziti i on će umreti…

Umreti…

A onda je postao svestan neke pometnje unutar pometnje: čuli su se neki novi povici, pristigli su neki novi ljudi, gomila novih prilika. Odlično, pomisli on. Nova gomila ludaka pridružuje se zabavi. Možda bih nekako mogao da se izvučem dok se sve ovo događa…

„Prestanite, u ime Vatrogasne Patrole!“ Povika jedan ženski glas, jasan, zvonak, zapovednički. „To je naređenje! Prestanite, svi! Sklonite se od njega! Smesta!“

Teremon je treptao i trljao čelo. Osvrnuo se unaokolo zamagljenog pogleda.

Na čistinu je pristiglo još četvoro ljudi. Delovali su sveže i uredno i na sebi su imali čistu odeću. Oko vratova su im bile vezane zelene marame. Nosili su pištolje na iglu.

Žena… izgleda da je ona bila zapovednik… napravi jedan brz zapovednički pokret oružjem koje je držala i petorica koji su napali Teremona udaljiše se od njega i poslušno stadoše pred nju. Strogo je sevala očima na njih.

Teremon se s nevericom zagleda u nju.

„Šta se to ovde dešava?“ upita ona vođu one petorice čeličnim glasom.

„Hteo je da zapali vatru… pokušavao je… hteo je da ispeče jednu životinju, ali mi smo naišli…“

„U redu. Ne vidim ovde nikakvu vatru. Zakon nije narušen. Brišite.“

Čovek klimnu. Posegnuo je za grabenom.

„Hej! To pripada meni“, promuklo izgovori Teremon.

„Ne“, javi se drugi. „Moramo ti je oduzeti. Kažnjavamo te za kršenje zakona o vatri.“

„Ja ću odlučiti o kazni“, umeša se žena. „Ostavite životinju, i brišite! Brišite!“

„Ali…“

„Brišite ili ću ja vas tužiti Altinolu. Marš! Marš!“

Ona petorica se pokunjeno udaljiše. Teremon je i dalje zurio u nju.

Žena sa zelenom maramom oko vrata mu priđe.

„Izgleda da sam stigla u poslednjem trenutku, je li tako, Teremone?“

„Sifera“, izgovori on zapanjeno. „Sifera!“

37.

Imao je modrice na hiljadu mesta. Nije bio siguran ni u kakvom su mu stanju kosti. Jedno oko mu je praktično bilo zatvoreno. Ali činilo mu se da će preživeti. Seo je, oslonivši se o kameni zid, čekajući da bol malo umine i da mu se razbistri pred očima.

Sifera reče: „U štabu imamo malo jonglorške rakije. Mislim da ti mogu odobriti malo. Iz medicinskih razloga, razume se.“

„Rakija? Štab? Kakav štab? O čemu to govoriš, Sifera? Jesi li ti uopšte stvarno ovde?“

„Misliš da ti se samo priviđam?“ Ona se nasmeja i blago mu zari nokte u mišicu. „Šta misliš, da li ti se i ovo priviđa?“

On se trgnu. „Polako. Prilično sam osetljiv baš na tom mestu. Kao i po celom telu, u ovom trenutku… Pala si s neba, je li tako?“

„Bila sam u patroli, na prolasku kroz šumu, pa smo čuli neko komešanje. Došli smo da izvidimo. Nisam imala pojma da si ti umešan dok te nisam ugledala. Pokušavamo nekako u okolini da uspostavimo red.“

„Mi?“

„Vatrogasna patrola. Ona ti je nešto kao nova lokalna vlast; ništa bliže tome ne postoji. Štab se nalazi u univerzitetskom Skloništu, a vođa je čovek po imenu Altinol koji je ranije bio nekakav izvršni direktor u nekoj kompaniji. Ja sam jedan od njegovih oficira. Borimo se protiv zločina, zaista, i uspeli smo da raširimo glas kako se korišćenje vatre mora kontrolisati i da samo članovi Vatrogasne Patrole imaju pravo da…“

Teremon podiže šaku. „Stani, Sifera. Uspori malo, molim te? Hoćeš da kažeš da su ljudi sa Univerziteta koji su bili u Skloništu obrazovali grupu za borbu protiv zločina? Idu unaokolo i gase vatre? Kako je to moguće? Širin mi je kazao da su svi oni napustili Sklonište i krenuli ka jugu na neki sastanak u nacionalni park Amgando.“

„Širin. Je li on ovde?“

„Bio je. Sada je na putu za Amgando. Ja… odlučio sam da još malo ostanem ovde.“ Kako je mogao sada da joj kaže da je ostao zbog minimalnih izgleda da će uspeti nju da pronađe.

Sifera klimnu. „Širin ti je rekao istinu. Svi ljudi sa Univerziteta napustili su Sklonište dan po pomračenju. Pretpostavljam da su do sada već stigli u Amgando… nisam ništa čula o njima. Ostavili su Sklonište širom otvoreno, pa su ga Altinol i njegova družina zauzeli. Vatrogasna Patrola ima petnaest, dvadeset članova i svi su u prilično dobrom stanju, mentalno. Uspeli su da uspostave vlast nad otprilike pola šume, i nad pojedinim teritorijama koje okružuju grad, a u kojima ljudi još žive.“

„A ti?“ upita Teremon. „Kako si se ti spetljala s njima?“

„Prvo sam otišla u šumu, pošto su Zvezde nestale. Međutim, ovde je bilo veoma opasno, pa sam se, kada sam se setila Skloništa, tamo uputila. Altinol i njegovi ljudi već su bili tamo. Pozvali su me da se pridružim Patroli.“ Sifera se osmehnu nekako pokajnički. „Nisu mi, u stvari, ostavili mogućnost da biram“, reče ona. „Nisu baš neki nežni tipovi.“

„Ovo nisu nežna vremena.“

„Nisu. I tako sam zaključila da će mi biti bolje sa njima, nego da sama lutam unaokolo. Dali su mi ovu zelenu maramu… svi je ovde poštuju. I ovaj pištolj na iglu. I njega poštuju.“

„Znači, sad si borac protiv zločina“, promrmlja Teremon. „Ne znam zbog čega, ali nikada te nisam tako zamišljao.“

„Nisam ni ja sebe tako zamišljala.“

„Ali ipak veruješ da su taj Altinol i njegova Vatrogasna Patrola ispravni ljudi koji pomažu da se ponovo uspostave zakon i red, je li tako?“

Ponovo se osmehnula, ali ni ovog puta to nije bio veseo osmeh.

„Ispravni? Oni smatraju da jesu, da.“

„Ti ne smatraš?“

Slegnula je ramenima. „Prvo misle na sebe i s tim nema šale. Ovde se oseća vakuum moći i oni misle da ga ispune. Pretpostavljam da nisu najgori koji bi mogli pokušati da nametnu vlast u ovom trenutku. S njima je bar nešto lakše izići na kraj nego sa nekima koje znam.“

„Misliš na Apostole? Zar i oni pokušavjau da obrazuju vladu?“

„Najverovatnije. Ali od kada se sve ovo dogodilo ništa nisam o njima čula. Altinol misli da se još negde kriju pod zemljom, ili da ih je Mondior poveo negde daleko u prirodu gde će osnovati vlastitu državu. Međutim, postoji i nekoliko novih fanatičkih skupina koje su potpuno šiznule, Teremone. Upravo si imao čast da se sretneš sa jednom od njih, i samo te ludom srećom nisu dokrajčili. Oni veruju da je za čovečanastvo jedini spas da se potpuno odreknu vatre, jer je vatra razorila svet. I tako idu unaokolo i uništavaju sve što može da posluži za paljenje vatre i ubijaju svakoga za koga pomisle da uživa u paljenju vatri.“

„Samo sam pokušavao da sebi zgotovim neku večeru“, mračno izjavi Teremon.

Sifera odvrati: „Za njih nema razlike da li si pripremao večeru ili si se zabavljao podmećući požar. Vatra je vatra, i oni je se gnušaju. Tvoja je sreća što smo naišli na vreme. Oni priznaju autoritet Vatrogasne Patrole. Mi smo elita, razumeš, jedini kojima se dopušta da koriste vatru.“

„Korisno je imati pištolje sa iglama“, primeti Teremon. „I sam postaneš mnogo popustljiviji.“ On protrlja bolno mesto na ruci i belo se zagleda u daljinu. „Kažeš da pored ovih ima još fanatika?“

„Jedni veruju da su astronomi sa Univerziteta pronašli način da dozovu Zvezde. Krive Atora, Binaja i ostale za sve što se dogodilo. U pitanju je stara mržnja prema intelektualcima koja se razbukti uvek kada na površinu isplivaju srdnjevekovna osećanja.“

„Blagi Bože! Ima li mnogo takvih?“

„Dovoljno. Samo Tama zna šta će učiniti ako se dočepaju bilo koga sa Univerziteta ko već nije bezbedno stigao do Amganda. Obesiće ga za najbližu banderu. Pretpostavljam.“

Teremon mrzovoljno primeti: „A ja ću biti odgovoran za to.“

„Ti?“

„Za sve što se dogodilo ja sam kriv, Sifera. Ne Ator, ne Folimun, ne bogovi, već ja. Ja. Ja, Teremon 762. Onomad kada si mi kazala da sam neodgovoran bila si suviše blaga prema meni. Ne samo da sam bio neodgovoran. Bio sam strašno nemaran.“

„Teremone, prestani. Kakva korist…“

On odmah nastavi. „Trebalo je iz dana u dan da pišem članke, upozoravajući na ono što nas čeka, zahtevajući iz sveg glasa da se na brzinu donese program za izgradnju skloništa, da se spremaju zalihe i oprema za pravljenje struje u vanrednim prilikama, da se obezbede ljudi koji će raditi sa poremećenima, program da se obavi milion različitih stvari… a šta sam ja umesto toga učinio? Rugao se. Izvrgavao ruglu astronome u njihovoj visokoj kuli! Politički onemogućio one u vladi da shvate Atora ozbiljno.“

„Teremone…“

„Trebalo je da dozvoliš onim ludacima, Sifera, da me namrtvo isprebijaju.“

Pogledi im se sretoše. Videlo se da je ljuta. „Govoriš kao budala. Kakve god planove da je vlada izradila, oni ništa ne bi izmenili. I ja bih volela da nisi napisao one članke, Teremone. Dobro znaš šta mislim o njima. Ali to sada više uopšte nije važno. Pisao si ono što si osećao. Nisi bio u pravu, ali si bio iskren. U svakom slučaju, nema svrhe nagađati šta bi bilo kad bi… Sada se moramo uhvatiti ukoštac sa onim što jeste.“ Ona zatim blaže reče: „Dosta razgovora o tome. Možeš li da hodaš? Moramo te odvesti u Sklonište. Da se opereš, presvučeš, pojedeš nešto…“

„Hrana?“

„Ljudi sa Univerziteta ostavili su za sobom velike zalihe.“

Teremon se zakikota i pokaza na grabena. „Hoćeš da kažeš da ne moram to da jedem?“

„Ne, ako baš ne želiš. Predlažem da to daš nekome kome je potrebnije nego tebi, dok budemo odlazili iz šume.“

„Odlična ideja.“

Polako i bolno podigao se na noge. Blagi Bože, kako ga je sve bolelo! Napravio je nekoliko probnih koraka: nije loše, nije loše. Izgleda da ipak ništa nije slomljeno. Samo malo van upotrebe. Od pomisli na toplu kadu i pravu hranu telo svo u modricama već ga je manje bolelo.

Poslednji put se osvrnuo na svoj sklepani logor, svoj potok, svoje naborano malo grmlje i korov. To je bio njegov dom ovih nekoliko čudnih dana. Neće mu mnogo nedostajati, ali je sumnjao da će tako brzo zaboraviti ovdašnji život.

Podigao je grabena i prebacio ga preko ramena.

„Izvoli prva“, reče on Siferi.

Nisu prešli više od stotinu jardi kada Teremon primeti skupinu mladića koji su skakali oko drveća. Bili su to oni isti momci koji su isterali grabena iz njegove jazbine i lovili ga dok ga nisu ubili. Očigledno su se vratili da ga potraže. Sada su zlovoljno zurili u njih iz daljine, očigledno ljuti što Teremon odlazi s njihovim plenom. Međutim, suviše su se plašili zelenih marama oko vrata koje su nosili članovi Vatrogasne Patrole… ili, verovatnije, njihovih pištolja na iglu… da bi zatražili od njega da im vrati životinju.

„Hej!“ pozva ih Teremon. „Ovo je vaše, zar ne? Pripazio sam na njega umesto vas!“

On hitnu truplo grabena prema njima. Palo je dosta daleko od njih, a oni se nisu ni pomerili, već su samo nastavili da ga gledaju zbunjeno i nelagodno. Očigledno su jedva čekali da se dokopaju životinje, ali su se plašili da odu po nju.

„Boje se“, reče on tužno Siferi. „Umiru od gladi, ali se ne usuđuju ni da se pokrenu. Misle da je zamka. Misle da ćemo ih iz čiste zabave upucati ako napuste zaklon drveća da uzmu životinju.“

Sifera odvrati: „Ne možeš ih kriviti. Sada se svi boje svih. Neka ga tamo. Uzeće ga kada se udaljimo.“

On krenu za njom, šepajući.

Sifera i ostali iz Patrole samouvereno su se kretali kroz šumu, kao da na njih ne vrebaju opasnosti kojih je bilo na svakom koraku. I zaista, nisu doživeli nikakvu neprijatnost dok je skupina napredovala… onoliko brzo koliko su to dopuštale Teremonove ozlede… prema putu koji je vodio kroz šumu. Zanimljivo je bilo posmatrati, razmišljao je on, kako se društvo brzo oporavljalo. Za svega nekoliko dana jedna neregularna brigada kao što je bila ova Vatrogasna Patrola preuzela je na sebe ulogu vlasti. Razume se, ludaci su se držali na odstojanju samo zbog pištolja na iglu i samouverenosti sa kojom su se oni kratali unaokolo.

Konačno su stigli do ivice šume. Vazduh je postajao hladniji, a svetlost neprijatno slaba, pošto su Patru i Trej bila jedina sunca na nebu. Ranije Teremonu nikada nije smetala srazmerno mala količina svetlosti u časovima kada je na nebu bio samo jedan par dvostrukih sunaca. Međutim, od Pomračenja, večeri za kojih su na nebu bila samo dva sunca delovale su na njega uznemirujuće i preteće, kao mogući glasnici… mada je znao da to nije moguće… neposrednog povratka Tame. Ranama koje je Spuštanje Noći zadalo ljudskoj psihi biće potrebno dugo da zacele, čak i kada su u pitanju najneustrašiviji umovi.

„Sklonište je malo dalje niz ovaj put“, reče Sifera. „Kako si?“

„Dobro“, odvrati Teremon kiselo. „Ipak nisu uspeli da me obogalje.“

Morao je, međutim, da uloži dosta napora kako bi pokretao izranjavljene i klecave noge. Bilo mu je strašno milo i osetio je veliko olakšanje kada se konačno našao ispred ulaza, nalik na ulaz u kakvu pećinu, koji je vodio u podzemno kraljevstvo — Sklonište.

Mesto je ličila na lavirint. Udubljenja i hodnici vodili su u svim pravcima. U daljini je, kao kroz maglu, počeo da razaznaje zamršene vodove i kalemove opreme koja je podsećala na naučnu; delovala je tajanstveno i nedokučivo, protežući se duž zidova i tavanice. A onda se setio da su naučnici sa Univerziteta ranije ovde razbijali atome dok nije otovrena velika nova eksperimentalna laboratorija u Saroskim Visovima. Fizičari su očigledno ostavili dobar deo zastarele opreme.

Pojavio se jedan visoki muškarac koji je zračio autoritetom.

Sifera reče: „Ovo je Altinol 111. Altinole, želim da te upoznam sa Teremonom 762.“

„Iz Hronike?“ upita Altinol. Nije se baš moglo reći da je bio zadivljen, već pre da je samo naglas konstatovao činjenicu.

„Bivše“, dodade Teremon.

Odmeravali su se bez topline. Teremon pomisli za Altinola da je dosta čvrst momak: bio je na početku srednjeg doba, očigledno vitak i u odličnoj formi. Bio je lepo odeven, a držanje mu je nagoveštavalo da pripada soju ljudi koji su navikli da se njihova reč sluša. Dok ga je odmeravao, Teremon je brzo prelistavao svoju bogatu arhivu sećanja i posle samo jednog trenutka preplavi ga zadovoljstvo jer je prepoznao čoveka.

Reče: „Morten Industrija? Taj Altinol?“

Altinolove oči na trenutak zatreptaše… zabavljalo ga je ovo? Ili možda naljutilo? „Glavom i bradom.“

„Uvek su govorili da ste želeli da budete upravnik. Pa, izgleda da vam je to sada uspelo. Bar upravnik onoga što je ostalo od Saroa, ako ne cele Federalne republike.“

„Sve po redu“, odvrati Altinol. Glas mu je bio odmeren. „Prvo moramo pokušati da se nekako izvučemo iz anarhije. Onda ćemo razmišljati o tome da ponovo udružimo zemlju, kao i o tome ko će biti na njenom čelu. Moraćemo se suočiti sa problemom Apostola, na primer. Oni su uspostavili kontrolu nad celom severnom stranom grada, kao i nad teritorijom iza njega, i stavili ih pod religijsku vlast. Njih neće biti lako izbaciti.“ Altinol se hladno osmehnu. „Sve po redu, prijatelju.“

„A što se tiče Teremona“, umeša se Sifera, „njemu prvo treba kupanje, pa onda jelo. Živeo je u šumi od Spuštanja noći. Pođi sa mnom“, obrati mu se ona.

Ceo prostor duž starog akceleratora čestica bio je pregradama izdeljen u niz malih soba. Sifera ga uvede u jednu u kojoj su bakarne cevi postavljene iznad glave dovodile vodu do porcelanskog rezervoara. „Neće biti baš topla“, upozori ga ona. „Palimo bojlere samo nekoliko sati dnevno, jer goriva ima veoma malo. Ali trebalo bi da bude prijatnije od kupanja u ledenom šumskom potoku… Znaš nešto o Altinolu?“

„Predsednik Morten Industrije, velikog trusta za špediciju. Pominjali su ga u vestima pre godinu ili dve, nešto u vezi sa lukavo sklopljenim ugovorom, najverovatnije pomoću neke smicalice za podizanje ogromnog naselja na državnoj zemlji u provinciji Nibro.“

„Kakve veze ima trust za špediciju sa podizanjem naselja?“ upita Sifera.

„U tome i jeste stvar. Nikakve. Optužen je da je na nelegalan način vršio pritisak na vladu… nudio je senatorima doživotnu propusnicu na njegovim borodvima za krstarenje, čini mi se…“ Termen slegnu ramenima. „Sada to više nije važno. Nema više Morten Industrije, niti stambenih naselja koja treba izgraditi, kao ni fedaralnih senatora koji se mogu podmititi. Verovatno mu se nije dopalo što sam ga prepoznao.“

„Verovatno mu je bilo svejedno. Sad mu je jedino važno da ostane na čelu Vatrogasne Patrole.“

„Za sada“, primeti Teremon. „Danas Vatrogasna Patrola Saroa, sutra celi svet. Čula si ga šta kaže za svrgavanje Apostola koji su prigrabili suprotni kraj grada. E, pa, neko će to morati. A on je od onih koji uživaju da upavljaju stvarima.“

Sifera iziđe. Teremon se spusti u porcelanski rezervoar.

Ne može se reći da je bilo božanstveno. Ali bilo je prilično dobro, posle svega što je u poslednje vreme preturio preko glave. Naslonio se, sklopio oči i opustio se, prepustivši se uživanju.

Sifera ga je kasnije, pošto se okupao, povela u trpezariju Skloništa, jednu jednostavnu odaju sa limenim krovom, i ostavila ga tamo samog, rekavši mu da mora da podnese dnevni izveštaj Altinolu. Obrok ga je čekao… jedna od onih upakovanih večera koje su ovde gomilane mesecima za vreme opremanja Skloništa. Mlako povrće i isto tako mlako meso neodređene vrste, bledozeleno bezalkoholno piće nejasnog ukusa.

Sve se to Teremonu činilo neopisivo ukusno.

Obuzdavao je sebe da ne jede brzo, već pažljivo, znajući da mu telo nije više naviknuto na pravu hranu posle vremena provedenog u šumi; svaki zalogaj trebalo je obazrivo sažvakati ili će mu pripasti muka, znao je to, mada su mu instinkti govorili da natrpa sve u stomak što je brže moguće i da zatraži dodatak.

Pošto je obedovao, Teremon se zavali na stolici i tupo zagleda u ružni metalni zid. Više nije bio gladan. Počelo je da ga obuzima sve mračnije raspoloženje. I pored toga što se okupao i najeo, uprkos tome što je znao da je bezbedan u dobro branjenom Skloništu, uhvatio je sebe kako tone u najdublji očaj.

Osećao je strašan umor. Ni traga od nekog poleta, već smo mračne misli.

Bio je to prilično dobar svet, pomisli on. Nije bio savršen, daleko od toga, ali bio je dosta dobar. Većina ljudi bila je prilično srećna, većina je napredovala, napredak se osećao na svim poljima… u naučnim dostignućima, velikom ekonomskom poletu, u jačanju međunarodne saradnje. Predstava o ratu smatrana je sasvim srednjevekovnom, a drevna religijska zatucanost bila je uglavnom prevaziđena, ili se bar njemu tako činilo.

Sada više ničeg nije bilo, sve je nestalo za svega nekoliko časova, u jednom jedinom naletu užasavajuće Tame.

Novi svet nastaće na pepelu starog, razume se. Uvek je tako bilo: Siferina iskopavanja na Tombou su to potvrđivala.

Ali kakav će to svet biti? — pitao se Teremon. Odgovor na to pitanje bio mu je nadohvat ruke. Biće to svet u kome će jedni ubijati druge zbog komadića mesa, ili zato što su narušili praznoverje vezano za vatru, ili jednostavno zbog toga što im ubijanje izgleda zabavno. Svet u kome će na površinu isplivati Altinoli da iskoriste haos i obezbede vlast za sebe. Svet u kome su Folimuni i Mondiori, sasvim sigurno, planirali da postanu diktatori misli… najverovatnije tesno sarađujući sa Altinolima, smrknuto pomisli Teremon. Svet u kome…

Ne. Odmahnu on glavom. Kakva korist od tih mračnih jadikovki?

Sifera je bila u pravu, pomisli on. Nema svrhe zamišljati šta je moglo biti. Moramo se suočiti sa onim što jeste. Bar je bio živ i um mu je uglavnom dejstvovao kao i pre, prošao je sva iskušenja sa kojima se suočio u šumi manje-više u jednom komadu, osim onih nekoliko modrica i posekotina koje će zaceliti za nekoliko dana. Očajanje je bilo sasvim nekorisno osećanje sada: bio je to luksuz koji sebi nije mogao dozvoliti, kao što ni Sifera ne bi sebi dozvolila luksuz da se i dalje ljuti na njega zbog novinskih članaka koje je napisao.

Šta je učinjeno, učinjeno je. Sada je trebalo krenuti napred, prestrojiti se, ponovo izgraditi, krenuti iz početka. Glupo je bilo osvrtati se unazad. A gledati u budućnost obeshrabreno i malodušno predstavljalo je kukavičluk.

„Jesi li završio?“ upita Sifera, vrtivši se u trpezariju. „Znam, hrana nije bog zna šta. Ali bolja je od grabena.“

„Ne bih umeo da ti kažem. Nisam stigao nijednog da probam.“

„Verovatno nisi mnogo propustio. Dođi: odvešću te do tvoje sobe.

Bila je to kabina sa niskom tavanicom, ne baš preterano elegantna: krevet sa božanskom svetlošću pored njega na podu, stalak za umivanje, jedna jedina sijalica na žici, koja se klatila. U jednom uglu bile su razbacane neke knjige i novine koje mora da su ostavili za sobom oni koji su se tu smestili one noći kada je došlo do pomračenja. Teremon primeti primerak Hronike, otvoren na strani gde se nalazio njegov članak, i trgnu se: bio je to jedan od njegovih poslednjih članaka, naročito neumeren napad na Atora i njegovu grupu. On pocrvene i gurnu novine nogom u stranu.

Sifera reče: „Šta ćeš sada, Teremone?“

„Šta ću?“

„Mislim, kada se malo odmoriš.“

„Nisam mnogo o tome razmišljao. Zašto?“

„Altinola zanima da li planiraš da se pridružiš Vatrogasnoj Patroli“, odvrati ona.

„Je li to poziv?“

„Voljan je da te primi. Potrebni su mu ljudi poput tebe, strogi, sposobni da iziđu nakraj s ljudima.“

„Da“, primeti Teremon. „Bio bih ovde od koristi, zar ne?“

„Međutim, želi odmah nešto da raščisti. U Patroli ima mesta samo za jednog šefa, a to je Altinol. Ako mu se pridružiš, želi da ti od samog početka bude jasno da se sluša samo Altinol, i to bez pogovora. Nije siguran da umeš da primaš naređenja.“

„Ni sam nisam siguran koliko sam u tome dobar“, odvrati Teremon. „Ali jasno mi je Altinolovo stanovište.“

„Hočeš li se pridružiti? Znam da ima dosta problema oko cele organizacije Patrole. Ali oni su bar za red, a tako nešto nam je trenutno potrebno. Altinol možda jeste bahat, ali nije zao. Ubeđena sam u to. Jednostavno, smatra da je vreme takvo da zahteva stroge mere i odlučno vođstvo. A on je u stanju to da obezbedi.“

„Uopšte ne sumnjam da jeste.“

„Razmisli večeras“, reče Sifera. „Ako odlučiš da se pridružiš, razgovaraj sutra s njim. Budi otvoren. On će s tobom biti, u to se možeš pouzdati. Dokle god ne budeš predstavljao pretnju njegovom autoritetu, ubeđena sam da ti i on…“

„Ne“, iznenada reče Teremon.

„Šta ne?“

Izvesno vreme je ćutao. Na kraju reče: „Ne treba mi celo veče za razmišljanje. Već znam kako će glasiti moj odgovor.“

Sifera pogeda u njega, čekajući.

Teremon reče: „Ne želim da se nadmećem sa Altinolom. Znam kojoj vrsti ljudi pripada i sasvim sam siguran da ja sa takvim ljudima uopšte ne mogu da se složim. Takođe znam da je potrebno izvesno vreme imati nešto kao što je Vatrogasna Patrola, ali kasnije će to biti loše, a kada se oni jednom utvrde na položaju i institucionalizuju, teško je rešiti. Altinoli ovoga sveta ne odriću se moći sami od sebe. Mali diktatori to nikada ne čine. I ne želim da me celog života prati saznanje da sam mu ja pomogao da se popne na vrh. Ponovno uspostavljanje feudalnog sistema ne izgleda mi kao korisno rešenje problema s kojima smo trenutno suočeni. Znači, ništa od toga, Sifera. Ja neću nositi Altinolovu zelenu maramu oko vrata. Za mene ovde nema budućnosti.“

Sifera ga tiho upita: „Šta ćeš onda?“

„Širin mi je kazao da se u Amgando parku stvara prava provizorna vlada. Ljudi sa Univerziteta, možda neki iz stare vlade, predstavnici iz cele zemlje, svi se tamo okupljaju. Čim budem u stanju da putujem, krenuću za Amgando.“

Uporno ga je posmatrala. Ništa nije odgovorila.

Teremon duboko udahnu vazduh, a onda, posle jednog trenutka oklevanja, nastavi: „Pođi sa mnom u Amgando park, Sifera,“ Ispružio je šaku prema njoj, nežno dodavši: „Ostani večeras sa mnom, u ovoj jadnoj, maloj sobi. A ujutro ćemo zbrisati odavde i zajedno krenuti ka jugu. Ni ti ne prpadaš ovde ništa više od mene. A imamo mnogo veće izglede da stignemo do Amganda zajedno, nego kada bismo sami pokušali da krenemo na put.“

Sifera je i dalje ćutala. On nije povukao ruku.

„Pa? Šta kažeš?“

Teremon je posmatrao borbu suprotnih osećanja na njenom licu. Ipak se nije usudio da ih objašnjava.

Sifera se očigledno borila sa samom sobom. Ali onda, iznenada, borba se okončala.

„Da“, reče ona konačno. „Dobro. Učinimo to, Teremone.“

I krenu ka njemu. I prihvati njegovu ispruženu ruku. I ugasi sijalicu koja se ljuljala iznad njihovih glava, mada je blaga svetlost božanske svetiljke pored kreveta ostala upaljena.

38.

„Znaš li kako se zove ovo naselje?“ upita Sifera. Zurila je tupo i zbunjeo u ugljenisani i sablasni predeo razrušenih kuća i napuštenih vozila u koji su ulazili. Nešto pre podneva, trećeg dana po njihovom bekstvu iz Skloništa. Nepoštedna svetlost Onosa nemilosrdno je osvetljavala svaki pocrneli zid, svaki uzdrmani prozor.

Teremon odmahnu glavom. „Nekako glupo, možeš biti ubeđena u to. Zlatna polja, ili Imanje Saro, ili tako nekako. Ali sada više nije važno kako se zvalo. Ovo više nije naselje. Ovo je nekada bilo pravo naselje, Sifera, ali danas je to arheologija. Jedno od izgubljenih predgrađa Saroa.“

Stigli su do tačke koja je bila prilično udaljena od šume, gotovo na ivici predgrađa koja su sačinjavala južne delove Saroa. Iza njih nalazili su se poljoprivredna zona, mali gradovi i, negde u daljini… nezamislivo daleko… njihovo odredište: nacionalni park Amgando.

Da bi stigli na drugi kraj šume bila su im potrebna dva dana. Prvo veče spavali su u Teremonovom starom staništu, a drugo u grmlju na pola padine koja je vodila do Tačke Onosa. Za sve to vreme ništa nije ukazivalo na to da im je Vatrogasna Patrola na tragu. Altinol očigledno nije ni pokušao da ih progoni, iako su sa sobom poneli oružje i dva velika ranca sa zalihama. Sifera je bila sigurna da su sada već bili van njegovog domašaja.

Ona upita: „Veliki južni auto-put trebalo bi da je negde ovde, je li tako?“

„Još jedno dve do tri milje. Ako budemo imali sreće, nikakva vatra nam se neće isprečiti na putu.“

„Imaćemo sreće. Možeš s tim računati.“

On se nasmeja. „Uvek si optimista, a?“

„Ne košta te ništa više nego da budeš pesimista“, odvrati ona. „Bilo kako bilo, probićemo se.“

„Tako je. Ovako ili onako.“

Polako su napredovali. Teremon se izgleda dosta brzo opravljao od batina koje je dobio u šumi i od nekoliko dana pravog gladovanja. Zadivljujuće se brzo oporavljao. Iako je bila snažna, Sifera je morala dosta da se trudi da ne zaostane.

Takođe se mnogo trudila da stalno bude dobre volje. Od trenutka kada su krenuli, sve vreme je bila naizgled puna nade, samouverena, uvek sigurna da će bezbedno stići do Amganda i da će tamo naći ljude slične njima koji su se već ozbiljno dali na obnavljanje sveta.

Ali u sebi Sifera nije bila baš toliko sigurna u sve to. Što su ona i Termeon dalje odmicali u ova nekada tako prijatna predgrađa, to joj je bilo teže da potisne užas, šok, očajanje, osećanje potpunog poraza.

Bio je to košmarni svet.

Nikako se nije mogla izbeći sveobuhvatnost tog košmara. Kudagod da se okreneš, vidiš samo razaranje.

Gledaj! — pomisli ona. Samo gledaj! Očaj… ožiljci… srušene zgrad, zidovi koje je već napao prvi korov i koje su već naselili prvi gušteri. Posvuda znaci one užasne Noći kada su bogovi ponovo prokleli svet. Odvratan kiseli miris crnog dima koji se dizao iz ostataka vatri što su ih nedavne kiše ugasile… i onaj drugi dim, beo i prodoran, koji se uvijajući uzdizao iz podruma što su još tinjali… mrlje po svemu i svuda… tela na ulicama, skvrčena u konačnoj agoniji… ludački pogled u očima nekolicine živih bića koja su tavorila i pokatkad provirivala iz ostataka svojih domova…

Nestalo je sve slave. Sve veličine. Sve je bilo u ruševinama, sve… kao da se okean uzdigao, pomisli ona, i sva dostignuća odneo u zaborav.

Siferi ruševine nisu bile strane. Ceo profesionalni život provela je kopajući po njima. Međutim, ruševine koje je ona iskopavala bile su drevne, vreme je ublažilo neposredne posledice razaranja, tako da su ostaci bili tajanstveni i romantični. Međutim, ono što je sada gledala bilo je suviše novo, suviše bolno i nimalo romantično. Bila je u stanju da se dosta spremno nagodi sa padom izgubljenih civilizacija prošlosti: one nisu uticale na njena osećanja. Ali sada je njena vlastita epoha zbrisana i bačena na otpad istorije, a s tim se čovek teško mirio.

Zašto se to dogodilo? — upitala se. Zašto? Zašto? Zašto?

Zar smo bili tako zli? Zar smo toliko zastranili sa staze bogova da nas je trebalo kazniti na ovakav način?

Ne.

Ne!

Bogovi ne postoje; kao ni kazna.

Bar u to je Sifera još bila sigurna. Uopšte nije sumnjala da je to delo slepe sudbine, posledica bezličnog kretanja neživih i ravnodušnih svetova i sunaca, koja se približavaju jedna drugima svakih dve hljade godina sasvim bezosećajno i slučajno.

To je bilo sve. Nesrećan slučaj.

Nesrećni slučaj koji je Kalgaš bio primoran da podnosi tokom svoje istorije.

S vremena na vreme Zvezde bi se pojavile u svoj svojoj zastrašujućoj veličajnosti; i u očajničkoj agoniji, izazvanoj užasom, čovek bi nesvesno udario po vlastitim delima. Tama bi ga odvukla u ludilo; divlja svetlost Zvezda odvukla bi ga u ludilo. Bio je to ciklus bez kraja. Pepeo Tomboa pričao je celu priču. I Tombo se ponovio. Upravo onako kao što je Teremon kazao: Ovo mesto je sada arheološko nalazište. Tačno.

Sveta koji su znali više nije bilo. Ali mi smo još ovde, pomisli ona.

Šta da preduzmemo? Šta da preduzmemo?

Jedina uteha koju je nalazila u ovoj pustoši bilo je sećanje na prvo veče sa Teremonom, u Skloništu: desilo se iznenada, neočekivano, bilo je tako divno. Stalno se u sećanju vraćala na to. Njegov neobično stidljiv osmeh kada ju je pitao da ostane s njim… bez ikakvih lukavih zavodničkih trikova! Pogled njegovih očiju. Njegove ruke na njenoj koži… njegov zagrljaj, njegov dah koji se mešao s njenim…

Koliko je prošlo od kada nije bila sa muškarcem! Gotovo je zaboravila kako to izgleda… gotovo. Ranije bi je uvek prožimao neprijatni osećaj da greši, da skreće sa pravoga puta, da se upušta u nešto u šta ne bi trebalo. Sa Teremonom nije bilo tako: jednostavno su nestale sve prepreke, pretvaranja i strahovi, i konačno je osetila zadovoljstvo, želju da se prepusti, da u ovom raskomadanom i izmučenom svetu više ne bude sama, da mora sklopiti savez i da je Teremon, pošten i otvoren, pa čak i pomalo nepristojan, snažan, odlučan i pouzdan, predstavljao saveznika kakav joj je bio potreban i kakvog je želela.

I tako se konačno predala, bez oklevanja i bez žaljenja. Kakva ironija, pomisli ona. Trebalo je da dođe do smaka sveta, pa da se ona zaljubi! Bar je sada to imala. Sve drugo moglo je biti izgubljeno; ali bar je to imala.

„Pogledaj“, reče ona pokazujući rukom. „Znak za auto-put.“

Bila je to zelena metalna ploča, koja je visila pod neverovatnim uglom na jednoj banderi i čija je površina bila umazana crnim mrljama. Na tri-četiri mesta videle su se rupe, verovatno od metaka. Svetložuta slova, međutim, još su bila prilično čitljiva: VELIKI JUŽNI AUTOPUT, kao i strelica koja je pokazivala da treba samo da nastave pravo.

„Odavde nema više od milju-dve“, reče Teremon. „Trebalo bi da stignemo do njega…“

Odjednom se začu neko prodorno zviždanje posle koga usledi oštar udarac, koji nastavi zaglušujuće da odzvanja. Sifera zapuši uši. Trenutak kasnije osetila je kako ju je Teremon uhvatio pod ruku i stao da vuče prema tlu.

„Lezi!“ prošaputa on oštro. „Neko puca!“

„Ko? Gde?“

Pištolj na iglu bio mu je u ruci. I ona izvuče svoj. Podigavši pogled, videla je da je metak pogodio saobraćajni znak: sada je na njemu bila još jedna rupa između prve dve reči, koja je uništila nekoliko slova.

Teremon se pognuo i hitro uputio prema ivici najbliže zgrade. Sifera ga je sledila, sa osećanjem da je nekome na nišanu. Ovo je bilo gore nego da stoji naga pred Altinolom i Vatrogasnom Patrolom: hiljadu puta gore. Naredni pucanj mogao je da usledi svakog časa, iz bilo kog pravca, a ona nije imala načina da se zaštiti. Čak i kad je zavila za ugao zgrade i sklupčala se pored Teremona u prolazu, teško dišući, dok joj je srce ludački lupalo, uopšte se nije osećala bezbedno.

On klimnu prema nizu spaljenih kuća sa druge strane ulice. Dve-tri bile su nedirnute, tamo niže kod naspramnog ugla; primetila je prljava lica u senci koja su zurila kroz prozor na spratu najudaljenije kuće.

„Tamo su unutra. Kladim se da su uljezi. Ludaci.“

„Vidim ih.“

„Ne plaše se naših marama Vatrogasne Patrole. Možda ovde, van grada, ni ne znaju za Patrolu. Ili možda pucaju u nas baš zato što ih nosimo.“

„Misliš?“

„Sve je moguće.“ Teremon ode malo napred. „Pitam se samo da li stvarno pokušavaju da nas pogode, ali su strašno loši strelci, ili smao pokušavaju da nas uplaše? Ako su pokušali da nas uplaše, ali su uspeli samo da pogode znak za auto-put, onda bismo mogli da probamo da umaknemo. Ali ako je ovo bilo samo upozorenje…“

„Podozrevam da je posredi bilo upravo to. Malo je verovatno da bi hitac koji nas je promašio pogodio baš znak. Suviše precizno.“

„Verovatno je tako“, odvrati Teremon. On se namršti. „Mislim da ću im staviti do znanja da smo naoružani. Tek da ih obeshrabrim kako ne bi poslali izviđače da nam se prišunjaju oko jedne od ovih kuća i zađu nam s leđa.

On spusti pogled na pištolj i podesi otvor na široki snop i maksimalnu daljinu. Zatim ga podiže i samo jednom opali. Strela crvene svetlosti zapišta kroz vazduh i udri o tle ispred same zgrade na čijem prozoru su se lica pojavila. Na travnjaku ostade ugljenisana mrlja iz koje su se dizali vijugavi pramenovi dima.

Sifera upita: „Mislš li da su oni to videli?“

„Osim ako nisu toliko zabrazdili da više ne mogu ni na šta da obrate pažnju. Mislim da su videli. I da im se nije mnogo dopalo.“

Lica su se vratila na prozor.

„Ne diži glavu“, upozori je Teremon. „Imaju neku vrstu puške za lov na krupnu divljač. Vidim joj otvor cevi.“

Prolomio se još jedan zavijajući zvuk i začuo silan udarac.

Znak za auto-put se zaljuljao i pao.

„Možda su ludi“, primeti Sifera, „ali prilično dobro gađaju.“

„Suviše dobro. Samo su se poigravali s nama sa onim prvim hicem. Ismevali nas. Poručuju nam da će nas razneti ako promolimo nos. Saterali su nas u ćorsokak i uživaju u tome.

„Možemo li umaći ovim prolazom?“

„Na suprotnom kraju je sam šut. I uljezi koji nas čekaju, koliko znamo.“

„Pa šta ćemo onda?“

„Zapalićemo kuću“, odvrati Teremon. „Spaliti ih. I ubiti ih ako su dovoljno ludi da se predaju.“

Oči joj se razrogačiše. „Da ih ubijemo?“

„Ako ne budemo imali drugog izbora, da; da, uradiću to. Želiš li da stigneš do Amganda, ili ti se više dopada da ostatak života provedeš skrivajući se u ovom prolazu?“

„Ali ne možeš tek tako ubiti ljude, čak iako si… čak iako su…“

Glas joj zamre. Nije znala šta pokušava da kaže.

„Čak iako pokušavaju da te ubiju, Sifera? Čak iako smatraju zabavnim da ti pucaju iznad glave?“

Ništa nije odgovorila. Razmišljala je o tome kako počinje da shvata zakone čudovišnog novog sveta koji je nastao one večeri kada je došlo do Pomračenja; međutim, postala je na kraju svesna da ništa, baš ništa, ne razume.

Teremon je ponovo otpuzao nekoliko metara prema ulici i uperio pištolj.

Usijana strela svetlosti pogodi belo pročelje zgrade malo dalje u ulici. Istog časa drvo poče da crni i stadoše da iskaču plamičci. Nanišao je ponovo u pročelje zgrade, zastao na trenutak, opalio opet i prešao istim tragom.

„Daj mi tvoj pištolj“, reče on. „Moj se pregrejao.“

Dodala mu je oružje. Podesio ga je i opalio po treći put. Sada je već ceo prednji zid kuće bio u plamenu. Teremon je sekao kroz njega, usmeravajući zrak prema unutrašnjosti zgrade.

Ne tako davno, pomisli Sifera, ta bela kuća je nekom pripadala. U njoj su živeli neki ljudi, neka porodica, ponosili se svojom kućom, svoji susedstvom… uređivali travnjak, zalivali biljke, igrali se sa kućnim ljubimcima, priređivali večere za prijatelje, sedeli na paciju, pijuckali piće i posmatrali sunca kako se kreću po večernjem nebu. Sada više ništa od toga nije imalo značaja. Sada je Teremon ležao potrbuške u prolazu, posutom pepelom i šutom, uspešno i sistematski podmećući požar u tu zgradu. Jer to je bio jedini način da on i ona bezbedno umaknu iz ove ulice i nastave ka parku Amgando.

Da, ovo je košmarni svet.

Stub dima počeo je da se diže iz unutrašnjosti kuće. Cela leva strana pročelja bila je u plamenu.

Ljudi su skakali kroz prozore na drugom spratu.

Troje, četvoro, petoro, davili su se, borili da dođu do vazduha. Dve žene, tri muškarca. Doskočili su na travnjak i ostali tamo da leže izvesno vreme kao ošamućeni. Odeća im je bila u dronjcima i prljava, kosa neočešljana. Ludaci. Pre Spuštanja Noći oni su bili nešto drugo, ali sada su jednostavno pripadali nepreglednoj hordi skitnica razrogačenih očiju i divljeg izgleda, otkačenih umova, možda zauvek, usled iznenadnog, zaprepašćujućeg bleska omamljujuće svetlosti kojom su Zvezde napale njihova nepripremljena čula.

„Ustajte!“ doviknu im Teremon. „Ruke uvis! Smesta! Hajde, dižte se!“ On iziđe, tako da su ga sada mogli videti sa oba pištolja u ruci. Sifera mu se pridruži. Kuća je sada bila obavijena teškim dimom, a unutar tog tamnog ogrtača uvis su plazili veliki, zastrašujući plamenovi po celoj zgradi, blešteći poput skarletnih zastava.

Da li je unutra još bilo ljudi? Ko je to mogao znati? Zar je bilo važno?

„Poređajte se!“ naredi Teremon. „Tako! Nalevo!“ Nastala je pometnja. Jedan muškarac je bio nešto sporiji i Teremon uputi jedan igličasti snop pored njegovog obraza kako bi ga podstakao na saradnju. „Počnite da trčite, smesta. Niz ulicu! Brže! Brže!“

Jedna strana kuće se urušila uz užasnu tutnjavu; pojavile su se sobe, ormani, nameštaj, sada je ličila na prepolovljenu kuću za lutke. Sve je bilo u plamenu. Uljezi su sada već bili gotovo na uglu. Teremon je i dalje vikao za njima, terajući ih da žure, upućujući im pokoji igličasti snop za petama.

A onda se okrenuo ka Siferi. „U redu. Gubimo se odavde!“

Gurnuli su pištolje u futrole i potrčali u suprotnom smeru, prema velikom južnom auto-putu.

„Šta da su izišli pucajući?“ upitala ga je kasnije Sifera, kada su pred sobom ugledali ulaz na auto-put, idući kroz polja koja su vodila ka njemu. „Da li bi ih stvarno pobio, Teremone?“

Zagledao se u nju prodorno i strogo. „Ako bi to bio jedini način da se izvučemo iz onog prolaza? Mislio sam da sam ti na to pitanje već odgovorio. Razume se da bih. Šta bi mi drugo preostalo? Šta bih drugo mogao da učinim?“

„Pretpostavljam ništa“, reče Sifera, jedva čujno.

Pred očima je još videla kuću u plamenu. Kao i prizor onih odrpanih, prljavih ljudi, kako trče niz ulicu.

Ali oni su prvi zapucali, podseti ona samu sebe. Oni su izazvali gužvu. Niko nije mogao reći dokle su bili spremni da idu, da Teremonu nije palo na pamet da zapali kuću.

Kuća… nečija kuća…

Ničija kuća, ispravi se ona.

„Eno ga“, reče Teremon. „Veliki južni auto-put. Do Amganda bi nam trebalo pet časova lake, ugodne vožnje. Mogli bismo stići na večeru.“

„Kada bismo samo imali nešto u čemu bismo mogli da se povezemo“, reče Sifera.

„Kada bismo“, ponovi on.

39.

Čak i pored svega što je video na putu dovde, Teremon nije bio pripravan na izgled velikog južnog auto-puta. Ni najcrnja noćna mora nekog saobraćajnog inženjera ne bi bila u toj meri rđava.

Dok su prolazili kroz južna predgrađa, Teremon i Sifera su nailazili na napuštena vozila po ulicama. Nema sumnje da su mnogi vozači, podlegavši panici kada su se Zvezde pojavile, zaustavili kola i pobegli peške, u nadi da će naći neko mesto da se sakriju od užasnog, neverovatnog sjaja koji ih je odjednom zablesnuo s neba.

Međutim, napuštena kola koja su zakrčivala ulice mirnih stambenih oblasti grada bila su raštrkana, nasumce ostavljana, tu i tamo na prilično velikim udaljenostima. U tim delovima grada mora da je saobraćaj bio veoma slab u trenutku Pomračenja, pošto je do njega došlo po završetku redovnog radnog dana.

Međutim, veliki južni auto-put… zakrčen kasnim međugradskim putnicima… mora da je postao prava luda kuća u trenutku kada je nesreća pogodila svet.

„Pogledaj ti ovo“, prošaputa Teremon, zaprepašćeno. „Pogledaj ovo, molim te, Sifera!“

Ona zavrte glavom u neverici. „Neverovatno. Neverovatno.“

Kola je bilo posvuda… obrazovala su nepreglednu masu vozila, bila su nagomilana posvuda u neverovatnom haosu, po dvoja, troja na hrpi. Široki put bio je gotovo potpuno blokiran njima, pregrađen nesavladivim zidom slupanih vozila. Bila su okrenuta u svim pravcima. Neka su stajala naopačke. Od mnogih je ostao samo pocrneli kostur. Sjajne barice prosutog goriva sijale su poput kristalnih jezera. Tragovi staklenog praha davali su putu zlokoban sjaj.

Mrtva kola. I mrtvi vozači.

Bio je to najsablasniji prizor na koji su do sada naišli. Pred njima se pružala nepregledna vojska mrtvaca. Tela presamićena preko kontrolnih uređaja, tela uklještena između sudarenih vozila, tela zakovana ispod točkova kola. I gomila tela jednostavno raštrkanih poput odbačenih lutaka duž puta, ukočenih udova, u grotesknim položajima koje donosi smrt.

Sifera reče: „Neki vozači su najverovatnije odmah stali kada su se pojavile Zvezde. Međutim, drugi su dali gas, u želji da siđu sa auto-puta i nastave kući, tako da su naleteli na ona vozila koja su se zaustavila. Bilo je verovatno i ljudi koji su bili toliko ošamućeni da su potpuno zaboravili da voze… pogledaj, oni tamo su sleteli s puta, a ovaj ovde mora da se okrenuo i pokušao da vozi između vozila koja su mu dolazila u susret…“

Teremon se strese. „Gadan, neviđen lančani sudar. Kola su nadirala sa svih strana i sudarala se. Okrtala, prevrtala, prelazila u trake za suprotni smer. Ljudi su izlazili, trčali, tražili zaklon i naletali na kola koja su pristizala. Sve je izmaklo kontroli na pedeset različitih načina.“

Gorko se nasmejao.

Sifera ga iznenađeno upita: „Šta nalaziš smešno u svemu ovome, Teremone?“

„Smejem se svojoj gluposti. Znaš li, Sifera, pre jedno pola sata, palo mi je na pamet nešto odista ludo; pomislio sam, dok smo se približavali auto-putu, da ćemo jednostavno moći da sednemo u nečija napuštena kola, puna goriva i spremna da krenu, i da ćemo se lepo odvesti do Amganda? Jednostavno tako, da lakše ne može biti. Nije mi uopšte palo na pamet da će put biti potpuno blokiran… da nećemo moći, čak iako budemo imali toliko sreće da pronađemo kola koja ćemo moći da upotrebimo, da pređemo više od pedeset stopa…“

„Biće pravi problem čak i da samo hodamo putem, pošto je u ovakvom stanju.“

„Da. Ali moraćemo.“

Smrknuto krenuše na svoj dugi put prema jugu.

Pod toplim ranopopodnevnim Onosovim sjajem stadoše da se probijaju kroz pokolj na auto-putu, preskaćući preko izuvijanih i slupanih olupina automobila, trudeći se iz petnih žila da ne obraćaju pažnju na ugljenisana i unakažena tela, osušene bare krvi, sav taj užas.

Teremon oseti da je gotovo istog časa postao potpuno ravnodušan prema svemu tome. Možda je to predstavljalo još veći užas. Ali posle kraćeg vremena jednostavno je prestao da primećuje krv, staklasti pogled leševa, nepreglednost te nesreće koja se ovde dogodila. Penjanje preko visokih gomila razlupanih automobila, provlačenje između opasnih komada nazubljenog metala koji štrči bilo je tako naporno da je iziskivalo njegovu punu pažnju, tako da je brzo prestao da obraća pažnju na žrtve rasula. Znao je da nema smisla tražiti preživele. Svako ko je ovde zaglavio posle toliko dana je već sigurno bio mrtav.

Izgleda da se i Sifera brzo prilagodila ovom košmarnom prizoru u koji se pretvorio veliki južni auto-put. Jedva progovarajući s vremena na vreme, probijala se između prepreka zajedno s njim, pokatkad zastavši da pokaže prstom prema čistini između krša i loma, a katkad se spuštajući na šake i kolena kako bi se puzeći provukla ispod kakvog komada zgužvanog metala.

Oni su bili praktično jedini živi ljudi koji su koristili auto-put. S vremena na vreme ugledali bi načas nekoga ko je išao pešice prema jugu daleko ispred njih, ili pak dolazio sa juga, i išao prema Sarou, gde se auto-put završavao, ali nijednom se ni sa kim nisu sreli. Ostali putnici-pešaci žurno bi se sklonili s vidika i izgubili među olupinama, ili bi, ako su bili ispred njih, panično ubrzali, što je značilo da se strašno plaše, i brzo bi nestali u daljini.

Čega li se plaše? — pitao se Teremon. Da ćemo ih napasti? Da li ovih dana svi sve napadaju?

Jednom, na otprilike sat od njihove polazne tačke, ugledali su jednog blatnjavog čoveka koji je išao od kola do kola, zavlačio šaku u džepove mrtvih i pljačkao ih. Preko ramena je nosio veliku vreću sa plenom, pod čijom težinom je posrtao.

Teremon ljutito opsova i izvuče pištol na iglu.

„Pogledaj tog prljavog lešinara! Pogledaj ga samo!“

„Nemoj, Teremone!“

Sifera mu skrenu ruku upravo u trenutku kada je ispalio snop prema pljačkašu. Pogodio je obližnja kola i na trenutak prouzrokovao bleštavo rasprskavanje odražene energije.

„Zašto si to uradila?“ upita Teremon. „Samo sam hteo da ga zaplašim.“

„Mislila sam… da hoćeš…“

Teremon natmureno odmahnu glavom. „Ne“, reče on. „Za sada još ne. Vidi ga kako beži!“

Kada je čuo pucanj, pljačkaš se okrenuo i zabuljio u Teremona i Siferu krajnje zaprepašćeno. Pogled mu je bio prazan; iz ugla usana cedila mu se pljuvačka. Dugo je ostao da zuri u njih. A onda je ispustio vreću sa plenom i dao se u divlji, očajnički beg preko krovova automobila, tako da se ubrzo izgubio iz vida.

Nastavili su dalje.

Napredovali su sporo i teško. Znaci pored puta koji su se izidzali visoko na sjajnim stubovima izrugivali su se njihovom mukotrpnom napredovanju obaveštavajući ih koliku malu razdaljinu su uspeli da pređu od početka auto-puta. Do zalaska Onosa prevalili su svega milju i po.

„Ovim tempom“, primeti smrknuto Teremon, „biće nam potrebno skoro godinu dana da stignemo do Amganda.“

„Kretaćemo se brže kada se malo uhodamo“, odvrati Sifera, mada ni ona baš nije bila ubeđena u to.

Kada bi samo postojala kakva ulica uporedna sa auto-putem, umesto što moraju da idu samim putem, sve bi bilo mnogo jednostavnije. Međutim, to je bilo nemoguće. Veći deo velikog južnog auto-puta bio je izdignut, protezao se na visokim stubovima iznad pošumljenih delova, močvarnih oblasti i povremenih industrijskih zona. Na nekim mestima je auto-put postajao most preko dugačkih razjapljenih otvora nastalih miniranjem, ili iznad jezera i potoka. Najveći deo razdaljine moraće da se drže te nekadašnje centralne saobraćajnice, iako je strašno teško bilo zaobilaziti nepreglednu zbrku olupina.

Držali su se ivice puta koliko su god mogli, jer je tamo bila manja gustina slupanih kola. Kada bi pogledali preko ivice u oblasti ispod njih, videli bi posvuda znake koji su govorili da se haos nastavlja.

Spaljene kuće. Vatre koje su besnele i posle ovoliko vremena i protezale se do obzorja. Povremene male bande bespomoćnih izbeglica, koje su izgledale zapanjene i ošamućene, probijale su se pometeno kroz ulice zagušene šutom, upustivši se u neku beznadežnu, očajničku seobu. Ponekad su viđali veće skupine, od po hiljadu i više ljudi, kako kampuju na nekoj čistini; očajnički sklupčani, paralisanih pogleda, jedva da u se pomerali, poljuljane volje i snage.

Sifera pokaza prema spaljenoj crkvi na prevoju nekog brda nasuprot auto-putu. Jedna mala skupina odrpanaca razmilela se preko prevaljenih zidova, zavlačeći u preostale blokove sivog kamena kuke, odvaljujući ih i bacajući u dvorište.

„Izgleda da je ruše“, primeti ona. „Zašto bi to činili?“

Teremon odvrati: „Zato što mrze bogove. Krive ih za sve što se dogodilo. Znaš Panteon, veliku Katedralu Svih Bogova na samoj ivici šume sa čuvenim Tamilandijevim muralima? Video sam ga nekoliko dana po Spuštanju Noći. Spaljen je… ostao je samo krš, sve je uništeno; iz gomile cigli štrčao je jedan napola svestan sveštenik. Sada mi je jasno da hram nije slučajno spaljen. Taj požar je namerno podmetnut. A sveštenik… jedan ludak ga je ubio na moje oči, a ja sam mislio da je to učinio kako bi mu ukrao halju. Možda i nije. Možda je to učinio iz čiste mržnje.“

„Ali sveštenici nisu izazvali…“

„Zar si već zaboravila Apostole? Mondior nam je mesecima govorio kako je ono što će nam se dogoditi osveta bogova. Sveštenici su glasnici bogova, je li tako, Sifera? Ako nas navedu na zlo tako da moramo biti na ovaj način kažnjeni, onda sami ti sveštenici moraju biti odgovorni za pojavljivanje Zvezda. Ili bi bar neki ljudi tako mislili.“

„Apostoli!“ mračno ponovi Sifera. „Volela bih da mogu da ih zaboravim. Šta misliš da sada rade?“

„Pretpostavljam da su kroz Pomračenje prošli živi i zdravi u svojoj kuli.“

„Da. Noć na njih sigurno nije ostavila veće posledice, jer su bili dobro pripremljeni za nju. Šta je ono Altinol kazao? Da već stvaraju vladu u severnom delu Saroa?“

Teremon je smrknuto posmatrao raščerupanu crkvu s druge strane puta. Bezizražajnim glasom reče: „Mogu zamisliti kakva će to vlada biti. Vrlina po dekretu. Mondior će svakog Dana Onosa izdavati nove moralne zapovesti. Zakonom će biti zabranjena sva zadovoljstva. Svake nedelje javna smaknuća grešnika.“ On pljunu u vetar. „Tame mu! Kada samo pomislim da mi je one večeri Folimun bio nadohvat ruke i da sam ga pustio, a mogao sam ga sasvim lako udaviti…“

„Teremone!“

„Znam. Kakva korist od toga? Jedan apostol manje ili više? Neka živi. Neka uspostave svoju vladu i neka narede svakom ko je te zle sreće da živi severno od Saroa šta da radi i šta da misli. Šta nas to briga? Mi idemo na jug, je li tako? Ono što Apostoli rade ne utiče na nas. Oni će biti samo jedna od pedeset takmačkih vlada koje će se prepirati, kada se stvari najzad malo slegnu. Možda čak jedna od pet hiljada. Svaka oblast imaće vlastitog diktatora, vlastitog cara.“ Teremonov glas se iznenada smrknu. „Oh, Sifera, Sifera…“

Ona uze njegovu šaku u svoju. Tiho reče: „Ponovo kriviš sebe, je li tako?“

„Otkud znaš?“

„Kada se preradiš… Teremone, ponavljam ti da nisi ni za šta kriv! Sve bi se ovo dogodilo bez obzira na to šta si ti pisao u novinama, zar ne shvataš? Jedan čovek sam samcit ništa nije mogao da izmeni. Ovo je nešto kroz šta je svet predodređen da prolazi, nešto što se nije moglo sprečiti, nešto…“

„Predodređen?“ ponovi on oštro. „Čudno da ti upotrebiš jednu takvu reč! Misliš na osvetu bogova?“

„Nisam uopšte pomenula bogove. Samo sam htela da kažem da je bilo predodređeno da Kalgaš Dva naiđe, ali to nije voja Božja već astronomski zakon, tako da je moralo doći do pomračenja, Spuštanja Noći, pojave Zvezda…“

„Da“, složi se odsutno Teremon. „Pretpostavljam da je tako.“

Nastavili su dalje, delom puta na kome se zaustavilo svega nekoliko kola. Onos je bio na zalasku, a na nebu su se pojavila večernja sunca, Sita, Tano i Dovim. Sa zapada je duvao ledeni vetar. Teremon oseti glad. Celog dana nisu zastali da bi jeli. Sada su se zaustavili, ulogorili između dvoja slupanih kola i raspakovali nešto suve hrane koju su poneli iz Skloništa.

Međutim, iako je bio gladan, nije imao apetita, pa je morao na silu da pojede ceo obrok. Iz okolnih kola zurila su u njega ukrućena lica leševa. Dok se kretao bio je u stanju da ih prenebregava; ali sada, sedeći ovde na nekadašnjem najboljem putu u provinciji Saro, nije mogao da izbriše njihovu sliku iz uma. U pojedinim trenucima je osećao kao da ih je sve on sam ubio.

Napravili su krevet od jastuka sa sedišta izbačenih iz slupanih automobila i priljubili se jedno uz drugo, tonući povremeno u nemiran san; ništa im ne bi bilo lošije ni da su pokušali da spavaju na samom tvrdom betonskom putu.

Tokom večeri začuli su se krici, promukli smeh, udaljeni zvuci pesme. Teremon se jednom probudio i zagledao preko ivice izdignutog auto-puta; ugledao je logorske vatre u polju ispod njih, na možda dvadeset minuta hoda ka istoku. Zar niko više ne spava pod krovom? Ili je udar Zvezda izvršio sveopšte dejstvo, tako da je celokupno stanovništvo sveta napustilo kuće i domove, kako bi kampovalo na otvorenom isto onako kao on i Sifera, pod poznatom svetlošću večnih sunaca?

Negde pred zoru konačno je zadremao. Ali još nije ni utonuo u čvršći san kada je Onos izgrejao, ružičast, pa zlatan, na istoku, izvukavši ga iz iskidanih, užasnih snova.

Sifera je već bila budna. Lice joj je bilo bledo, a oči crvene i naduvene.

Uspeo je da se osmehne. „Izgledaš divno“, reče joj on.

„Oh, ovo nije ništa“, odvrati ona. „Trebalo je da me vidiš kako sam izgledala kada se dve nedelje nisam prala.“

„Mislio sam…“

„Znam šta si mislio“, prekide ga ona. „Bar mislim da znam.“

Toga dana prevalili su četiri milje, s teškom mukom, svaki korak je bio mučan.

„Potrebna nam je voda“, reče Sifera, kada je počeo popodnevni vetar. „Moraćemo da siđemo sa auto-puta na sledećoj izlaznoj rampi i pokušati da nađemo neki izvor.“

„Da“, složi se on.“ Pretpostavljam da ćemo morati.“

Teremonu se nije dopala ideja da napuste auto-put. Od samog početka putovanja auto-put je praktično bio samo njihov; na njemu je već počeo da se oseća kao kod kuće, na neki čudan način, među gomilama slupanih i uništenih vozila. Tamo dole, u otvorenim poljima po kojima su se kretale bande izbeglica… čudno, pomisli on, njih zovem izbeglicama, kao da sam ja na nekoj vrsti odmora… nisu mogli znati u kakvu se nevolju mogu uvaliti.

Međutim, Sifera je bila u pravu. Morali su da siđu i pronađu vodu. Zaliha koju su poneli sa sobom bila je pri kraju. Možda im je takođe bilo potrebno da izvesno vreme napuste ovaj paklenu, beskrajnu traku slupanih automobila i ukočenih, izbuljenih leševa pre nego što nastave putovanje prema Amgandu.

On pokaza na znak nedaleko ispred njih. „Još pola milje do narednog izlaska.“

„Trebalo bi do njega da stignemo za otprilike jedan sat.“

„Manje“, reče on. „Čini mi se da je put pred nama dosta čist. Sići ćemo sa auto-puta i obaviti ono što moramo, što brže budemo mogli, a onda će biti bolje da se vratimo ovamo gore na spavanje. Bolje je leći između dvoja kola gde te niko ne vidi, nego rizikovati u otvorenom polju.“

Sifera zaključi da to ima smisla. Pohitali su ovim prilično nezakrčenim delom auto-puta prema izlaznoj rampi, putujući brže nego na mnogim prethodnim deonicama. Veoma brzo stigli su do narednog znaka, koji ih je upozoravao da je do izlaska sa auto-puta ostalo još smao četvrt milje.

Ali onda je njihovo brzo napredovanje odjednom bilo prekinuto. Put je postao zakrčen tako velikom gomilom slupanih kola da se Teremon na trenutak uplašio da uopšte neće moći da se probiju.

Ovde mora da je došlo do odista čudovišnog niza sudara. Dogodilo se nešto strašno čak i u odnosu na ono kroz šta su on i Sifera već prošli. Izgleda da su se u sredini te gužve nalazila dva ogromna transportna kamiona, koja su se čeono sudarila tako da su sada ličila na dve razjarene zveri iz džungle; zatim su na njih, po svoj prilici, naletele desetine automobila, udarajući jedan u drugi, padajući na one poslednje u nizu, stvarajući džinovsku prepreku koja se protezala s jednog kraja puta na drugi, prelećući čak i na deo puta van traka. Zgužvana vrata i branici, oštri poput brijača, virili su posvuda, a ari polupanog stakla zloslutno su zveckali dok se vetar poigravao nad njima.

„Ovamo“, pozva je Teremon. „Mislim da vidim prolaz… ovamo gore kroz ovaj otvor, pa onda preko onog kamiona s leve strane… ne, ne. To neće moći, Moraćemo proći ispod…“

Sifera se popela do njega. On joj pokaza u čemu je problem… na suprotnoj strani ih je čekala gomila izvrnutih kola, koja su podsećala na polje usrpavnih noževa… i ona klimnu. I tako su krenuli ispod, lagano, bolno puzeći po prljavštini kroz razbijeno staklo i bare prosutog goriva. Na pola puta su zastali da se odmore pre no što su nastavili ka suprotnom kraju gomile.

Prvi je izišao Teremon.

„Sveti Bogovi!“ promrmlja on, zureći u neverici u prizor pred sobom. „A šta sad?“

Put je bio prohodan otprilike pedeset stopa iza velike mase olupina. Posle tog raskrčenog prostora preko auto-puta je ležala nova prepreka koja se prostirala sa jedne na drugu stranu. Ova je, međutim, namerno bila podignuta… sastojala se od gomile vrata i točkova, uredno poslaganih na putu do visine od nekih osam ili devet stopa.

Ispred te barikade Teremon je ugledao dvadesetak ljudi, koji su se ulogorili na samom putu. Toliko se usredsredio na prlazak kroz malopređašnji krš da ni na šta drugo nije obraćao pažnju, pa tako nije čuo nikakve zvuke koji su dopirali sa druge strane.

Sifera ispuza napolje i nađe se pored njega. Ču je kako je od iznenađenja i šoka uzdahnula.

„Drži ruku na pištolju“, tiho joj reče Teremon. „Ali nemoj ga izvlačiti i da ti ne pada na pamet da ga upotrebiš. Suviše ih je.“

Sada je već nekoliko stranaca naizgled nehajno krenulo prema njima, šestorica ili sedmorica mišićavih muškaraca. Teremon je nepomično stajao i posmatrao ih kako prilaze. Znao je da ne može izbeći ovaj susret… jer nije bilo nade da pobegnu kroz lavirint kao nož oštrih olupina kroz koje su se upravo provukli. On i Sifera bili su uhvaćeni u klopku na ovoj čistini između dve blokade na putu. Preostalo im je samo da sačekaju šta će se sledeće dogoditi i da se nadaju da ovi ljudi nisu sumanuti.

Jedan visoki muškarac opuštenih ramena i hladnog pogleda ne žureći priđe Teremonu i gotovo mu se unese u lice, pa reče: „Dobro, momče. Na ovoj stanici vrši se Pretres.“ Nekako čudno je naglasio reč pretres.

„Pretres?“ hladno ponovi Teremon. „A šta vi to tražite?“

„Ne pravi se pametan, ili ćeš poleteti naglavačke preko ivice. Prokleto dobro znaš šta mi tražimo. Ne pravi sam sebi neprilike.“

Zatim dade znak ostalima. Oni priđoše i počeše da opipavaju Teremonovu i Siferinu odeću. Teremon ljutito odgurnu šake koje su ga opipavale.

„Pustite nas da prođemo“, procedi on kroz zube.

„Niko ovuda ne može da prođe dok ga ne Pretražimo.“

„Po čijem ovlašćenju?“

„Mom ovlašćenju. Dozvolićeš nam ili ćemo te naterati?“

„Teremone…“ Sifera prošaputa zabrinuto.

On joj mahnu da se ne meša. Bes je ključao u njemu.

Razum mu je govorio da je glupo i pokušati da se odupre, da ih je previše, da visoki nije blefirao kada je kazao da će biti belaja ako ne dozvole da ih pretraže.

Ovi ljudi nisu baš ličili na bandite. Bilo je nečeg službenog u rečima visokoga, kao da je ovo bila neka vrsta granice, carinarnice, možda. Šta li su tražili? Hranu? Oružje? Hoće li ovi ljudi pokušati da im oduzmu pištolje na iglu? Bolje da im daju sve što su nosili, govorio je Teremon sam sebi, nego da ih uzalud ubiju zbog glupog junačenja i pokušaja da dokaže njihovo pravo na prolazak.

Ipak… ovakvo postupanje… ovako da ga nateraju da se potčini, na slobodnom, javnom auto-putu…

Uz to, nisu mogli da dozvole da im oduzmu pištolje na iglu, kao niti zalihu hrane. Još su imali da prepešače stotine milja do Amganda.

„Upozoravam vas“, poče visoki.

„I ja upozoravam vas. Dalje ruke od mene. Ja sam građanin Federalne Republike Saro, a ovaj put je i dalje otvoren za sve građane, bez obzira na to što se dogodilo. Ne podležem pod vašu vlast.“

„Zvuči kao kakav profesor“, reče jedan od ostalih, nasmejavši se. „Drži nam govor o svojim pravima.“

Visoki slegnu ramenima. „Već imamo jednog profesora. Drugi nam nije potreban. A sada je bilo dosta priče. Zgrabite ih i pretresite. Od glave do pete.“

„Pus-ti-te me…“

Nečija šaka zgrabi Teremona za ruku. On hitro podiše pesnicu i zari je u nečija rebra. Sve mu je ovo bilo veoma poznato: još jedna makljaža, još jedna tuča bila je pred njim. Ali ipak je čvrsto odlučio da se bori. Trenutak kasnije neko ga je pogodio u lice, a neko drugi ga ščepao za lakat i on ču kako Sifera viče u besu i strahu. Pokušao je da se oslobodi, ponovo je nekoga udaraio, sam primio udarac, sagnuo se, zamahnuo, primio oštar udarac u lice od koga mu je sve zabridelo…

„Hej, stanite malo!“ začu se jedan novi glas. „Stanite! Butela, sklanjaj se od tog čoveka! Fridnore! Talpine! Pustite ga!“

Poznati glas.

Ali čiji?

Pretraživači se povukoše. Zanoseći se malo i trudeći se da zadrži ravnotežu, Teremon podiže pogled prema pridošlici.

Cerio mu se jedan vitak, vižljasti muškarac inteligentnog izgleda, a sa prljavog lica gledale su ga prodorne bistre oči…

Neko koga je poznavao, da.

„Binaje!“

„Teremone! Sifera!“

40.

Sve se u trenu promenilo. Binaj povede Teremona i Siferu prema iznenađujuće udobnom malom gnezdu sa suprotne strane blokade: jastuci, zavese, niz limenki za koje se pokazalo da sadrže hranu. Tamo je ležala jedna vitka devojka, čija je leva noga bila u zavojima. Delovala je iscrpljeno i kao da je u groznici, ali im je ipak uputila jedan kratki, slabašan osmeh kada su ušli.

Binaj reče: „Sećaš se Raiste 717, zar ne, Teremone? Raista, ovo je Sifera 89 iz odeljenja za arheologiju. Pričao sam ti o njoj… o njenom otkriću da su i u dalekoj prošlosti gradovi goreli… Raista je moja družbenica po ugovoru“, obavesti on Siferu.

Teremon je sreo Raistu više puta za poslednjih nekoliko godina, koliko se družio sa Binajem. Ali to je bilo u jednom drugom vremenu, u svetu koji je sada bio mrtav, koji je nestao. Jedva ju je prepoznao. Sećao je se kao vitke žene prijatne spoljašnosti, koja je uvek bila doterana, uvek vedra i raspoložena. Ali sada… sada! Ova ispijena, krhka, oronula devojka… ovaj duh Raiste koju je poznavao, sa upalim očima i zamršenom kosom…!

Zar je zaista prošlo svega nekoliko nedelja od Spuštanja Noći? Iznenada mu se učinilo da su prošle već godine. Eoni… nekoliko geoloških epoha…

Binaj reče: „Imam malo rakije, Teremone.“

Teremon razrogači oči. „Ti to ozbiljno? Znaš li koliko je vremena prošlo od kada sam poslednji put popio čašicu? Kakva ironija, Binaje. Ti, trezvenjak koga sam morao da molim da proba Tano specijal… skrivaš ovde poslednju bocu rakije na svetu!“

„Sifera?“ ponudi je Binaj.

„Molim, malo.“

„Po malo ćemo svi i dobiti.“ On im nasu tri naprstka pića.

Teremon upita, pošto je piće počelo da ga greje: „Binaje, šta se to ovde dešava? Kakvo je to pretresanje?“

„Ne znate za pretrese?“

„Nikad čuli.“

„Gde ste vas dvoje bili od Spuštanja noći?“

„Uglavnom u šumi. Onda me je Sifera pronašla pošto su me isprebijali neki razbojnici i odvela me u univerzitetsko Sklonište gde sam ostao dok se nisam oporavio od onoga što su mi učinili. Poslednjih nekoliko dana idemo auto-putem, u nadi da ćemo stići do Amganda.“

„Znači, znate za Amgando?“

„Saznao sam od tebe, posredno“, odvrati Teremon. „U šumi sam naleteo na Širina. Bio je u Skloništu, kako se čini, neposredno po vašem odlasku, i našao je vašu poruku u kojoj pominješ Amgando. On je rekao meni, ja Siferi. Pa smo se zajedno tamo uputili.“

„Sa Širinom?“ upita Binaj. „Pa gde je on onda?“

„Nije sa nama. On i ja smo se rastali ima tome dosta dana… on je sam krenuo za Amgando, a ja sam ostao u Sarou da potražim Siferu. Ne znam šta se dogodilo s njim… Mogu li dobiti još malo te rakije, Binaje? Ako možeš da se odvojiš od nje. Počeo si da mi pričap o pretresu.“

Binaj je nasuo Teremonu još malo pića. Pogledao je Siferu koja odmahnu glavom.

A onda sa nelagodnošću primeti: „Ako je Širin putovao sam, verovatno je zapao u nevolju, i to veoma ozbiljnu nevolju. Sigurno nije ovuda prošao od kada sam ja ovde, a jedino se velikim južnim auto-putem može od Sara stići do Amganda. Moraćemo poslati izviđačku grupu da ga potraži. A što se tiče pretresa, to je jedna od novih stvarima kojima se ljudi bave. Ovo je službena stanica za pretres. Na početku svake provincije kroz koju prolazi veliki južni auto-put postoji po jedna.“

„Ali mi smo tek na nekoliko milja od Saroa“, primeti Teremon. „Ovo je još provincija Saro, Binaje.“

„Nije više. Sve pređašnje provincijske vlade su nestale. Ono što je preostalo od Saroa izdeljeno je… čujem da su Apostoli Plamena otkinuli za sebe jedan veliki komad, ceo naspramni deo grada, a oblast oko šume i Univerziteta je pod kontrolom nekog Altinola, koji predvodi kvazi-vojnu grupu koja sebe naziva Vatrogasnom Patrolom. Možda ste naleteli na njih.“

Sifera odvrati: „Bila sam oficir u Vatrogasnoj Patroli nekoliko dana. Ova zelena marama koju noim oko vrata je njihova službena oznaka.“

Binaj reče: „Onda znate šta se dogodio. Došlo je do cepkanja starog sistema… niklo je mnoštvo sitnih novih vlada kao pečurke posle kiše. Vi se sada nalazite u provinciji Restauracije. Ona se proteže odavde pa niz auto-put, nekih sedam milja. Kada stignete do naredne stanice za pretres, nalazićete se u provinciji Šest sunaca. Posle nje ide Zemlja Bogova, pa Dnevna svetlost, a posle nje… zaboravio sam. Ionako se menjaju svakih nekoliko dana, jer se ljudi sele s jednog mesta na dugo.“

„Šta je s tim pretresom?“ stade da ga požuruje Teremon.

„Nova paranoja. Svi se boje piromana. Znate ko su oni? Ludaci koji misle da je ono što se dogodilo za vreme Spuštanja Noći bilo strašno zabavno. Idu unaokolo i pale. Koliko sam čuo, samo je trećina Saroa izgorela za vreme pomračenja, usled paničnih pokušaja ljudi da oteraju Zvezde, ali je zato druga trećina uništena posle toga, iako su Zvezde već odavno nestale. Bolesnici, eto to su vam oni. I tako ljudi čiji su umovi manje-više neoštećeni… a među takvima se sada nalaziš, samo da znaš… pretražuju sve ne bi li pronašli neko sredstvo za podmetanje požara. Zabranjeno je posedovati šibice, ili mehaničke upaljače, pištolje na iglu, ili bilo šta drugo čime se može…“

„Ista stvar se događa i u predgrađima“, primeti Sifera. „Vatrogasna Patrola radi isto. Altinol i njegovi ljudi su sebe proglasili jedinima koji smeju da koriste vatru.“

„Napali su me u šumi dok sam pokušavao da skuvam ručak“, reče Teremon. „Pretpostavljam da su i oni pretresači. Pretukli bi me na smrt da Sifera i njena Patrola nisu naišli i spasli me u poslednjem trenutku, a otprilike isto to si ti učinio sada.“

„Pa“, odvrati Binaj, „ne znam na koga si naleteo u šumi. Ali pretres je ovde formalni obred koji se koristi u rešavanju istog problema. Upražnjava se svuda, svi sve pretražuju, niko nije pošteđen. Svi su sumnjivi: niko nije izuzetak. To ti je poput groznice… groznice straha. Samo male elitne jedinice, kao što je Altinolova Vatrogasna Patrola, smeju da nose sa sobom zapaljiva sredstva. Na svakoj granici morate predati svoje sredstvo za paljenje vatre onima koji su trenutno na vlasti. Takođe možete ostaviti te pištolje na iglu kod mene, Teremone. S njima nikada nećete stići do Amganda.“

„Nikada tamo nećemo stići bez njih“, odvrati Teremon.

Binaj slegnu ramenima. „Možda hoćete, možda nećete. Ali nećete moći da ih zadržite kada nastavite prema jugu. Mene neće biti na narednoj stanici za pretres da opozovem one koji budu želeli da te pretresu.“

Teremon porazmisli o tome.

„Kako si ih uopšte naterao da te slušaju?“ upita on. „Da nisi ti možda ovde zapovednik?“

Binaj odvrati uz smeh. „Zapovednik? Teško. Ali me poštuju. Ja sam, vidiš, njihov službeni profesor. Ima mesta gde preziru ljude sa Univerziteta, znaš li to? Ludaci ih ubijaju na licu mesta, jer misle da smo mi izazvali pomračenje i da se spremamo da izazovemo još jedno. Ali to ovde nije slučaj. Ovde me smatraju korisnim zbog moje inteligencije… u stanju sam da sastavim diplomatske poruke koje se upućuju u pokrajne provincije, imam ideje kako da pokvarene stvari ponovo prorade, mogu čak objasniti zašto se Tama neće vratiti i zašto niko više neće morati da gleda u Zvezde narednih dve hiljade godina. Vole to da slušaju, jer je utešno. I tako sam im se pridružio. Hrane nas i vode računa o Raisti, a ja mislim umesto njih. Lep simbiotski odnos.“

„Širin mi je kazao da si se uputio u Amgando“, reče Teremon.

„Jesam“, odvrati binaj. „Ti i ja bi trebalo tamo da se nalazimo. Međutim, Raista i ja smo naleteli na neke nevolje na putu. Kazao sam ti kako ludaci hvatju ljude sa Univerziteta i pokušavaju da ih ubiju? I nas je jedna skupina umalo uhvatila, dok smo išli na jug kroz predgrađa, prema auto-putu. Sve predele na južnoj strani šume sada naseljavaju podivljali uljezi.“

„Naleteli smo i mi na neke“, primeti Teremon.

„Onda znate. Nas su opkolili. Po samom načinu govora zaključili su da smo sigurno obrazovani, a onda me je neko prepoznao… prepoznao me je, Teremone, na osnovu slike u novinama, koja se pojavila uz jedan od tvojih članaka, u kojima je izišao intervju sa mnom o pomračenju! Kazao je da sam iz Opservatorije, da sam ja taj koji je naterao Zvezde da se pojave.“ Binaj se na trenutak izgubio u mislima. „Pretpostavljam da su nas dva minuta delila od toga da završimo na banderi. Ali onda je usledilo poslovično odvraćanje pažnje. Pojavila se još jedna banda… pretpostavljam da su to bili njihovi suparnici oko teritorije… počeli su da bacaju boce, dreče, zamahuju kuhinjskim noževima. Raisti i meni se ukazala prilika da zbrišemo. Ti ludaci su ti poput dece… ne mogu dugo da se bave jednom stvari. Međutim, dok smo se provlačili kroz neki uski prolaz između dve spaljene zgrade, Raista se posekla na slomljeno staklo. Kada smo dovde stigli auto-putem, rana se toliko inficirala da nije mogla da hoda.“

„Shvatam.“ Nije ni čudo što tako grozno izgleda.

„Srećom po nas, stražarima na granici provincije Restauracije bio je potreban profesor. Primili su nas. Ovde smo već sedam dana, možda i deset. Pretpostavljam da će Raista moći da putuje kroz nedelju dana ako sve bude dobro, ili verovatnije kroz dve. Onda ću naterati šefa ove provincije da nam ispiše pasoše koji će nam pomoći da bezbedno prođemo bar kroz nekoliko narednih povincija niz put, pa ćemo tako krenuti za Amgando. Pozivam vas da ostanete do tada sa nama, kako bismo svi zajedno mogli krenuti ka jugu, ako želite. Tako bi, razume se, bilo bezbednije. Potreban sam ti, Butela?“

Visoki muškarac koji je pokušao da pretraži Teremona na čistini provirio je iznad zavesa Binajevog malog skloništa. „Upravo je stigao glasnik, profesore. Doneo je neke novosti iz grada, preko Carske provincije. Ne možemo da se razaberemo šta piše.“

„Daj da pogledam“, reče Binaj, ispruživši šaku i prihvativši presavijeni komad hartije od čoveka. Zatim se obrati Teremonu: „Glasnici sve vreme putuju između raznih novih provincija. Carska se nalazi severno i istočno od auto-puta i proteže se do samog grada. Većina ovdašnjih pretresača nije baš umešna u čitanju. Izgleda da su im usled izloženosti Zvezdama ostali oštećeni centri za govor, ili nešto slično.“

Binaj ućuta i poče da čita poruku. Zatim se namršti, nabra čelo, napući usne, promrmlja nešto o rukopisu i pravopisu kojima su se služili posle Spuštanja Noći. Posle nekoliko trenutaka lice mu se smrknu.

„Blagi Bože!“ povika on. „Svih mu jada i nevolja…“

Šaka mu se tresla. Podigao je pogeld prema Teremonu, a oči su mu divlje sevale.

„Binaje! Šta se dogodilo?“

Binaj smrknuto odvrati: „Apostoli Plamena idu u ovom pravcu. Okupili su vojsku i spremaju se da krenu na Amgando, uz put čisteći sve nove male provincijske vlade koje su nikle duž auto-puta. A kada stignu do Amganda, uništiće upravno telo koje je tamo osnovano i proglasiće sebe jedinom legalnom vladajućom silom u Republici.“

Teremon oseti kako mu je Sifera zarila nokte u ruku. Okrenuo se da je pogleda i primetio užas na njenom licu. Znao je da je i na njegovom licu isti takav izraz.

„Dolaze… ovamo…“ ponovi on polako. „Vojska Apostola.“

„Teremone, Sifera… morate brzo odavde“, reče Binaj. „Smesta. Ako budete ovde kada stignu Apostoli, sve će biti izgubljeno.“

„Misliš da pođemo za Amgando?“ upita Teremon.

„Svakako. Ne smete oklevati više ni trenutka. Svi sa Univerziteta koji su bili u Skloništu sada su tamo, kao i ljudi sa drugih Univerziteta, obrazovani ljudi iz cele Republike. Ti i Sifera ih morate upozoriti da se brzo raštrkaju. Ako još budu u Amgandu kada Apostoli tamo stignu, Mondior će uspeti da proždere celo jezgro nejake buduće legitimne vlade koju će ova zemlja možda jednog dana imati, i to u jednom zalogaju. Mogao bi čak narediti masovna smaknuća ljudi sa Univerziteta… Čuj, napisaću vam propusnice koje će vam poslužiti na nekoliko narednih stanica za pretres. Ali kada više ne budete pod našom vlašću, moraćete jednostavno da dozvolite da vas pretresu i da vam oduzmu šta god žele, a zatim da nastavite dalje prema jugu. Ne smete sebi dozvoliti da vas zadrže sporedne stvari kao što je pružanje otpora pretresačima. Grupa u Amgandu mora biti upozorena, Teremone!“

„A šta će biti sa tobom? Zar ćeš ti ostati ovde?“

Binaj ga zbunjeno pogleda. „A šta mi drugo preostaje?“

„Ali… kada Apostoli dođu…“

„Kada Apostoli dođu, učiniće sa mnom šta im bude volja. Zar mi ti to predlažeš da ostavim Raistu i pobegnem za Amgando sa vama?“

„Ovaj… ne…“

„Onda nemam drugog izbora. Je li tako? Ha? Ostajem ovde sa Raistom.“

Teremona poče da boli glava. Pritisnuo je šakama oči.

Sifera reče: „Nema izbora, Teremone.“

„Znam. Znam. Ali ipak, kada pomislim da će Mondior i njegovi zarobiti čoveka kao što je Binaj… možda ga čak pogubiti…“

Binaj se osmehnu i spusti na trenutak šaku na Teremonovu mišicu. „Ko zna? Moda će Mondior želeti da zadrži nekoliko profesora kao kućne ljubimce. Uostalom, sada uopšte nije važno šta će se sa mnom dogoditi. Moje je mesto uz Raistu. A vaše na putu… morate što brže krenuti za Amgando. Hajde: spremiću vam jelo i snabdeću vas nekih dokumentima koja će izgledati dovoljno službeno. A onda zbogom.“ On zastade. „Evo. I ovo će ti biti potrebno.“ On nasu ostatak rakije, otprilike jednu uncu, u Teremonovu praznu čašu. „Iskapi to“, reče on.

41.

Na granici između provincije Restauracije i Šest sunaca prošli su pretres bez ikakvih problema. Dežurni na prelazu, koji je po izgledu mogao biti računovođa ili pravnik u svetu što više nije postojao, samo je pogledao pasoš koji im je Binaj ispisao i klimnuo kada je video kitnjasi potis „Binaj 25“ pri dnu, pa im mahnuo da prođu.

Dva dana kasnije, kada su prelazili iz provincije Šest sunaca u Zemlju Bogova, nije bilo tako jednostavno. Ovdašnja patrola na granici ličila je na bandu ubica, koja će pre gurnuti Teremona i Siferu preko ivice izdignutog auto-puta nego što će pogledati njihove isprave. Usledio je jedan dug i neprijatan trenutak dok je Teremon mahao pasošem kao nekom vrstom magičnog štapića. A onda je magija, manje više, postigla svoj cilj.

„Ta stvar siguran prolaz?“ upita zapovednik ubica.

„Pasoš, da. Ne podležmo pretresu.“

„Ko dao?“

„Binaj 25, glavni administrator za pretres u provinciji Restauracija. Ona je udaljena dve provincije uz put.“

„Znam dobro gde provincija Restauracija. Čitaj šta tu piše.“

„Onome koga se može ticati: Ovim se potvrđuje da su nosioci ovog dokumenta, Teremon 762 i Sifera 89, akreditovani emisari Vatrogasne Patrole Saroa i da su ovlašćeni da…“

„Vatrogasna Patrola? Šta to?“

„Altinolova rulja“, promrmlja jedan drugi ubica.

„Ah.“ Glavni pokaza glavom prema pištoljima na iglu koje su Teremon i Sifera nosili okačene na bokove tako da se dobro vide. „Znači, Altinol želi vi prođete kroz tuđe teritorije sa oružje koje može zapali celu oblast?“

Sifera reče: „Mi smo na hitnom zadatku, moramo stići do ljudi u nacionalnom parku Amgando. Od životnog je značaja da tamo stignemo bezbedni.“ Ona dodirnu svoju zelenu maramu oko vrata. „Znate li šta ovo znači? Mi se trudimo da sprečimo paljevine, a ne da ih sami podmećemo. A ako ne stignemo do Amganda na vreme, Apostoli Plamena će krenuti ovim auto-putem i uništiti sve što vi ljudi pokušavate da stvorite.“

To baš nije imalo nekog smisla, pomisli Teremon. Njihov odlazak u Amgando, koji se nalazio daleko na jugu, neće spasiti male republike na severnom kraju auto-puta od Apostola. Međutim, Sifera je to izrekla sa odgovarajućom notom ubeđenosti i strasti, tako da je sve zvučalo veoma značajno na neki uvrnuti način.

Usledilo je kratkotrajno ćutanje, dok su pogranične patroldžije pokušavale da shvate o čemu to ona govori. A onda su stali da se nervozno mršte i razmenjuju smetene poglede. Konačno, predvodnik žustro odvrati: „U redu. Prolazi. Nosite odavde, ali nemojte da ponovo sretnem u provinciji Šest sunaca, ili će zažalite. Apostoli! Amgando!“

„Mnogo vam hvala“, reče Teremon uz učtivost koja se graničila sa sarkazmom, zbog čega ga je Sifera uhvatila pod ruku i brzo povukla kroz rampu pre no što ih uvali u neku pravu nevolju.

Ovim delom puta mogli su brzo da se kreću, tako da su dnevno prelazili i po dvanaest milja, a ponekad i više. Žitelji provincija koje su se zvale Šest sunaca, Zemlja bogova i Dnevna svetlost naporno su radili, raščišćavajući krš koji se nagomilao na velikom južnom auto-putu od Spuštanja Noći. Na određenim razmacima bile su postavljene barikade od polomljenih delova… ionako se niko još dugo neće voziti velikim južnim auto-putem, pomisli Teremon… ali je zato između rampi moglo normalno da se hoda; više nisu morali da puze i provlače se oko hrpa groznih olupina.

I mrtvaci su uklonjeni sa auto-puta i sahranjeni. Malo po malo, stvari su ponovo počinjale da bar donekle bivaju civilizovane. Ali ne i normalne. Čak ni izdaleka normalne.

U unutrašnjosti koja se graničila sa auto-putem još se mogla videti pokoja vatra, ali su se zato spaljeni gradovi nizali jedan za drugim duž put. Na svakih milju ili dve bio je podignut pokoji logor za izbeglice i dok su Sifera i Teremon žurno koračali uzdignutim putem, mogli su da gledaju dole i vide tužne i zbunjene ljude koji su se besciljno i sporo muvali po logorima, kao da su svi ostarili pedeset godina u toj jednoj jedinoj strašnoj noći.

Teremon je shvatio da su nove provincije, u stvari, samo nizovi takvih bivaka koji su međusobno povezani pravom linijom velikog južnog auto-puta. U svakoj oblasti na površinu su isplivali lokalni snagatori, koji su bili u stanju da sastave malo carstvo, nevažno kraljevstvo koje je pokrivalo šest, osam ili deset milja auto-puta i širilo se možda milju sa obe strane od njega. Šta se nalazilo iza istočnih i zapadnih granica novih provincija samo se nagađalo. Izgleda da nisu postojale nikakve radio-veze ni televizijske veze.

„Zar nije stvoren nikakav plan za vanredne prilike?“ upita Teremon, obraćajući se više vazduhu nego Siferi.

Međutim, Sifera je bila ta koja mu je odgovorila. „Ono što je Ator predviđao zvučalo je suviše fantastično da bi ga vlada ozbiljno shvatila. A priznati da može doći do nečeg kao što je propast civilizacije tokom tako kratkog razdoblja Tame, naročito s obzirom na to da se to razdoblje Tame može sasvim tačno predvideti, značilo bi ići Mondioru na ruku.“

„Ali pomračenje…“

„Da, možda su neki službenici na visokim položajima bili u stanju da shvate dijagrame i možda su zaista verovali da će doći do pomračenja. I kao ishod toga do razdoblja Tame. Ali kako su mogli da zamisle Zvezde? Zvezde su jednostavno bile fantazija Aposola Plamena, sećaš se? Čak i da je vlada znala da će se pojaviti nešto slično Zvezdama, niko nije mogao predvideti udar koji će one napraviti.“

„Širin jeste“, odvrati Teremon.

„Čak ni Širin. Nije imao nikakav nagoveštaj. Širinova specijalnost bila je Tama… a ne iznenadna, nezamisliva svetlost koja ispunjava celo nebo.“

„Pa ipak“, reče Teremon. „Kada pogledaš unaokolo i vidiš sva ta razaranja, sav ovaj haos… želiš da misliš da je bio nepotreban, da se mogao na neki način izbeći.“

„Međutim, nije bio izbegnut.“

„Naredni put bi trebalo da bude.“

Sifera se nasmeja. „Do narednog puta ima još 2049 godina. Nadajmo se da ćemo našim potomcima moći da ostavimo neku vrstu upozorenja koje će njima izgledati uverljivije nego što je većini nas izgledala Knjiga Otkrovenja.“

Okrenula se i preko ramena zamišljeno zagledala u dugačku traku auto-puta koju su prešli za nekoliko proteklih dana upornog pešačenja.

Teremon je upita: „Plašiš se da ćeš ugledati Apostole kako nas tutnjeći sustižu?“

„Zar se ti ne plašiš? Još smo stotine milja udaljeni od Amganda, čak ako i nastaimo ovom brzinom kojom smo išli u poslednje vreme. Šta ako nas sustignu, Teremone?“

„Neće. Jedna cela vojska ne može da se kreće istom brzinom kao dvoje zdravih, odlučnih ljudi. Nemaju bolje prevozno sredstvo od nas… par nogu po vojniku. A postoji i gomila logičkih razloga koji ih moraju usporiti.“

„Pretpostavljam da je tako.“

„Pored toga, u onoj poruci je stajalo da Apostoli nameravaju da se zaustave u svakoj novoj provinciji duž puta kako bi uspostavili svoju vlast. Biće im potrebno dosta vremena da satru sva ona mala tvrdoglava kraljevstva. Ako ne budemo imali nikakve neočekivane neprijatnosti, stići ćemo do Amganda nekoliko nedelja pre njih.“

„Šta misliš da će se dogoditi Binaju i Raisti?“ upita Sifera posle izvesnog vremena.

„Binaj je prilično bistar momak. Pretpostavljam da će smisliti neki način da bude od koristi Mondioru.“

„A ako ne bude mogao?“

„Sifera, zar stvarno moramo da trošimo energiju brinući oko užasnih mogućnosti čije je dešavanje potpuno van naše moći odlučivanja?“

„Izvini“, odvrati ona oštro. „Nisam mislila da će te to toliko pogoditi.“

„Sifera…“

„Zaboravi“, reče ona. „Možda sam i ja preosetljiva.“

„Sve će se srediti“, reče Teremon. „Binaju i Raisti neće se dogoditi ništa loše. Mi ćemo stići na vreme u Amgando da ih upozorimo. Apostoli Plamena neće pokoriti svet.“

„I svi mrtvi će ponovo ustati. Oh, Teremone, Teremone…“ glas ju je izdao.

„Znam.“

„Šta ćemo?“

„Hodaćemo brzo, eto šta ćemo. I nećemo se osvrtati. Od osvrtanja nema nikakve koristi.“

„Ne. Nikakve“, reče Sifera. Nasmejala se i uhvatila ga za ruku. Nastavili su ćutke žurno dalje.

Teremon pomisli kako je to bilo zadivljujuće što su tako lako išli, sada kada su uhvatili korak. Prvih nekoliko dana, dok su izlazili iz Saroa i dok su se provlačili gornjim delom auto-puta koji je bio zakrčen olupinama, napredovali su sporo i tela su im se gorko bunila protiv nametnutih im napora. Međutim, sada su se kretali poput dve mašine, savršeno podešene za svoj zadatak. Sifera je imala veoma dugačke noge, gotovo iste kao i on, i oni su išli jedno pored drugog, mišići su im delotvorno radili, srca ravnomerno pumpala krv, pluća se širila i skupljala u neprekidnom ritmu. Koračaj koračaj koračaj. Koračaj koračaj koračaj…

Sigurno im je ostalo još stotinu milja. Ali ovim tempom ne bi trebalo da im na to ode puno vremena. Mesec dana. Možda i manje.

Put je bio gotovo potpuno raščišćen, ovde u seoskim oblastima iza najdalje ivice grada. Kao prvo, ovde saobraćaj i nije bio tako gust kao gore na severu i izgleda da je većina vozača uspela bezbedno da siđe sa auto-puta dok su Zvezde sijale, pošto je postojala manja opasnost da će ih udariti kola onih šofera koji su izgubili kontrolu.

Bilo je i manje rampi. Nove provincije u ovim ređe naseljenim oblastima pokrivale su mnogo veće predele nego one na severu i njihove ljude nije toliko zanimalo da sprovedu detaljan pretres. Tokom narednih pet dana Teremon i Sifera su samo dva puta bili ozbijno ispitani. Na ostalim graničnim prelazima samo su ima mahnuli da prođu, tako da čak nisu morali ni da pokažu isprave kojim ih je Binaj snabdeo.

Čak im je i vreme išlo naruku. Bilo je vedro i blago skoro svakog dana, s povremenim padavinama, ali ništa što bi im stvorilo ozbiljnije nevolje. Hodali bi četiri časa, zastali da nešto pojedu, ponovo hodali četiri časa, opet jeli, hodali, zastali da odspavaju otprilike šest časova… na smenu, jedno bi sedelo i čuvalo stražu nekoliko sati, a zatim drugo… a onda bi ustali i nastavili. Poput mašina. Sunca su dolazila na nebo i odlazila sa njega u svom vekovnom ritmu, u jednom trenutku su im iznad glave bili Patru i Trej i Dovim, zatim Onos sa Sitom i Tanoom, pa Onos sa Dovimom, onda Trej i Patru, zatim četiri sunca zajedno… u beskrajnom smenjivanju, velika svečana nebeska povorka. Teremon nije imao pojma koliko je dana prošlo od kada su otišli iz Skloništa. Cela ta ideja sa datumima, kalendarima, danima, nedeljama, mesecima… sve mu se to činilo zastarelo i arhaično, nezgrapno, nešto iz prethodnog sveta.

Sifera, koja je izvesno vreme bila kao zanesena, ponovo je postala vesela.

Ovo će biti mačji kašalj. Stići če do Amganda bez po muke.

Prolazili su kroz oblast poznatu kao Izvor Glen… ili se možda zvala Vrtni Gaj; čuli su nekoliko različitih imena od ljudi koje su sreli uz put. Bila je to ratarska zemlja, ravna i talasava; ovde su tragovi paklenog razaranja koji su pogodili gradske sredine bili veoma retki: poneka šupa oštećena u požaru, ili stado raspuštene stoke, i to je bilo najgore. Vazduh je bio prijatan i svež, svetlost sunaca sjajna i jaka. Zbog sablasnog nedostatka ikakvog saobraćaja čovek je mogao steći utisak da se ovde ništa neobično nije dogodilo.

„Jesmo li na pola puta do Amganda?“ upita Sifera.

„Nismo još. Već duže vreme nisam video nijedan znak na putu, ali mislim da…“

Zastao je u pola rečenice.

„Šta je bilo, Teremone?“

„Pogledaj. Pogledaj, tamo, sa desne strane. Duž onog sporednog puta koji se proteže sa zapada.“

Izvirili su preko ivice auto-puta. Ispod njih, na nekoliko stotina jardi odatle, pored sporednog puta stajala je dugačka kolona kamiona, blizu mesta gde se on spajao sa glavnim putem.

Dve do tri stotine ljudi, možda. Svi su na sebi imali crne odore sa kapuljačama.

Teremon i Sifera izmenjaše zaprepašćene poglede.

„Apostoli!“ prošaputa ona.

„Da. Čučni. Na kolena. Sakrij se uz ogradu.“

„Ali kako su uspeli tako brzo da prodru ovako daleko na jug? Gornji deo auto-puta je potpuno blokiran!“

Teremon odmahnu glavom. „Uopšte nisu išli auto-putem. Pogledaj… imaju kamione koji su u voznom stanju. Evo još jednog, upravo pristiže. Blagi Bože, kako to izgleda čudno, zar ne, pravo vozilo koje se kreće! Posle toliko vremena ponovo čujemo zvuk motora.“ Osetio je kako počinje da drhti. „Bili su u stanju da sačuvaju konvoj neoštećenih kamiona i zalihu goriva. I očigledno su dovde stigli krenuvši iz Saroa zaobilaznim putem sa zapada, krećući se sporednim seoskim drumovima. Sada se ulivaju na glavni auto-put, koji je, pretpostavljam, prohodan odavde pa sve do Amganda. Mogu stići tamo do večeras.“

„Večeras! Teremone, šta ćemo sad?“

„Nisam siguran. Pretpostavljam da postoji samo jedna luda mogućnost. Da probamo da siđemo dole i otmemo jedan od tih kamiona? Pa da se sami odvezemo do Amganda. Čak i da stignemo samo dva sata pre Apostola, većina ljudi iz Amganda imala bi priliku da pobegne. Je li tako?“

Sifera odvrati. „Možda. Mada zvuči ludo. Kako možemo da ukrademo kamion? Istog časa čim nas ugledaju, znaće da nismo Apostoli i ščepaće nas.“

„Znam. Znam. Pusti me da razmislim.“ Posle jednog trenutka on reče: „Kada bismo mogli da uhvatamo dvojicu koji su zaostali, i uzmemo njihove odore… ubijemo ih pištoljima na iglu, ako budemo morali… i onda, tako odeveni, mogli bismo jednostavno da odšetamo do jednog od kamiona kao da imamo sva prava da to učinimo, uskočimo unutra i odvezemo se prema auto-putu…“

„Krenuli bi za nama posle dva minuta.“

„Možda. Ali ako bismo to izveli smireno i hladnokrvno, možda bi pomislili da je u pitanju nešto sasvim normalno, deo plana… a kada bi shvatili da nije, mi bismo mogli preći već pedeset milja.“ Znatiželjno se zagledao u nju. „Šta kažeš, Sifera? Šta nam drugo preostaje? Da nastavimo peške ka Amgandu; za nas bi to bio put od nekoliko nedelja, a oni se već kroz nekoliko časova mogu provesti pored nas?“

Zurila je u njega kao da je sišao s uma.

„Da savladamo dva Apostola… ukrademo jedan od njihovih kamiona… odjurimo do Amganda… oh, Teremone, nikada nam to neće uspeti. I sam to znaš.“

„U redu“, reče on iznenada. „Ti ostani ovde. Ja ću pokušati sam. To nam je jedina nada, Sifera.“

Napola se pridigao i čučećki krenuo duž ivice auto-puta prema izlaznoj rampi na nekoliko stotina jardi ispred njih.

„Ne… čekaj, Teremone…“

On se okrenu prema njoj i isceri. „Ideš?“

„Da. Oh, ovo je ludo!“

„Jeste“, reče on. „Znam. Ali šta nam drugo preostaje?“

Bila je, razume se, u pravu. Ceo plan je bio lud. No, nikakva alternativa mu nije padala na pamet. Izveštaj koji je Binaj primio očigledno nije bio tačan: Apostoli nisu ni nameravali da krenu velikim južnim auto-putem od jedne provincije do druge, već su se smesta uputili ka Amgandu u ogromnom naoružanom konvoju, krećući se sporednim putevima, koji, doduše, nisu vodili pravo tamo, ali su bar još bili prohodni za vozila.

Amgando je bio osuđen na propast. Svet će potpasti pod vlast Mondiorovih ljudi.

Osim ako… osim ako…

Nikada sebe nije zamišljao kao nekog junaka. Junaci su bili ljudi o kojima je pisao u svojim člancima… ljudi koji su dejstvovali u najboljoj formi pod krajnjim okolnostima, ostvarujući neobična i čudesna dela koja obični pojedinac nije čak ni sanjao da pokuša, a kamoli da izvede. A sada se obreo u ovom neobičnom, preobraženom svetu i stao da sasvim hladno govori o svladavanju kultista sa kapuljačma pomoću puške na iglu, rekviriranju vojnog kamiona, bežanju za park Amgando, kako bi tamošnje ljude upozorio na predstojeći napad…

Ludo. Potpuno ludo.

Ali možda bi moglo da upali, jednostavno zbog toga što je bilo toliko ludo. Niko neće očekivati da se niotkud stvori dvoje ljudi, i to ovde u ovoj spokojnoj bukoličkoj okolini, i jednostavno pobegne njihovim kamionom.

Počeli su da se spuštaju uz ogradu sa auto-puta; Teremon je išao prvi. Između njih i logora nalazilo se gusto prezrelo polje. „Možda“, prošaputa on, „ako uspemo da siđemo i zađemo u tu visoku travu dole, a dva Apostola iz nekog razloga zalutaju ovamo, mogli bismo ih zaskočiti pre no što shvate šta se događa.“

Spustio se na tle i nestao u travi.

Sifera ga je pratila u stopu.

Deset jardi. Dvadeset. Samo nastavi dalje i vijugaj, sve do onog malog humka, a onda čekaj… čekaj…

Iznenada, iza sebe začu nečiji glas. „Šta to ovde imamo? Dve čudne neke zmije, a?“

Teremon se okrenu, pogleda, zinu.

Bogovi! Apostoli, sedmorica ili osmorica! Odakle li su se stvorili? Privatni piknik u polju? Pored koga su on i Sifera propuzali, nemajući pojma?

„Trči!“ zalaja on prema njoj. „Pođi onuda… ja ću ovuda…“

Potrčao je ulevo, prema stubovima na kojima je počivao auto-put. Možda bi mogao da im umakne… da nestane u pošumljenoj oblasti s druge strane puta…

Ne. Ne. Bio je jak i brz, ali oni su bili jači, brži. Video ih je kako mu se približavaju s boka.

„Sifera!“ povika on. „Trči dalje! Trči… dalje! “

Možda je ona uspela da se izvuče. Više je nije video. Apostoli su ga opkolili. Posegnuo je za pištoljem na iglu, ali ga je jedan odmah uhvatio za ruku, a drugi ga je ščepao za gušu. Pištolj su mu istrgli iz ruku. Neko mu je podmetnuo nogu i on se sapleo. Tresnuo je o zemlju, prevrnuo se, pogledao naviše. Pogled mu je uzvratilo pet ozbiljnih, čvrstih lica omeđenih kapuljačama. Jedan od Apostola uperio mu je svoj pištolj na iglu u prsa.

„Ustaj“, reče Apostol. „Polako. Sa rukama podignutim u vazduh.“

Teremon se nespretno, posrćući, uspravio.

„Ko si ti? Šta ćeš ovde?“ upita Apostol.

„Živim u okolini. Žena i ja smo išli prečicom kroz polja, vraćali smo se kući…“

„Najbliža farma je pet milja odavde. Veoma dugačka prečica.“ Apostol klimajem glave pokaza prema logoru. „Pođi sa nama. Folimun će želeti da popriča s tobom.“

Folimun!

Znači, ipak je preživeo pomračenje. I predvodio je pohod protiv Amganda!

Teremon se osvrnu oko sebe. Od Sifere nije bilo ni traga ni glasa. Nadao se da se do sada već vrtila na auto-put i da napreduje ka Amgandu što brže može. Bila je to mršava nada, ali jedina preostala.

Apostoli su ga sproveli u logor. Čudno se osećao među toliko prilika sa kapuljačama. Jedva da je koji od njih uopšte obratio pažnju na njega, dok su ga sprovodili do najvećeg šatora.

Folimum je sedeo na klupi u stražnjem delu šatora, pregledavajući gomilu dokumenata. Okrenuo je svoje ledene, plave oči prema Teremonu i njegovo mršavo, oštro lice smekša na trenutak kada preko njega prelete iznenađeni osmeh.

„Teremone? Ti ovde? Šta radiš… pišeš o nama za Hroniku?“

„Putujem na jug, Folimune. Na odmoru sam, pošto su stvari u gradu pomalo nesređene. Da li bi imao nešto protiv da zamoliš ove tvoje grubijane da me puste?“

„Oslobodite ga“, reče Folimun. „Kuda si se to tačno uputio, a?“

„To se tebe ne tiče.“

„Pusti mene da to sam prosudim. Ideš u Amgando, Teremone, je li tako?“

Teremon uputi kultisti hladan, odlučan pogled. „Ne vidim razloga da ti bilo šta kažem.“

„Posle svega što sam ja tebi kazao, kada si me intervjuisao?“

„Vrlo smešno.“

„Zanima me kuda si se uputio, Teremone.“

Odugovlači, pomisli Teremon. Odugovlači što duže možeš.

„Odbijam da odgovorim na to pitanje, kao i na svako drugo koje možda još želiš da mi postaviš. O svojim namerama razgovaraću ću jedino sa Mondiorom lično“, izjavi on smirenim, odlučnim glasom.

Jedan trenutak Folimun ništa ne reče. A onda se ponovo osmehnu, na brzinu. Potom, iznenada, neočekivano, prasnu u grohotan smeh. Teremon se zapita da li je ikada ranije video Folimuna kako se smeje.

„Mondior?“ ponovi Folimun, dok su mu oči sijale od smeha. „Ne postoji nikakav Mondior, prijatelju. Nikada nije ni postojao.“

42.

Siferi je bilo teško da poveruje da je ipak uspela da umakne. Ali izgleda da se upravo to dogodilo.

Većina Apostola koji su ih iznenadili u polju pošla je za Teremonom. Kada se osvrnula, videla ih je da su opkolili Teremona, poput lovačkih pasa koji su okružili svoj plen. Oborili su ga; sigurno će ga zarobiti.

Samo su dvojica krenula za njom. Sifera je jednog opalila snažno po licu dlanom ispružene šake, a brzina kojom se kretala pomogla joj je da ga pošalje na zemlju. Preostali je bio debeo, nespretan i spor; već posle nekoliko trenutaka Sifera ga je ostavila daleko iza sebe.

Vratila se istim putem kojim su ona i Teremon došli, prema izdigntom auto-putu. Ali smatrala je da ne bi bilo mudro da pođe gore. Auto-put je bilo lako blokirati, a sa njega nije mogla bezbedno da se spusti ni na jednom drugom mestu osim kod izlaznih rampi. Samo bi rizikovala da naleti na zamku kada bi se popela gore. Čak i da je ne čekaju nikakve blokade na daljnjem putu, Apostoli bi je lako stigli kamionima i pokupili, posle jedno milju ili dve.

Ne, trebalo je da što brže stigne do šume sa druge strane puta. Kamioni Apostola neće moći tamo da je prate. Lako se mogla izgubiti među tim niskim gustim drvećem i ostati tamo skrivena dok ne odluči šta će dalje.

A šta bi mogla? — pitala se.

Morala je priznati da je Teremonova ideja, koliko god bila luda, ipak bila njihova jedina nada: ukrasti nekako kamion, odvesti se do Amganda i podići uzbunu pre no što Apostoli ponovo pokrenu svoju vojsku.

Međutim, Sifera je dobro znala da nema ni najmanjih izgleda da se prikrade nekom praznom kamionu, uskoči unutra i odveze se. Apostoli nisu bili toliko glupi. Morala bi jednome, u koga bi uperila pištolj, da naredi da uključi motor kamiona, a zatim da njoj prepusti volan. Da bi to izvela, trebalo je prvo da savlada nekog zalutalog Apostola, uzme mu odoru, uvuče se u logor, pronađe nekoga ko bi mogao da joj otvori kamion…

Odmah se snuždila. Sve je to bilo suviše neverovatno. Mogla bi da porazmisli i o Teremonovom spasavanju kad je već kod toga… da uleti među njih pucajući iz pištolja sa iglom, pokupi nekoliko talaca, zatraži da ga smesta oslobode… oh, bilo je to potpuno blesavo, šašavi melodramatski san, sjajan zaplet iz neke jeftine pustolovne knjige za decu…

Ali šta ću sad? Šta ću?

Sklupčala se u šibljiku gusto isprepletenog drveća dugačkih paparjastih listova i pustila vreme da protiče. Apostoli izgleda nisu nameravali još da rasturaju logor: i dalje je videla dim njihovih logorskih vatri naspram sumračnog neba, a kamioni su im još stajali parkirani duž puta.

Spuštalo se veče. Onos je nestao s neba. Dovim je lebdeo na obzorju. Jedina sunca iznad nje bila su dva koja su ljudi najmanje voleli, bledi i neveseli Tano i Sita, koji su im upućivali svoju hladnu svelost iz velike daljine, sa ivice Vaseljene. Ili sa mesta koje su ljudi smatrali ivicom Vaseljene, pre bi se moglo reći, u onim dalekim, naivnim danima pre no što su se Zvezde pojavile i otkrile im koliko je Vaseljena u stvari ogromna.

Časovi su proticali u beskraj. Nijedno rešenje nije imalo smisla. Amgando je, izgleda, bio izgubljen, osim ako neko drugi nije uspeo da ih upozori… ona sigurno nije mogla tamo stići pre Apostola. Spasavanje Teremona predstavljalo je besmislenu pomisao. Izgledi da ukrade kamion i odveze se do Amganda sama samcita činili su joj se nešto malo manje besmisleni.

Šta onda? Sedeti skrštenih ruku i posmatrti kako Apostoli preuzimaju vlast?

Činilo joj se da drugih mogućnosti nema.

U jednom trenutku tokom te večeri učinilo joj se da joj jedino preostaje da se uputi u logor Apostola, da se preda i zatraži da je zatvore sa Teremonom. Tako bi bar bili zajedno. Zapanjilo ju je koliko joj je nedostajao. Nedeljama se nisu razdvajali; i to se događalo njoj koja nikada nije živela ni sa jednim muškarcem u životu. Za sve vreme njihovog dugog putovanja od Saroa, mada bi se s vremena na vreme porećkali, pa čak i posvađali, nijednog trenutka joj nije dosadilo da bude s njim. Nijednom. Činilo joj se najprirodnijom stvari na svetu da njih dvoje budu zajedno. A sada je ponovo bila sama.

Hajde, govorila je sebi. Predaj se. Ionako je sve izgubljeno, zar ne?

Postajalo je sve mračnije. Oblaci su zaklonili ledenu svetlost Site i Tana i nebo je postalo tako mračno da je gotovo očekivala da će se pojaviti Zvezde.

Hajde, razmišljala je ogorčeno. Iziđite i zasvelite. Neka svi ponovo polude. Kakvu štetu biste još mogle napraviti? Svet se može zgromiti samo jednom, a to je već učinjeno.

Međutim, Zvezde se, razume se, nisu pojavile. Iako su bili zaklonjeni oblacima, Tano i Sita su pružali dovoljno svetlosti koja je prikrivala sjaj tih udaljenih tačaka tajanstvenog sjaja. Kako su časovi prolazili, tako je Sifera postepeno uviđala da joj se raspoloženje iz osnova menja, da prelazi iz potpune malodušnosti uo gotovo lakomislenu nadu.

Pošto je sve izgubljeno, onda nema šta više da izgubi. Pod zaštitom večerašnjeg mraka uvući će se u logor Apostola i… nekako, nekako… ukrasti kamion. Ako joj pođe za rukom, spasće i Teremona. A onda… pravac Amgando! Kada Onos sutra izgreje, ona će već biti tamo, među prijateljima sa uiniverziteta i imaće dovoljno vremena da ih upozori da se raštrkaju pre nego stigne neprijateljska vojska.

Pa dobro, pomisli ona. Pokret.

Lagano… lagano… opreznije nego ranije, za slučaj da ima stražara skrivenih u travi…

Izišla je iz šume. Trenutak nesigurnosti: osećala se neverovatno ranjivom sada kada je za sobom ostavila sigurnost isprepletenog šipražja. Ipak, i dalje ju je štitila pomrčina. Sada samo da pređe preko one čistine, koja je vodila od šume do izdignutog auto-puta. Do velikih metalnih nogu puta, pa u zapušteno polje u kome su tog popodneva iznenadili nju i Teremona.

Sada lezi i vijugaj, isto kao ranije. Ponovo preko polja… osvrći se oko sebe, pazi da nema stražara koji bi mogli biti na dužnosti na perimetru apostolskog logora…

U šaci je držala pištolj na iglu, podešen na najmanji otvor snopa, i najoštriji, krajnje fokusiran, na najsmrtonosniji snop koji je pištolj mogao da proizvede. Ako bi je iko sada iznenadio, loše bi mu se pisalo. Ulog je bio suviše veliki, tako da nije mogla misliti o sitnicama civilizacijskog morala. Dok je još bila napola van sebe, ubila je Balika u arheološkoj laboratoriji, iako to nije htela, ali on je ipak bio mrtav; iznenadila se pomalo kada je shvatila da je ponovo bila spremna da ubije, ovog puta namerno, ako bi okolnosti to od nje zahtevale. Važno je bilo pribaviti vozilo i izgubiti se doavde, odneti novosti o približavanju apostolske vojske u Amgando. Sve ostalo, pa i razmišljanje o moralu, bilo je manje važno. Sve. Ovo je bio rat.

Napred. Glavu dole, pogled gore, pogrbi se. Sada je već bila na svega nekoliko desetina jardi od logora.

Tamo je bilo veoma tiho. Verovatno je većina spavala. Siferi se učini da je primetila nekoliko prilika u mračnom sivilu sa druge strane glavne logorske vatre, mada nije mogla biti baš sigurna zbog dima koji se dizao iz vatre. Trebalo je da se zavuče u debelu senku iza nekog kamiona i baci kamen prema drveću koje se nalazilo na izvesnoj udaljenosti odatle. Stražari će verovatno poći da istraže. Ako se lepezasto rašire, mogla bi skliznuti iza jednog od njih i zabiti mu pištolj na iglu u leđa, upozoriti ga da ćuti, naterati da skine odoru…

Ne, pomisli ona. Neće ga ni na šta upozoravati. Ubiće ga na brzinu i uzeti njegovu odoru pre no što uspe da digne uzbunu. Konačno, to su Apostoli. Fanatici.

Zadivilo ju je to što je u sebi otkrila takvu hladnokrvnost.

Napred. Napred. Već je gotovo stigla do najbližeg kamiona. U mrak s druge strane logorske vatre. Gde je kamen? Evo ga. Evo jednog dobrog. Na trenutak je premestila pištolj u levu šaku. A sada samo da baci kamen na ono veliko drvo tamo preko…

Podigla je ruku. I u tom trenutku osetila kako je nečija šaka hvata za zglob otpozadi, a snažna ruka joj se spušta preko grla.

Uhvaćena je!

Twlom joj prostrujaše šok, bes i munja izluđujućeg razočarenja. Sifera besno zamahnu nogom unazad, šutnuvši nekoga svom snagom. Začu stenjanje. Ali to nije bilo dovoljno da čovek popusti svoj snažni stisak. Izvivši se napola u stranu, ona ga ponovo šutnu i pokuša istovremeno da pištolj prebaci iz leve u desnu šaku.

Ali napadač joj povuče levu ruku naviše jednim kratkim, oštrim pokretom punim agonije, koji je ošamuti i izbi joj pištolj iz šake. Druga ruka, ona kojom joj je pritiskao grlo, pojača stisak. Ona stade da kašlje i da se bori za vazduh.

Tame mu! Kakva glupost, dopustiti da ti se neko prikrade dok se ti njima prikradaš!

Suze besa palile su joj obraze. Onako besna počela je ponovo da mlatara nogama.

„Polako“, prošaputa jedan dubok glas. „Mogla bi tako da me povrediš, Sifera.“

„Teremone?“ oslovi ga ona zapanjeno.

„Šta si mislila, ko je? Mondior?“

Pritisak na grlo popusti. Šaka koja joj je stezala zglavak olabavi stisak. Napravila je nekoliko posrćućih koraka napred, boreći se da dođe do vazduha. A onda, ošamućena i zbunjena, ona se okrenu i zagleda u njega.

„Kako si se oslobodio?“ upita ga.

On se isceri. „Bilo je to pravo čudo. Pravo pravcato čudo… sve vreme sam te posmatrao, dok si dolazila iz šume. Bila si zaista veoma dobra. Ali svu si pažnju usredsredila na to da stigneš dovde neprimećena tako da me nisi primetila kako te zaobilazim i zalazim ti s leđa.“

„Hvala svim bogovima što si to bio ti, Teremone. Iako si me na smrt isprepadao kada si me ščepao… Ali zašto stojimo ovde? Brzo, dokopajmo se kamiona i brišimo odavde pre no što nas ugledaju.“

„Ne“, reče on. „Došlo je do izmene plana.“

Belo ga je pogledala. „Ne razumem.“

„Razumećeš.“ Na njeno zaprepašćenje on pljesnu šakama i glasno povika: „Ovamo momci! Ovde je!“

„Teremone! Jesi li sišao…“

Snop baterijske svetiljke pogodi je u lice razornom snagom, gotovo istovetnom onoj koju su imale Zvezde. Ostala je da stoji zaslepljena, odmahujući glavom u neverici i zaprepašćenju. Neke prilike su se kretale svuda oko nje, ali trebalo je da prođe još koji trenutak dok joj se oči nisu dovoljno prilagodile iznenadnoj svetlosti da bi mogla da ih razazna.

Apostoli. Njih šestorica.

Optužujuće je sevnula očima prema Teremonu. On je, kako se činilo, bio smiren i veoma zadovoljan sobom. Njen ošamućeni um još nije mogao da prihvati činjenicu da ju je izdao.

Kada je pokušala da progovori, iz njenih usta dopreše samo jednosložne reči. „Ali… zašto?… Kako…?“

Teremon se osmehnu. „Dođi, Sifera. Želim s nekim da te upoznam.“

43.

Folimun reče: „Zaista nema potrebe da me tako namrgođeno gledate, dr Sifera. Možda vam je teško da u to poverujete, ali ovde ste među prijateljima.“

„Prijateljima? Stvarno mora da mislite kako sam vrlo neuka žena.“

„Niste u pravu. Naprotiv.“

„Nepozvani ste ušli u moju laboratoriju i ukrali istraživački materijal neprocenjive vrednosti. Naredili ste svojoj hordi pobesnelih, sujevernih sledbenika na napadne Opservatoriju i polomi opremu kojom su astronomi pokušavaju da obave jedinstveno istraživanje od suštinske važnosti. Sada ste hipnotisali Teremona da bi ispunjavao vaše zapovesti i poslali ga da me uhvati i izruči vama kao zatvorenika. I povrh svega mi kažete da sam među prijateljima?“

Teremon tiho reče: „Nisam bio hipnotisan, Sifera. I ti nisi zatvorenik.“

„Kako da ne. I sve ostalo je samo rđav san, Spuštanja Noći, požari, pad civilizacije, sve zajedno. Kroz jedan sat ću se probuditi u svom stanu u Sarou i sve će biti kao što je bilo pre no što sam pošla na spavanje.“

Teremon ju je posmatrao sa druge strane Folimunovog šatora; nikada mu nije izgledala toliko lepa kao u tom trenutku. Oči su joj zračile od besa. Koža kao da joj se presijavala. Oko nje se širio oreol snažno usmerene energije koji je za njega bio neodoljiv.

Međutim, ovo teško da je bio trenutak da joj bilo šta slično kaže.

Folimun reče: „Što se tiče krađe vaših pločica, dr Sifera, modu samo da se izvinim. Bio je to sramni akt krađe, ali vas uveravam da ga nikada ne bih odobrio da me vi na to niste primorali.“

„Ja vas primorala…“

„Jeste. Zahtevali su da ostanu u vašem posedu… tako da ste te nenadoknadive relikvije iz prethodnih ciklusa doveli u veliku opasnost u trenutku kada haos samo što nije izbio i kada su, po svu sudeći, zgrade Univerziteta mogle biti srušene do poslednje cigle. Smatrali smo neophodnim da se one nađu na sigurnom… što će reći, u našim rukama… a kako vi niste bili namerni da to odobrite, držali smo za potrebno da vam ih oduzmemo.“

„Ja sam pronašla te pločice. Nikada ne biste ni znali da postoje da ih ja nisam iskopala.“

„To ne poričem“, smesta odvrati Folimun. „Kada su pločice već bile pronađene, one su postale od životne važnosti za naše potrebe… potrebe čovečanstva. Smatrali smo da je budućnost Kalgaša važnija nego vaši vlasnički interesi kada su u pitanju ti artefakti. Kao što ćete videti, do sada smo pločice u potpunosti preveli, koristeći se drevnim tekstualnim materijalom koji nam je već bio na raspolaganju, i one su u mnogome doprinele našem razumevanju neverovatnih izazova sa kojima civilizovani život na Kalgašu mora periodično da se suočava. Prevodi dr Mudrina bili su, na žalost, krajnje površni. Međutim, poločice nam daju tačnu i ubedljivu verziju, neizmenjenu usled menjanja tekstova i pravljenja grešaka kroz vekove, koje srećemo u hronikama što su stigle do nas pod imenom Knjiga Otkrovenja. Moram priznati da je Knjiga Otkrovenja puna misticizma i metafora, te da je prilagođena propagandnim svrhama. Pločice iz Tomboa predstavljaju izvorni istorijski izveštaj o dva zasebna pojavljivanja Zvezda, do kojih je došlo pre mnogo hiljada godina, kao i o pokušajima sveštenstva iz tog vremena da upozori žitelje o onome što se spremalo. Sada možemo pokazati da su se tokom istorije i predistorije Kalgaša male skupine posvećenih ljudi borile iznova i iznova da pripreme svet na raspad do koga je u određenim razmacima dolazilo. Metodi koje su koristili, očigledno, nisu bili dovoljni. Sada ćemo konačno moći, učeći na prethodnim greškama, da poštedimo Kalgaš narednog razornog preokreta kada se sadašnja Godina pobožnosti primakne kraju kroz dve hiljade godina.“

Sifera se okrenu ka Teremonu. „Kako kićeno govori! Opravdava krađu mojih tablica govoreći mi kako će mu one omogućiti da uspostavi još delotvorniju teokratsku diktaturu nego što su se nadali! Teremone, Teremone, zašto si me ovako prodao? Zašto si nas prodao? Do sada smo već mogli biti na pola puta do Amganda, samo da…“

Folimun reče: „Bićete u Amgandu sutra posle podne, dr Sifera, uveravam vas. Svi mi bićemo sutra posle podne u Amgandu.“

„Šta ćete učiniti?“ upita ga ona kipteći od besa. „Okovati me u lance i vući za svojom osvajačkom vojskom? Svezati me i naterati da hodam kroz prašinu za Mondiorovom kočijom?“

Apostol uzdahnu. „Teremone, molim te objasni joj kako stvari stoje.“

„Ne“, odbi ona. Oči su joj sevale. „Ti, jadna budalo ispranog mozga, ne želim da slušam gluposti koje ti je ovaj manijak ulio u glavu! Ne želim više ni reč da čujem ni od jednog od vas! Ostavite me na miru. Zatvorite me, ako želite. Ili me oslobidte, ako možete sebe na to da naterate. Ja vam ne mogu nauditi, je li tako? Jedna žena protiv cele vojske? Ne mogu čak ni da pređem preko polja, a da me ne ko ne iznenadi s leđa!“

Teremon, obeshrabren, ispruži ruke prema njoj.

„Ne! Beži od mene! Gadiš mi se!… Ali nisi ti za to kriv, je li tako? Učinili su nešto s tvojim umom. Učinićete to i sa mnom, Folimune, je li tako? Pretvorićete me u predusretljivu lutkicu. Dozvolite mi da vas samo jedno zamolim. Nemojte me terati da nosim apostolsku odoru. Odvratna mi je i sama pomisao da hodam unaokolo u jednoj od tih smešnih stvari. Uzmite mi dušu, ako morate, ali me pustite da se oblačim onako kako mi se dopada, važi? Važi, Folimune?“

Apostol se blago nasmeja. „Možda će biti najbolje da vas ostavim nasamo. Vidim da ništa nećemo postići dok i ja budem učestvovao u razgovoru.“

Sifera povika: „Ne, proklet da si, ne želim da ostanem sama sa…“

Međutim, Folimun je već ustao i žurno izišao iz šatora.

Teremon se okrenuo prema Siferi, koja stade natraške da se udaljava od njega kao da je kužan.

Obratio joj se nežno: „Nisu me hipnotisali, Sifera. Ništa nisu učinili sa mojim umom.“

„Razume se da ćeš to kazati.“

„Istina je. Dokazaću ti.“

Zurila je bezizražajno, hladno u njega, ništa ne odgovarajući.

Posle jednog trenutka on veoma tiho izusti: „Sifera, volim te.“

„Koliko dugo je trebalo Apostolima da te programiraju da to kažeš?“ upita ona.

On se trgnu. „Nemoj. Nemoj. Ozbiljno to mislim, Sifera. Neću pokušati da ti kažem kako te reči nikome nikada ranije nisam kazao. Ali sada prvi put to ozbiljno i mislim.“

„Najstariji citat u knjizi“, odvrati Sifera podrugljivo.

„Pretpostavljam da sam to i zaslužio. Teremon ženskaroš. Teremon zavodnik. Pa, dobro. Zaboravi da sam to kazao… Ne. Ne: ozbiljno to mislim, Sifera. Naše zajedničko putovanje ovih nekoliko proteklih nedelja… jutra, popodneva i večeri provedene s tobom… nijednog trenutka nisam pogledao u tebe, a da ne pomislim — ovo je žena koju sam čekao sve ove godine, ovo je žena koju se nisam ni usuđivao da pomislim kako ću naći.“

„Vrlo dirljivo, Teremone. A najbolji način koji si mogao da smisliš da mi iskažeš svoju ljubav bio je da me ščepaš s leđa, umalo mi ne slomivši ruku, i da me izručiš Mondioru. Tačno?“

„Mondior ne postoji, Sifera. Takva osoba ne postoji.“

Na trenutak je primetio iskru iznenađenja i znatiželje kako se probija kroz njeno neprijateljstvo.

„Šta?“

„On je podesna mitska konstrukcija, nastala elektronskim putem da bi držala govore na televiziji. Niko nikada nije bio u audijenciji od njega, jeli tako? Nikada nije viđen u javnosti. Folimun ga je izmislio u svojstvu njihovog poglavara. Pošto se Mondior nikada ne pojavljuje lično, može biti na televiziji istovremeno u pet različitih zemalja, na celom svetu… niko nikada ne može biti siguran gde se, u stvari, nalazi, tako da može biti istovremeno prikazivan. Folimun je pravi šef Apostola Plamena. Samo se izdaje za službenika zaduženog za odnose sa javnošću. U stvari, on vuče sve konce i to čini već deset godina. Pre njega bio je to neko po imenu Bazret, ko je sada mrtav. Bazret je, zapravo, došao na ideju o Mondioru; međutim, Folimun je zaslužan za njegovu sadašnju slavu.“

„Folimun ti je to ispričao?“

„Ponešto. Ostalo sam pogodio i on je potvrdio. Kada se vratimo u Saro, pokazaće mi aparat pomoću koga stvara Mondiora. Apostoli planiraju da obnove televizijsko emitovanje za nekoliko nedelja.“

„U redu“, reče grubo Sifera. „Otkriće da je Mondior izmišljotina zadivilo te je svojom tananom genijalnošću tako da si na licu mesta odlučio da smesta moraš da se pridružiš Folimunu. Tvoj prvi zadatak bio je da mene izručiš. Skakutao si unaokolo tražeći me, uhvatio me na prepad i time se postarao da ljudi dole u Amgandu sigurno padnu Folimunu u šake. Odlično izvedeno, Teremone.“

„Tačno je da se Folimun uputio za Amgando“, odvrati Teremon. „Ali on ne namerava da učini išta nažao onima koji su se tamo okupili. Želi da im ponudi mesta u novoj vladi.“

„Svemoćni Bogovi! Teremone da li ti zaista veruješ…“

„Da. Da, Sifera!“ Teremon ispruši ruke, raširivši prste usled nemira koji je osećao. „Možda sam ja samo novinar, ali bar priznaj da nisam budala. Za dvadeset godina provedenih u novinarstvu naučio sam odlično da procenjujem karaktere, bar to. Folimun je na mene ostavio dubok utisak, na neki čudan način, još prvog puta kada sam ga sreo. On uopšte ne deluje kao neki ludak; vrlo je složena ličnost, vrlo lukav, vrlo pronicljiv. Proveo sam s njim u razgovoru proteklih osam časova. Niko ovde večeras nije spavao. Izložio mi je ceo svoj plan. Pokazao mi je celu shemu. Da li bi se složila, bar načelno, da sam u stanju tokom osmočasovnog razgovora da steknem tačan utisak o nečijem psihološkom stanju?“

„Pa…“ poče ona nevoljno.

„Ili je potpuno iskren, Sifera, ili je najbolji glumac na svetu.“

„Mogao bi biti i jedno i drugo. Ali to i dalje ne znači da je on osoba kojoj bi trebalo da verujemo.“

„Možda ne. Ali ja mu verujem. Sada.“

„Nastavi.“

„Folimun je krajnje nemilosrdan, gotovo čudovišno racionalan čovek koji veruje da je jedino važan opstanak civilizacije. Pošto je imao pristup, posredstvom svog vekovima starog religijskog kulta, do istorijskih zapisa iz prethodnih ciklusa, on je već godinama znao ono što smo mi upravo naučili na najteži mogući način… da je Kalgašova sudbina da vidi Zvezde jednom u svakih dve hiljade godina i da su one tako moćne da mogu pomutiti obične umove, a one jake izbaciti iz koloseka na nekoliko dana ili nedelja. Uzgred budi rečeno, voljan je da ti dopusti da vidiš sva ta drevna dokumenta, kada se vratimo u Saro.“

„Saro je uništen.“

„Ne i onaj deo koji su kontrolisali Apostoli. Obezbedili su da niko ne podmetne požar u krugu od jedne milje oko njihove kule.“

„Vrlo delotvorno“, primeti Sifera.

„Oni su delotvorni ljudi. U redu: Folimun zna da je za vreme potpunog ludila jedino religijski totalitarizam u stanju da ujedini stvri. Ti i ja možda mislimo da su bogovi priče za malu decu, Sifera, ali tamo napolju postoje milioni i milioni ljudi, verovala ti to ili ne, koji drugačije gledaju na te stvari. Uvek su se nelagodno osećali kada bi radili stvari koje su smatrali grešnima, iz straha da će ih bogovi kazniti. A sada se naprosto užasavaju bogova. Misle da se Zvezde mogu već sutra vratiti, ili možda prekosutra, da završe posao.

E, pa, tu su Apostoli koji svojataju pravo na direktnu vezu sa bogovima i poseduju svu silu pismenih zapisa da to dokažu. Oni su u boljem položaju da obrazuju vladu na svetu nego Altinol ili mali provincijski ratni zapovednici, odnosno ostaci bivših izbegličkih vlada, ili bilo ko drugi. Jedino u njih možemo polagati nadu.“

„Ti to ozbiljno“, primeti Sifera u čudu. „Folimun te nije hipnotisao, Teremone. Ti si to uspeo sam da uradiš.“

„Saslušaj me“, nastavi on. „Folimun se celog života pripremao za ovaj trenutak, znajući da pripada pokolenju Apostola na čija će pleća pasti odgovornost da obezbede opstanak. On ima svu silu planova. Na dobrom je putu da uspostavi kontrolu nad ogromnim teritorijama severno i zapadno od Saroa, a sledeće što će učiniti biće da preuzme vlast u novim provincijama duž velikog južnog auto-puta.“

„I uspostavi teokratsku diktaturu koja će otpočeti tako što će biti smaknuti svi ateisti, cinici, materijalisti sa Univerziteta kao što smo Binaj, Širin i ja.“

„Širin je već mrtav. Folimun mi je kazao da su njegovi ljudi pronašli Širinovo telo u jednoj razrušenoj kući. Očiledno ga je pre koju nedelju ubila banda ludaka koja ima nešto protiv intelektualaca.“

Sifera odvrati pogled u stranu, jer tog trenutka nije imala snage da sretne Tremonove oči. A onda se zagleda u njega još ljuće nego malopre i reče: „Eto ti! Folimun prvo šalje svoje bezveznjake da rasture Opservatoriju… i Ator je ubijen, jesam li u pravu?… a onda uklanja jadnog bezopasnog Širina. Potom ćemo i svi mi ostali biti…“

„Pokušao je da zaštiti ljude iz Opservatorije, Sifera.“

„Pa to mu baš nije pošlo za rukom, a?“

„Stvari su izmakle kontroli. Želeo je da spasi sve naučnike pre no što izbiju neredi… ali kako je delovao pod maskom fanatika divljeg pogleda, nije uspeo da ih ubedi da ga saslušaju i otkriju šta im nudi — siguran prolaz do Skloništa Apostola.“

„Pošto je Opservatorija bila razorena.“

„Ni to nije bilo u njegovom prvobitnom planu. Svet je te noći bio lud. Stvari se ne uklope baš uvek u shemu.“

„Svaka ti čast što u svakom trenutku umeš da nađeš opravdanje za njega, Teremone.“

„Možda si u pravu. Ipak me saslušaj do kraja. On želi da sarađuje sa preživelim ljudima sa Univerziteta i sa svim ostalim razumnim i inteligentnim osobama koje su se okupile u Amgandu, kako bi obnovili znanje čovečanstva. On… to jest pretpostvljeni Mondior… upravljao bi vladom. Apostoli bi nestabilno i sujeverjem opterećeno stanovništvo držali u pokornosti pomoću religije, bar jedno do dva pokolenja. U međuvremenu bi ljudi sa Univerziteta pomogli Apostolima da prikupe i kodifikuju znanje koje su uspeli da sačuvaju i zajedno bi povratili svetu razum… što se već toliko puta ranije dogodilo. Međutim, možda će ovog puta biti u stanju da otpočnu pripreme za naredno pomračenje otprilike stotinu godina unapred i da spreče ono najgore, da spreče masovno ludilo, podmetanje požara, sveopšte razaranje.“

„I ti veruješ u sve to?“ upita Sifera. Glas joj je bio otrovan. „Veruješ da ima smisla stajati u pozadini i pljeskati, dok Apostoli Plamena šire svoju otrovnu, iracionalnu, totalitarnu veru po celom svetu? Ili što je još gore… da ima smisla udružiti se s njima?“

„Mrska mi je ta ideja“, iznenada odvrati Teremon.

Sifera razrogači oči. „Zašto onda…?“

„Hajdemo napolje“, reče on. „Još malo pa će svanuti. Mogu li da te uhvtim za ruku?“

„Pa…“

„Kada sam kazao da te volim, nije to bio samo citat iz neke knjige.“

Ona slegnu ramenima. „Jedno nema veze s drugim. Ono privatno sa politikom, Teremone… koristiš jedno da bi napravio zbrku u drugom.“

„Dođi“, pozva je on.

44.

Izišli su iz šatora. Na istočnom obzorju pojavio se ružičasti sjaj ranog Onosa. Visoko iznad njih, Tano i Sita su se pomaljali iza oblaka i ta sunca blizanci, koja su sada bila u zenitu, obasjavala su ih čudnim i predivnim sjajem.

Na nebu je bilo još jedno sunce. Daleko na severu, mala, tamnocrvena kugla Dovima sijala je poput sićušnog rubina smeštenog na čelo neba.

„Četiri sunca“, primeti Teremon. „Znak sreće.“

Svuda oko njih u logoru Apostola vrvelo je od aktivnosti. Tovareni su kamioni, spuštani šatori. Teremon ugleda Folimuna daleko na drugoj strani, kako izdaje naređenja ekipi radnika. Vođa Apostola mahnu Teremonu, a ovaj mu zauzvrat klimnu.

„Mrziš ideju da će Apostoli upravljati svetom“, reče Sifera, „pa ipak si i dalje voljan da se udružiš sa Folimunom? Zašto? Kakvog to ima smisla?“

Teremon tiho odvrati: „Jer nam je to jedina nada.“

„Zaista tako misliš?“

On klimnu. „Počeo sam to da uviđam pošto je Folimun proveo sa mnom u razgovoru nekoliko časova. Svaki razumni instinkt u meni govori mi da ne verujem Folimunu i njegovoj gomili fanatika. O čemu god drugom da je reč, nema zbora da je Folimun manipulator gladan moći, krajnje nemilosrdan, veoma opasan. Ali kakvi su nam inače izgledi? Altinol? Svi oni sitni šefovi duž auto-puta? Moglo bi proći hiljadu godina pre no što se sve te nove provincije ne ujedine u jednu državu. Folimun poseduje autoritet potreban da natera čitave nacije da kleče pred njim… ili pred Mondiorom, pre bi trebalo reći… Slušaj, Sifera, najveći deo čovečanstva je zauvek poludeo. Sada napolju slobodno lutaju milioni ludaka. Samo oni jakih umova, kao što smo ti, ja i Binaj, bili su u stanju da se oporave, ili oni veoma glupi; međutim, ostalima, većini čovečanstva, biće potrebni meseci ili godine pre nego što će ponovo budu mogli normalno da razmišljaju, a za neke se to nikada više neće dogoditi. Možda je jedini mogući odgovor harizmatski prorok kao što je Mondior, koliko god da mi se ta ideja gadi.“

„Znači, nema drugih opcija?“

„Ne za nas, Sifera.“

„Zašto?“

„Slušaj, Sifera: ja verujem da je sada najvažnije zaceliti rane. Sve ostalo je sporedno. Svet je zadobio užasnu ranu i…“

„Sam je sebi zadao užasnu ranu.“

„Ja na to ne gledam tako. Požari su bili odgovor na dramatično izmenjene uslove. Do njih nikada ne bi došlo da pomračenje nije razmaklo našu zavesu i pokazalo nam Zvezde. Ali ranjavanje se nastavlja i nastavlja. Sada jedna rana vodi ka drugoj. Altinol je rana. One male nove provincije su rane. Ludaci koji se međusobno ubijaju u šumi… ili love pobegle profesore univerzuiteta… oni su rane.“

„A Folimun? On je najveća od svih rana!“

„I jest i nije. Nema sumnje da on rasprodje fanatizam i misticizam. Ali u tome ima discipline. Ljudi veruju u ono što on prodaje, čak i ludaci, čak i oni sa bolesnim umovima. On je tako velika rana da je u stanju da proguta sve ostale. Kadar je da izleči svet, Sifera. A onda… iznutra… možemo pokušati da izlečimo ono što je on učinio. Ali samo iznutra. Ako mu se pridružimo, imamo neke izglede. Ako mu se suprotstavimo, oteraće nas kao muve.“

„Šta onda predlažeš?“

„Možemo da biramo da li ćemo mu se pridružiti i postati deo vladajuće elite koja će vratiti svet iz ludila ili ćemo postati lutalice i odmetnici. Šta želiš, Sifera?“

„Želim nešto treće.“

„Nema trećeg. Gomila u Amgandu ne poseduje snagu niti volju da stvori delotvornu vladu. Ljudi poput Altinola nemaju obzire. Folimun već kontroliše polovinu teritorije koja je nekad sačinjavala Federalnu Republiku Saro. Ubeđen je da će ovladati i drugim njenim delom. Proći će vekovi pre no što ponovo zavlada razum, Sifera, bez obzira na to šta ti i ja učinili.“

„Hoćeš da kažeš da je bolje pridružiti im se, jer nam se onda pruža bar nekakav prilika da kontrolišemo pravac u kome će ići novo društvo, nego mu se suprotstaviti jednostavno zbog toga što nam se ne dopada vrsta misticizma koju on predstavlja?“

„Tačno. Upravo to.“

„Ali kako da pomažem nekom ko će svet zadojiti religijskim fanatizmom…“

„Svet je već i ranije uspevao da se izdigne iznad religijskog fanatizma, nije li tako? Važno je u ovom trenutku naći načina da se ispliva iz ovog haosa. Folimun i njegova svita nude jedinu vidljivu nadu za to. Razmišljaj o njihovoj veri kao o mašini koja će povesti civilizaciju, u vreme kada su sve ostale mašine pokvarene. Trenutno je jedino to važno. Prvo treba popraviti svet; a zatim se nadati da će se naši potomci zasititi mističnih momaka u odorama sa kapuljačama. Shvataš li šta pokušavam da kažem, Sifera? Shvataš li?“

Ona klimnu nekako čudno i neodređeno, kao da mu odgovara kroz san. Teremon ju je posmatrao kako se lagano udaljava od njega i odlazi prema čistini na kojoj su ih iznenadili stražari Apostola prethodne večeri. Činilo mu se da je od tada prošlo mnogo godina.

Ostala je tamo dugo da stoji sama, pod svetlošću četiri sunca.

Kako je smao lepa, pomisli Teremon.

Koliko je volim!

Kako je sve ovo čudno ispalo.

Čekao je. Svuda oko njega uveliko su rasturali logor Apostola; prilike u odorama i sa kapuljačama trčale su tamo-amo pored njega.

Prišao mu je Folimun. „Dakle?“

„Još se nismo odlučili“, odvrati Teremon.

„Mi? Stekao sam utisak da ste vi sa nama, bez obzira na sve drugo.“

Teremon ga je mirno posmatrao. „S vama sam ako se Sifera složi. U protivnom nisam.“

„Kako god želite. Bilo bi nam žao da izgubimo čoveka vaših propagandnih sposobnosti. Da i ne pominjem stručnost dr Sifere kada su u pitanju artefakti prošlosti.“

Teremon se osmehnu. „Da vidimo koliko sam malopre bio umešan u propagandi, a?“

Folimun klimnu i ode nazad prema kamionima koje su tovarili. Teremon je promatrao Siferu. Stajala je licem okrenuta prema istoku, prem Onosu, dok je svetlost Site i Tana padala na nju odozgo u zaslepljujućem snopu, a sa severa je dopiralo vitko crveno koplje Dovimovog zraka.

Četiri sunca. Najbolji od svih znakova.

Sifera se vraćala preko polja. Oči su joj sijale i izgleda da se smejala. Dotrčala je do njega.

„Dakle?“ upita Teremon. „Šta kažeš?“

Ona uze njegovu šaku u svoje. „U redu, Teremone. Neka bude. Svemoćni Folimun je naš vođa i slediću ga gde god mi naredi. Pod jednim uslovom.“

„Da čujem. Koji je to uslov?“

„Isti onaj koji sam navela u njegovom šatoru. Neću nositi odoru. Ni po koju cenu. Ako bude navaljivao da je nosim, pogodba ne važi.“

Teremon srećno klimnu. Sve će na kraju ispasti dobro. Posle Spuštanja Noći sviće dan i ponovno rađanje. Iz uništenja izdići će se novi Kalgaš, a njegov i Siferin glas i te kako će se čuti u tom stvaranju. „Mislim da se to može srediti“, odvrati on. „Hajde da porazgovaramo sa Folimunom i da čujemo šta on ima da kaže.“