Bilo je bleštavo popodne četiri sunaca. Veliki zlatasti Onos počivao je visoko na zapadu, a mali crveni Dovim užurbano je ispod sebe ostavljao obzorje. Kada biste pogledali u suprotnom smeru videli biste sjajne bele tačke Treja i Patrua, jasne naspram purpurnog istočnog neba. Talasaste ravnice kalgaškog najsevernijeg kontinenta bile su preplavljene čudesnom svetlošću. Kancelarija Kelaritana 99, direktora jonglorskog gradskog instituta za psihijatriju, imala je ogromne prozore na svakoj strani, kroz koje se pružao veličanstveni pogled.
Širin 501 sa univerziteta Saro, koji je stigao u Jonglor pre nekoliko časova na Kelaritanov hitni zahtev, pitao se zašto nije bolje raspoložen. Širin je u osnovi uvek bio vesela osoba a za dana kada su sijala sva četiri sunca obično bi bio još življi. Ali danas, iz nekog razloga, bio je razdražljiv i zabrinut, mada je davao sve od sebe da to ne postane očigledno. Konačno, pozvan je u Jonglor kao stručnjak za mentalno zdravlje.
„Da li biste za početak želeli da popričate sa žrtvama?“ upitao ga je Kelaritan. Direktor psihijatrijske bolnice bio je suvonjav, koščati čovečuljak, bolešljivo žut i sa upalim prsima. Širin, koji je bio rumen i daleko od toga da bi se moglo reći kako je mršav, pokazivao je urođenu sumnjičavost prema svakom odraslom muškarcu koji je bio više nego upola lakši od njega. Možda me uznemirava Kelaritanov izgled, pomisli Širin. Liči na kostura koji hoda. „Ili smatrate da bi bilo bolje kada biste prvo stekli izvesno lično iskustvo vezano za Tunel tajne, dr Širine?“
Širinu pođe za rukom da se nasmeje. Nadao se da to nije zvučalo suviše natetgnuto.
„Možda bi trebalo da prvo porazgovaram sa jednom do tri žrtve“, reče on. „Na taj način bih mogao malo bolje da se pripremim za užase Tunela.“
Kelaritanove tamne, perlaste oči nezadovoljno zatreptaše. Međutim, odgovorio mu je Kubelo 54, zalizan i uglancan pravnik koji je zastupao izložbu posvećenu stogodišnjici Jonglora: „Ma hajdete, dr Širine! 'Užasi Tunela!' Ne mislite li da malo preterujete? Konačno, za sada raspolažete samo novinskim izveštajima. A još pacijente nazivate 'žrtvama'. Teško da se to za njih može reći.“
„Dr Kelaritan se poslužio tim izrazom“, ukočeno odvrati Širin.
„Ubeđen sam da je dr Kelaritan tu reč upotrebio u najopštijem smislu. Međutim, smatram da je ona u ovom kontekstu sasvim neprihvatljiva.“
Širin primeti, uputivši advokatu pogled kojim je istovremeno izražavao gađenje i profesionalnu mirnoću: „Koliko sam shvatio, nekoliko ljudi je umrlo jer se uputilo kroz Tunel tajne. Nije li tako?“
„Da, u Tunelu je umrlo nekoliko ljudi. Ali za sada nemamo razloga da smatramo da su ti ljudi umrli zbog toga što su prolazili kroz Tunel, doktore.“
„Jasno mi je zašto ne želite da mislite da je tako, savetniče“, otresito primeti Širin.
Kubelo besno pogleda prema direktoru bolnice. „Dr Kelaritane! Ako će se istraga sprovoditi na ovaj način, želim odmah da uložim protest. Vaš dr Širin je ovde u svojstvu nepristrasnog stručnjaka, a ne kao tužiočev svedok!“
Širin se zakikota. „Malopre sam dao svoj sud o pravnicima uopšte, savetniče, a nisam izražavao svoje mišljenje o onome što se možda dogodilo ili se možda nije dogodilo u Tunelu tajne.“
„Dr Kelaratine!“ ponovo uskliknu Kubelo, zajapurivši se.
„Gospodo, molim vas“, umeša se Kelaratin, prelazeći hitro pogledom sa Kubela na Širina, pa sa Širina na Kubela. „Trebalo bi da smo na istoj strani, zar ne? Koliko ja vidim, cilj nam je u ovoj istrazi zajednički. Da otkrijemo tačno šta se dogodilo u Tunelu tajne, kako bismo ubuduće mogli izbeći… ovaj… ponavljanje nesrećnih slučajeva.“
„Slažem se“, reče Širin prijateljski. Samo bi gubio vreme ako bi nastavio da se obrecuje na advokata. Trebalo je obaviti mnogo važnije stvari.
Počastvovao je Kubela srdačnim osmehom. „Mene nikada ne zanima da na nekoga svalim krivicu po svaku cenu, već samo da izneđem način na koji se može reširi situacija u kojoj ljudi osećaju da na nekoga treba svaliti krivicu. Kako bi bilo da mi sada pokažete nekog od svojih pacijenata, dr Kelaritane. Zatim možemo ručati i porazgovarati o događajima u Tunelu onako kako ih trenutno vidimo, a posle jela možda ću biti u stnaju da pogledam još kog pacijenta…“
„Ručak?“ ponovi nekako neodređeno Kelaritan, kao da uopšte ne zna šta ta reč znači.
„Da, ručak. Obrok u sredini dana. To je moja stara navika, doktore. Ali mogu još malo da pričekam. U svakom slučaju, nemam ništa protiv da prvo posetimo jednog pacijenta.“
Kelaritan klimnu. Zatim se obrati advokatu. „Mislim da treba krenuti od Harima, a onda bi mogao da porazgovara sa Džistinom, i… ovaj, možda Čimilitom. Posle ručka, svakako.“
„Hvala“, odvrati Širin.
„Izvolite ovuda, dr Širine…“
Kelaritan pokaza prema prolazu u staklu koji je vodio iz strašnjeg dela kancelarije u samu bolnicu. Bio je to prozračan uski prolaz, sa pogledom od 360 stepeni na nebo i niska sivozelena brda koja su okruživala grad Jonglor. Svetlost četiri sunca toga dana obasjavala ga je sa svih strana.
Zastavši na tren, direktor bolnice osvrnuo se desno, pa levo, obuhvativši pogledom ceo predeo. Stroge, ušiljene crte čovečuljkovog lica odjednom su se ozarile mladošću i životnošću kada su se topli zraci Onosa i oni oštri, sasvim različiti zraci sa Dovima, Patrua i Treja pomešali u veličanstvenoj raskoši.
„Kakav savršeni dan, gospodo!“ uzviknu Kelaritan s toliko oduševljenja da se Širin zaprepastio; tako nešto nije očekivao od osobe za koju je mislio da je krajnje uzdržana i kruta. „Predivno je videti četiri sunca na nebu u isto vreme! Osećam se odlično kada mi njihovi zraci obasjaju lice! Ah, pitam se šta bismo mi bez naših veličanstvenih sunaca!“
„Zaista“, odvrati Širin.
U stvari, i on se osećao nešto bolje.
Pola sveta dalje, jedna koleginica Širina 501 sa univerziteta Saro takođe je zurila u nebo. Ali nju je prožimao samo užas.
Bila je to Sifera 89, iz odeljenja za arheologiju; ona je već godinu i po dana upravljala iskopavanjima u drevnom Beklimotu na udaljenom poluostrvu Sagikan. Sada je ukočeno stajala, sa strepnjom posmatrajući kako joj se velikom brzinom približava katastrofa.
Nebo nije pružalo nikakvu utehu. U ovom delu sveta je jedina prava svetlost vidljiva u to doba dolazila od Tanoa i Sita, a njihov hladni, oštri sjaj za nju nikada nije bio radostan, već pre depresivan. Spram dubokog, sumornog plavetnila dnevnog neba sa dva sunca stajala je zlokobna, teška osvetljenost, koja je bacala reckave, preteće senke. I Dovim se mogao videt… jedva, upravo se dizao… na samom obzorju, nešto malo iznad vrhova udaljenih planina Horkan. Nejasni sjaj malog crvenog sunca, međutim, teško da je bio veseo.
No, Sifera je znala da će se uskoro na istoku pojaviti topla žuta svetlost Onosa koja će razveseliti prilike. Nju je trenutno više brinulo nešto mnogo ozbiljnije nego što je privremeno odsustvo glavnog sunca.
Ubilačka peščana oluja kretala se pravo prema Beklimotu. U narednih nekoliko minuta prohujaće preko ovog mesta, a onda bi svašta moglo da se dogodi. Svašta. Šatori bi mogli biti uništeni; pažljivo poređani poslužavnici sa artefaktima mogli bi biti isprevrtani, a njihovi sadržaji razbacani unaokolo; kamere, oprema za crtanje planova, mukotrpno napabirčeni stratigrafski crteži… sve na čemu su tako dugo radili moglo bi biti izgubljeno u trenu.
I još gore. Svi bi mogli poginuti.
I gore od toga. Drevne ruševine samog Beklimota… kolevke civilizacije, najstarijeg poznatog grada na Kalgašu… bile su u opasnosti.
Iskopine koje je Sifera usekla u okolnoj naplavljenoj ravnici bile su širom otvorene. Naleti vetra, ako budu dovoljno jaki, podići će još peska pored onoga koji već nose, a zatim će se s užasnom snagom zaletati u krhke ostatke Beklimota… oribavši, nagrizavši, ponovo zatrpavši, možda čak i raskomadavši čitave temelje i razabacavši ih preko sparušene ravnice.
Beklimot je bio istorijsko blago koje je pripadalo celom svetu. Sifera se upustila u sračunati rizik kada je počela da ga iskopava, jer je moglo doći do oštećenja. Nemoguće je obaviti bilo kakav arheološki posao a da se nešto ne uništi: takva je priroda posla. Ali ogoleti samo srce ravnice kao što je ona to učinila, i onda biti toliki baksuz i doživeti najgoru peščanu oluju u celom veku…
Ne. Ne, to je bilo suviše. Ime će joj eonima ostati ukaljano, ako ova oluja protrese Beklimot zbog onoga što je ona ovde učinila.
Možda je ovo mesto bilo ukleto, kao što su govorili neki sujeverni ljudi. Sifera 89 nikada nije bila naročito sklona čudacima bilo koje vrste. Ali ovo iskopavanje, za koje se nadala da će predstavljati krunu njene karijere, od samog početka joj je zadavalo samo glavobolju. A sada je čak zapretilo da zauvek okonča njenu profesionalnu karijeru… ako je i ne ubije.
Eilis 18, jedan od njenih pomoćnika, dotrča do nje. Bio je to vitak, žilav muškarac, koji je, međutim, delovao sitno pored visoke, atletski građene Sifere.
„Pričvrstili smo sve što smo mogli!“ doviknu joj on, napola bez daha. „Sada sve zavisi od bogova!“
Ona mu odvrati namrštivši se. „Bogova? Kojih bogova? Vidiš li ti, Eilise, neke bogove u blizini?“
„Samo sam hteo da kažem…“
„Znam šta si hteo da kažeš. Zaboravi.“
S druge strane stigao je Tuvik 443, nadzornik radnika. Oči su mu bile razrogačene od straha. „Gospo“, pozva je on. „Gospo, gde da se sklonimo? Nemamo gde da se sklonimo!“
„Rekla sam ti, Tuviče. Tamo dole, ispod stene.“
„Zatrpaće nas. Zašto vi niste tamo?“
Zapanjeno ga je pogledala. Zar je mislio da ima neko privatno skrovište u kome će biti bezbednija od ostalih?
„Doći ću, Tuviče. Hajde, idi! Prestani da me gnjaviš!“ Preko puta, u blizini šestougaone zgrade od cigala koju su rani istraživači prozvali Hram Sunaca, Sifera primeti krupnu priliku Balika 338. Čkiljeći, zaklanjajući oči od ledene svetlosti Tana i Site, stajao je zagledan prema severu, sa koga je pristizala oluja. Na licu mu se očitavala patnja.
Balik je bio njihov glavni stratigraf, ali je takođe važio u ekspediciji za, kakvog takvog, stručnjaka za meteorologiju. U njegova zaduženja ulazilo je i pisanje vremenskih izveštaja, kao i da pazi na moguće neočekivane promene.
Vreme na poluostrvu Sagikan uglavnom se nije menjalo: cela oblast bila je nezamislivo jalova, i tek svakih deset ili dvadeset godina pala bi određena količina kiše. Jedinu klimatsku neobičnost predstavljala je izmena u ustrojstvu preovlađujućih vazdušnih struja, koja je pokretala ciklonske sile i donosila peščanu oluju, pa čak se i to događalo tek nekoliko puta u toku jednog veka.
Da li je Balikov malodušan izraz lica bio posledica krivice koju mora da je osećao jer nije predvideo oluju? Ili je izgledao u toj meri prestravljen jer je, sada, mogao da proračuna punu jačinu besa koji će se sručiti na njih?
Sve je moglo biti drugačije, govorila je Sifera sama sebi, da su imali malo više vremena da se pripreme za klanicu. Sada joj je bilo jasno da su svi izdajnički znaci bili tu, samo je trebalo biti dovoljno mudar i primetiti ih… nalet žestoke suve toplote, nepojmljive čak i za standarde poluostrva Sagikin; neočekivani mrtvi spokoj zamenio je uobičajeni postojani povetarac sa savera; a onda je, što je bilo najčudnije, počeo da duva vetar pun vlage sa juga. Sve ptice khala, ti čudni, koštunjavi strvinari koji su pohodili ovu oblast poput vukodlaka, nadigle su se kada je počeo da duva ovaj vetar i nestale put zapadne pustinje pretrpane dinama kao da su im demoni za petama.
To je trebalo da ih upozori, pomislila je Sifera. Kada su se ptice khala podigle i vrišteći odletele u zemlju dina.
Međutim, svi su bili toliko obuzeti iskopavanjima da nisu obraćali pažnju na ono što se oko njih događalo. Najverovatnije su jednostavno odbijali da to urade. Pretvaraj se da ne primećuješ znake nadolazeće peščane oluje i možda će oluja skrenuti na drugu stranu.
A onda se niotkuda pojavio mali sivi oblak daleko na severu, tamna mrlja na razjarenom štitu pustinjskog neba, koje je obično bilo jasno poput ogledala…
Oblak? Vidiš li oblak? Ne vidim nikakve oblake.
Novo poricanje.
Oblak je prerastao u ogromno crno čudovište koje je ispunilo pola neba. Vetar je i dalje duvao sa juga, ali više nije donosio vlagu… već je sada stizao u naletima koji su palili sve pred sobom… a uz njega počeo je da duva još jedan vetar, koji je bio čak i jači, iz suprotnog smera. Jedan je hranio drugoga. A kada su se sreli…
„Sifera!“ povika Balik. „Evo je, dolazi! Brzo u zaklon!“
„Hoću! Hoću!“
Nije želela da pođe u zaklon. Želela je da potrči od jednog do drugog mesta iskopavanja, da sve odjednom nadgleda, da pridržava strane šatora, da zagrli gomile dragocenih fotografskih ploča, da svojim telom zaštiti pročelje tek otkrivene Osmougaone kuće na kome su se nalazili zadivljujući mozaici otkriveni prethodnog meseca. Ali Balik je bio u pravu. Sifera je učinila sve što je mogla, ovog ludog jutra, da obezbedi mesto. Sada se trebalo skloniti, tamo dole ispod stene koja je štrčala sa gornje ivice mesta na kome su vršena iskopavanja, i nadati se da će ih ona zaštititi od najjačih naleta oluje.
Potrčala je prema njoj. Jake, snažne noge lako su je ponele preko izdeljenog, škripavog peska. Sifera nije još napunila četrdeset godina, bila je visoka, snažna žena u punoj fizičkoj snazi, i do ovog trenutka znala je samo za optimizam kada se radilo o bilo kom vidu njenog postojanja. Ali iznenada svemu je zapretila opasnost: njenoj akademskoj karijeri, njenom odličnom zdravlju, a možda i samom njenom životu.
Ostali su se stisnuli u podnožju stene, iza na brzinu sklepanog zaklona od drvenih motki za koje je bila privezana cerada. „Pomerite se“, reče Sifera, krčeći sebiput.
„Gospo“, zastenja Tuvik. „Gospo, naterajte oluju da se vrati!“ Kao da je ona bila kakva boginja koja poseduje magične moći. Sifera se promuklo nasmeja. Predradnik izvede neki gest u njenom pravcu… neki sveti znak, pretpostavila je ona.
Ostali radnici, a svi odreda bili su iz malog sela istočno od ruševina, napraviše isti znak i počeše nešto da mrmljaju. Molitve? Njoj? Kakav sablastan trenutak. Ovi ljudi, poput svojih očeva i dedova, celog života kopali su po Beklimotu u službi ovog ili onog arheologa, strpljivo otkrivajući drevne zgrade, i prosejavali pesak tražeći sićušne artefakte. Verovatno su već doživeli neku gadnu peščanu oluju. Da li su uvek bili ovako prestravljeni? Ili je ovo bila neka superoluja?
„Evo je“, reče Balik. „To je to.“ I pokri lice šakama.
Oluja se sručila na njih svom svojom silinom.
Sifera je u početku stajala, zureći kroz otvor u ceradi u monumentalni kiklopski gradski zid preko puta, kao da će uspeti da ga sačuva ako ne bude skidala pogled sa tog mesta. Ali već posle jednog trenutka to je postalo nemoguće. Na njih su se obrušili naleti neverovatne jare, tako pobesneli da je imala utisak da će joj kosa, pa čak i obrve buknuti. Okrenula je glavu i podigla ruku da zaštiti lice.
Zatim je stigao pesak i više se ništa nije videlo.
Ličilo je na kišnu oluju, samo su kišne kapi bile suviše čvrste. Začula se snažna grmljavina, koja to nije bila, već su taj zvuk stvarali milioni sićušnih čestica peska koje su dobovale po tlu. Pored tog najjačeg zvuka čuli su se i drugi, jedan klizav i šaputav, drugi škripav i grebav, treći koji je podsećao na tiho dobovanje. I užasno zavijanje. Sifera je zamišljala tone peska kako se u kaskadama obrušavaju, zatrpavajući zidove, zatrpavajući hramove, nepregledne temelje stambene oblasti, zatrpavajući kamp.
I zatrpavajući sve njih.
Okrenula se licem prema zidu stene i čekala kraj. Pomalo iznenađeno i tužno uhvatila je sebe kako histerično jeca, kako joj iz utrobe dopiru iznenadni duboki jecaji. Nije želela da umre. Svakako da nije: ko je to pa želeo? Ali do ovog trenutka nikada joj nije palo na pamet da postoji i nešto gore od umiranja.
Beklimot, najpoznatije arheološko nalazište na svetu, najstariji poznati grad ljudskog roda, mesto na kome se začela civilizacija, biće uništen… i to samo zahvaljujući njenom nemaru. Pokolenja kalgaških velikih arheologa radila su ovde tokom veka i po od otkrića Beklimota: prvo Galdo 221, najveći od njih svih, zatim Marpin, Stinupad, Šelbik, Numoin, sve sama slavna imena… i sada Sifera, koja je budalasto celo mesto ostavil otkriveno dok se približavala peščana oluja.
Dok je Beklimot bio pokopan ispod peska, ruševine su mirno dremale hiljadama godina, u istom stanju u kakvom su bile onog dana kada su poslednji stanovnici konačno ustuknuli pred promenjenom klimom i napustili ga. Svi arheolozi koji su ovde radili od Galdoovih dana vodili su računa o tome da na svetlost dana iznesu smo po jedan mali deo ovog nalazišta, da ga zaštite paravanima i ogradama protiv peska; oni je ujedno trebalo da ga štite od peščane oluje koja je predstavljala ozbiljnu opasnost, iako je bilo malo verovatno da će do nje odći. Sve do sada.
I ona je, razume se, postavila uobičajene paravane i ograde. Ali ne ispred novih iskopina, ne u oblasti svetilišta na koju je usredsredila svoja istraživanja. Tamo su se nalazile neke od najstarijih i najlepših zgrada Beklimota. I tako je ona, nestrpljiva da počne sa iskopavanjima, poneta žarom koji je nije napuštao da stalno ide dalje i dalje, prenebregla osnovne mere opreza. U tom trenutku ona na to, svakako, nije tako gledala. Ali sada, kada joj je u ušima odzvanjalo demonsko tutnjanje oluje, i kada se na nad njom nadnelo crno nebo koje je uništavalo…
Baš dobro što ovo neću preživeti, pomisli Sifera. Neću morati da čitam sve ono što će o meni kazati u svakoj knjizi iz arheologije koja će biti objavljena u narednih pedeset godina. „Slavno nalazište Beklimot predstavljalo je neprevaziđeni izvor podataka o ranom razvoju civilizacije na Kalgašu dok nije nesrećno uništeno zahvaljujući nehajnom načinu na koji je mlada i ambiciozna Sifera 89 sa univerziteta Saro vršila iskopavanja…“
„Mislim da prolazi“, prošaputa Balik.
„Šta?“ upita ona.
„Oluja. Slušaj! Smiruje se.“
„Mora da nas je prekrio tako debeli sloj peska da ništa ne čujemo. I to je sve.“
„Ne. Nismo zakopani, Sifera!“ Balik povuče ceradu ispred njih i uspe malo da je podigne. Sifera proviri i zagleda se u otvorenu oblast između stene i gradskog zida.
Nije mogla da poveruje vlastitim očima.
Pred njom se protezala jasna tamnoplava linija neba. Sijalo je sunce. Bio je to tek slabi, ledeni sjaj dvostrukih sunaca Tanoa i Sita, ali u ovom trenutku je to bila najlepša svetlost koju je do tada ikada poželela da vidi.
Oluja je prošla. Ponovo je sve bilo mirno.
Ali gde je pesak? Zašto sve nije bilo zatrpano peskom?
Grad se i dalje video: veliki blokovi kamenih zidova, treperavi sjaj mozaika, šiljati kameni krov Hrama Sunaca. Čak je i većina njihovih šatora i dalje bila na svom mestu, uključujući gotovo sve važne. Ozbiljnu štetu pretrpeo je samo logor u kome su živeli radnici, a on se mogao obnoviti za nekoliko časova.
Zapanjena, ne usuđujući se da poveruje u ono što vidi, Sifera napusti zaklon i osvrnu se oko sebe. Na tlu nigde nije bilo peska. Čvrsto pečen i nabijen tamni sloj koji je obrazovao površinu tla u zoni iskopavanja i dalje je bio vidljiv. Sada je izgledao drugačije, bio je nekako čudno sastrugan, ali na njemu nije bilo ničega što je oluja mogla doneti.
Balik zamišljeno primeti: „Prvo je naišao pesak, a za njim vetar. I tako je vetar pokupio sav pesak koji se sručio na nas, i to isto onako brzo kako je ovaj pao, i poneo ga odmah dalje na jug. Čudo, Sifera. Samo tako to možemo nazvati. Pogledaj… vidi se gde je tle zagrebano, gde je ceo plitki gornji sloj peska očistio vetar; možda je eroziji bilo potrebno pedest godina da ga stvori, a uklonjen je za pet minuta, ali…“
Sifera gotovo da ga i nije slušla. Uhvatila je Balika za ruku i okrenula ga postrance tako da više nije gledao prema glavnoj oblasti njihovih iskopavanja.
„Pogledaj tamo“, reče ona.
„Gde? Šta?“
Ona upre prst. „Tomboovo brdo.“
Plećati stratigraf se zagleda u tom pravcu. „Blagi Bože! raspuklo se tačno po sredini!“
Tomboovo brdo bilo je, u stvari, nepravilna humka srednje visine, na nekih petnaest minuta hoda južno od glavnog dela grada. Niko na njemu nije radio preko sto godina, još od druge ekspedicije velikog pionira Galdoa 221, a Galdo nije u njemu pronašao ništa značajno. Uglavnom se smatralo da je to deponija na koju su građani starog Beklimota bacali kuhinjsko smeće… mada je samo po sebi bilo dovoljno zanimljivo, ipak nije bilo ništa u poređenju sa čudima kojih je bilo u izobilju posvuda unaokolo.
Međutim, očigledno je upravo Tomboovo brdo najgore prošlo za vreme nepogode: divlja snaga peščane oluje uspela je u trenu da uradi ono za šta pokolenja arheologa nisu marila. Nepravilan, iskrzan pojas zguljen je sa lica brda, poput kakve grozne rane, ogolivši veći deo unutrašnjosti gornjeg dela padine. Iskusnim terencima kakvi su bili Sifera i Balik bio je dovoljan samo jedan pogled da shvate značaj onoga što je dospelo na svetlost dana.
„Deo grada ispod đubrišta“, promrmlja Balik.
„Mislim da ih ima više. Možda čitav niz“, reče Sifera.
„Misliš?“
„Pogledaj. Tamo, na levoj strani.“
Balik zviznu. „Nije li to zid u krošatskom stilu, ispod ugla onog kiklopskog temelja?“
„Tako je.“
Trnci prostrujaše niz Siferinu kičmu. Okrenula se prema Baliku i videla da nije ništa manje zapanjen od nje. Oči su mu bile širom otvorene, lice bledo.
„U ime Tame!“ promuklo je prošaputao. „Šta smo to otkrili, Sifera?“
„Nisam sigurna. Ali iz ovih stopa se dajem na posao.“ Pogledala je nazad prema zaklonu ispod stene, gde su još čučali prestravljeni Tuvik i njegovi ljudi, praveći svete znake i mrmljajući molitve tihim, zapanjenim glasovima, kao da još ne mogu da shvate da ih je moćna oluja poštedela. „Tuviče!“ povika Sifera, upućujući mu energično, gotovo ljutito, znake. „Izlazi odatle zajedno sa ljudima! Čeka nas posao!“
Harim 682 bio je krupan, jak pedesetogodišnjak, snažnih mišića na rukama i grudima koji su bili prekrveni podebljim izolacionim slojem sala. Čim ga je Šerim ugledao kroz prozor bolničke sobe, znao je da će se on i Harim dobro slagati.
„Oduvek sam bio naklonjen ljudima koji su, ovaj, pokrupniji“, objasni psiholog Kelaritanu i Kubelu. „Pošto sam i sam gotovo celog života bio takav, razumete. Ali nikada nisam bio mišićav kao ovaj ovde.“ Širin se prijatno nasmeja. „Ja sam skroz naskroz samo debeo. Osim ovde, razume se“, dodade on, lupnuvši se postrance po glavi… „Čime se ovaj Herim bavi?“
„Lučki radnik“, odvrati Kelaritan. „Trideset pet godina na jonglorskim dokovima. Dobio je na lutriji kartu za otvaranje Tunela tajne. Poveo je celu porodicu. Svi su pretrpeli izvesna oštećenja, ali on je najgore prošao. Veoma se stidi zbog toga; takva grdosija od čoveka pa da doživi potpuni slom.“
„Mogu da mislim“, reče Širin. „Uzeću to u obzir. Hajde da popričamo s njim, važi?“
Oni uđoše u sobu.
Harim je sedeo i nezainteresovano zurio u kocku koja je bacala svetlost u šest boja na zid naspram njegovog kreveta. Kada je ugledao Kelaritana, osmehnuo se dosta ljubazno, ali kao da se ukočio kada je primetio advokata Kubela kako ulazi posle direktora bolnice, a izraz lica mu se sasvim sledio kada je video i Širina.
„Ko je to?“ upita on Kelaritana. „Još jedan advokat?“
„Nipošto. Ovo je Širin 501, sa univerziteta Saro. Ovde je da ti pomogne da se oporaviš.“
„Auh“, frknu Harim. „Još jedan pametnjaković! Šta je bilo ko od vas učinio do sada da mi pomogne?“
„Potpuno si u pravu“, primeti Širin. „Jedini koji može da pomogne Harimu da se oporavi jeste sam Harim, a? Ti to znaš i ja to znam i možda bih mogao da ubedim bolničko osoblje da i oni to shva te.“ Seo je na ivicu kreveta. Zaškripao je pod psihologovom telesinom. „Ovde bar imaju pristojne krevete. Mora da su zaista dosta dobri kada mogu istovremeno da izdrže nas dvojicu… Čini mi se da ne voliš advokate? Ni ja ih ne volim, prijatelju.“
„Bedni huškači, eto šta su oni“, primeti Harim. „Puni su trikova. Nateraju te da kažeš stvari koje ne misliš, govoreći ti da mogu da ti pomognu ako kažeš to i to, a završi se tako što tvoje vlastite reči upotrebe protiv tebe. Bar ja tako gledam na to.“
Širin podiže pogled prema Kelaritanu. „Da li je baš neophodno da Kubelo prisustvuje ovom razgovoru? Čini mi se da bi bez njega bilo mnogo lakše.“
„Ovlašćen sam da učestvujem u svakom…“ poče ukočeno Kubelo.
„Molim vas“, prekide ga Kelaritan, unevši mnogo više snage u samu reč nego u učtivost koja se iza nje krila. „Širin je u pravu. Trojica posetilaca u isto vreme možda su previše danas za Harima. A vi ste ioanko već čuli njegovu priču.“
„Pa…“, poče Kubelo, potamnelog lica. Ali posle jednog trenutka se okrete i iziđe iz sobe. Širin potajno dade Kelaritanu znak da se smesti u suprotan ugao.
A onda se okrenu prema čoveku u krevetu, uputi mu svoj najprijatniji osmeh i reče: „Bilo je prilično gusto, je li tako?“
„Vi ste to kazali.“
„Koliko dugo si ovde?“
Harim slegnu ramenima. „Mislim nedelju, dve nedelje. A možda i malo duže. Ne znam, samo nagađam. Od…“
On zaćuta.
„Jonglerove izložbe?“ podstaknu ga Širin.
„Da, od kada sam pošao na onu vožnju.“
„Od tada je prošlo malo više od nedelju-dve“, primeti Širin.
„Stvarno?“ Harimov pogled se zacakli. Nije želeo da sluša o tome koliko je već dugo u bolnici.
Promenivši prilaz, Širin reče: „Kladim se da nisi ni sanjao da će doći dan kada ćeš reći sebi da će ti biti drago da se vratiš na dokove, a?“
Harim se osmehnu i odvrati: „Ponovite to još jednom! Šta bih dao da sutra mogu da teglim sanduke unaokolo.“ On spusti pogled na šake. Krupne, snažne šake, debelih prstiju, zatupastih na vrhovima, jedan iskrivljen usled neke stare povrede. „Od ležanja ću postati pravi mekušac. Kada dođe vreme da se vratim na posao, više neću biti nizašta.“
„Šta te onda ovde zadržava? Zašto jednostavno ne ustaneš i ne odeš?“
Kelaritan, koji je sedeo u uglu, uputi mu zvučno upozorenje. Šerim mu dade rukom znak da ćuti.
Harim zaprepašćeno pogleda Širina. „Da ustanem i odem?“
„Zašto da ne? Nisi zatvorenik.“
„Ali ako bih to učinio… ako bih to učinio…“
Glas radnika sa dokova utihnu.
„Kada bi to učinio, šta bi se dogodilo?“ upita Širin.
Harim je dugo ćutao, oborene glave, namrštenih veđa. Nekoliko puta je počinjao da govori, ali je sam sebe prekidao. Psiholog je strpljivo čekao. Konačno je Harim, napetim, promuklim, napola prigušenim glasom, kazao: „Ne mogu da iziđem napolje. Zbog… zbog… zbog…“ Borio se sam sa sobom. „Tame“, izgovori na kraju.
„Tame“, ponovi Širin.
Reč je ostala da visi između njih poput kakve opipljive stvari.
Harima kao da je mučila, gotovo da je se stideo. Širin se seti da se ta reč retko koristila među ljudima Harimove klase u pristojnom društvu. Harim možda nije smatrao da je taj izraz opscen, ali je on za njega svakako u izvesnom smislu bio bogohulan. Niko na Kalgašu nije voleo da razmišlja o tami; ali oni manje obrazovani su to činili; bilo je krajnje zastrašujuće mozgati o mogućnosti da šest prijateljskih sunaca mogu sva odjednom na neki način potpuno nestati sa neba i da može zavladati potpuna tama. Ta ideja bila je nezamisliva… doslovce nezamisliva.
„Da, Tama“, ponovi Harim. „Ja se, u stvari, plašim da ću se, ako iziđem, ponovo naći u Tami. O tome je reč. Tama, posvuda, ponovo.“
„U poslednjih nekoliko nedelja došlo je kod njega do potpunog preokreta“, primeti Kelaritan tihim glasom. „U početku je bilo upravo suprotno. Niste mogli da ga naterate da uđe unutra ako nije bio pod sedativima. U početku je to bio slučaj jake kalustrofobije, koja se posle izvesnog vremena izmetnula u klaustrofiliju. Smatramo da je to znak oporavka.“
„Možda“, odvrti Širin. „Ali ako nemate ništa protiv…“
Zatim se nežno obrtio Harimu: „Ti si se među prvima provozao Tunelom tajne, je li tako?“
„Prvog dana.“ U Harimovom glasu oseti se ponos. „Pripremili su gradsku lutriju. Stotinu ljudi dobilo je besplatne vožnje. Mora da su prodali milion karata, a moja je peta kupljena. Ja, žena, sin i dve kćeri, svi smo pošli. I to prvog dana.“
„Da li bi hteo ukratko da mi ispričaš kako je bilo?“
„Pa“, poče Harim. „Bilo je…“ Zastade. „Znate, ja nikada ranije nisam bio u Tami. Čak ni u zamračenoj sobi. Nikada. To me nije zanimalo. U detinjstvu je spavaća soba bila uvek dobro osvetljena, a kada sam se oženio i preselio u vlastitu kuću, sasvim je bilo prirodno da i tamo imam svetlo. Moja žena misli isto. Tama je neprirodna. Ona nije predviđena da postoji.“
„Pa ipak ste učestvovali u lutriji.“
„Ovaj, samo ovog puta. Zabave, radi, razumete? Bilo je to nešto posebno. Kao praznik. Velika izložba, petstogodišnjica grada, je li tako? Svi su kupovali srećke. Učinilo mi se da to mora biti nešto drugačije, nešto stvarno dobro, zašto bi ga inače sagradili? I tako sam kupio srećku. Kada sam dobio nagradu, svi odreda su mi na dokovima zavideli, svi su želeli da oni imaju srećku, neki su čak hteli da je otkupe od mene… Ne, gospodine, rekao sam, nije na prodaju, ovo je naša srećka, moja i moje porodice…“
„Znači sa, uzbuđenjem ste čekali da pođete na vožnju Tunelom?“
„Aha. Mož'te misliti.“
„A za vreme vožnje? Kada ste krenuli? Kako ste se osećali?“
„Pa…“ poče Harim. Ovlažio je usne i zagledao se negde u daljinu. „Tamo su se nalazilata mala kola; znate, unutra nije bilo ničega osim dasaka koje su služile kao sedišta i kola nisu imala krov. Uđeš unutra, u svaka po šestoro, ali nas petoro su pustili da uđemo zajedno, pošto smo bili porodica, i bilo nas je takoreći dovoljno da ispunimo cela kola, tako da nisu morali da nam uvaljuju nekog stranca. Onda se oglasila muzika i kola su krenula u Tunel. Kretala su se veoma polako, ni nalik kolima na auto-putu, ova su prosto milela. I onda se nađete u Tunelu. A potom… potom…“
Širin je ponovo čekao.
„Nastavi“, reče on pošto je protekao minut, a Harim nije ničim pokazivao da će nastaviti. „Ispričaj mi o tome. Stvarno me zanima kako je bilo.“
„Onda je nastupila Tama“, izjavi promuklo Harim. Krupne šake mu zadrhtaše kada se toga setio. „Obrušila se na nas kao da je neko spustio preko nas kakav džinovski šešir, znate? Odjednom je sve postalo crno.“ Drhtanje se pretvaralo u divlji napad. „Čuo sam svog Trinita kako se smeje. On je mudar momak. Trinit to jeste. Kladim se da je mislio da je Tama nešto prljavo. I zato se smejao, ja sam mu kaza da zaveže, a onda je jedna od mojih kćeri malo zaplakala, njoj sam kazao da je sve u redu, da nema zbog čega da brine, da će to potrajati samo petnaest minuta i da treba na to da gleda kao na pretnju, a ne na nešto stvarno opasno. A onda… onda…“
Ponovo je nastupila tišina. Ovog puta ga Širin nije požurivao.
„A onda sam osetio kako me sve jače obavija. Sve je bilo Tama… Tama… ne možete zamisliti kako je to… ne možete zamisliti… kako je crna bila… kako crna… Tama… Tama…“
Harim se iznenada stresao i iz njega provališe razdirući jecaji, gotovo nalik na grčenje.
„Tama… oh, Bože, ta Tama…!“
„Polako, čoveče. Ovde nemaš čega da se plašiš. Pogledaj u sunčevu svetlost! Danas se vide četiri sunca, Harime. Polako, čoveče…“
„Pustite mene da ovo sredim“, reče Kelaritan. Pohitao je ka krevetu kada je Harim počeo da jeca. U šaci mu zablista igla. Dodirnuo je njome Harimovu mišićavu ruku i začulo se kratko brujanje. Harim se gotovo istog časa smirio. Svalio se na jastuk, ukočeno se osmehujući.
„Sada moramo da ga ostavimo“, reče Kelaritan.
„Ali tek što sam počeo da…“
„Satima nećete moći ništa suvislo da izvučete iz njega. Mogli bismo poći na ručak.“
„Ručak, dobro“, primeti poluiskreno Širin. Na vlastito iznenađenje gotovo da nije imao apetita. Teško da je uopšte mogao da se seti ijedne prilike kada se ovako osećao. „A on je jedan od najjačih koje imate?“
„Jedan je od najstabilnijih, da.“
„Kakvi su onda ostali?“
„Neki su potpuni katatonični. Drugi bar pola vremena moraju da budu pod sedativima. U prvoj fazi, kao što rekoh, ne žele da uđu unutra. Kada su izišli iz Tunela činilo se da je sa njima sve u najboljem redu, razumete, osim što su trenutno zaradili klaustrofobiju. Odbijali su da uđu u zgrade… bilo koju zgradu, uključujući tu i palate, zdanja, stambene kuće, kuće za najam, kolibe, daščare, dozidane zgrade, čak i šatore.“
Širin je bio duboko šokiran. Doktorirao je na poremećajima koje prouzrokuje tama. Zato su ga i pozvali. Ali nikada nije čuo ni za šta ovako ekstremno. „Nisu hteli nigde da uđu? Gde su spavali?“
„Na otvorenom.“
„Da li je iko pokušao da ih na silu ugura unutra?“
„Oh, pokušali su, svakako da su pokušali. Ali su ti ljudi dobijali napade histerije. Neki su čak pokušali da izvrše samoubistvo… zaleteli bi se na zid i počeli da udaraju glavom o njega, i slično. Kada bi uspeli da ih uvuku unutra, nisu mogli da ih zadrže bez ludačke košulje i jakog sedativa.“
Širin se zagleda u krupnog lučkog radnika, koji je sada spavao, i zavrte glavom.
„Jadnici.“
„To je bila prva faza. Harim je sada u drugoj fazi, klaustrofiličnoj. Privikao se na ovo ovde i ceo sindrom se okrenuo naopačke. Svestan je da je u bolnici na sigurnom, sve vreme sija jarka svetlost. Ali iako može kroz prozor da vidi sunca kako sijaju, plaši se da iziđe napolje. Misli da je tamo mrak.“
„Ali to je apsurdno“, reče Širin. „Napolju nikada nije mrak.“
Čim je to rekao, osetio se kao prava budala.
Kelaritan se svejedno uhvatio za to. „Svima nam je to poznato, dr Širine. Svakoj zdravorazumnoj osobi je to poznato. Ali nevolaj sa ljudima koji su doživeli traumu u Tunelu tajne jeste u tome što oni više nisu pri zdravoj pameti.“
„Da. I meni se tako čini“, reče Širin posramljeno.
„Možete da obiđete neke od ostalih pacijenata kasnije“, reče Kelaritan. „Možda otkrijete još neke vidove problema. A sutra ćemo vas povesti da vidite sam Tunel. Zatvorili smo ga, razume se, pošto sada znamo u čemu se sastoje poteškoće; međutim, gradski oci su veoma nestrpljivi da iznađu nečina da ga ponovo otvore. Jasno mi je da su ulaganja u njega bila ogromna. Ali prvo bi trebalo da pođemo na ručak, je li tako, doktore?“
„Da, ručak“, ponovi Širin, sa još manje oduševljenja nego malopre.
Velika kupola opservatorije univerziteta Saro veličanstveno se uzdizala iznad pošumljenih padina Opservatorijske planine, predivno svetlucajući na svetlosti poznog popodneva. Mala crvena kugla Dovima već je skliznula iza obzorja, ali je Onos još bio visoko na zapadu, a Trej i Patru, koji su prelazili preko istočnog dela neba po oštroj dijagonali, urezivali su sjajne tragove svetlosti duž ogromnog lica kupole.
Pet milja odatle, u gradu Saro, Binaj 25, vitki, marljiv mladić, uvek užurban, leteo je po malom stanu koji je delio sa svojom družbenicom po ugovoru, Raistom 717, skupljajući knjige i hartije.
Raista se udobno protezala na njihovom malom, izlizanom, zelenom kauču, a onda je podigla pogled i namrštila se.
„Ideš nekuda, Binaje?“
„U opservatoriju.“
„Iako je tako rano. Obično ideš tamo tek pošto zađe Onos. A to će se dogoditi tek za nekoliko časova.“
„Imam zakazan sastanak danas, Raista.“
Pogledala ga je toplo i zavodnički. Oboje su diplomirali i imali po blizu tridest godina, bili su asistenti, on astronomije, ona biologije, i družbenici po ugovoru tek sedam meseci. Njihova veza bila je još nova i puna uzbuđenja. Međutim, problemi su već počeli da se javljaju. On je radio u kansim časovima, kada su se na nebu obično nalazila samo neka manja sunca. Ona je bila najsvežija i najbolje je radila tokom dana, pod zlatnim sjajem bleštavog Onosa.
U poslednej vreme provodio je sve više vremena u opservatoriji, tako da gotovo nikad nisu bili budni u isto vreme. Binaj je znao kakvo je to iskušenje za nju. Bilo je i za njega. Ipak, posao vezan za orbitu Kalgaša, koji je obavljao, zahtevao je da mu se potpuno posveti i vodio ga je u sve teže oblasti koje su mu se istovremeno činile i pune izazova i zastrašujuće. Kada bi Raista bila strpljiva još samo nekoliko nedelja… možda mesec ili dva…
„Zar ne bi mogao večeras malo duže da ostaneš ovde?“ upita ga ona.
Raspoloženje mu splasnu. Raista mu je pogledom govorila: „Dođi da se igramo.“ Tom pogledu teško je bilo odoleti, a ni on, u stvari, želeo da mu odoli. Ali Jimot i Faro će ga čekati.
„Rekoh ti. Imam…“
„…sastanak, da, rekao si mi. E, pa, i ja imam zakazan satanak. Sa tobom.“
„Sa mnom?“
„Juče si kazao da ćeš danas po podne možda imati malo slobodnog vremena. Računala sam na to, znaš. Skupila sam sve svoje slobodno vreme… završila laboratorijski posao ujutro, to jest, tako…“
Sve gore i gore, pomisli Binaj. Sećao se da je rekao nešto u vezi sa današnjim popodnevom, potpuno prenabregavši činjenicu da je ugovorio sastanak sa dvojicom mlađih studenata.
Uspevala je da se duri i osmehuje u isto vreme i upravo sada je to činila. Bio je to trik koji je potpuno usavršila. Binaj je želeo da može da zaboravi Fara i Jimota i istog časa joj priđe. Ali kada bi to učinio, na sastanak bi zakasnio čitav sat, što nije bilo pošteno. Možda i dva sata.
A morao je priznati da je bio očajnički nestrpljiv da vidi da li su njihovi proračuni potvrdili njegove.
Bila je to praktično ravnopravna borba: s jedne strane Raistima neverovatna privlačnost, a s druge njegova želja da sam sebe umiri u vezi sa jednim veoma važnim naučnim problemom. I mada je bio obavezan da na vreme stigne na taj sastanak, shvatio je, u izvesnoj meri pometen, da je na neki način zakazao sastanak i Raisti… i da to nije imalo nikakve veze sa obavezom, već sa uživanjem.
„Vidiš“, poče on, prišavši kauču i uhvativši je za ruku. „Ne mogu da budem istovremeno na dva mesta, je li tako? Kada sam ti juče kazao ono što sam ti kazao, potpuno sam zaboravio da će Faro i Jimot doći u opservatoriju da me posete. Hajde da se nagodimo. Pusti me da stignem tamo na vreme i obavim to što imam sa njima, a onda ću se izvući i kroz nekoliko časova vratiti ovamo. Šta misliš o tome?“
„Večeras bi trebalo da snimaš one asteroide“, primeti ona, ponovo se nadurivši, samo što se ovog puta uopšte nije osmehivala.
„Prokletstvo! Dobro, zamoliću Tilanda da to obavi umesto mene, ili Hikinana. Ili nekog drugog. Vratiću se do zalaska Onosa, obećavam.“
„Obećavaš?“
Stisnuo joj je šaku i ovlaš se osmehnuo. „Ovo obećanje ću održati. Možeš se kladiti u to. Važi? Nisi ljuta?“
„Pa…“
„Rešiću se Fara i Jimota što brže budem mogao.“
„Biće ti bolje da to učiniš.“ Kada je ponovo počeo da skuplja hartije, ona upita: „Na čemu to tako važnom radiš sa Farom i Jimotom?“
„Laboratorijski posao. Proučavanja vezana za gravitaciju.“
„Meni uopšte ne zvuči mnogo važno, moram priznati.“
„Nadam se da će se pokazati da to ni za koga nije važno“, odvrati Binaj. „Ali stvar je takva da ovog trenutka moram saznati šta je posredi.“
„Volela bih da znam o čemu govoriš.“
On pogleda na sat i duboko udahnu. Mogao je ostati još minut ili dva, pretpostavi on. „Poznato ti je da sam u poslednje vreme radio na problemu orbitalnog kretanja Kalgaša oko Onosa, je li tako?“
„Svakako.“
„Dobro. Pre nekoliko nedelja uočio sam jednu nepravilnost. Moje orbitalne brojke nisu se uklapale u teoriju o opštoj gravitaciji. Proverio sam ih, razumljivo, ali i drugi put sam dobio sam iste vrednosti. I treći put. I četvrti. Uvek se javljala ista nepravilnost, bez obzira na primenjeni metod računanja.“
„Oh, Binaje, baš mi je žao što to čujem. Znam koliko si truda uložio u to, da bi na kraju otkrio da tvoji zaključci nisu tačni…“
„A šta ako jesu?“
„Ali kazao si…“
„Za sada ne znam da li sam negde pogrešio u računanju ili ne. Koliko je meni poznato, nisam, ali nezamislivo je da ono može biti tačno. Proveravao sam, proveravao i proveravao i svaki put sam dobijao isti rezultat, a koristio sam sve moguće vrste unakrsnih provera, dolazeći uvek do zaključka da nisam pogrešio u računanju. Međutim, rezultat koji dobijam je nemoguć. Jedino objašnjenje koje mi se nameće jeste to da je osnovna pretpostavka od koje polazim uvrnuta, a da potom ispravno radim; ako je to slučaj, dobijaću isti pogrešan ishod bez obzira na to kojim metodom budem proveravao svoje proračune. Možda sam jednostavno slep kada je reč o osnovnom problemu svih mojih pretpostavki. Ako kreneš od pogrešne vrednosti za masu planete, na primer, dobićeš njenu pogrešnu orbitu, bez obzira na to što su ti svi proračuni tačni. Pratiš li me?“
„Za sada da.“
„Stoga sam isti problem zadao Faru i Jimotu, ne rekavši im o čemu je, u stvari, reč, i kazao im da iz početka izvrše sve proračune. Bistri su to klinci. Mogu se na njih osloniti da će matematički valjano obaviti posao. Ako dođu do istih zaključaka kao i ja, pa čak iako do njih dođu iz ugla koji potpuno isključuje grešku koju sam ja mogao ugraditi u svoj sled razmišljanja, onda ću ipak morati priznati da su moje brojke tačne.“
„Ali one ne mogu biti tačne, Binaje. Zar nisi kazao da su tvoja otkrića u suprotnosti sa opštim zakonom gravitacije?“
„Šta ako je opšti zakon pogrešan, Raista?“
„Šta? Šta?“
Upiljila se u njega. U očima joj se ogledala krajnja neverica.
„Shvataš u čemu je problem?“ upita Binaj. „Zašto moram odmah saznati do kakvih su razultata došli Jimoto i Faro?“
„Ne“, odvrati ona. „Ne, uopšte ne shvatam.“
„Možemo kasnije o tome. Obećavam.“
„Binaje…“ Izusti ona napola očajno.
„Moram da idem. Ali vratiću se što brže budem mogao. Obećavam, Raista! Obećavam!“
Sifera je zastala tek toliko da pokupi pijuk i četku iz šatora sa opremom, koji je oluja iskosila, ali je ostao uglavnom nedirnut. Zatim se puzajući ispela uz Tomboovo brdo, sa Balikom koji se nezgrapno vukao tik iza nje. Upravo se i mladi Eilis 18 pojavio ispod zaklona kod stene i zastao ispod brda, zagledavši se u njih. Tuvik i njegovi radnici nalazili su se malo dalje pozadi, češajući se zbunjeno po glavama.
„Pazi“, doviknu Sifera Baliku kada je stigla do otvorenog žleba koji je oluja izdubila u brdu. „Probaću da prosečem.“
„Zar ne bi trebalo prvo da slikamo i…“
„Rekoh ti da se pripaziš“, prekinu ga ona oštro, kada je zarila pijuk u brdo i zasula ga zemljom.
Odskočio je u stranu, pljujući pesak.
„Izvini“, reče ona, ne osvrnuvši se. Zabila je pijuk u brdo i drugi put, proširujući žleb koji je napravila oluja. Bila je svesna da se ne služi najboljom mogućom tehnikom, kada ovako zamahuje. Njen mentor, veliki stari Šelbik, najverovatnije se prevrtao u grobu. A začetnik njihove nauke, poštovani Galdo 221, van svake sunje je sve ovo posmatrao sa svog uzvišenog mesta na panteonu arheologa i tužno vrteo glavom.
S druge, pak, strane, Šelbik i Galdo su imali prilike da otkriju ono što leži ispod Tomboovog brda, ali to nisu učinili. Ako je bila previše uzbuđena, pa je odveć požurila sa napadom, e, pa, moraće jednostavno da joj oproste. Sada kada se ispostavilo da im peščana oluja nije donela nesreću, već neverovatno slučajno otkriće, sada kada njena karijera više nije bila na pragu uništenja, već je pred njom bil blistava bdućnost, Sifera nije mogla da se uzdrži da smesta ne otkrije šta je ovde ležalo zakopano. Nije mogla. Nikako nije mogla.
„Pogledaj…“, promrmlja ona, uklanjajući veliki komad tla i dohvativši četku. „Ugljenisani sloj, u samim temeljima tog kiklopskog grada. Ovo mesto mora da je izgorelo do samog kamena. Ali ako pogledaš malo niže niz brdo, videćeš da se odmah ispod linije vatre smestio grad sagrađen u rešetkastom stilu… kiklopski ljudi jednostavno su postavili ceo ovaj monumentalni temelj povrh starijeg grada…“
„Sifera…“ oslovi je Balik nelagodno.
„Znam, znam. Ali dozvoli mi bar da nazrem šta to ovde imamo. Samo da na brzinu sondiram tle, a onda možemo početi sa ispravnim načinom rada.“ Imala je osećaj da se preznojava od glave do pete. Oči su počele da je bole, jer se divlje napinjala da nešto vidi. „Pogledaj, hoćeš li? Još nismo ni došli do vrha brda, a već smo otkrili dva grada. Nagađam da ako humku još malo rastvorimo, negde u blizini mesta gde bismo očekivali da ćemo pronaći temelje rešetkastog razdoblja, naći ćemo… da! Da! Tamo! Tame ti, Baliče, pogledaj već jednom! Samo pogledaj!“
Pobednički je pokazala vrhom pijuka.
Jasno se videla još jedna linija ugljenisanog tla, u blizini temelja zgrade u rešetkastom stilu. I drugi najviši nivo uništen je vatrom, isto kao i kiklopski. Kako se činilo, bio je smešten povrh ruševina jednog još starijeg sela.
Sada je i Balika zahvatila njena groznica. Zajedno se baciše na posao da ogole spoljašnje lice brda, na pola puta između podnožja i uzdrmanog vrha. Eilis ih pozva i upita šta to, Kalgaša im, rade, ali oni ne obratiše na njega pažnju. Goreći od nestrpljenja i znatiželje, lako su prosecali drevne naslage peska koje je naneo vetar, nastavivši prvo za tri inča nizbro, pa za šest, za osam…
„Vidiš li isto što i ja vidim?“ povika Sifera.
„Još jedno selo, da. Ali kakva li je to vrsta arhitekture, šta misliš?“
Ona slegnu remanima. „Za mene je nova.“
„I za mene. U pitnaju je nešto vrlo drevno, o tom nema zbora.“
„Slažem se. Ali ipak mislim da to nije najdrevnija stvar na koju smo ovde nabasali.“ Sifera se zagleda naniže ka udaljenom tlu. „Znaš šta mislim, Baliče? Ovde ima pet, šest, sedam, a možda i osam gradova, i svi su građeni jedan povrh drugoga. Ti i ja ćemo možda provesti ostatak života prekopavajući po ovom brdu!“
U čudu se zagledaše.
„Biće bolje da siđemo i odmah napravimo nekoliko fotografija“, primeti on tiho.
„Da. Da, moramo.“ Iznenada je osetila gotovo potpuno spokojstvo. Dosta je ovog divljeg komadanja i sečenja, pomisli ona. Vreme je da ponovo postanemo profesionalci. Vreme je da ovom brdu pristupimo kao naučnici, a ne kao lovci na blago ili novinari.
Prvo neka Balik napravi fotografije iz svih uglova. Zatim ćemo uzeti uzorke tla sa površinskog sloja i postaviti prve markere, a onda ćemo proći kroz sve uobičajene preliminarne postupke.
Potom će na red doći probna jama, golo okno pravo kroz brdo, kako bismo stekli izvesnu sliku o onome što ovde imamo.
A onda, reče ona sama sebi, oljuštićemo ovo brdo sloj po sloj. Rastavićemo ga na sastavne delove, uklanjaćemo naslagu po naslagu kako bismo pogledali onu ispod, dok ne stignemo do prvobitnog tla. A kada sa tim budemo gotovi, zakle se ona, znaćemo više o predistoriji Kalgaša nego što su svi moji preci zajedno uspeli da otkriju od vremena kada su arheolozi prvi put došli u Beklimot da kopaju.
Kelaritan reče: „Sredili smo sve da možete izvršiti inspekciju Tunela tajne, dr Širine. Za jedan sat siđite pred hotel i naša kola će vas povesti.“
„U redu“, odvrti Širin. „Vidimo se za otprilike jedan sat.“
Podgojeni psiholog spusti slušalicu i svečano se zagleda u svoj lik u ogledalu nasuprot kreveta.
Lice koje mu je uzvrtilo pogled izgledalo je zabrinuto. Delovalo je tako oronulo i izgubljeno da je sam sebe uštinuo za obraze kako bi se uverio da su još tu. Da, bili su tu, njegovi poznati mesnati obrzai. Nije izgubio ni uncu. Samo je zamišljao da je oronuo.
Širin je loše spavao… gotovo da uopšte nije spavao, bar mu se sada tako činilo… i juče jedva da je okusio hranu. Ni sada nije osećao glad. Uopšte ga nije privlačila pomisao na to da siđe na doručak. Za njega je to bilo nešto novo, to što nije osećao glad.
Da li mu je to crno raspoloženje, pitao se, bilo posledica jučerašnjih razgovora sa Kelaritanovim nesrećnim pacijentima?
Ili se jednostavno užasavao da prođe kroz Tunel tajne?
Nema sumnje da nije bilo lako gledati ona tri pacijenta. Prošlo je dosta vremena od kada se bavio kliničkim poslom i očigledno je boravak među akademicima na univerzitetu Saro oslabio onu profesionalnu objektivnost koja omogućava članovima lečilačkih veština da se suprotstave bolesti, a da ih ne savladaju saosećanje i žaljenje. Širina je iznenadilo to što je postao u toj meri osetljiv.
Onaj prvi, Harim, lučki radnik… izgledao je kao čovek koji sve može da podnese. Pa ipak ga je petnaest minuta Tame na putovanju kroz Tunel Tame svelo na takvo stanje u kome, posle pukog podsećanja na traumu, pada u histeriju i nepovezano brblja. Kako je to bilo strašno tužno.
A onda i ona dvojica od po podne… oni su bili u još gorem stanju. Gistin 190, učiteljica, ta ljupka, krhka ženica tamnih, inteligentnih očiju… nijednog trenutka nije uspevala da prestane da jeca i, mada je govorila jasno i suvislo, bar u početku, njena priča se izmetnula u puko nepovezano brbljanje već posle nekoliko rečenica. A Čimilit 97, atleta sa više škole, već se na prvi pogled videlo da je u savšenoj fizičkoj kondiciji… Širin neće tako brzo zaboraviti kako je taj momak reagovao kada je ugledao popodnevno nebo, pošto je Širin razmaknuo zastore u njegovoj sobi. Daleko na zapadu video se plameni Onos, ali taj ogromni, zgodni momak uspeo je samo da prozbori: „Tama… Tama…“ pre nego što se okrenuo i pokušao da se sklupča ispod kreveta!
Tama… Tama…
A sada je na mene došao red, pomisli mračno Širin, da se provozam kroz Tunel tajne.
Mogao je, razume se, jednostavno da odbije. U njegovom ugovoru sa gradskom upravom Jonglora nije bilo stavke zbog koje bi morao da rizikuje svoj zdrav razum. Bio je u stanju da dođe do punovažnog mišljenja bez izlaganja opasnosti.
Ali nešto u njemu se bunilo protiv takve plašljivosti. Njegov profesionalni ponos, ako ništa drugo, gurao ga je prema Tunelu. Došao je ovamo da prouči fenomen masovne histerije i da pomogne ovdašnjim ljudima ne samo da izleče unesrećene žrtve, nego i da spreči ponovnu pojavu sličnih tragedija. Kako bi mogao da se uopšte usudi da objasni šta se dogodilo žrtvama Tunela, ako ne bi izbliza proučio uzrok njihove uznemirenosti? Morao je. Predstavljalo bi pravo zlodelo sada se povući.
Nije želeo da nikome, pa čak ni ovim strancima u Jongloru, pruži razloga da ga optuže za kukavičluk. Sećao se kako su mu se rugali u detinjstvu: „Debeljko je kukavica! Debeljko je kukavica!“ A sve samo zbog toga što nije hteo da se popne na drvo, budući da je to, očigledno, bilo van moći njegovog teškog, rđavo usklađenog tela.
Ali Debeljko nije bio kukavica. Širin je to znao. Bio je zadovoljan sobom: bio je zdravorazuman, uravnotežen čovek. Jednostavno, nije želeo da drugi ljudi stvaraju netačne pretpostavke o njemu na osnovu njegove ne baš junačke pojave.
Pored toga, ni svaki deseti od onih koji su prošli kroz Tunel tajne nije po izlasku počeo da pokazuju simptome emocionalne uznemirenosti. Oni koji jesu mora da su bili ranjivi na neki poseban način. I upravo zbog toga što je bio potpuno zdrave pameti, govorio je Širin sebi, zbog toga što je bio tako uravnotežen, nije imao čega da se plaši.
Ničeg…
Da se…
Plaši…
Nastavio je da ponavlja te reči u sebi dok se nije gotovo potpuno smirio.
I pored toga, Širin nije bio u svom uobičajenom veselom raspoloženju kada je sišao da sačeka bolnička kola koja je trebalo da ga povezu.
Stigli su i Kelaritan i Kubelo, kao i jedna zapanjujuće zgodna žena po imenu Varita 312, koja mu je predstavljena kao jedan od projektanata tunela. Širin ih sve pozdravi čvrstim stiskom ruke i širokim osmehom za koji se nadao da je ubedljiv.
„Baš lep dan za putovanje u park zabave“, primeti on, pokušavši da se našali.
Kelaritan ga nekako čudno pogleda. „Drago mi je što se tako osećate. Jeste li dobro spavali, dr Širine?“
„Odlično, hvala… Onoliko dobro koliko se može očekivati, da kažem. Pošto sam juče video one nesretnike.“
Kubelo primeti: „Znači, niste optimista što se tiče njihovih izgleda da se oporave?“
„Voleo bih da jesam“, odvrati Širin dvosmisleno advokatu.
Kola su se s lakoćom kretala ulicom.
„Do izložbenog prostora na kome se proslavlja stogodišnjica ima nekih dvadeset minuta vožnje“, obavesti ga Kelaritan. „Na samoj izložbi i danas će biti gužva kao i svakog dana… ali jedan veliki deo oblasti za zabavu odelili smo konopcima tako da nam niko neće smetati. Kao što vam je poznato, sam Tunel tajne je zatvoren od kada su nevolje u punoj meri došle do izražaja.“
„Mislite na smrtne slučajeve?“
„Jasno je da nismo mogli dozvoliti da posle toga ostane otvoren“, reče Kubelo. „Ali zacelo uviđate da smo i mnogo pre toga razmatrali mogućnost da ga zatvorimo. Reč je bila o tome da je trebalo utvrditi da li su ljudi koji su, kako se činilo, postali uznemireni usled putovanja kroz Tunel u stvari pretpeli neko oštećenje, ili su jednostavno podlegli atmosferi histerije.“
„Svakako“, odvrati Širin suvo. „Gradsko Veće sigurno nije želelo da zatvori jednu tako isplativu atrakciju bez stvarno dobrog razloga. Kao što je, pretpostavljam, bio onaj kada je gomila mušterija pomrla od straha.“
Atmosfera u kolima postala je krajnje hladna.
Posle izvesnog vremena Kelaritan reče: „Tunel ne samo da je predstavljao atrakciju koja je donosila novac, već je gotovo svako ko je došao na izložbu jedva čekao da doživi to iskustvo, dr Širine. Koliko znam, hiljade ljudi je svakoga dana moralo biti odbijeno.“
„Iako je bilo jasno da su neki, koji su se još prvog dana provezli kroz Tunel, poput Harima i njegove porodice, izišli duševno poremećeni?“
„Upravo zbog toga, doktore“, primeti Kubelo.
„Molim?“
„Izvinite što ću zaći u vašu oblast stručnosti“, reče usrdno advokat. Ali voleo bih da vas podsetim na to da je strah, kada je deo igre, veoma privlačan za ljude. Beba se rađa sa tri nagonska straha: od buke, padanja i potpunog odsustva svetlosti. Zato se smatra strašno smešnim zaskočiti nekoga i viknuti mu „Bu!“. Zato je tako zabavno voziti skejt. I zato je svako želeo da poseti Tunel tajne. Ljudi su iz te Tame izlazili tresući se, bez daha, napola mrtvi od straha, ali ostali nisu prestajali da plaćaju ulaznice. Činjenica da je nekolicina onih koji su prošli kroz Tunel izišla u priličnom jakom šoku samo je doprinosila njegovoj privlačnosti.“
„Jer je većina ljudi pretpostavljala da će biti dovoljno čvrsti da izdrže bilo šta što je u toj meri potreslo ostale, je li na to mislite?“
„Upravo na to, doktore.“
„A kada su neki izišli ne samo krajnje uznemireni, već bukvalno mrtvi od straha? Čak i da direktori smotre nisu smeli da zatvore Tunel posle toga, pretpostavljam da bi se broj potencijalnih mušterija smanjio i proredio, kada bi se pročulo o onima koji su umrli.“
„Ah, upravo suprotno“, odvrati Kubelo, nadmoćno se osmehujući. „Delovao je isti psihološki mehanizam, mada čak i jače. Konačno, ako ljudi sa slabim srcem žele da prođu kroz Tunel, sami snose odgovornost za rizik… zašto bi trebalo da nas iznenađuje ono što im se dogodilo? Gradsko Veće je nadugačko i naširoko razmatralo celu tu stvar i konačno se složilo da u kancelariju kod ulaza smesti lekara koji će pregledati svakog posetioca pre no što uđe u kola. Posle toga je broj prodatih ulaznica vrtoglavo porastao.“
„Kako to onda da je“, upita Širin, „Tunel sada zatvoren? Iz onoga što ste mi kazali, očekivao bih da sjajno posluje, da se red proteže sve od Jonglora do Kunabara, da gomile ljudi ulaze na prednja vrata, dok se ujednačeni priliv leševa izbacuje kroz stražnja vrata.“
„Dr Širine!“
„Kažite, zašto nije i dalje otvoren, ako čak ni smrtni slučajevi nikome nisu smetali?“
„Problemi osiguranja“, odvrati Kubelo.
„Ah. Pa, naravno.“
„Iako ste upravo odvratno izokrenuli naše reči, bilo je svega nekoliko smrtnih slučajeva i oni su se dogodili u velikim razmacima… tri, mislim, ili možda pet. Porodice preminulih dobile su odgovarajuću odštetu i ti slučajevi su zaključeni. Problem s kojim smo na kraju morali da se suočimo nije bila stopa smrtnosti, već broj onih među preživelima koji su pretrpeli traumatske poremećaje. Postalo je jasno da će neki morati da budu zadržani u bolnici duže vremena… što je predstavljalo veliki trošak, odnosno neprekidno finansijsko opterećenje za gradsku upravu i njene poreske obveznike.
„Jasno mi je“, odvrati Širin mrzovoljno. „Ako se jednostavno izvrnu i umru, to je onda jednokratni trošak. Isplatite rođake i gotovo. Ali ako se mesecima i godinama vuku po javnim institucijama, cena može postati previsoka.“
„Možda ste se malo preoštro izrazili“, primeti Kubelo. „Ali to je suština proračuna koje je Gradsko Veće bilo primorano da preduzme.“
„Dr Širin je, izgleda, malo razdražljiv odjutros“, reče Kelaritan advokatu. „Možda ga muči to što će i sam morati da prođe kroz Tunel.“
„Ni najmanje“, smesta poreknu Širin.
„Svakako vam je jasno da ne postoji nikakva stvarna potreba da…“
„Postoji“, prekinu ga Širin.
U kolima je nastupila tišina. Širin je zlovoljno zurio u predeo koji se menjao, neobično, četvrtasto, bedno oguljeno drveće, žbunje sa cvetovima čudnih metalnih preliva, neviđeno visokih i uskih kuća sa zašiljenim strehama. Retko kada je zalazio ovako daleko na sever do tada. Cela unutrašnjost izgledala je nekako odbojno… kao i ovi njegovi slatkorečivi, cinični saputnici. Pomislio je kako će mu biti drago da se vrati kući u Saro.
Ali prvo… Tunel tajne…
Jongloroska izložba povodom nove stogodišnjice protekle od njegovog osnivanja prostirala se na nepreglednom parku istočno od grada. Bio je to pravi grad u gradu, krajnje spektakularan na svoj način, pomisli Širin. Video je vodoskoke, arkade, sjajne, ružičaste i tirkizne kule od plastike, stamene poput kamena, koja se prelivala u duginim bojama. Velike izložbene hale nudile su umetnička blaga iz svih kalgaških provincija, industijske eksponate i poslednja čuda nauke. Na koju god stranu da je pogledao, video je nešto neobično i prelepo. Hiljade ljudi, možda stotine hiljada, koračali su duž sjajnih, elegantnih bulevara i avenija.
Širin je stalno slušao da je Jonglorska stogodišnja izložba jedno od svetskih čuda i sada se uverio da je to tačno. Ko je bio u prilici da je poseti, mogao se smatrati retko povlašćenim. Priređivala se samo jednom svakih sto godina i trajala je tri godine, kako bi se obeležila godišnjica osnovanja grada… a za ovu, petu Jonglorsku stogodišnju izložbu, govorilo se da je najveća od svih do sada. Zaista je odjednom osetio goruće uzbuđenje, kakvo već dugo nije iskusio, dok je putovao po negovanom tlu. Nadao se da će pred kraj nedelje imati malo slobodnog vremena da se uputi u samostalno istraživanje.
Ali ovo raspoloženje se iznenada promenilo kada su kola zavila za perimetar Izložbe i dovela ih do stražnjeg ulaza u oblasti za zabavu. Ovde, kako je Kelaritan kazao, velike oblasti bile su omeđene konopcima; a zlovoljno mnoštvo ljudi zavirivalo je preko konopaca, očigledno puno jeda kada su videli kako Kubelo, Kelaritan i Varita 312 vode Širina prema Tunelu tajne. Širin je mogao da ih čuje kako ljutito mrmljaju, prigušeno, promuklo, što ga je uznemirilo i čak pomalo zaplašilo.
Postalo mu je jasno da je advokat govorio istinu. Ovi ljudi bili su ljuti što je Tunel zatvoren.
Ljubomorni su, Širin pomisli začuđeno. Znaju da idemo u Tunel i žele da i sami uđu. Uprkos svemu što se ovde dogodilo.
„Možemo poći ovim putem“, primeti Varita.
Pročelje tunela bilo je jedna ogromna piramidna građevina, čije su se strane sužavale i gubile u jezivoj, vrtoglavoj perspektivi. U njenom središtu nalazila se ogromna šestostrana kapija, dramatično oivičena skerletnom i zlatnom bojom. Preko nje su stavljene šipke. Varita izvadi ključ, otključa mala vrata levo od fasade i oni stupiše unutra.
Unutra je sve izgledalo manje više obično. Širin je ugledao nizove metalnih držača čija je namena bez sumnje bila da zadrže redove ljudi koji su čekali da se ukrcaju. Iza njih nalazila se platforma koja je umnogome podsećala na platforme na svakoj železničkoj stanici, sa nizom malih otvorenih kola. A iza toga…
Tama.
Kubelo reče: „Molim vas da prvo ovo potpišete, doktore…“
Širin se zagleda u list hartije koji mu je advokat pružio. Gomile reči, nejasnih, reči koje su mu poigravale pred očima.
„Šta je ovo?“
„Dokument kojim preuzimate punu odgovornost na sebe. U standardnom obliku.“
„Da. Naravno.“ Širin odsutno nažvrlja svoje ime, ni ne pokušavši da pročita šta piše.
Ti se ne bojiš, stade sam da uverava sebe. Ničeg se ti ne plašiš.
Varita 312 mu spusti u šaku neki mali uređaj. „Prekidač“, objasni ona. „Celokupna vožnja traje petnaest minuta, ali dovoljno je da pritisnete ovu zelenu pločicu ovde čim budete smatrali da ste dovoljno vremena proveli unutra i da ste saznali sve što je bilo potrebno da saznate… ili ako vam postane neugodno… i upaliće se svetla. Vaša kola će se brzo uputiti na suprotni kraj Tunela, a zatim vratiti na stanicu.“
„Hvala vam“, odvrati Širin. „Ali sumnjam da će mi zatrebati.“
„Morate ga poneti sa sobom. Za svaki sluačaj.“
„Planiram da iskusim celu vožnju“, odvrati joj on, uživajući u svojoj pompeznosti.
Postojalo je i nešto što su ljudi nazivali luda odvažnost, podseti se on. Nije nameravao da upotrebi prekidač, ali verovatno ne bi bilo mudro ne poneti ga.
Za svaki slučaj.
Zakoračio je na platformu. Kelaritan i Kubelo su ga posmatrali; izrazi lica bili su im providni. Gotovo da je čuo njihove misli. Ta debela stara budala će se naprosto raspasti tamo unutra. Neka samo misle šta im je drago.
Varita je nestala. Bez sumnje je otišla da uključi tunelski mehanizam.
Da; eno je, u kontrolnoj kabini visoko zdesna, daje im znak da je sve spremno.
„Izvolite u kola, doktore…“ reče Kelaritan.
„Svakako. Svakako.“
Pogubna dejstva iskusio je ni svaki deseti. Najverovatnije su u pitanju bili pojedinci neobično podložni poremećajima koje stvara Tama. No, ja ne spadam u takve. Ja sam veoma stabilan pojedinac. Ušao je u kola. Našao je i sigurnosni pojas; povukao ga je preko struka, premda je imao malo poteškoća da ga podesi. Kola krenuše, lagano, vrlo lagano.
Tama ga je čekala.
Ni svaki deseti. Ni svaki deseti.
Shvatao je sindrom Tame. To će ga zaštititi, bio je ubeđen: njegovo razumevanje stvari. Iako je celokupno čovečanstvo osećalo nagonski strah pred nedostatkom svetlosti, to nije značilo da je nedostatak svetlosti sam po sebi bio štetan.
Širin je znao da je štetna čovekova reakcija na nedostatak svetlosti. Trebalo je samo ostati miran. Tamo je samo tama, promena spoljašnih okolnosti. Uslovljeni smo da je se gnušamo, jer živimo na svetu na kome je Tama neprirodna, na kome je uvek svetlost, svetlost šest sunaca. U svako doba mogu zasijati četiri sunca odjednom; obično ih je tri na nebu, a nikada ih nije manje od dva… a svetlost bilo kog od njih bila je dovoljna sama po sebi da rastera Tamu.
Tama…
Tama…
Tama!
Širin se već nalazio u Tunelu. Iza njega je nestao i poslednji trag svetlosti i on je zurio u potpunu prazninu. Ispred njega nije bilo ničega: ničega. Jama. Bezdan. Zona potpune besvetlosti. A on se naglavačke stropoštavao u nju.
Osetio je kako se znoji po celom telu.
Kolena su počela da mu se tresu. U glavi mu je bubnjalo. Podigao je šaku, ali nije mogao da je vidi ispred sebe.
Pritisnuti pritisnuti pritisnuti pritisnuti. Ne. Nipošto.
Sedeo je uspravno, ukočenih leđa, očiju širom otvorenih, zureći tupo u ništavilo kroz koje je ponirao. Sve dalje i dalje, sve dublje. Praiskonski strahovi stvarali su mehurove i siktali u dubinama njegove duše, a on ih je potiskivao i terao od sebe.
Sunca još sijaju van ovog tunela, uveravao je on sam sebe.
Ovo je samo privremeno. Za četrnaest minuta i trideset sekundi ponovo ću biti napolju.
Četrnaest minuta i dvadeset sekundi.
Četrnaest minuta i deset sekundi.
Četrnaest minuta…
Da li se on to uopšte kreće? Nije znao. Možda se i nije kretao. Mehanizam kola bio je nečujan; a on nije imao ništa za poređenje. Šta ako sam se zaglavio? — pitao se. Sedim u mraku, ne znam gde sam, ne znam šta se događa, koliko vremena je prošlo? Petnaest, dvadeset minuta, pola sata? Dok ne pređem granicu onoga što moj zdrav razum može da podnese, a tada…
Tu je uvek prekidač.
A šta ako ne radi? Šta ako ga pritisnem, a svetla se ne upale?
Mogao bih, možda, da ga isprobam. Samo da vidim…
Debeljko je kukavica! Debeljko je kukavica! Ne. Ne. Ne dodiruj ga. Kada jednom upališ ta svetla, nećeš biti više u stanju da ih ugasiš. Ne smeš da upotrebiš taj prekidač, ili će svi saznati… svi će saznati…
Debeljko je kukavica, Debeljko je kukavica… Iznenada je učinio nešto zapanjujuće, zavitlaoje prekidač u tamu. Začuo se tup udarac kada je pao… negde. A onda je ponovo zavladala tama. Šaka mu je bila užasno prazna.
Tama…
Tama…
Tome nije bilo kraja. Bauljao je kroz beskrajni bezdan. Padao i padao i padao u noć, beskrajnu noć, sveproždiruće crnilo…
Diši duboko. Ostani miran.
Šta ako dođe do trajnog mentalnog oštećenja? Ostani miran, reče on sam sebi. Biće sve u redu s tobom. U najgorem slučaju, preostalo ti je još jedanaest minuta ovoga, a možda i samo šest ili sedam. Tamo napolju sijaju sunca. Šest do sedam minuta i nikada više nećeš biti u Tami, čak ni ako poživiš hiljadu godina.
Tama…
Oh, Bože, Tama…
Smireno. Smireno. Ti si veoma stabilan čovek, Širine. Krajnje zdravorazuman. Bio si pri sebi kada si se upustio u ovo i bićeš pri sebi kada iziđeš.
Tik. Tik. Tik. Svake sekunde sve bliže izlazu. Ali jesi li? Ova vožnja se možda nikada neće završiti. Mogao bih ostati ovde zauvek. Tik. Tik. Tik. Da li se krećem? Da li mi je preostalo pet minuta, pet sekundi ili je ovo još prvi minut?
Tik. Tik.
Zašto me ne puste napolje? Zar ne znaju koliko patim? Ne žele da te puste napolje. Nikada te neće pustiti napolje. Oni će…
Iznenada, oseti probadajući bol između očiju. Eksploziju agonije u lobanji.
Šta je to? Svetlost!
Zar je moguće? Da. Da.
Hvala Bogu. Svetlost, da! Hvala svakom Bogu koji je ikada mogao postojati!
Stigao je do kraja Tunela! Vraćao se na stanicu! Mora da je tako. Da. Da. Otkucaji njegovog srca, koji su u međuvremenu prerasli u paničnu grmljavinu, polako su se vraćali na normalu. Oči, koje su se privikavale na povratak normalnih uslova, počele su da se usredsređuju na poznate stvari, blagoslovene stvari, stubove, platformu, mali prozor u kontrojnoj kabini…
Kubelo, Kelaritan, posmatrali su ga.
Sada se stideo svoga kukavičluka. Saberi se, Širine. U stvari i nije bilo tako loše. S tobom je sve u redu. Ne ležiš na dnu kola sišući palac i cvileći. Bilo je stravično, bilo je zastrašujuće, ali te nije uništilo… u stvari, i nije bilo ništa s čim nisi mogao da iziđeš nakraj…
„Hajdemo. Dajte ruku, doktore. Ustanite… ustanite…“
Uspravili su ga i pridržavali dok je s mukom izlazio iz kola. Širin duboko udahnu i napuni pluća vazduhom. Pređe zatim šakom preko čela, otravši znoj koji se cedio.
„Taj mali prekidač“, promrmlja on. „Izgleda da sam ga negde izgubio…“
„Kako ste, doktore?“ upita Kelaritan. „Kako je bilo?“
Širin se zaljulja. Direktor bolnice ga uhvati za ruku kako bi ga zadržao, ali ga Širin ljutito odgurnu. Nije nameravao da im dozvoli da pomisle da je tih nekoliko minuta u Tunelu ostavilo traga na njemu.
Ali nije mogao poreći da jesu. Koliko god da se trudio, nije to mogao sakriti. Čak ni od sebe samog.
Shvatio je da nema te sile na svetu koja bi ga mogla naterati da pođe na još jedno putovanje kroz taj Tunel.
„Doktore? Doktore?“
„Dobro… sam“, izgovori on ukočeno.
„Kaže da je dobro“, začu se advokatov glas. „Sklonite se. Ostavite ga.“
„Noge mu klecaju“, primeti Kelaritan. „Pašće.“
„Neću“, odvrati Širin. „Nipošto. Kažem vam da sam dobro!“
Zaneo se i posrnuo, povratio ravnotežu, ponovo krneuo. Znoj je izbijao na svaku njegovu poru. Pogledao je preko ramena, ugledao usta Tunela i stresao se. Okrenuvši leđa toj mračnoj pećini, izdigao je ramena, kao da želi da skrije lice između njih.
„Doktore?“ oslovi ga sumnjičavo Kelaritan.
Nije imalo svrhe pretvarati se. Bilo je glupo i uzaludno što tvrdoglavo pokušava da se pokaže kao junak. Neka misle da je kukavica. Neka misle šta im je drago. Tih petnaest minuta predstavljali su najgori košmar koji je u životu doživeo. Učinak se još taložio, taložio, taložio.
„Bilo je… moćno“, izgovori on. „Veoma moćno. Veoma uznemirujuće.“
„Ali sve u svemu, s vama je sve u redu, je li tako?“ nestrpljivo upita advokat. „Malo ste uzdrmani, to da. Ko ne bi bio, posle boravka u Tami? Ali u suštini ste dobro. Znali smo da ćete biti. Svega nekolicina, stvarno nekolicina, pretrpi izvesne štetne…“
„Ne“, prekide ga Širin. Pred njim se groteskno cerilo advokatovo lice. Poput lica kakvog demona. Nije mogao da ga podnese. Ali odgovarajuća doza istine izgnaće demona. Širin pomisli da nema svrhe izigravati diplomatu. U razgovoru sa demonima.
„Svako ko prođe kroz to izlaže se velikom riziku. Sada sam sasvim ubeđen u to. Čak će i najjača psiha biti strašno uzdrmana, a one slabe će se jednostavno rastrojiti. Ako ponovo otvorite ovo mesto za javnost, za šest meseci ćete popuniti sve bolnice za umno obolele u četiri provincije.“
„Upravo suprotno, doktore…“
„Ne protivrečite mi! Jeste li bili u Tunelu, Kubelo? Niste, to sam i mislio. Ali ja jesam. Plaćate me da čujete moje profesionalno mišljenje: možete ga dobiti odmah. Tunel je smrtonosan. Reč je naprosto o ljudskoj prirodi. Većina nas jednostavno nije u stanju da se nosi sa Tamom i to se nikada neće promeniti, sve dok budemo imali makar jedno sunce na nebu koje će sijati. Zatvorite taj Tunel zauvek, Kubelo! U ime zdravog razuma, čoveče, zatvorite ga! Zatvorite!“
Pošto je parkirao vespu na parkingu za osoblje ispod kupole opservatorije, Binej potrča stazom koja je vodila do glavnog ulaza u ogromnu zgradu. Kada je počeo da se penje širokim kamenim stepeništem, začudio se začuvši kako ga neko doziva odozgo.
„Bineje! Konačno si stigao.“
Astronom podiže pogled. Visoka, krupna, moćna prilika njegovog prijatelja Teremona 762 iz Saroske Hronike stajala je u okviru velikih vrata Opservatorije.
„Teremone? Zar si me tražio?“
„Jesam. Ali su mi kazali da ćeš se pojaviti tek za nekoliko časova. A onda, kada sam se spremao da odem, eto te. I neka mi onda neko kaže da ne postoji sretan slučaj!“
Binej pretrča onih nekoliko poslednjih stepenika i oni se n brzinu zagrliše. Poznavao je novinara neke tri ili četiri godine, još od onda kada je Teremon došao u Opservatoriju da intervjuiše nekog naučnika, bilo kog naučnika, u vezi sa poslednjim manifestom ekscentrične grupe Apostoli Plamena. Vremnom su on i Teremon postali bliski prijatelji, iako je Teremon bio nekih pet godina stariji i poticao iz grublje, primitivnije sredine. Bineju se dopadalo da ima prijatelja koji nije imao nikakve veze sa politikom Univerziteta; a Teremon je bio oduševljen što poznaje nekoga koga uopšte nije zanimalo da se koristi njegovim znantim novinarskim uticajem.
„Nešto nije u redu?“ upita Binej.
„Naprotiv, sve je u najboljem redu. Ali moram ponovo da te uključim u rubriku Glas nauke. Mondior je ponovo održao jedan od svojih čuvenih govora Pokajte se! Pokajte se! Bliži se Sudnji dan. Ovoga puta tvrdi da je spreman da otkrije tačan čas kada će svet biti uništen. Ako te baš zanima, to će se dogoditi naredne godine devetnaestog teptara.“
„Taj ludak! Pravo je traćenje prostora štampati bilo šta o njemu. Zašto bilo ko uopšte obraća ma i najmanju pažnju na Apostole?“
Teremon slegnu ramenima. „Stoji da ljudi obračaju pažnju na njih. I to mnogi ljudi, Bineje. Ako Mondior kaže da je kraj blizu, moje je da dovedem nekog poput tebe ko će ustati i reći: 'Nije tačno, braćo i sestre! Ne plašite se! Sve je u redu!' Ili nešto slično što će imati isti učinak. Mogu računati s tobom, zar ne, Binaje?“
„Znaš da možeš.“
„Večeras?“
„Večeras? Oh, Bože, Teremone, večeras je prava gungula. Šta misliš, koliko ti vremena treba?“
„Pola sata? Četrdeset pet minuta?“
„Slušaj“, odvrati Binej, „Upravo idem na hitan sastanak… zato sam došao ranije. Posle toga, zakleo sam se Raisti da ću pohitati kući i posvetiti joj, otprilike, sat ili dva. U poslednje vreme se stalno mimoilazimo, jedva da se i viđamo. A kasnije večeras moram ponovo da se vratim u Opservatoriju, da nadgledam snimanje gomile fotografija…“
„U redu“, odvrati Teremon. „Očigledno sam odabrao pogrešno vreme za ovo. Nema problema, Bineje. Priču moram predati sutra do podneva. Da popričamo ujutro,“
„Ujutro?“ ponovi sumnjičavo Binej.
„Znam da je za tebe nazmislivo da bilo šta radiš ujutro. Ali mislio sam da se vratim ovamo u vreme izlaska Onosa, kada završavaš svoju noćnu smenu. Ako bi mogao da mi daš kratki intervju pre no što pođeš kući na spavanje…“
„Pa…“
„Za prijatelja, Bineje.“
Binej umorno pogleda novinara. „Razume se da hoću. Nije reč se o tome. Samo se bojim da ću biti grogi posle celovečernjeg rada i da ti neću biti ni od kakve koristi.“
Teremon se osmehnu. „To me ne brine. Primetio sam da se prokleto brzo sabereš kada treba da pobiješ neku antinaučnu glupost. Onda sutra, u vreme izlaska Onosa? Gore, u tvojoj kancelariji?“
„U redu.“
„Milion puta hvala, drugar. Tvoj sam dužnik za ovo.“
„Nije vredno pomena.“
Teremon mu salutira i krenu niz stepenice. „Pozdravi u moje ime tvoju lepu gospu“, doviknu on. „I vidimo se ujutro.“
„Da, vidimo se ujutro“, ponovi Binej kao odjek.
Kako je to čudno zvučalo. Nikada se ni sa kim — niti bilo čim — nije viđao ujutro. Ali zbog Teremona je napravio izuzetak. U tome se i sastojalo prijateljstvo, zar ne?
Binej se okrenu i uđe u Opservatoriju.
Unutra je sve bilo osvetljeno prigušenom svetološću i vladao je mir, poznati spokoj velike dvorane nauke u kojoj je provodio veći deo vremena još od najranijih univerzitetskih dana. Ali taj spokoj je, znao je to dobro, bio lažan. Ovu moćnu zgradu, baš kao i druga, svetovnija mesta na svetu, stalno su potresali razni sukobi, od najdostojanstvenijih filozofskih rasprava do najbeznačajnijih zađevica, pljuvanja i spletki koje su imale za cilj da nekoga ocrne. Astronomi, kao skupina, nisu bili ništa bolji od ostalih.
Pa ipak, Opservatorija je bila za Bineja svetilište kao i za većinu ostalih koji su tamo radili… mesto na kome su mogli da zaborave na većinu zemaljskih problema i da se posvete, manje-više smireno, neprekidnoj borbi da se iznađu odgovori na važna pitanja koja je Vaseljena postavila.
Uputio se ujednačenim korakom duž dugačkog glavnog hodnika, pokušavajući, kao i uvek bez uspeha, da priguši bat čizama po mermernom podu.
Dok je to uvek na isti način činio, bacao je hitre poglede na vitrine duž zidova sa desne i leve strane, u kojima su čuvani pojedini sveti artefakti istorijata astronomije koji su stalno bili izloženi. Bilo je tu primitivnih, gotovo komičnih teleskopa koje su koristili pioniri kao Čektor i Stanta, pre četiri do pet stotina godina. Bilo je tu i čvornovatih crnih gromada meteorita koji su pali sa neba tokom stoleća i predstavljali zagonetne podsetnike na tajne koje su se nalazile s druge strane oblaka. U vitrinama su bila izložena i prva izdanja velikih astronomskih nebeskih karti i knjiga, kao i od vremena požuteli rukopisi pojedinih teorijskih radova velikih mislilaca koji su obeležili epohe.
Binaj na trenutak zastade ispred poslednjeg od tih rukopisa, koji je za razliku od ostalih izgledao sveže i gotovo kao nov… jer bio je star tek jedno pokolenje, klasična kodifikacija Teorije opšte gravitacije, koju je izvršio Ator 77, ne mnogo pre rođenja samog Binaja. Iako nije bio naročito religiozan, Binaj se zagledao u tanki list hartije sa izvesnom dozom poštovanja, uhvativši sebe kako razmišlja poput nekog ko se moli.
Za njega je Teorija opšte gravitacije predstavljala jedan od stubova kosmosa: možda najosnovniji stub. Nije mogao ni da zamisli šta bi se desilo ako bi taj stub treblo da padne. A trenutno mu se činilo da se taj stub možda klima.
Na kraju hodnika, iza lepih bronzanih vrata, nalazila se lična kancelarija dr Atora. Binaj je na brzinu zavirio u nju i pohitao dalje uz stepenice. Poštovanja vredan i još opasan direktor Opservatorije bio je poslednja osoba na svetu, bespogovorno poslednja, koju je Binaj u ovom trenutku želeo da sretne.
Faro i Jimot su ga čekali gore u prostoriji sa kartama, gde su se dogovorili da se nađu.
„Izvinite, malo kasnim“, reče Binaj. „Poslepodne mi je do sada bilo krajnje zapetljano.“
Uputili su mu nervozne osmehe kao dve sove. Kakav čudan par, pomisli on, i to ne prvi put. Obojica su poticala iz neke učmale poljoprivredne provincije… Stihina, možda, ili Gatambera. Faro 24 bio je nizak i bucmast čovek koji se polako, gotovo indolentno kretao. Njegova deviza bila je: lako ćemo. Njegov prijatelj Jimot 70 bio je neverovatno visok i mršav, nalik na obešenu kožu sa rukama, nogama i licem, i praktično vam je bio neophodan teleskop da biste mu videli glavu, koja se ocrtavala u stratosferi iznad vas. Jimot je bio napet i kao na iglama u istoj meri u kojoj je njegov prijatelj bio opušten. Ipak su bili nerazdvojni, i to oduvek. Od svih mladih svršenih studenata, jedan stepenik ispod Binaja na opservatorijskoj organizacionoj lestvici, oni su bili daleko iznad svih ostalih.
„Nismo dugo čekali“, smesta odvrati Jimot.
„Minut ili dva, dr Binaje“, dodade Faro.
„Još nisam 'doktor'; ipak, hvala“, odvrati Binaj. „Ostao mi je još poslednji ispit. Kako ste se snašli sa tim proračunima?“
Odgovorio je Jimot koji se sve vreme premeštao s jednog na drugo mesto na svojim nemoguće dugačkim nogama. „Ovo su gravitacijski proračuni, zar ne, gospodine?“
Faro ga je tako snažno munuo laktom u rebra da je Binaj očekivao da će začuti krckanje kostiju.
„U redu je“, reče Binaj. „Jimot je u pravu.“ Bledo se osmehnuo visokom mladiću. „Želeo sam da vam ovo posluži čisto kao apstraktna matematička vežba. Ali me ne iznenađuje što ste uspeli da shvatite kontekst. Do toga ste došli pošto ste dobili rezultate, je li tako?“
„Da, gospodine“, odvratiše istovremeno Jimot i Faro. „Prvo smo izvršili sve proračune“, reče Faro. „Zatim smo ponovo pogledali i kontekst nam je postao jasan“, primeti Jimoto.
„Ah, da“, izusti Binaj. Ovi klinci su mu ponekad išli na živce. Bili su tako mladi… u stvari, bili su svega nekih šest ili sedam godina mlađi od njega, ali on je bio profesor-asistent, a oni studenti, a za njega, kao i za njih, to je predstavljalo nepremostivu prepreku. Međutim, iako su bili tako mladi, odlikovali su se izuzetnom inteligencijom! Uopšte mu nije bilo milo što su pogodili o kojoj se konceptualnoj matrici ovde radilo. U stvari, uopšte mu to nije bilo milo. Za nekoliko godina biće ravnopravni članovi nastavničkog osoblja i možda će se s njim nadmetati za istu katedru, a to neće biti zabavno. Ali pokušao je da ne razmišlja o tome.
Ispružio je šaku da uzme njihov rad otrgnut sa štampača kompjutera.
„Mogu li da pogledam?“ upitao on.
Široko zamlataravši rukama, Jimot mu ga predade. Binaj stade pogledom da prelazi preko nizova brojki; u početku je to činio smireno, a zatim sve uzbuđenije.
Tokom cele godine razmišljao je o izvesnom dubljem smislu Teorije opšte gravitacije, koju je njegov mentor Ator potpuno usavršio. Bio je to Atorov veliki uspeh. Određenje orbitalnih kretanja Kalgaša i svih šest njegovih sunaca, u zavisnosti od racionalnih načela privlačnih sila, donelo mu je izuzetan ugled.
Binaj je, pomoću moderne kompjuterske opreme, izračunavao izvesne vidove orbite Kalgaša oko Onosa, njegovog primarnog sunca, kada je na svoj užas primetio da se brojke koje je on dobio ne podudaraju sa teorijom o opštoj gravitaciji. Prema ovoj teoriji, početkom tekuće godine Kalgaš je trebalo da se nalazi ovde u odnosu na Onos, a Kalgaš se, međutim, nalazio tamo, i to se nije moglo poreći.
Odstupanje je bilo neznatno… radilo se o nekoliko decimalnih mesta… ali to nije bilo uopšte zanemarljivo, kada se sve uzme u obzir. Teorija o opštoj gravitaciji bila je u toj meri precizna da ju je većina ljudi smatrala Zakonom o opštoj gravitaciji. Matematički stubovi na kojima je počivala smatrani su besprekrnim. Međutim, u teoriji koja ima za cilj da objasni kretanje njihovog sveta kroz svemir nema mesta čak ni za mala odstupanja. Ona je ili tačna ili nije: sve između toga uopšte nije dopustivo. A razlika od nekoliko decimalnih mesta u ograničenim proračunima, Binaju je to bilo jasno, prerašće u bezdanu provaliju, ako se krene sa ambicioznijim izračunavanjima. Kakva korist od cele teorije opšte gravitacije ako se ispostavi da Kalgaš, vek od sada, neće zauzimati predviđeni položaj na nebu, već će se nalaziti na pola puta dalje oko Onosa.
Kao što je kazao Raisti, Binaj je toliko puta proverio brojke da su mu se smučile. Uvek je dobijao isti rezultat.
Ali čemu je trebalo da veruje?
Brojkama koje je dobijao ili Atorovom remek-delu koje se nadnosilo nad njim poput kakve kule?
Vlastitim prostodušnim predstavama o astronomiji, ili dubokom uvidu u osnovno ustrojstvo Vaseljene velikog Atora?
Zamišljao je sebe kako stoji na samom vrhu kupole Opservatrije i izvikuje: „Čujte i počujte! Atorova teorija je pogrešna! Ovde imam brojke koje je opovrgavaju!“ Što bi izazvalo salve smeha koje bi ga oduvale na drugi kraj kontinenta. Ko je bio on da se suprotstavi titanskom Atoru? Ko je uopšte mogao poverovati da je jedan neiskusni asistent oborio Zakon o opštoj gravitaciji?
Pa ipak… pa ipak…
Pogled mu je hitro prelazio preko odštampanih listova hartije koje su Jimoto i Faro pripremili. Proračuni na prve dve strane nisu mu bili poznati; on je za ovu dvojicu studenata sredio podatke na takav način da se uopšte nije moglo ustanoviti odakle potiču i oni su očigledno prišli problemu na način koji bi svaki astronom, koji bi pokušao da izračuna orbitu neke planete, smatrao krajnje neortodoksnim. A Binaj je upravo to i želeo. Ortodoksni putevi su ga samo dovodili do katastrofalnih zaključaka; ali on je imao na raspolaganju suviše obaveštenja da bi mogao da postupa neortodoksno. Faro i Jimot nisu bili njima opterećeni.
Ali dok je sledio nit rezonovanja, Binaj je počeo da uočava kako se brojke neprijatno poistovećuju. Na trećoj strani ispreplele su se sa njegovim vlastitim proračunima, koje je do sada već znao napamet.
Odatle je sve teklo uobičajenim tokom; korak po korak, vodilo je ka zastrašujućem, uznemirujućem, nezamislivom, potpuno neprihvatljivom zaključku.
Binaj se zaprepašćeno zagledao u dvojicu studenata.
„Nema izgleda, je li tako, da ste negde pogrešili? Na primer, u ovom nizu integracija… izgledaju prilično škakljivo…“
„Gospodine!“ zavika Jimot, potresen do srži. Lice mu je je bilo jarko crveno i mlatarao je rukama kao da ne vlada njima.
Faro primeti nešto spokojnije: „Bojim se da su proračuni tačni, gospodine. Proverili smo ih i iz svih uglova.“
„Da, pretpostavljam da je tako“, odvrati Binaj muklo. Trudio se da prikrije uznemirenost. Ali šake su mu se tako jako tresle da su odštampani listovi počeli da mu lepršaju u rukama. Hteo je da ih spusti na sto pred sobom, ali zglob mu se nekontrolisano cimnuo, kao da je Jimotov, i oni su se rasuli po podu.
Faro je kleknuo da ih pokupi. Zabrinmuto je pogledao Bineja.
„Gospodine, ako smo vas na bilo koji način uznemirili…“
„Ne. Ne, nikako. Nisam danas dobro spavao, u tome je problem. Obavili ste odličan posao, o tome nema zbora. Ponosim se vama. Uhvatiti se ukoštac sa jednim ovakvim problemom, koji nema nikakvo uporište u stvarnom svetu, koji je, u stvari, u potpunoj suprotnosti sa naučnim istinama stvarnog sveta, i stići na jedan tako metodičan način do zaključaka koji su u skladu sa činjenicama, a pri tom uspešno zanemariti činjenicu da je početna premisa apsurdna… e, pa, to je, izvrstan posao, divljenja vredna demonstracija vaših mogućnosti da logično zaključujete, prvorazredni misaoni eksperiment…
Primetio je da su se na brzinu zgledali. Pitao se da li je uspeo bar malo da ih zavara.
„Ako biste me“, nastavi on, „izvinili, momci… imam još jedan sastanak…“
Stavivši zavijene vražje hartije u čvrst cilindar, Binaj ga gurnu pod mišku i pohita kroz vrata pored studenata, pa niz hodnik, gotovo trčeći, ka sigurnosti i privatnosti vlastite male kancelarije.
Blagi Bože, pomisli on. Blagi Bože, blagi Bože, blagi Bože, šta sam to učinio? I šta ću sada?
Zagnjurio je lice u šake i čekao da prestane da mu tutnji u glavi. Ali izgledalo je da se to neće tako brzo dogoditi. Posle nekoliko trenutaka uspravio se na stolici i pritisnuo dugme na komunikatoru na radnom stolu.
„Daj mi Sarosku hroniku“, reče on mašini. „Teremona 762.“
Iz komunikatora se začu dugo, izluđujuće pucketanje i pištanje. A onda do njega iznenada dopre Teremonov duboki glas:
„Senzacije, Teremon 762.“
„Binaj.“
„Molim? Ne čujem vas!“
Binaj shvati da je uspeo samo da zakrešti. „Ovde Binaj, rekoh! Ja… želim da promenim vreme našeg sastanka.“
„Da ga promeniš? Slušaj, drugar, znam da ti teško pada bilo šta da radiš ujutro, i sa mnom je isto. Ali moram s tobom da razgovaram pre podneva sutra, ili nemam priču. Nadoknadiću ti to već nekako, ali…“
„Ne razumeš. Želim da se vidimo ranije, ne kasnije, Teremone.“
„Molim?“
„Večeras. Recimo u pola deset. Ili u deset, ako ne možeš ranije.“
„Mislio sam da te čeka snimanje u Opservatoriji.“
„Do đavola i snimanje, čoveče. Moram te videti.“
„Moraš? Binaje, šta se dogodilo? Ima li to neke veze sa Raistom?“
„Baš nikakve. U pola deset? Kod Šest sunaca?“
„Šest sunaca, pola deset, važi“, potvrdi Teremon. „Dogovorili smo se.“
Binaj prekide vezu i ostade dugo da zuri u cilindar pred sobom, sumorno vrteći glavom. Malo se smirio, ali samo malo. Kada se poveri Teremonu, biće mu lakše da ponese breme svega ovoga. U Teremona je imao neograničeno pvoerenje. Binaj je znao da novinarima uglavnom nije trebalo verovati, ali Teremon mu je prvo bio prijatelj, pa tek onda novinar. Nikada nije izigrao Binajevo poverenje, nikada.
Pa ipak, Binaj nije imao pojma šta dalje da preduzme. Možda će Teremonu nešto pasti na pamet. Možda.
Napustio je Opservatoriju sa stražnje strane, isravši se požarnim stepnicama poput lopova. Nije smeo da rizikuje da naleti na Atora ako bi krenuo na glavni izlaz. Grozio se i pri samoj pomisli da bi mogao sada da se sretne sa Atorom, da bi morao da se nađe licem u lice s njim, da stanu jedan naspram drugoga.
Vožnja vespom do kuće bila je za njega užasavajuća. Sve vreme se plašio da će zakoni gravitacije prestati da ga drže za put i da će on odjuriti ka nebesima. Ali Binaj je na kraju ipak stigao do malog stana koji je delio sa Raistom 717.
Zaprepastila se kada ga je ugladala.
„Binaje! Beo si poput…“
„Aveti, da.“ Ispružio je ruke prema njoj i čvrsto je stegnuo. „Zagrli me“, izustio je. „Zagrli me.“
„Šta je bilo? Šta se dogodilo?“
„Ispričaću ti kasnije“, odvrati on. „Samo me zagrli.“
Teremon je stigao u Šest sunaca nešto posle devet. Verovatno je bilo pametno što je došao pre Binaja i imao vremena za čašicu dve na brzinu, kako bi bar malo podmazao mozak. Astronom je zvučao grozno… kao da je tek uz veliki napor uspevao da potisne histeriju. Teremon nije imao pojma šta mu se to tako užasno moglo dogoditi, tamo u izdvojenoj i spokojnoj Opservatoriji, što ga je za tako kratko vreme potpuno shrvalo. Binaj je očigledno bio u velikoj nevolji i očigledno će mu biti neophodna Teremonova pomoć, najbolja moguća.
„Dajte mi Tano Specijal“, reče Teremon kelneru. „Ne, stanite… neka bude dupli. Tano Sita, može?“
„Dupli beli laki“, reče kelner. „Stiže odmah.“
Veče je bilo blago. Teremon je ovde bio stalni gost i uživao je određene povlastice, tako da je dobio svoj uobičajeni sto za toplo vreme na terasi s koje se pružao pogled na grad. Svetiljke u centru grada veselo su svetlucale. Onos je zašao pre sat ili dva i sada su se na nebu nalazili samo Trej i Patru, koji su prigušeno blistali na istoku, bacajući krute dvostruke senke dok su se spuštali ka jutru.
Gledajući ih, Teremon se pitao koja će se sunca sutra naći na nebu. Sve vreme su se smenjivala, stvarajući veličanstven i nikad isti prizor. Onos, svakako… u to nije bilo sumnje, jer on je bio vidljiv bar izvesno vreme svakog dana u godini, to je čak i on znao… i koje još? Dovim, Tano i Sita, da bi bio dan četiri sunca? Nije bio siguran. Možda je trebalo da se pojave jedino Tano i Sita, zajedno sa Onosom koji će biti vidljiv samo nekoliko časova oko podneva. To bi bilo sumorno. Međutim, posle drugog gutljaja, podsetio se da ovo nije bilo godišnje doba tokom koga se Onos pojavljuje samo nakratko. Što znači da će sutra najverovatnije osvanuti dan tri sunca, ako se ne pojave samo Onos i Dovim.
Tako je bilo teško držati sve to u glavi…
Mogao je da zatraži almanah, da mu je stvarno bilo stalo. Ali nije. Pojedini ljudi kao da su uvek znali kakva će sunca biti narednog dana… Binaj je, razume se, bio jedan od takvih… međutim, Teramon je na sve to gledao krajnje nehajno. Sve dok neko sunce narednog dana bude tamo gore, Teramonu nije bilo naročito važno koje je. A jedno je uvek bilo… ili dva ili tri, u stvari, a ponekad i četiri. Na to ste mogli računati. S vremena na vreme, bilo ih je čak pet.
Stiglo mu je piće. Dobrano je potegao i zadovoljno izdahnuo vazduh. Kako je samo dobar bio taj Tano Specijal! Dobar, jaki beli rum sa ostrva Vilkaren, pomešan sa čašicom još jačeg bistrog proizvoda, naročitog ukusa, koji se destiliše na obali Bagilara, i sa sasvim malo sgarino soka koji se dodaje da bi neznatno razblažio piće… ah, veličanstveno! Teremon nije bio izraziti pijanac, za kakve već poslovično smatraju novinare, ali smatrao bi dan propalim ako ne bi uspeo da pronađe vremena za dva Tanoa Specijal u onim tihim sumračnim časovima po Onosovom zalasku.
„Izgleda da uživaš u tome, Teremone“, začu on iza sebe poznati glas.
„Binaje! Poranio si!“
„Deset minuta. Šta to piješ?“
„Uobičajeno. Tano Specijal.“
„Odlično. Mislim da ću i ja jedan.“
„Ti?“ Teremon se zabulji u svog prijatelja. Koliko je znao, najžešća stvar koju je Binaj ikada popio bio je voćni sok. Nije mogao da se seti da je ikada video astronoma da pije bilo šta jače.
Međutim, večeras je Binaj izgledao nekako čudno… oronulo, umorno, istrošeno. Oči su mu gotovo grozničavo sijale.
„Kelner!“ pozva Teremon. Bilo je zabrinjavajuće posmatrati Binaja kako guta piće. Posle prvog gutljaja ostao je bez daha, kao da je udar bio mnogo snažniji nego što je očekivao, ali onda se žurno ponovo prihvatio čaše, potegao iz nje drugi, pa treći put.
„Polako“, požuri da ga opomene Teremon. „Za pet minuta će ti se vrteti u glavi.“
„Već mi se vrti.“
„Pio si i pre nego što si došao ovamo?“
„Ne, ne od pića“, odvrati Binaj. „Od doživljenog šoka. Zbrke.“ Spustio je piće i žalosno se zagledao u gradska svetla. Posle samo jednog trenutka ponovo je dohvatio čašu, gotovo odsutno, i iskapio ostatak. „Ne bi trebalo odmah da uzmem još jedno, zar ne, Teremone?“
„Sumnjam.“ Teremon ispruži ruku i lagano spusti šaku na astronomov zglavak. „Šta se događa, drugar? Ispričaj mi.“
„Teško… teško je to objasniti.“
„Ma hajde! Nisam tako naivan. Ti i Raista…“
„Ne! Već sam ti kazao, ovo nema nikakve veze s njom. Nikakve.“
„U redu. Verujem ti.“
Binaj primeti: „Možda bi ipak trebalo da naručim još jedno piće.“
„Malo kasnije. Hajde, Binaje. Šta je posredi?“
Binaj uzdahnu. „Poznato ti je na šta se odnosi Teorija opšte gravitacije, zar ne, Teremone?“
„Svakako. Hoću da kažem, ne bih umeo tačno da ti objasnim njeno značenje… na Kalgašu je razume samo dvanaestoro ljudi, je li tako?… ali ti mogu sasvim sigurno reći šta ona predstavlja… manje više.“
„Znači i ti veruješ u to đubre“, primeti Binaj, oštro se nasmejavši. „To da je Teorija gravitacije tako složena da samo dvanaestoro ljudi razume njenu matematiku.“
„O tome oduvek slušam.“
„To što ti oduvek slušaš pedstavlja folklor za neuke“, odvrati Binaj. „Mogao bih da ti sažmem svu osnovnu matematiku u jednu rečenicu, i ti bi najverovatnije, takođe, razumeo šta ti govorim.“
„Ti bi to mogao? I ja bih razumeo?“
„Sasvim sigurno. Slušaj, Teremone: Zakon opšte gravitcije… Teorija opšte gravitacije, mislim… tvrdi da postoji kohezivna sila među svim telima u Vaseljeni. Njena jačina između bilo koja dva tela jednaka je proizvodu njihovih masa podeljenim kvadratom njihove udaljenosti. Jednostavno.“
„I to je sve?“
„To je dovoljno! Trebalo je da prođe četiri stotine godina da se dođe do toga.“
„Zašto tako dugo? Kako si ti to meni izložio, izgleda krajnje jednostavno.“
„Zato što značajni zakoni ne nastaju u blesku trenutnog nadahnuća, kako biste vi novinari želeli da verujete. Obično je neophodan kombinovan rad svih naučnika na jednom svetu tokom nekoliko stoleća. Još od vremena kada je Genovi 41 otkrio da se Kalgaš okreće oko Onosa, a ne obrnuto… a to je bilo pre otprilike četiri veka… astronomi su se bavili problemom zašto se svih šest sunaca pojavljuje i nestaje na nebu onako kako to čine. Beleženo je njihovo složeno kretanje, analizirano i raspetljavano. Teorije su smenjivale jedna drugu i svaka je bila naprednija od prethodne, proveravane su, osporavane, podešavane i napuštane, ponovo oživljavane i pretvarane u nešto drugo. Bio je to vraški posao.“
Teremon zamišljeno klimnu i iskapi piće. Zatim dade kelneru znak da donese još dva. Binaj je izgledao dovoljno smiren, bar dok je govorio o nauci, pomisli on.
„Pre nekih trideset godina“, nastavi astronom, „taj Ator 77 usavršio je celu stvar, pokazavši da Teorija opšte gravitacije odgovara tačno orbitalnom kretanju šest sunaca. Bilo je to zadivljujuće dostignuće. Jedno od najvećih ostvarenja čiste logike do koga je neko ikada došao.“
„Poznato mi je koliko poštuješ toga čoveka“, primeti Teremon. „Ali kakve sve to veze ima sa…“
„Prelazim na stvar.“ Binaj ustade i uputi se ka ivici terase, ponevši sa sobom svoje drugo piće. Izvesno vreme je ostao tamo da stoji u tišini, zagledan u daleke Treja i Patrua.
Teremonu se učinilo da Binaj počinje ponovo da se uzbuđuje: strpljivo je ćutke čekao da čuje zašto. Posle izvesnog vremena Binaj otpi jedan poveći gutljaj i konačno reče, i dalje stojeći okrenut leđima:
„Problem je u ovome. Pre nekoliko meseci počeo sam da radim na ponovnim izračunavanjima kretanja Kalgaša oko Onosa, koristeći se pri tom velikim novim univerzitetskim kompjuterom. Snabdeo sam kompjuter podacima o orbiti Kalgaša tokom poslednjih šest nedelja i naložio mu da predvidi orbitalna kretanja do kraja godine. Nisam očekivao nikakva iznenađenja. Mislim da mi je samo bio potreban izgovor da se zezam sa kompjuterom. Razume se, upotrebio sam zakon gravitacije u postavci svojih proračuna.“ Iznenada se okrenuo. Pogled mu je bio prazan, kao da pred sobom vidi duha. „Teremone, nije ispalo dobro.“
„Ne razumem.“
„Orbita do koje je kompjuter došao nije se podudarala sa hipotetičkom orbitom koju sam očekivao da ću dobiti. Nisam jednostavno uzeo u obzir samo sistem Kalgaš-Onos, to ti je jasno. Uzeo sam u obzir svu zbrku koju će izazvati ostala sunca. I šta sam dobio… ono što je kompjuter tvrdio da je prava orbita Kalgaša… veoma se razlikovalo od orbite na koju je ukazivala Atorova Teorija gravitacije.“
„Ali kazao si da si koristio Atorove zakone gravitacije u postavci zadatka“, primeti zbunjeno Teremon.
„Jesam.“
„Kako onda…“ Teremonove oči odjednom zasijaše. „Blagi Bože, čoveče! Kakva priča! Da l' ti to meni hoćeš da kažeš da je sasvim novi superkompjuter na univerzitetu Saro, koji košta ne smem ni da pomislim koliko miliona kredita, neispravan? Da je došlo do džinovskog skandaloznog rasipanja novca poreznika? Da…“
„S kompjuterom je sve u redu, Teremone. Veruj mi.“
„Možeš li biti siguran u to?“
„Sasvim.“
„Šta… onda…?“
„Možda sam dao kompjuteru pogrešne brojke, možda. To je strašan kompjuter, ali ne može dati ispravan odgovor na osnovu pogrešnog polaznog podatka.“
„Znači, zbog toga si toliko uznemiren, Binaje! Slušaj, čoveče, ljudski je pokatkad grešiti. Ne smeš biti toliko strog prema sebi. Ti…“
„Morao sam, kao prvo, biti potpuno siguran da sam uneo tačne brojke u kompjuter, kao i da sam mu dao ispravne teorijske postulate koje će koristiti u obradi tih brojki“, nastavi Binaj, tako čvrsto stežući čašu da mu se šaka tresla. Čaša je bila prazna, primeti Teremon. „Kao što reče, ljudski je ponekad grešiti. Zato sam pozvao dvojicu nadarenih studenata sa poslednje godine i pustio njih da se pozabave tim problemom. Danas su mi doneli rezultate do kojih su došli. To je bio onaj tako važan sastanak, zbog koga sam kazao da ne mogu da se vidim s tobom. Teremone, potvrdili su moja otkrića. Dobili su isto odstupanje od orbite kao i ja.“
„Ali ako je kompjuter bio u pravu, onda… onda…“ Teremon odmahnu glavom. „Šta onda? Teorija o opštoj gravitaciji je pogrešna? Je l' to hoćeš da kažeš?“
„Da.“
Binaj je s teškom mukom izgovorio tu reč. Bio je zapanjen, vrtelo mu se, potpuno pometen.
Teremon ga je proučavao. Nema sumnje da je sve ovo zbunjivalo Binaja i bilo za njega vrlo neprijatno. Međutim, novinar nikako nije mogao da shvati zašto ga je to toliko pogodilo.
A onda, iznenada, sve je shvatio.
„U pitanju je Ator! Plašiš se da povrediš Atora, zar ne?“
„Tačno, o tome je reč“, odvrati Binaj, uputivši Teremonu pogled pun gotovo patetične zahvalnosti što je sagledao pravo stanje stvri. Skljokao se u stolicu, uvučenih ramena, pognute glave. Zatim je kazao prigušenim glasom: „Starca bi ubilo kada bi saznao da je neko pronašao rupu u njegovoj predivnoj teoriji. Da sam ja, upravo ja, pronašao rupu u njoj. Bio mi je kao drugi otac, Teremone. Sve što sam postigao u poslednjih deset godina učinio sam pod njegovim vođstvom, on me je hrabrio, obasipao me svojom… svojom ljubavlju, ukratko rečeno. A ja mu sada ovako vraćam. Ne samo da bih uništio njegovo životno delo… ranio bih njega, Teremone, njega.“
„Da li si razmišljao o tome da jednostavno ne obelodaniš svoje nalaze?“
Binaj je bio zaprepašćen. „Znaš da to ne bih mogao!“
„Da. Da, znam. Ali morao sam da proverim da li si razmišljao o tome.“
„Da li sam razmišljao o nečem nezamislivom? Razume se da nisam. Uopšte mi nije palo na pamet. Ali šta da radim, Teremone? Pretpostavljam da bih jednostavno mogao baciti sve hartije i pretvarati se da nikada nisam ni zavirio u to. Ali to bi bilo čudovišno. Što znači da se sve svodi na to da mogu birati između gaženja vlastite naučničke savesti i Atorovog uništenja. Uništenja čoveka koga sam smatrao ne samo najmerodavnijim u mojoj profesiji, već i svojim filozofskim mentorom.“
„Znači da i nije bio neki mentor.“
Astronomove oči se zaprepašćeno i besno razrogačiše. „Šta reče, Teremone!“
„Polako. Polako.“ Teremon pomirljivo raširi ruke. „Čini mi se, Binaje, da si suviše snishodljiv prema njemu. Ako je Ator zaista tako veliki čovek kakvim ga ti smatraš, za njega će biti važnija naučna istina od vlastitog ugleda. Razumeš li šta hoću da kažem? Atorova teorija je samo to: teorija. Ti si je nazvao Zakonom gravitacije pre nekoliko minuta, a zatim si se ispravio. To je teorija… hipoteza… nagađanje. Svakako najbolje do koga je iko do sada došao, ali to ne znači da je ispravno. Nauka se sastoji od aproksimacija koje se postepeno približavaju istini, davno si mi to kazao, i ja to nikada nisam zaboravio. Što znači da su sve teorije podložne stalnom prispitivanju i promenama, zar ne? A ako se kojim slučajem ispostavi da nisu dovoljno blizu istine, treba ih zameniti nečim što joj je bliže. Jesam li u pravu, Binaje? Kaži!“
„Naruči mi još jedno piće, Teremone?“
„Ne. Saslušaj me: ima još. Kažeš da si strašno zabrinut za Atora… star je; pretpostavljam da je vrlo krhak… da nemaš srca da mu kažeš kako si pronašao pukotinu u njegovoj teoriji. U redu. To je pošteno i odano od tebe. Ali razmisli malo o ovome, hoćeš li? Ako je izračunavanje orbite Kalgaša toliko važno, neko drugi će vrlo verovatno nabasati na tu pukotinu u Atorovoj teoriji pre ili kasnije, a ta druga osoba teško da će biti u toj meri taktična kada bude obaveštavala Atora o tome kao što bi ti bio. To bi čak mogao biti i neki Atorov profesionalni suparnik, njegov otvoreni neprijatelj… svaki naučnik ima neprijatelja, mnogo puta si mi to ponovio. Zar ne bi bilo bolje da ti odeš do Atora i kažeš mu, nežno, pažljivo, šta si otkrio, nego da to sam jednog jutra pročita u Hronici?“
„Tako je“, prošaputa Binaj. „Potpuno si u pravu.“
„Znači, otići ćeš do njega?“
„Da. Da. Pretpostavljam da moram“, Binaj je grizao usnu. „Osećam se tako jadno zbog svega ovoga, Teremone. Kao da sam nekog ubio.“
„Znam. Ali nećeš ubiti Atora, već manjkavu teoriju. Manjkavim teorijima ne sme se dozvoliti da opstanu. Duguješ to i Atoru i sebi, moraš dozvoliti istini da ispliva na površinu.“ Teremon zastade. Odjednom mu pade na pamet nova zapanjujuća ideja. „Razume se, postoji još jedna mogućnost. Ja sam samo laik, kao što znaš, i verovatno ćeš me ismejati… Postoji li bilo kakva mogućnost da je Teorija gravitacije ispravna, uprkos svemu, i da su brojke koje je izbacio kompjuter za orbitu Kalgaša takođe tačne, a da je za neslaganje rezultata odgovoran neki treći činilac, nešto potpuno nepoznato?“
„Pretpostavljam da je tako nešto moguće“, odvrati Binaj jednoličnim, ravnodušnim glasom. „Ali kada jednom počneš da kopaš po tajanstvenim nepoznatim činiocima, polako zalaziš u kraljevstvo mašte… evo ti primer. Pretpostavimo da tamo gore postoji nevidljivo sedmo sunce… ima masu, stvara gravitacionu silu, ali mi ga jednostavno ne možemo videti. Pošto ne znamo za njegovo postojanje, nismo ga uvrstili u naša gravitaciona izračunavanja, i tako smo dobili uvrnute brojke. Je li na tako nešto misliš?“
„Zašto da ne?“
„Zašto onda ne bismo pretpostavili da ima pet nevidljivih sunaca? Pedeset? Možda i neki nevidljivi džin koji gura planete unaokolo po svom ćefu? Ili možda ogromni zmaj čiji dah skreće Kalgaš sa njegovog puta? Ne možemo to poreći, zar ne? Kada počneš da upotrebljavaš možda, Teremone, sve postaje moguće i onda ništa više nema smisla. Bar ne za mene. Umem samo da se nosim sa onim za šta znam da je stvarno. Možda si ti u pravu što se tiče tog nepoznatog činioca i da stoga gravitacioni zakoni ne važe. Nadam se da je tako. Ali ne mogu da se prihvatim ozbiljnog posla na osnovu toga. Jedino mogu da odem do Atora, što ću i učiniti, to ti obećavam, i da mu prenesem ono što je kompjuter meni izbacio. Ne bih se usudio da nagovestim niti njemu niti bilo kome drugom da za celu zbrku krivim do sada neotkriveni „nepoznati činilac“. Jer bih zvučao isto onoliko ludo kao i Apostoli plamena, koji tvrde da znaju svu silu tajanstvenih otkrovenja… Teremone, stvarno mi je potrebno još jedno piće.“
„Da. Dobro. A kad već pomenu Apostole plamena…“
„Želiš da ti dam izjavu, nisam zaboravio.“ Binaj pređe umorno šakom ispred lica. „Da. Da. Neću te izneveriti. Večeras si mi bio od ogromne pomoći. Šta su ono Apostoli ovog puta tačno rekli? Zaboravio sam.“
„Reč je o Mondioru 71“, podseti ga Teremon. „Glavom i bradom veliki Mambo-Džambo. A kazao je… čekaj da promislim… da će uskoro kucnuti čas kada bogovi nameravaju da pročiste ovaj svet od greha; da on može izračunati tačan dan, čak i tačan čas, kada će nas stići zaslužena kazna.“
Binaj uzdahnu. „Šta je tu novo? Zar to ne ponavljaju već godinama?“
„Tako je, ali počeli su da iznose sve više krvavih pojedinosti. U pitanju je tvrdnja Apostola, kao što znaš, da ovo neće biti prvi put da je svet uništen. Oni propovedaju da su bogovi namerno stvorili nesavršeno čovečanstvo, probe radi, i da su nam stavili na raspolaganje jednu jedinu godinu… božansku, ne ovu našu, sitnu… da se oblikujemo. To se zove Godina pobožnosti i traje tačno 2049 naših godina. Stalno iznova, kada se okonča Godina pobožnosti, bogovi otkrivaju da smo i dalje zli i grešni, i zato uništavaju svet šaljući na nas nebeske Plamenove sa svetih mesta na nebu koja su poznata kao Zvezde. Tako bar tvrde Apostoli.“
„Zvezde?“ ponovi Binaj. „Misli li on to na sunca?“
„Ne, na Zvezde. Mondior kaže da se Zvezde bitno razlikuju od šest sunaca… Zar nikada nisi obratio pažnju na te stvari, Binaje?“
„Nisam. Za ime sveta, i zašto bih?“
„U svakom slučaju, kada se Godina pobožnosti okonča i ništa se na Kalgašu ne popravi, u moralnom smislu, te Zvezde ispuste na nas neku vrstu svete vatre i spale nas. Modior tvrdi da se to dogodilo mnogo puta. Ali svakog puta bogovi se pokažu milostivi, ili bar jedan deo njih; svaki put kada svet biva uništen, milosrdniji bogovi odnesu prevagu nad onim neumoljivijim i čovečanstvo dobija još jednu priliku. I tako oni najpobožniji među preživelima bivaju spaseni iz holokosta i dobijaju novi rok: čovečanstvo dobija novih 2049 godina da se oslobodi svojih zlih poriva. Monidor kaže da je to vreme ponovo na izmaku. Prošlo je gotovo 2048 godina od poslednje kataklizme. Za nekih četrnaest meseci sva će sunca nestati i onda će one njegove užasne Zvezde početi da šalju plamen sa crnog neba kako bi zbrisali zle. Tačnije, naredne godine devetnaestog teptara.“
„Četrnaest meseci“, promrmlja Binaj. „Devetnaestog teptara. Sasvim je određen što se toga tiče, zar ne? Pretpotavljam da zna i tačan čas kada će se to dogoditi?“
„Tako bar kaže. Zato želim da dobijem izjavu od nekoga ko ima veze sa Opservatorijom, najviše bih voleo od tebe. Poslednja Mondiorova tvrdnja glasi da se tačan čas katastrofe može naučno izračunati… da nije reč samo o nečemu što je ustanovljeno kao dogma u Knjizi Otkrovenja, već je to stvar proračuna kakve astronomi vrše pri … pri…“
Teremon zaćuta.
„Pri izračunavanju orbitalnih kretanja sunaca i sveta?“ zajedljivo upita Binaj.
„Ovaj, da“, odvrati Teremon posramljeno.
„Onda možda ipak ima nade za svet, ako Apostoli ne mogu bolje da obave posao od nas.“
„Potrebna mi je izjava, Binaje.“
„Da. Jasno mi je.“ Stigla je naredna tura pića. Binaj obuhvati šakom čašu. „Pokušaj da iskoristiš ovo“, reče posle jednog trenutka. 'Glavni zadatak nauke jeste da razdvoji istinu od neistine, u nadi da će otkriti temelj na kome Vaseljena uistunu počiva. Stavljanje istine u službu neistine ne spada u naučne metode kojima se mi na univerzitetu služimo. Sada smo u stanju da predvidimo kretanje sunaca na nebesima, da… ali čak ako upotrebimo i naš najbolji kompjuter, nismo ništa bliži mogućnosti da proreknemo volju bogova no što smo ranije bili. Niti ćemo ikada biti, pretpostavljam.' Kako ti se čini?“
„Savršeno“, reče Teremon. „Da proverimo jesam li sve zapisao. 'Glavni zadatak nauke jeste da razdvoji istinu od neistine, u nadi da…' Šta zatim sledi, Binaje?“
Binaj ponovi sve ispočetka reč po reč, kao da je ceo tekst naučio napamet nekoliko časova ranije.
Zatim iskapi i treće piće u jednom jedinom zaprepašćujućem dahu.
Potom ustade, osmehnu se prvi put te večeri i ispruži po podu koliko je dug.
Oči Atora 77 se suziše dok je pomno pregledavao mali svežanj isprintanih listova koji su ležali pred njim na stolu kao da su karte kontinenata za koje niko nije znao da postoje.
Bio je veoma miran. Bio je zadivljen svojom mirnoćom.
„Veoma zanimljivo, Binaje“, lagano je kazao. „Veoma, veoma zanimljivo.“
„Ne smemo, razume se, prenebregnuti mogućnost, gospodine, da ne samo da sam ja napravio neku suštinsku grešku u osnovnim pretpostavkama, već da su i Jimot i Faro…“
„Da ste sva trojica pogrešili u postavljanju osnovnih postulata? Ne, Binaje. Mislim da niste.“
„Samo sam hteo da ukažem na to da to nije nemoguće.“
„Molim te“, reče Ator. „Pusti me da razmislim.“
Bila je sredina prepodneva. Onos je sijao na nebu u svom svojem sjaju, vidljiv kroz visoki prozor direktorske kancelarije u Opservatoriji. Dovim se jedva nazirao, tek kao jedna mala, tamnocrvena tačka svetlosti, koja je prelazila visoko preko severnog neba.
Ator je prelistavao hartije, sve vreme ih premeštajući po stolu. Ispremeštao ih je još jednom. Čudno kako je to mirno primio, pomisli on. Binaj je bio taj koga je ovo potpuno iscrplo; a on sam jedva da je uopšte reagovao.
Možda sam u šoku, nagađao je Ator.
„Evo ovde, gospodine, to je orbita Kalgaša dobijena na osnovu opšte prihvaćenih proračuna iz almanaha. A ovde, imamo isprintano predviđanje orbite koje je novi kompjuter…“
„Molim te, Binaje. Rekoh da želim da razmislim.“
Binaj nespretno klimnu. Ator mu se osmehnu, što mu uopšte nije lako palo. Strašni poglavar Opservatorije, visoki, mršavi čovek zapovedničkog izgleda, sa zadivljujuće gustom šumom sede kose, dozvolio je sebi još veoma davno da sklizne u ulogu Neprijatnog Diva Nauke tako da mu je bilo teško da je se otrese i ponaša se kao sva druga ljudska bića. Bar mu je to bilo teško dok je boravio ovde u Opservatoriji, gde su ga svi smatrali nekom vrstom poluboga. Kod kuće, sa ženom, decom i naročito sa gomilom bučnih unučića, stvari su stajale drugačije.
Znači, opšta gravitacija nije bila baš sasvim tačna, je li tako?
Ne! Ne, to nije bilo moguće! Svaki atom zdravog razuma u njemu bunio se protiv te pomisli. Na zamisli opšte grvitacije zasnivala su se sva tumačenja ustrojstva Vaseljene, Ator je bio ubeđen u to. Ator je znao. Bila je suviše jasna, suviše logična, suviše divna, da bi bila pogrešna.
Kada bi neko uklonio opštu gravitaciju, cela logika kosmosa raspala bi se u haos.
Nepojmljivo. Nezamislivo.
Ali ove brojke… ovaj prokleti Binajev izveštaj…
„Vidim da ste ljuti, gospodine.“ Ponovo poče da čavrlja Binaj! „Želim da vam kažem, da vas potpuno razumem… ovo vas je sigurno strašno pogodilo… svako bi bio ljut, kada bi mu neko na ovaj način ugrozio životno delo…“
„Binaje…“
„Dozvolite mi da završim, gospodine, sve bih dao da danas nisam morao ovo da vam donesem. Znam da ste besni na mene pošto sam došao ovamo s tim, ali samo mogu da kažem da sam dugo i mnogo razmišljao pre nego što sam to učinio. Želeo sam sve da spalim i zaboravim da sam se ikada upustio u nešto slično. Zaprepašćen sam onim što sam otkrio, kao i činjenicom da sam upravo ja…“
„Binaje“, ponovi Ator, krajnje pretećim glasom.
„Gospodine?“
„Besan sam na tebe, to je tačno. Ali ne iz razloga koji se tebi motaju po glavi.“
„Gospodine?“
„Kao prvo, nervira me tvoje trućanje, u trenutku kada jedino želim da posedim ovde i na miru razmotrim dublji smisao ovih hartija kojima si me upravo zasuo. Kao drugo, i mnogo važnije, neopisivo sam besan što si makar i trenutak oklevao da mi doneseš svoje nalaze. Zašto si toliko dugo čekao?“
„Tek sam juče završio ponovno proveravanje.“
„Juče! Onda je trebalo juče da budeš ovde! Da li ti to odista hoćeš da kažeš, Binaje, da si ozbiljno ramišljao da sve ovo zataškaš? Da jednsotavno odbaciš rezultate do kojih si došao i ništa ne kažeš?“
„Ne, gospodine“, skrušeno odvrati Binaj. „Ni u jednom trenutku nisam, u stvari, pomišljao na tako nešto.“
„Pa, bar je to utešno. Reci mi, čoveče, zar stvarno misliš da sam u toj meri zaljubljen u vlastitu prelepu teoriju da bih tražio od jednog od svojih najnadarenijih saradnika da me poštedi neprijatne vesti da teorija nije savršena?“
„Ne, gospodine. Razume se da ne.“
„Zašto onda nisi dotrčao ovamo sa vestima istog trenutka kada si bio siguran da si u pravu?“
„Zato što… zato, gospodine…“ Izgledalo je kao da bi Binaj bio najsrećniji kada bi mogao da nestane u tepihu. „Zato što sam znao koliko će vas to uznemiriti. Jer sam mislio da biste se mogli… u toj meri uzbuditi da to naudi vašem zdravlju. Zato sam se nećkao i prvo razgovarao sa nekolicinom prijatelja, razmislio o svom položaju u svemu tome i došao do zaključka da stvarno nemam izbora. Morao sam vam kazati da Teorija opšte…“
„Znači, ti stvarno veruješ da svoju teoriju više volim od istine, a?“
„Oh, ne, ne, gospodine!“
Ator se ponovo osmehnuo, a ovog puta mu to nije predstavljalo nikakav napor. „Ali volim je, znaš. I ja sam ljudsko biće, verovao to ili ne. Teorija opšte gravitacije donela mi je sve moguće počasti koje je ova planeta mogla da ponudi. Ona je moj pasoš za besmrtnost, Binaje. Poznato ti je to. A to što moram da se pozabavim mogućnošću da je teorija pogrešna… oh, to je i te kakav šok, Binaje, probada me skroz naskroz. U to možeš biti sasvim siguran… Razume se, i dalje verujem da je moja teorija ispravna.“
„Gospodine?“ izgovori Binaj sa očiglednim zaprepašćenjem. „Ali ja sam proveravao i proveravao i proveravao i…“
„Oh, tvoji nalazi su tačni, ubeđen sam u to. Da ste ti, Faro i Jimet sva trojica pogrešili… ne, ne, već sam ti kazao da to ne smatram mogućim. Ali ovo što si dobio ne obara nužno opštu gravitaciju.“
Binaj trepnu nekoliko puta. „Ne obara?“
„Svakako da ne“, reče Ator, sve zagrejaniji za novonastalu situaciju. Sada je bio gotovo veseo. Mrtvački, nestvarni spokoj iz prvih nekoliko trenutaka povukao se pred sasvim različitim mirom koji čovek oseti dok traga za istinom. „Šta nam, konačno, govori Teorija opšte gravitacije? Da svako telo u Vaseljeni utiče silom na sva ostala tela, u zavisnosti od mase i udaljenosti. I šta si ti pokušao da učiniš kada si upotrebio opštu gravitaciju kako bi izračunao orbitu Kalgaša? Da uneseš činilac gravitacionog udara kojim razna astronomska tela utiču na naš svet na njegovom putu oko Onosa. Je li tako?“
„Da, gospodine.“
„Onda nema potrebe da odbacimo Teoriju opšte gravitacije, bar ne za sada. Potrebno je, međutim, moj prijatelju, da ponovo razmotrimo naše shvatanje Vaseljene, i da odredimo da li prenebregavamo nešto što bi trebalo da unesemo u svoje proračune… neki tajanstveni činilac, to jest nešto što nam je potpuno nepoznato i što svojom gravitacionom silom utiče na Kalgaš, a nije uzeto u obzir.“
Binaj iznenađeno podiže obrve. Sav zapanjen je zurio u Atora.
A onda je počeo da se smeje. U početku je uspevo da se suzdrži čvrsto stežući vilice, ali onda je počeo da se smejulji, usled čega je pogrbio ramena i stao prigušeno da kašljuca; a zatim je morao obema šakama da pokrije usta kako bi potisnuo bujicu veselja.
Ator ga je zgranuto gledao.
„Nepoznati činilac!“ lanu Binaj posle jednog trenutka. „Zmaj na nebu! Nevidljivi div!“
„Zmajevi? Divovi? O čemu ti to pričaš, dečače?“
„Sinoć… Teremon 762… oh, gospodine, izvinite, stvarno mi je žao…“ Binaj se trudio da povrati samokontrolu. Mišići lica su mu se grčili; pomahnitalo je treptao i borio se za vazduh; na trenutak se okrenuo u stranu, a kada se vratio, bio je gotovo sasvim pribran. Posramljeno je kazao: „Popio sam nekoliko čašica sa Teremenom 762 sinoć… novinarom kolumnistom… i kazao mu ponešto o onome što sam otkrio i o tome kako mi je neprijatno da vam podnesem svoje nalaze.“
„Poverio si se novinaru?“
„Poverljivom. Bliskom prijatelju.“
„Svi su oni bitange, Binaje. Veruj mi.“
„Ovaj nije, gospodine. Poznajem ga, i znam da nikada ne bi učinio ništa čime bi me povredio ili uvredio. U stvari, Teremon mi je dao nekoliko odličnih saveta, to jest hoću da kažem da mi je rekao da moram doći ovamo i ja sam zbog toga i došao. Ali takođe… pokušavši da mi pruži malo nade, znate, izvesnu utehu… rekao je isto što i vi, da možda postoji neki 'nepoznati činilac'… njegov izraz, nepoznati činilac… koji nam onemogućava da shvatimo orbitu Kalgaša. Nasmejao sam se i kazao mu da nema koristi od uvlačenja nepoznatih činilaca u ovu situaciju, jer to predstavlja suviše lako rešenje. Predložio sam… sarkastično, razume se… da ako se poslužimo bilo kakvom sličnom hipotezom, isto tako možemo ubeđivati sebe da postoji neki nevidljivi div koji gura Kalgaš sa orbite, ili da je uzrok tome dah džinovskog zmaja. A sada vi, gospodine, razmišljate na isti način… a niste laik poput Teremona, već najveći astronom na svetu! Shvatate kako se budalasto osećam, gospodine?“
„Mislim da shvatam“, odvrati Ator. Sve ovo je postajalo pomalo neugodno. On provuče šaku kroz svoju upečatljivo sedu grivu i uputi Binaju pogled u kome se naziralo i da je iznerviran i da saoseća s njim. „Bio si u pravu kada si kazao svom prijatelju da nema koristi od izmišljanja fantazija u rešavanju problema. Ali nasumični predlozi laika mogu ponekad biti korisni. Jer koliko znamo, postoji neki nepoznati činilac koji utiče na orbitu Kalgaša. Moramo bar razmotriti tu mogućnost pre nego što odbacimo teoriju. Mislim da ovde moramo upotrebiti Targolin mač. Znaš šta je to, Binaje?“
„Svakako, gospodine. Načelo štedljivosti. Prvi ga je izrekao sarednjevekovni filozof Targola 14, koji je kazao: 'Moramo provući mač kroz svaku hipotezu koja nije neophodna', ili neke slične reči sa istim značenjem.“
„Odlično, Binaje. Mada su mene učili da glasi 'Ako nam se ponudi nekoliko hipoteza, naše razmatranje treba da započnemo tako što ćemo po najsloženijom lupiti mačem'. Pred nama su hipoteze da je Teorija opšte gravitacije u nečemu pogrešna, a nasuprot nje hipoteza da si izostavio neki nepoznati činilac ili možda neki činilac koji se ne može saznati u izračunavanju orbite Kalgaša. Ako prihvatimo prvu hipotezu, onda sve što mislimo da znamo o ustrojstvu Vaseljene pada u vodu. Ako prihvatimo drugu, treba samo da otkrijemo taj nepoznati činilac, i na taj način sačuvamo osnovni poredak stvari. Mnogo je jednostavnije pokušati da se pronađe nešto što smo možda prevideli nego doći do novog opšteg zakona po kome se kreću nebeska tela. I tako, hipoteza da je Teorija gravitacije pogrešna pada pred Targolinim mačem i mi počinjemo naša istraživanja radom na jednostavnijem objašnjenju problema. A Binaje? Šta kažeš na to?“
Binaj je sav sijao.
„Znači, ipak nisam porekao opštu grvitaciju!“
„Bar ne za sada. Verovatno si sebi obezbedio mesto u istoriji nauke, ali još ne znamo da li kao razobličavač ili utemeljivač. Molimo se da bude ovo drugo. A sada moramo da se udubimo u razmišljanje, mladiću.“
Ator 77 je sklopio oči i protrljao čelo, koje je počelo da ga boli. Prošlo je mnogo vremena od kada se bavio pravom naukom, shvati on. Gotovo potpuno se posvetio administrativnom poslu u Opservatoriji u proteklih osam ili deset godina. Ali um koji je došao do Teorije opšte gravitacije možda je još skrivao po koju misao, pomisli on…
„Prvo, želim pobliže da razmotrim ove tvoje proračune“, reče on. „A onda, pretpostavljam, i da ponovo razamotrim vlastitu teoriju.“
Štab Apostola plamena bio je jedna vitka ali veličanstvena kula od sjajnog zlatnog kamena koja se uzdizala poput kakvog blistavog koplja iznad reke Sepitan u ekskluzivnom kvartu Birigam u Sarou. Ta uznoseća kula, pomisli Teremon, mora da je jedna od najdragocenijih nekretnina u celom glavnom gradu.
Nikada ranije nije o tome razmišljao, ali Apostoli mora da su bili neverovatno bogata grupa. Imali su vlastite radio-stanice i televizijske stanice, izdavali su časopise i novine, njihova je bila ova moćna kula. A verovatno su kontrolisali i svu silu ostale imovine, za koju se nije otvoreno znalo da njima pripada. Pitao se kako je to bilo moguće. Gomila fanatičnih sveštenika puritanaca? Kako su uspeli da se dočepaju toliko stotina miliona kredita?
Ali prisetio se da su neki poznati industrijalci, kao Botiker 888 i Vivin 99, bili otvorene pristalice učenja koje su zagovarali Mondior i njegovi Apostoli. Ne bi ga iznenadilo da otkrije da su Botiker, Vivin i drugi slični njima svojim ogromnim prilozima uvećavali blago Apostola.
A ako je ta organizacija bila stara samo deseti deo onoga koliko tvrdi da jeste… deset hiljada godina, tako su govorili… i ako je tokom vekova mudro ulagala svoj novac, nema načina da se tačno odredi šta su Apostoli mogli postići zahvaljujući kamatama i kamatama na kamate, pomisli Teremon. Možda su vredeli milijarde. Možda su potajno posedovali pola grada Saro.
Vredi zaviriti unutra, reče Teramon sam sebi.
Ušao je u nepregledno predvorje velike kule, puno odjeka, i sa strahopoštovanjem stao da zaviruje unaokolo. Iako nikada ranije nije bio ovde, čuo je da je bila neverovatno raskošna kako unutra tako i spolja. Ali ništa od onoga što je čuo nije ga pripremilo na stvarni izgled zgrade kultista.
Uglačani mermerni pod, sa umecima u šest blistavih boja, protezao se koliko mu je pogled sezao. Zidovi su bili prekriveni svetlucavim zlatnim mozaicima apstraktnih šara, koji su se uzdizali do lučnih svodova visoko iznad glave. Lusteri od upredenog zlata i srebra bacali su treperavi snop bleštave svetlosti po svemu.
Nasuprot ulazu Teremon ugleda nešto što je ličilo na model cele Vaseljene, očigledno izrađen od dragocenih metala i dragulja: ogrmne kugle, koje su, kako se činilo, predstavljale šest sunaca, visile su sa tvanice na nevidljivim žicama. Svaka od njih bacala je utvarnu svetlost: iz najveće — a to mora da je bio Onos — dopirao je zlatni zrak; nejasni crvenkasti sjaj slivao se iz kugle koja je predstavljala Dovima; hladna, tvrda, plavičasto-bela svetlost poticala je iz para Tano-Sita, a nežnija, bela blistavost iz Patrua i Treja. Sedma kugla, koja mora da je predstavljala Kalgaš, lagano se kretala između njih poput balona koga nosi vetar; i njene boje su se menjale u zavisnosti od promenljivog ustrojstva svetlosti sunaca na njenoj površini.
Dok je Teremon stajao razjapljenih usta od zaprepašćenja, do njega dopre glas niotkuda: „Da li biste nam rekli svoje ime?“
„Ja sam Teremon 762. Imam zakazan sastanak sa Mondiorom.“
„Da. Molim vas uđite u prostoriju odmah levo od vas, Teremone 762.“
Nije video nikakvu prostoriju odmah sa svoje leve strane. Ali onda se deo zida pokrivenog mozaikom nečujno pomerio u stranu, otkrivši malu ovalnu sobu, više nalik na čekaonicu nego odaju. Zidove su prekrivale draperije od zelenog somota, a ćilibarna svetlost koja je ispunjavala prostoriju dopirala je iz jedne jedine cevi.
On slegnu ramenima i uđe unutra. Vrata se za njim istog časa zatvoriše i on oseti sasvim izvesno kretanje. Ovo nije bila nikakva soba, već lift! Da, penjao se, bio je siguran. Sve više i više, krajnje lagano. Prošlo je pola večnosti pre no što se lift-odaja zaustavio i vrata ponovo otvorila.
Čekala ga je prilika odevena u crno.
„Da li biste pošli ovuda, molim vas?“
Kratki uski hodnik vodio je u neku vrstu čekaonice u kojoj je veliki portret Mondiora 71 zauzimao najveći deo jednog celog zida. Kada je Teremon ušao, portret kao da se upalio, nekako čudno oživeo i počeo da sija, tako da su sada Mondiorove tamne, prodorne oči gledale pravo u njega, a ozbiljno lice Visokog Apostola počelo je da zrači, tako da je sada bilo gotovo lepo, na neki divlji način.
Teremon je prilično hladnokrvo uspeo da izdrži pogled sa portreta. Ali čak je i taj odlučni novinar osetio blagu nervozu pri pomisli da će uskoro intervjuisati upravo tu osobu. Jedna stvar je bilo Mondiorovo pojavljivanje na televiziji ili radiju, tamo je bio samo ludi propovednik koji je nudio na prodaju neku apsurdnu poruku. Ali Mondior glavom i bradom… zastrašujući, hipnotički, tajanstveni, ako je ovaj portret predstavljao bilo kakav nagoveštaj… mogao bi biti nešto sasvim drugo. Teremon upozori sam sebe da bude oprezan.
Sveštenik u crnom reče: „Molim vas, uđite unutra…“
Deo zida levo od portreta se otovori. Iza njega se pojavi kancelarija, oskudno nameštena poput kakve ćelije, jer u njoj nije bilo ničeg osim golog radnog stola napravljenog od jednog jedinog komada uglačanog drveta i niske stolice bez naslona, izdeljane od trupla nekog neobičnog crvenog drveta prošaranog sivom bojom, smeštene ispred njega. Za stolom je sedeo čovek očigledne moći i autoriteta, u crnoj apostolskoj odori sa crvenim obrubom duž kapuljače.
Delovao je upečatljivo. Ali to nije bio Mondior 71.
Ako je suditi po fotografijama i onome kako je izgledao na televiziji, Mondior mora da ima oko šezdeset pet ili sedamdeset godina i da oko sebe širi neku vrstu izrazite muškosti. Kosa mu je bila gusta i talasasta, crna sa širokim sedim pramenovima, i imao je puno, mesnato lice, široka usta, snažan nos, guste i ugljeno crne obrve, tamne, prodorne oči. Ovaj je, međutim, bio mlad, sigurno još nije prešao četrdesetu, i mada je delovao moćno i veoma muževno, to je bilo na sasvim drugačiji način: bio je veoma mršav, sa oštrim, uskim licem i čvsto stisnutim, napućenim usnama. Kosa, koja mu se kovrčala na čelu i virila ispod kapuljače, bila je neobične crvene boje poput cigle, a oči hladne, neumoljivo plave.
Nema sumnje da je ovaj čovek bio neki visoki funkcioner u organizaciji. Ali Teremon je imao zakazan sastanak sa Mondiorom.
Tek jutros je zaključio, pošto je napisao priču o poslednjem prokletstvu Apostola, da bi trebalo da sazna nešto više o tom tajanstvenom kultu. Sve što su ikada kazali smatrao je, razume se, glupostima, ali su mu te gluposti postajale sve zanimljivije, pa je mislio da bi vredelo o njima napisati nešto podrobnije. Najbolje je bilo odmah poći do glavnog čoveka. Pod pretpostavkom da je to moguće. Ali na vlastito iznenađenje kazali su mu, kada ih je nazvao, da može doći u audijenciju kod Mondiora 71 još istog dana. Učinilo mu se nekako suviše lako.
Sada je počeo da shvata da je bilo suviše lako.
„Ja sam Folimun 66“, reče čovek oštrog lika, lakim, popustljivim glasom, u kome nije bilo ni traga Mondiorove prisilne grmljavine. Pa ipak je to bio, podozrevao je Teremon, glas osobe koja je navikla da je slušaju. „Ja sam ađutant za posredovanje sa domaćom javnošću u našoj organizaciji. Biće mi zadovoljstvo da vam odgovorim na svako pitanje.“
„Imao sam zakazan sastanak sa Mondiorom lično“, primeti Teremon.
U očima Folimuna 66 ne pojavi se iznenađenje. „Možete me smatrati Mondiorovim glasom.“
„Mislio sam da će me on lično primiti u audijenciju.“
„Tako je. Sve što kažete meni biće preneto Mondioru; sve što ja budem kazao vama predstavlja Mondiorovu reč. To morate shvatiti.“
„Svejedno, rečeno mi je da će mi biti dozvoljeno da razgovaram sa Mondiorom. Uopšte ne sumnjam da će sve što mi kažete biti punovažno, ali mene ne zanimaju smo obaveštenja. Voleo bih da stvorim nekakvo mišljenje o tome kakav je Mondior čovek, kakvi su njegovi pogledi na druge stvari pored proreknutog uništenja sveta, šta misli o…“
„Mogu samo da ponovim ono što sam već kazao“, izjavi Folimun, prekinuvši ga bez izvinjenja. „Možete me smatrati Mondiorovim glasom. Njegova svetlost neće moći danas lično da vas primi.“
„Onda bih više voleo da navratim neki drugi dan, kada njegova svetlost bude…“
„Dozvolitemi da vas obavestim da Mondior nikada ne daje intervjue u četiri oka. Nikada. Njegova svetlost ima mnogo važnijeg posla, sada kada nas samo meseci dele od Vremena Plamena.“ Folimun se iznenada osmehnuo, neočekivano toplo i ljudski, možda želeći da ublaži odbijanje, kao i frazu 'Vreme Plamena' koja je zvučala tako melodramatski. Zatim gotovo nežno dodade: „Rekao bih da je došlo do nesporazuma, da vi niste shvatili da imate zakazan sastanak sa Mondiorovim predstavnikom, a ne lično sa Visokim Aposotolom. Ali tako mora biti. Ako ne želite da razgovarate sa mnom, pa, žao mije što ste uzalud dolazili. Ali ja sam najkorisniji izvor obaveštenja koji ovde možete da nađete, sada ili u bilo koje drugo vreme.“
Ponovo osmeh. Bio je to osmeh čoveka koji hladnokrvno i bez izvinjenja zatvara vrata Teremonu pred nosom.
„Pa dobro“, poče Teremon, pošto je malo promislio. „Vidim da mi ništa drugo ne preostaje. Ili vi ili niko. U redu: hajde da popričamo. Koliko imam vremena na raspolaganju?“
„Koliko vam bude potrebno, mada će ovaj prvi sastanak morati da bude dosta kratak. Takođe“, …osmeh, iznenađujući, gotovo vragolast… „morate imati na umu da sve u svemu imamo na raspolaganju samo četrnaest meseci. A za to vreme moram obaviti još neke poslove.“
„Pretpostavljam da je tako. Četrnaest meseci, kažete? A šta onda?“
„Pretpostavljam da niste čitali Knjigu Otkrovenja.“
„Pa nisam baš u poslednje vreme.“
„Dozvolite mi.“ Folimun stvori jednu tanku knjigu u crvenom povezu iz neke pukotine u svom prividno praznom stolu i gurnu je prema Teremonu. „Ovo je za vas. Nadam se da ćete u njoj naći dosta korisnih stvari. U međuvremenu mogu ukratko da iznesem ono što je za vas, kako mi se čini, najzanimljivije. U nekoliko reči… tačno za 418 dana od danas, sasvim precizno, narednog devetnaestog teptara… na našem udobnom, poznatom svetu doći će do velikog preobražaja. Šest sunaca će ući u Pećinu Tame i nestati, prikazaće nam se zvezde i ceo Kalgaš će buknuti.“
Izrekao je to kao da je reč o nečemu sasvim uobičajenom. Kao da govori o nailasku kišne oluje sutra po podne, ili o procvatu neke retke biljke naredne nedelje u gradskoj botaničkoj bašti. Ceo Kalgaš će buknuti. Šest sunaca ulazi u Pećinu Tame. Zvezde.
„Zvezde“, ponovi Teremon naglas. „Šta bi to, u stvari, moglo biti?“
„One su oruđe bogova.“
„Možete li biti malo određeniji?“
„Priroda zvezda će nam i te kako postati jasna“, primeti Folimun 66, „za 418 dana.“
„Kada se okonča tekuća Godina pobožnosti“, dodade Teremon. „Devetnaestog teptara naredne godine.“
Folimun ga pogleda prijatno iznenađen. „Znaći, ipak ste proučavali naša učenja.“
„U izvesnoj meri. U svakom slučaju, slušao sam nedavne Mondiorove govore. Znam za ciklus od 2049 godina… I za događaj koji nazivate Vreme Plamena. Pretpostvljam da mi ne možete unapred dati neku vrstu opisa svega toga.“
„Na nešto ćete naići u Knjizi Otkrovenja, u petom poglavlju. Ne morate sada da tražite: mogu vam navesti šta tamo piše. 'Iz Zvezda tada dole stigoše Nebeski Plamenovi, koji su bili nosioci Božje volje; tamo gde bi plamenovi dodirnuli tle, gradovi Kalgaša pretvarahu se u pepeo, tako da od čoveka i čovekovih dela ništa nije ostalo.'“
Teremon klimnu. „Iznenadna užasna kataklizma. Zašto?“
„Volja bogova. Upozorili su nas da ne budemo zli i dali nam dosta vremena da se iskupimo. Taj raspon vremena nazivamo Godina pobožnosti. Jedna takva 'godina' iznosi 2049 ljudskih godina, ali o tome već sve znate. Sadašnja Godina pobožnosti je gotovo pri kraju.“
„I vi mislite da ćemo onda svi biti zbrisani?“
„Ne svi. Ali većina hoće; i naša civilizacija će biti uništena. Ona nekolicina koja preživi suoči će se sa velikim zadatkom ponovne izgradnje. To je, čega ste već izgleda svesni, melanholični ciklus koji se ljudima ponavlja. Ono što će se uskoro dogoditi zbilo se već mnogo puta, jer čovečanstvo nije uspelo da položi test bogova. Već mnogo puta smo uništavani; a sada smo na samoj ivici kada će nam se to ponovo dogoditi.“
Teremon pomisli kako je to sve čudno: uopšte nije stekao utisak da je Folimun lud.
Da nije njegove neobične odore, mogao je biti mladi poslovni čovek koji sedi u svojoj lepoj kancelariji… na primer, službenik koji odobrava zajam, ili bankarski savetnik za ulaganja. Očigledno je bio inteligentan. Govorio je jasno i lepo se izražavao, odrešito, bez okolišenja. Nije se ni hvalisao ni bulaznio. Međutim, stvari koje je izgovarao odrešito i bez okolišenja predstavljale su najgoru vrstu besmislenih brbljarija.Teško je bilo svariti kontrast između onoga što je Folimun govorio i načina na koji je to izgovarao.
Sada je ćutke sedeo, izgledao je opušteno, čekajući da novinar postavi naredno pitanje.
„Biću iskren“, poče Teremon posle kraće pauze. „Poput mnogih ljudi, teško mi je da prihvatim nešto tako veliko što mi se servira jednostavno kao otkrovenje. Potreban mi je čvrst dokaz. Ali vi nam ne nudite nikakve dokaze. Kažete da treba da vam verujemo na reč. Za ono što nam govorite nema nikakvih opipljivih dokaza, razume se, ali mi treba da verujemo u ono što nam nudite, jer ste vi to čuli od bogova i znate da vas bogovi ne lažu. Možete li mi pokazati zbog čega bi trebalo da vam verujem? Puka vera nije dovoljna ljudima poput mene.“
„Zašto mislite da nema dokaza?“ upita Folimun.
„Postoje li? Osim same Knjige Otkrovenja? Kružni dokaz ne smatram dokazom.“
„Poznato vam je da smo mi drevna organizacija.“
„Stara deset hiljada godina, tako se bar priča.“
Na Folimunovim usnama zatitra kratak osmeh. „Proizvoljna brojka, možda malo preterana radi utiska. Među sobom tvrdimo samo da potičemo iz preistorijskog vremena.“
„Znači da je vaša skupina stara najmanje dve hiljade godina.“
„Bar nešto malo više. Možemo pratiti naše tragove do vremena koje je prethodilo poslednjoj kataklizmi… što znači da smo stariji od 2049 godina. Verovatno mnogo više, ali za to nemamo dokaza, bar ne od one vrste koju biste vi bili voljni da prihvatite. Smatramo da Apostoli možda potiču iz vremena od pre nekoliko ciklusa uništenja, što će reći da je naša organizacija možda starija od šest hiljada godina. Jedino je, u stvari, važno da smo prekataklizmičkog porekla. Neupadljivo smo aktivni kao organizacija više od jedne Godine pobožnosti. I stoga posedujemo krajnje podrobno obaveštenje o pojedinostima katastrofe koja nas očekuje. Mi znamo šta će se dogoditi, jer smo svesni onoga što se dogodilo već toliko puta do sada.“
„Ali nikome nećete da pokažete obaveštenje koje tvrdite da posedujete. Svedočanstvo, dokaze.“
„Svetu nudimo Knjigu Otkrovenja.“
Stalno ukrug, ukrug, ukrug. Ovo nije nikuda vodilo. Teremon je počeo da oseća nemir. Sve je to očigledno bilo veliko blefiranje. Cinična izmišljotina, verovatno smišljena da namakne debele priloge od lakovernika kao što su Botiker i Vivin i drugi bogataši koji su očajnički želeli da se iskupe pred pretnjom zle sudbine. I pored Folimunove očite iskrenosti i inteligencije, on mora da je bio ili dobrovoljni zaverenik u ovom džinovskom preduzetništvu lažne fantazije, ili samo još jedan od Mondiarovih mnogobrojnih lakovernika.
„U redu“, reče Teremon. „Pretpostavimo za sada da će doći do neke vrste sveobuhvatne katastrofe naredne godine, o kojoj vaša skupina poseduje unapred podrobne podatke. Šta vi, u stvari, želite da mi ostali učinimo? Da se sjatimo u vaše kapele i molimo bogove da nam se smiluju?“
„Za to je suviše kasno.“
„Znači, nema nikakve nade? U tom slučaju, zašto ste se uopšte trudili da nas upozorite?“
Folimun se ponovo osmehnuo, ovoga puta nimalo ironično. „Iz dva razloga. Prvo, da, zaista želimo da narod dođe u naše kapele, ne zato da pokuša da utiče na bogove, već kako bi slušali naša učenja koja se odnose na moral i svakodnevnu pristojnost. Smatramo da imamo poruku koja bi koristila ljudima u ovim oblastima. Ali drugo, i mnogo preče: želimo da ubedimo ljude u stvarnost onoga što se sprema, kako bi preduzeli mere da se zaštite. Najgora katastrofa može se preduprediti. Mogu se preduzeti koraci da se spreči potpuno uništenje naše civilizacije. Plamenove ne možemo izbeći, to je tačno, pošto je ljudska priroda takva kakva jeste… bogovi su rekli svoje, samo što nije kucnuo čas njihove osvete… ali i pored sveopšteg ludila i užasa biće onih koji će preživeti. Uveravam vas da ćemo mi Apostoli sigurno preživeti. Bićemo ovde, kao što smo bili i ranije, da povedemo čovečanstvo u novi ciklus ponovnog rađanja. Pružamo ruku… u ljubavi i milosrđu, svakome ko želi da je prihvati. Ko nam se pridruži u nameri da se zaštiti od preokreta do koga će doći. Zar vam to zvuči kao ludilo, Teremone? Zar vam to zvuči kao da smo opasni ekscentrici?“
„Kada bih samo mogao da prihvatim vašu osnovnu pretpostavku…“
„Da će nas Plamenovi stići naredne godine? Prihvatićete. Hoćete. Preostaje da se vidi hoćete li je prihvatiti na vreme da preživite, da postanete jedan od čuvara našeg nasleđa, ili ćete se uveriti u njenu istinitost u trenutku uništenja, u trenutku vlastite agonije, i shvatiti da smo sve vreme govorili istinu.“
„Pitam se šta će od toga dvoga biti“, reče Teremon.
„Dozvolite mi da se nadam da ćete biti na našoj strani onoga dana kada će se okončati ova Godina pobožnosti“, dodade Folimun. Iznenad ustade i pruži Teremonu ruku. „Sada moram da idem. Njegova Svetlost Visoki Apostol me očekuje za nekoliko minuta. Ali ubeđen sam da ćemo još razgovarati. Za dan, ili još brže, možda… pokušaću da nađem vremena za vas. Unapred se radujem našem predstojećem razgovoru. Koliko to god čudno može zvučati, ali osećam da smo vi i ja predodređeni da tesno sarađujemo. Imamo mnogo toga zajedničkog, znate.“
„Stvarno?“
„Po pitanju vere, ne. Ali kada je reč o želji da preživimo… i pomognemo drugima da prežive… da, bar tako mislim, to jest, uveren sam u to. Podozrevam da će doći dan kada ćemo jedan drugoga potražiti i udružiti snage protiv Tame koja nadolazi. Sasvim sam siguran u to.“
Svakako, pomisli Teremon. Biće najbolje da odmah odem na probu da mi sašiju crnu odoru.
Ali nije imalo smisla uvrediti Folimuna bilo kakvom grubošću. Ovaj kult Apostola je očigledno jačao iz dana u dan. U tome se krila velika priča; a Folimun je verovatno bio taj od koga će morati da zavisi da bi je napisao.
Teremon gurnu primerak Knjige Otkrovenja u tašnu i ustade.
„Nazvaću vas za nekoliko nedelja“, reče. „Pošto pažljivo ovo iščitam. Tada ću želeti da vas priupitam i neke druge stvari… Koliko unapred treba da se javim da bih zakazao audijenciju kod Mondiora 71?“
Folimun nije tako lako padao u stupicu. „Kao što sam vam već objasnio, posao njegove Svetlosti od danas pa do Vremena Plamenova u toj meri je kritičan da on neće moći da se stavi na raspolaganje nikome radi stvari kao što su intervjui u četiri oka. Stvarno mi je žao. Nema načina da ja to izmenim.“ Folimun ispruži ruku. „Bilo mi je zadovoljstvo.“
„I meni“, odvrati Teremon.
Folimun se nasmeja. „Zaista? Da pola sata provedete u razgovoru sa ludakom? Ekscentrikom? Fanatikom? Kultistom?“
„Ne sećam se da sam upotrebio te reči.“
„Međutim, ne bi me iznenadilo kada biste mi rekli da su vam se vrzmale po glavi.“ Apostol uputi Teremonu još jedan od svojih neobično obezoružavajućih osmeha. „I bili biste napola u pravu. Ja jesam fanatik. I kultista, pretpostavljam. Ali nisam ludak. Niti ekscentrik. Mada bih želeo da jesam. A i vi ćete poželeti.“
Mahnuo je Teremonu na odlasku. Sveštenik koji ga je dopratio čekao je pred vratima da ga povede do lifta-odaje.
Kakvih čudnih pola sata, pomisli novinar. I ne baš plodonosnih. U izvesnom smislu, sada je još manje znao o Apostolima nego pre dolaska ovamo.
Teremonu je i dalje bilo jasno da su bili čudaci i prodavci sujeverja. Otvoreno govoreći, nisu imali ni trunke dokaza da se uskoro svetu sprema neka džinovska kataklizma. Bili su ili budale koje su same sebe obmanjivale, ili prave varalice čiji je cilj bio da napune vlastite džepove — to još nije mogao da odgonetne.
Sve je to bilo prilično zbunjujuće. Postojalo je nešto fanatično i puritansko u njihovom pokretu što mu se uopšte nije dopadalo. Pa ipak, ipak: ovaj Folimun, taj njihov zagovornik, izgleda da je bio neočekivano privlačna osoba. Bio je inteligentan, rečit… pa čak i racionalan, na neki svoj način. Iznenadilo ga je to što, kako se čini, poseduje izvesnu dozu humora, i to mu je išlo u prilog. Teremon nikada nije čuo za manijaka koji je bio sposoban da se makar malo našali na svoj račun… niti za fanatika koji bi to bio u stanju. Osim ako to sve nije spadalo u Folimunovu ulogu koju je igrao kao čovek zadužen za odnose sa javnošću: osim ako se Folimun nije namerno izdavao za osobu koja bi se mogla svideti nekome kao što je Teremon.
Čuvaj se, opomenu on sam sebe. Folimun želi da te iskoristi.
Ali tome se nije imalo šta prigovoriti. Bio je uticajan kao novinar. Svi su želeli da ga iskoriste.
Koraci su mu oštro odzvanjali dok je žustro prolazio preko ogromnog predvorja štaba Apostola, a zatim izišao u svetlo popodne tri sunca.
A sada nazad u kancelariju Hronike. Nekoliko pobožnih časova posvetiće se podrobnom izučavanju Knjige Otkrovenja; a onda će već biti vreme da počne da razmišlja o sutrašnjem članku.
Letnja kišna sezona bila je u punom zamahu onog popodneva kada se Širin 501 vratio u Saro. Dobro uhranjeni psiholog izišao je iz aviona i zakoračio u žestoki pljusak koji je aerodrom pretvorio gotovo u jezero. Sivi naleti kiše bili su bezmalo vodoravni usled vetra koji je pomamno duvao.
Sivo… sivo… sve je sivo…
Tamo negde gore, u svoj toj tami, mora da su se nalazila sunca. Onaj slabi sjaj na zapadu verovatno potiče od Onosa, a na suprotnoj strani povremeno su se videli nagoveštaji ledene svetlosti Tanoa i Site. Međutim, plašt oblaka bio je tako debeo da je dan bio neprijatno mračan. Neprijatno mračan za Širina, koji je još… uprkos onome što je kazao svojim domaćinima u Jongleru… osećao posledice petnaestominutne vožnje kroz Tunel tajne.
Prošao je kroz desetodnevni post mnogo ranije nego što je bio spreman da prizna Kelaritanu, Kubelu i ostalima. Međutim, opasno se približio kritičnoj tački tamo unutra.
Tri ili četiri dana posle toga Širin je osećao u blagoj meri, veoma blagoj, neku vrstu klaustrofobije koja je toliko građana Jonglora poslala u bolnicu za mentalno obolele. Nalazio bi se u svojoj sobi, zadubljen u izveštaj na kome je radio, kada bi iznenada osetio kako se Tama sklapa nad njim, te bi morao da ustane i iziđe na terasu, ili čak da napusti zgradu i pođe u dugu šetnju po hotelskom vrtu. Neophodno? Pa, možda i ne. Ali poželjno. Svakako poželjno. Posle toga se uvek osećao bolje.
Ili bi spavao kada bi mu Tama došla. Prirodno, u njegovoj sobi sijala je božanska svetlost dok je spavao… uvek je spavao sa upaljenom svetlošću, nije znao nikoga ko nije… a od vožnje kroz Tunel navikao se i na pomoćnu božansku svetlost za slučaj da zakaže baterija one prve, mada je na indikatoru jasno stajalo da u njoj ima energije za još šest meseci. I pored svega toga, Širinov usnuli um postao bi ubeđen da mu je soba uronila u dubine besvetlosti, u potpuno crnu, pravu i savršenu Tamu. I on bi se probudio, drhteći, znojeći se, ubeđen da je oko njega Tama, iako ga je sa obe strane obasjavao prijateljski sjaj dve božanske svetiljke i govorio mu da nije.
Zato je sada, kada je izišao iz aviona u ovaj sumorni sumračni predeo… Pa, bilo mu je drago što je ponovo kod kuće, ali više bi voleo sunčaniju dobrodošlicu. Morao je da se bori protiv blage klonulosti, ili možda i nije bila tako blaga, dok je ulazio u prolaz od fleksiglasa koji je štitio putnike od lošeg vremena i vodio od aviona do terminala. Žalio je što su podigli taj polaz. Širin pomisli kako bi mu više odgovaralo da se sada ne nalazi u zatvorenom, čak i po cenu da pokisne. Bolje je biti napolju pod otvorenim nebom, pod utešnom svetlošću (koliko god da je u ovom trenutku slaba, koliko god skrivena oblacima) prijatlejskih sunaca.
Ali mučnina je prošla. Kada je podigao prtljag, radost zbog povratka kući u Saro odnela je prevagu nad podmuklim posledicama njegovog češanja o Tamu.
Ispred oblasti za podizanje prtljaga čekala ga je u kolima Liliat 221. I to mu je popravilo raspoloženje. Bila je vitka žena prijatne spoljašnosti u poznim četrdesetim, koleginica iz odeljenja za psihologiju, mada se bavila eksperimentalnim radom, životinjama u lavirintima, i putevi im se nikada nisu ukrštali. Poznavali su se deset ili petnaest godina. Širin bi je verovatno odavno pitao da se uda za njega da je bio od onih koji se žene. Ali nije; a nije ni ona bila za udaju, ako je suditi na osnovu nagoveštaja koje mu je davala. Ipak, odnos koji su izgradili izgleda da je oboma odgovarao.
„Baš sam izabrao jadan dan da se vratim kući… “ primeti on dok se smeštao pored nje i nagnuo se da je ovlaš, prijateljski poljubi.
„Ovako je već tri dana. Kažu da nas čekaju još tri ista dana do narednog Dana Onosa. Pretpostavljam da ćemo se svi do tada podaviti. Čini mi se da si malo oslabio tamo u Jongloru, Širine!“
„Stvarno? Znaš već, severnjačka hrana… nije baš po mom ukusu…“
Nije očekivao da će to biti u toj meri vidljivo. Kada čovek njegovih razmera izgubi deset do petnaest funti, to ne bi trebalo uopšte da se primećuje. Međutim, Liliat je oduvek imala oštro oko. A možda je on izgubio više od deset ili petnaest funti. Od prolaska kroz Tunel jednostavno je samo brljao po tanjiru. On! Teško mu je i samom bilo da poveruje koliko je malo jeo.
„Izgledaš dobro“, reče ona. „Zdravo. Krepko.“
„Stvarno?“
„Ne mislim da bi trebalo da budeš mršav, ne pod starost. Ali ne može ti škoditi da se malo stešeš. Znači, dobro si se proveo u Jongloru?“
„Pa…“
„Jesi li posetio Izložbu?“
„Jesam. Neverovatna je.“ Nije uspeo u svoje reči da unese baš mnogo oduševljenja. „Blagi Bože, ta kiša, Liliat!“
„U Jongloru nije padala kiša?“
„Sve vreme je bilo vedro i suvo. Isto kao i u Sarou pre mog odlaska.“
„Pa, godišnja doba se menjaju, Širine. Ne možeš se nadati da se vreme neće menjati celih šest meseci, znaš. Pošto se svakog dana menja položaj sunaca na nebu, ne možemo očekivati da se dugo zadrži jedno klimatsko ustrojstvo.“
„Ne mogu da odlučim da li mi više zvučiš kao meteorolog ili astrolog“, primeti Širin.
„Ni jedno ni drugo. Zvučim kao psiholog… zar mi nećeš pričati o putu, Širine?“
Oklevao je. „Izložba je bila vrlo uspešna. Žao mi je što si je propustila. Ali najveći deo vremena provodio sam u poslu. Oni na severu imaju pune ruke posla sa tim Tunelom tajne.“
„Da li je istina da su ljudi umirali unutra?“
„Nekolicina jeste. Ali uglavnom su izlazili traumatizovani, rastrojeni. Klaustrofobični. Razgovarao sam sa pojedinim žrtvama. Mesecima će se oporavljati. Neki će ostati doveka nesposobni. I pored svega toga, Tunel je ostao nedeljama otvoren.“
„I pošto su se javili problemi?“
„Nikome nije stalo. A ponajmanje ljudima koji upravljaju Izložbom. Njih zanima jedino prodaja karata. A posetioce je zanimala Tama! Zanimala ih je Tama, možeš li to zamisliti, Liliat? Stajali su u redu, željno iščekujući da svoje umove dovedu u opasnost! Razume se, svi su bili ubeđeni da se njima ništa loše neće dogoditi. I mnogima se nije ništa loše dogodilo. Ali ne i svima… I sam sam se provozao Tunelom.“
„Stvarno?“ Upita ona zapanjeno. „I kako je bilo?“
„Gadno. Ne znam šta bih dao da ne moram ponovo.“
„Ali očigledno ti se ništa nije dogodilo.“
„Očigledno“, odvrati on oprezno. „Verovatno mi se ništa ne bi dogodilo ni da sam progutao šest živih riba. Ali ne bih voleo da to moram da ponovim. Kazao sam im da zatvore svoj prokleti Tunel. To je bilo moje profesionalno mišljenje i smatram da će se pomiriti s tim. Jednostavno, nismo stvoreni da podnesemo toliko Tame, Liliat. Možda minut ili dva… i počinjemo da pucamo. Ubeđen sam da je to urođeno, milioni godina evolucije oblikovali su nas da budemo onakvi kakvi jesmo. Tama je najneprirodnija stvar na svetu. A zamisao da se prodaje ljudima kao zabava…“ On se strese. „Pa, bio sam u Jongloru i vratio se. Šta se dešava na Univerzitetu?“
„Ništa naročito“, odvrati Liliat. „Uobičajene glupe male prepirke, uobičajeni sastanci nastavničkog osoblja, dični izlivi besa zbog toga i to goruće društveno pitanje… znaš već.“ Na trenutak je zaćutala, držeći obema šakama palicu za upravljanje dok je vozila kroz duboke bare vode koja je poplavila auto-put. „Oh, da, u Opservatoriji je očigledno došlo do neke gužve. Tražio te je tvoj prijatelj Binaj 25. Nije mi Bog zna šta kazao, ali izgleda da proveravaju verodostojnost neke od svojih ključnih teorija. Svi su se uzmuvali. Istraživanje predvodi lično stari Ator, možeš li to zamisliti? Mislila sam da mu je um okoštao još pre jednog veka… sa Binajem je neki novinar što piše za trač rubriku. Mislim da se zove Teremon. Teremon 762. Nemam baš dobro mišljenje o njemu.“
„Poznat je. Mislim da ga drže za smutljivca, mada nisam baš siguran u to oko čega diže buku. On i Binaj provode zajedno dosta vremena.“
Širin napomenu sam sebi da pozove mladog astronoma pošto se raspakuje. Već gotovo godinu dana Binaj je živeo sa kćerkom Širinove sestre, Raistom 717, i Širin se dosta zbližio s njim, koliko je to bilo moguće ako se im u vidu razlika od nekih dvadeset godin među njima. Širin se amaterski zanimao za astronomiju: to ih je i privuklo jedno drugom.
Ator se ponovo bacio na teorijski rad! Zamisli to! O čemu li je reč? Da nije neki skorojević objavio članak u kome napada Zakon opšte gravitacije? Ne, pomisli Širin… niko se to ne bi usudio.
„A šta je s tobom?“ upita Širin. „Nisi mi ni reč rekla o tome šta si radila dok sam bio odsutan.“
„A šta misliš da sam radila, Širine? Letela po planinama na mlazni pogon? Pohađala sastanke Apostola Plamena? Išla na kurs iz političke nauke? Čitala sam knjige. Držala predavanja. Vršila eksperimente. Čekala da se vratiš kući. Planirala šta ću da ti skuvam kada se vratiš… Jesi li siguran da nisi na dijeti?“
„Razume se da nisam.“ Na trenutak je s puno naklonosti spustio šaku preko njene. „Sve vreme sam mislio na tebe, Liliat.“
„Ubeđena sam da jesi.“
„I jedva čekam večeru.“
„To bar zvuči uverljivo.“
Kiša je odjednom postala još gušća. Jedan njen nalet svom silinom je udario o vetrobran i Liliat je jedva uspela da zadrži kola na putu. Upravo su prolazili pored Panteona, veličanstvene katedrale Svih Bogova. Sada mu nije izgledala toliko veličanstvena, dok su reke kiše oblivale njenu fasadu od cigala. Nebo se smrklo za još stepen ili dva što je oluja postajala strašnija. Širin se sav skupio pred spoljašnjom tamom i zagledao u sjajno osvetljenu kontrolnu tablu, tražeći utehu.
Nije želeo da i dalje ostane u zatvorenim kolima. Želeo je da se nađe napolju, na polju. Bez obzira na oluju. Ali to je bilo ludo. Istog trenutka bi bio mokar do gole kože. Mogao bi se i udaviti, bare su bile tako duboke.
Misli na neke srećne stvari, reče on sebi. Misli na nešto toplo i sjajno. Na zrake sunca, zlatne zrake Onosa, toplu svetlost Patrua i Treja, pa čak i na ledenu svetlost Site i Tanoa, slabu, crvenu svetlost Dovima. Misli na predstojeću večeru. Liliat je spremil gozbu u čast tvog povratka. Liliat je odlična kuvarica.
Shvatio je da i dalje uopšte nije gladan. Ne na ovaj jadni sivi dan… tako mračan… tako mračan…
Međutim, Liliat je bila veoma osetljiva kada je u pitanju njeno kuvanje. Naročito kada je kuvala za njega. Poješće sve što stavi pred njega, odluči on, čak i na silu. Baš je to smešno, pomisli on: on, Širin, veliki gurman, razmišlja o tome da na silu jede!
Liliat se okrenu prema njemu kada začu njegov smeh.
„Šta je toliko smešno?“
„Ja… ah… to što se Ator morao vratiti istraživanjima“, reče on žurno. „Pošto je tako dugo uživao kao Veliki Mag astronomije i bavio se isključivo administracijom. Moraću odmah da pozovem Binaja. Šta bi to, za ime sveta, moglo da se događa u Opservatoriji?“
Bio je treći dan kako se Sifera 89 vratila na Univerzitet Saro i još nije prestala da pada kiša. Kakav osvežavajući kontrast pustinji suvoj kao barut na poluostrvu Sagikan. Tako dugo nije videla kišu da ju je krajnje iznenadila činjenica da voda može da pada sa nebesa.
U Sagikanu je svaka kap vode bila neizmerno dragocena. Vodilo se veoma računa o njenom trošenju i recikliralo se sve što se moglo reciklirati. A ovde je lila sa neba kao iz kakvog džinovskog rezervoara koji nikada ne može da presuši. Sifera je osećala strašnu potrebu da svuče sa sebe odeću i potrči preko velikih zelenih livada kampusa, dopustivši kiši da se sliva niz njeno telo u beskrajno prijatnom mlazu, da sa nje konačno spere paklenu pustinjsku prašinu.
Samo je to trebalo da vide. Hladnokrvnu, usamljenu, neromantičnu profesorku arheologije, Siferu 89, kako naga trči po kiši! Vredelo bi to uraditi ako ni zbog čega drugog a ono da vidi njihova zapanjena lica kako zure kroz sve prozore Univerziteta dok ona juri pored njega.
Što je, međutim, bilo malo verovatno, pomisli Sifera.
To uopšte nije moj stil.
A ionako je imala puno posla, odista. Nije oklevala da ga se odmah lati. Većina artefakata koje je iskopala u Beklimotu stići će teretnim brodom, ali tek kroz nekoliko nedelja. Ipak, trebalo je srediti karte, završiti skice, analizirati Balikove stratigrafske fotografije, pripremiti uzorke tla za radiografsku laboratoriju, obaviti hiljadu i jednu stvar.
A tu su bile i te Tombo pločice o kojima je trebalo da porazgovara sa Mudrinom 505 iz odeljenja za paleografiju.
Tombo pločice! Pronalazak nad pronalascima, prvo otkriće za celu godinu i po! Ili je tako bar osećala. Razume se, sve je zavisilo od toga da li je iko mogao da izvuče bilo kakav smisao iz njih. U svakom slučaju, neće gubiti vreme, već će odmah zaposliti Mudrina na njihovom dešifrovanju. Pločice su bile u najmanju ruku vredne divljenja; ali mogle bi biti i mnogo više od toga. Postojala je mogućnost da bi mogle revolucionarno izmeniti čitavo učenje o praistorijskom svetu. Zato ih nije poverila prevoznicima tereta, već ih je sama donela ovamo iz Sagikana.
Neko je zakucao na vrata.
„Sifera? Sifera, jesi li tu?“
„Uđi, Baliče.“
Stratigrafer širokih ramena bio je pokisao kao miš. „Ta gnusna, odvratna kiša“, promrmlja on, otirući vodu sa sebe. „Nećeš verovati kako sam mokar, a samo sam prešao dvorište od biblioteke Uland dovde.“
„Volim kišu“, primeti Sifera. „Nadam se da nikada neće prestati. Posle svih meseci što smo se pekli u pustinji… oči pune peska sve vreme, prašina ti steže grlo, toplota, suvoća… ne, pusti je da pada, Baliče!“
„Ali koliko vidim ti ni nos nisi promolila napolje. Mnogo je lakše diviti se kiši iz lepe, suve kancelarije… Ponovo se igraš svojim pločicama?“
On pokaza na šest reckavih, izlupanih ploča od tvrde, crvene gline koje je Sifera poređala po stolu u dve skupine od po tri, kvadratne u jedan red, a pravougaone ispod njih.
„Zar nisu prelepe?“ upita radosno Sifera. „Ne mogu da se odvojim od njih. Sve vreme zurim u njih kao da će iznenada postati razumljive, samo ako ih budem dovoljno dugo gledala.“
Balik se nagnu napred i odmahnu glavom. „Svračije noge. Meni na to liče te žvrljotine.“
„Ma hajde! Već sam uočila određena ustrojstva reči“, odvrati Sifera. „A ja nisam paleograf. Pogledaj ovo… vidiš li ovu skupinu od šest znakova? Ponavljaju se ovde. A ova tri, sa klinovima koji ih razdvajaju…“
„Da li ih je Mudrin već video?“
„Nije. Zamolila sam ga da navrati malo kasnije.“
„Znaš li da se već pročulo šta smo pronašli? Niz Tombo gradova.“
Sifera ga zadivljeno pogleda. „Šta? Ko…?“
„Jedan od studenata“, reče Balik. „Ne znam koji… nagađam da je to bio Veloran, mada Eilis misli da je Sten. Pretpostavljam da je to bilo neizbežno, zar ne,“
„Upozorila sam ih da ne kažu ništa…“
„Jesi, ali oni su deca, Sifera, samo deca, devetnaest im je godina, a to im se dogodilo na prvom važnom iskopavanju! Ekspedicija je nabasala na nešto krajnje zaprepašćujuće… sedam prethodno nepoznatih praistorijskih gradova, jedan iznad drugoga, koji datiraju sam Bog zna od pre koliko hiljada godina…“
„Devet gradova, Baliče.“
„Sedam, devet, svejedno je, toliko je to kolosalno. Ipak mislim da ih je sedam.“ Balik se osmehnu.
„Znam da tako misliš. Grešiš… Ali ko je razgovarao o tome? Mislim u odeljenju.“
„Hiliko. I Brangin. Jutros sam ih čuo u trpezariji fakulteta. Krajnje su skeptični, moram ti reći. Strašno skeptični. Nijedan ne misli da tamo postoji makar jedno naselje starije od Beklimota, a kamoli devet ili sedam, ili koliko ih već ima.“
„Nisu videli fotografije. Nisu videli karte. Nisu videli pločice. Nisu ništa videli. I već imaju svoje mišljenje.“ Siferine oči su sevale od besa. „Šta oni znaju? Da li su ikada kročili na poluostrvo Sagikan? Da li su posetili Beklimot makar kao turisti? I još se usuđuju da imaju svoje mišljenje o iskopavanju o kome ni reč nije objavljena, o kome se čak ni neformalno nije razgovaralo u odeljenjenju…!“
„Sifera…“
„Volela bih obojicu da oderem! Kao i Velorana i Stena. Znali su da ne treba da brbljaju! Na šta su ta dvojica mislila kada su se izlajala o jednoj tako poverljivoj stvari? Pokazaću ja njima. Obojicu ću dovući ovamo i saznati koji od njih je propevao pred Hilikom i Branginom, a ako ovi misle da će ikada doktorirati na ovom Univerzitetu…“
„Molim te, Sifera“, stade da je umiruje Balik. „Praviš gužvu ni oko čega.“
„To tebi nije ništa! Moje iznenađenje propalo i…“
„Niko ti ništa nije upropastio. Sve to ostaju samo glasine dok ne daš preliminarnu izjavu. A što se tiče Velorana i Stena, ne znamo pouzdano da je bilo ko od njih dvojice pustio taj glas, a ako i jeste neko od njih, pa, seti se da si i ti nekada bila mlada.“
„Da“, primeti Sifera. „Pre tri geološke epohe.“
„Ne budi luda. Mlađa si od mene, a ni ja nisam starac, da znaš.“
Sifera nezainteresovano klimnu. Zatim pogleda prema prozoru. Odjednom joj kiša više nije izgledala tako prijatna. Napolju je sve bilo mračno, uznemirujuće mračno.
„Pa ipak, nije prijatno čuti da su naši nalazi već predmet spora, a još nisu ni objavljeni…“
„Moraju biti predmet spora, Sifera. Sve će uznemiriti ono što smo pronašli u tom brdu… i to ne samo ljude iz našeg odeljenja, već i iz istorijskog, filozofskog, čak i teološkog, svi će oni pretrpeti uticaj. I možeš se kladiti da će se boriti da odbrane svoje ustaljena stanovišta o načinu na koji se civilizacija razvila. Zar ne bi i ti, kada bi ti došao neko sa sasvim novom idejom koja bi ugrozila sve u šta veruješ? Budi realna, Sifera. Od početka smo znali da će se podići prašina oko ovoga.“
„Pretpostavljam da si u pravu. Nisam očekivala da će početi tako brzo. Još se nisam ni raspakovala.“
„U tome i jeste problem. Odmah si prionula na posao, a nisi se nimalo odmorila… Slušaj, imam ideju. Zaslužili smo malo slobodnog vremena pre no što se vratimo punom radnom vremenu i akademskim brigama. Zašto ti i ja ne bismo zajedno pobegli od kiše i pošli na kraći odmor? Do Jonglora, na primer, da vidimo Izložbu? Juče sam razgovarao sa Širinom… upravo se vratio odande, znaš, i kaže…“
S nevericom je zurila u Balika. „Molim?“
„Pomenuo sam odmor. Ti i ja.“
„Da l' se ti to meni udvaraš, Baliče?“
„Možeš to i tako nazvati. Zar je to toliko neverovatno? Nismo baš stranci. Poznajemo se još od studentskih dana. Upravo smo se vratili iz pustinje gde smo zajedno proveli godinu i po.“
„Zajedno? Bili smo zajedno na iskopavanju, to da. Ti si imao svoj šator, ja svoj. Nikada nije bilo ničeg među nama. A sada, kao grom iz vedra neba…“
Na Balikovom ravnodušnom licu videlo se da je očajan i da je u neprilici. „Nisam te zaprosio, Sifera. Samo sam predložio da pođemo na jedno kratko putovanje do Jonglora radi Izložbe, na pet ili šest dana, da uživamo malo na suncu, u pristojnom hotelu umesto u šatoru podignutom usred pustinje, odemo na nekoliko tihih večera, uživamo u dobrom vinu…“ Okrenuo je iznervirano dlanove nagore. „Naterala si me da se osećam kao glupavi srednjoškolac, Sifera.“
„I ponašaš se kao da jesi“, odvrati ona. „Naš odnos je uvek bio čisto poslovni, Baliče. Neka i ostane takav, važi?“
Zaustio je nešto da odgovori, predomislio se i čvrsto stisnuo usne.
Ostali su zagledani jedno u drugo jedan dug i neprijatan trenutak.
Siferi je tutnjalo u glavi. Sve je ovo bilo neočekivano i neugodno… prvo vest da su ostali članovi odeljenja već zauzimali strane u vezi sa nalazima Tombo, pa Balikov nespretni pokušaj da je zavede. Zavede? To jest, da uspostavi neku vrstu romantičnog odnosa sa njom, u svakom slučaju. Kako je samo bio zapanjen kada ga je odbila.
Pitala se nije li ga možda sasvim slučajno nekada navela na pomisao da oseća nešto prema njemu.
Ne. Ne. U to nije mogla da poveruje. Nije je zanimalo da ode u zemlju na severu, pijucka vino u romantično osvetljenim restoranima ni sa Balikom ni sa bilo kim drugim. Imala je svoj posao. I to joj je bilo dovoljno. Već dvadeset godina, još od vremena kada je bila šiparica, muškarci su joj se nudili, govoreći joj kako je lepa, divna, očaravajuća. Pretpostavljala je da to treba da joj laska. Bolje da je smatraju lepom i očaravajućom, nego ružnom i dosadnom. Ali nju to nije zanimalo. Nikada. Nije želela da je zanima. Baš nespretno od Balika što je sada stvorio taj glupi jaz među njima, kada im predstoji celokupno sortiranje materijala iz Beklimota… njih dvoje, da rade rame uz rame…
Ponovo je neko zakucao na vrata. Bila je neobično zahvalna na tom prekidu.
„Ko je?“
„Mudrin 505“, odvrati drhtavi glas.
„Uđi. Molim te.“
„Ostavljam vas“, reče Balik.
„Nemoj. Došao je da vidi pločice. To su i tvoje pločice koliko i moje, je li tako?“
„Sifera, izvini ako…“
„Zaboravi. Zaboravi!“
Mudrin teturavo uđe unutra. Bio je to krhki, sasušeni starčić u poznim sedamdesetim, odavno zreo za penziju, ali je i dalje bio član nastavničkog osoblja, mada nije predavao, kako bi mogao da nastavi sa svojim paleografskim izučavanjima. Njegove blage sivo-zelene oči, vodnjikave jer je čitav život proveo nadnet nad stare, izbledele rukopise, zurile su iza debelih naočara. Međutim, Sifera je znala da je njihov vodnjikavi izgled varao: nikada nije upoznala oštriji pogled, bar kada su bili u pitanju drevni natpisi.
„Znači, to su te slavne pločice“, reče Mudrin. „Znaš li da ni o čemu drugom ne razmišljam od kada si mi rekla za njih.“ Ali nije pokazao želju da ih odmah ispita. „Možeš li mi dati izvesna obaveštenja o kontekstu, matrici?“
„Evo Balikove master-fotografije“, reče Sifera, pruživši mu ogromnu, sjajnu, uvećanu fotografiju. „Tomboovo brdo, staro đubrište južno od Beklimot Majora. Kada ga je peščana oluja raspolutila, ugledali smo ovo. Onda smo prokopali jarak ovde dole… dovde… zatim smo sve otvorili. Znaš li šta predstavlja ova tamna linija ovde?“
„Ugalj?“ upita Mudrin.
„Tačno. Ovo ovde je linija vatre, ceo grad je izgoreo. Zatim smo skočili ovamo dole i ugledali drugi niz temelja i drugu liniju vatre. A ako pogledaš ovamo… i ovamo…“
Mudrin je dugo proučavao fotografiju. „Šta vi to ovde imate? Osam naizmeničnih naselja?“
„Sedam“, požuri da kaže Balik.
„Ja mislim devet“, kratko primeti Sifera. „Ali slažem se da je sve teže tačno brojati što se više približavamo podnožju brda. Moraćemo da obavimo hemijske analize da bismo to rasčistili, kao i radiografsko testiranje. Ali ovde je očigledno došlo do čitavog niza požara. A narod Tombo je nastavio da gradi i obnavlja grad, svaki put iz početka.“
„Ali ovo mesto mora da je neverovatno drevno, ako je to tačno!“ primeti Mudrin.
„Procenjujem da je to mesto bilo naseljeno tokom bar pet hiljada godina. Možda i mnogo duže. Možda deset ili petnaest. Nećemo znati dok potpuno ne otkrijemo najniži sloj, a to će morati da pričeka na narednu ekspediciju. Ili na onu posle nje.“
„Kažeš, pet hiljada godina? Zar je to moguće?“
„Da bi se toliko puta iznova sve izgradilo: pet hiljada najmanje.“
„Ali nijedno mesto koje smo ikada bilo gde iskopali na svetu nije ni izdaleka toliko staro“, primeti Mudrin zaprepašćeno. „Sam Beklimot je manje od dve hiljade godina star, je li tako? I mi ga smatramo za najstarije poznato naselje na Kalgašu.“
„Najstarije poznato naselje“, reče Sifera. „Ali zar to znači da nema starijih? Mnogo starijih? Mudrine, ova fotografija ti daje odgovor. Evo naselja koje mora da je starije od Beklimota… na najvišem nivou ima artefakata u stilu Beklimota, a stvar potom seže duboko dole. Beklimot mora da je srazmerno novo naselje u ljudskoj istoriji. Tombo naselje, koje je bilo drevno još pre nastanka Beklimota, mora da je gorelo i gorelo mnogo puta, i svaki put bilo je obnavljano, tokom verovatno stotina pokolenja.“
„Znači da je to bilo vrlo nesrećno mesto“, primeti Mudrin. „Bogovi ga baš nisu mnogo voleli, zar ne?“
„Očigledno ih je snalazio zao usud“, reče Balik.
Sifera klimnu. „Da. Mora da su konačno zaključili da je mesto prokleto. Pa su se, umesto da ga ponovo podignu posle poslednjeg u nizu požara, preselili nedaleko odatle i sagradili Beklimot. Ali pre toga mora da su dugo, dugo naseljavali Tombo. Uspeli smo da prepoznamo arhitektonske stilove dva najgornja naselja… znaš, ovaj ovde je kiklopski srednji Beklimot, a ispod se nalazi rešetka proto Beklimota. Ali treći grad odozgo, bar ono što je ostalo od njega, ne liči ni na šta prepoznatljivo. Četvrti je još čudniji, i vrlo primitivan. U poređenju s petim, četvrti je, međutim, prefinjen. Ispod toga, sve je primitivni darmar da nije lako reči šta pripada kome gradu. Ali međusobno su razdvojeni linijom vatre, ili bar mi tako mislimo. A pločice…“
„Da, pločice“, ponovi Mudrin, drhteći od uzbuđenja.
„Ovaj komplet smo pronašli, mislim na kvadratne, na trećem nivou. Pravougaone potiču iz petog. Ja, razume se, ne mogu da izvučem iz njih ništa što bi imalo smisla, ali ja nisam paleograf.“
„Kako bi bilo divno“, poče Balik, „kada bi ove pločice sadržale podatke o uništenju i ponovnoj izgradnji Tombo gradova, i…“
Sifera ga ošinu jednim otrovnim pogledom. „Kako bi bilo divno, Baliče, kada ne bi toliko maštao!“
„Izvini, Sifera“, reče on ledeno. „Oprosti što dišem.“
Mudrin nije obratio pažnju na njihovo peckanje. Otišao je do Siferinog radnog stola, nagnuo se nad kvadratne pločice i dugo tako ostao, a zatim je to ponovio nad onim pravougaonim.
Paleograf konačno reče: „Zadivljujuće! Krajnje zadivljujuće!“
„Možeš li da ih pročitaš?“ upita Sifera.
Starac se zakikota. „Da ih pročitam? Razume se da ne mogu. Tražiš li čuda? Ali ovde nazirem skupine reči.“
„Da. I ja sam ih uočila“, reče Sifera.
„I mogu gotovo čak da prepoznam slova. Ne na starijim pločicama… na njima je neko potpuno nepoznato pismo, vrlo verovatno slogovno, ima suviše različitih znakova da bi bilo alfabetsko. Međutim, kvadratne pločice izgleda da su ispisane jednim vrlo primitivnim oblikom beklimotskog pisma. Vidite, ovo ovde je 'quhas', gotovo sam spreman da se kladim u to, a ovo mi se čini da je pomalo iskrivjeni oblik slova 'tifjak'… to jeste 'tifjak', ne mislite li?… moram da se pozabavim ovime, Sifera. Potrebna mi je moja oprema za osvetljenje, kamere, ekrani za skeniranje. Mogu li ih poneti sa sobom?“
„Poneti?“ ponovi ona, kao da ju je pitao da mu pozajmi koji od njenih prstiju.
„To je jedini način da počnem da ih dešifrujem.“
„Misliš li da možeš da ih dešifruješ?“ upita Balik.
„Ne jemčim. Ali ako je ovaj znak 'tifjak', a ovaj 'quhas', onda bi trebalo da pronađem i druga slova koja su prethodila onima u beklimotskom pismu i bar da izvršim transkribovanje. Teško je reči da li ćemo razumeti jezik kada budemo u stanju da pročitamo zapis. Sumnjam da ću sa prevougaonim pločicama daleko dogurati osim ako nisi pronašla neku bilingvalnu koja će mi omogućiti da se približim ovom još starijem pismu. Ali dozvoli da pokušam, Sifera. Dozvoli da pokušam.“
„Dobro. Izvoli.“
S puno ljubavi je pokupila pločice i vratila ih u kontejner u kome ih je donela čak iz Sagikana. Teško joj je bilo da ih da nekom drugom. Ali Mudrin je bio u pravu. Ništa nije mogao s njima, pogledavši ih na brzinu; morao ih je podvrći laboratorijskim analizama.
Tužno je gledala za paleografom dok teturavo nije izišao iz sobe, čvrsto stežući na upalim grudima svoj neprocenjivi smotuljak. Sada su ona i Balik ponovo ostali sami.
„Sifera… što se tiče onoga što sam malopre kazao…“
„Rekoh ti da zaboraviš na to. Ja već jesam. Da li bi imao nešto protiv da se posvetim svom poslu, Baliče?“
„Pa, kako je to primio?“ upita Teremon. „Pretpostavljam bolje nego što si očekivao.“
„Bio je divan“, odvrati Binaj. Nalazili su se na terasi kluba Šest sunaca. Kiša trenutno nije padala i veče je bilo divno, atmosfera neobično prozračna što se uvek dešavalo posle dužeg kišnog razdoblja: Tano i Sita na zapadu, zračili su svoju tvrdu, belu, sablasnu svetlost jače nego obično, a crveni Dovim na naspramnom sektoru sumračnog neba, sijao je poput sičušnog dragulja. „Gotovo da se uopšte nije uzbudio, osim u trenutku kada sam mu nagovestio da sam gotovo pao u iskušenje da zataškam celu stvar kako ga ne bi povredio. Tada se otkačio. Samleo me je… što sam i zaslužio. Ali najsmešnije od svega… Kelner! Kelner! Tano specijal za mene, molim vas! I jedan za moga prijatelja. Duple!“
„Počeo si ozbiljno da piješ, a?“ primeti Teremon.
Binaj slegnu ramenima. „Samo kad sam ovde. Ima nečeg u ovoj terasi, pogledu na grad, celoj ovoj atmosferi…“
„Tako to počinje. Malo po malo počne da ti se dopada, neko mesto vežeš za pražnjenje čaša i to u tebi budi prijatna sećanja, a onda posle izvesnog vremena počneš da eksperimentišeš tako što popiješ jedno ili dva pića negde drugde, onda dva ili tri…“
„Teremone! Zvučiš kao kakav Apostol Plamena! Oni smatraju da je i uživanje u alkoholu greh, zar ne?“
„Oni smatraju da je sve greh. Ali konzumiranje alkohola svakako jeste. U tome i jeste stvar, zar ne, prijatelju?“ Teremon se nasmeja. „Pričao si mi o Atoru.“
„Da. Baš komično. Sećaš li se one svoje lude ideje, da neki nepoznati činilac možda gura Kalgaš sa orbite po kojoj mi očekujemo da će se kretati?“
„Nevidljivi džin, da. Zmaj na nebu koji duva i brekće.“
„E, pa, Ator je zauzeo istovetan stav.“
„Misli da se na nebu nalazi neki zmaj?“
Binaj prasnu u smeh. „Ne glupiraj se. Mislio je na nepoznati činilac. Možda kakvo crno sunce, ili neki drugi svet koji se nalazi tamo gde nismo u stanju da ga vidimo, ali koje ipak utiče na Kalgaš svojom grvitacionom silom…“
„Nije li to sve pomalo fantastično?“ upita Teremon.
„Svakako da jeste. Međutim, Ator me je podsetio na stari filozofski tvrdi orah koji nazivamo Targolin mač. Koristimo ga… metaforički, mislim… da dotučemo složeniju premisu kada pokušavamo da se odlučimo između dve hipoteze. Jednostavnije je potražiti crno sunce nego stvoriti sasvim novu Teoriju opšte gravitacije. Te stoga…“
„Crno sunce? Nije li to contradictio in adjecto? Sunce je izvor svetlosti. Ako je crno, kako može biti sunce?“
„To je samo jedan od mogućnosti koje nam je Ator nabacio. Ne mora da znači da on to ozbiljno misli. Poslednjih nekoliko dana samo bombardujemo jedni druge gomilom astronomskih ideja svih vrsta, nadajući se da će neka od njih biti dovoljno razumna kako bismo mogli početi da sastavljamo objašnjenje za… Vidi, eno Širina.“ Binaj mahnu debelom psihologu koji je upravo ušao u klub. „Širine! Širine! Dođi ovamo napolje da popiješ sa nama koje piće, hoćeš li?“
Širin se pažljivo provuče kroz uska vrata.
„Znači, odao si se nekim novim porocima, a, Binaje?“
„Ne mnogima. Ali Teremon me je navukao na Tano specijal, i bojim se da mi se opasno dopao. Poznaješ Teremona, zar ne? Uređuje rubriku u Hronici.“
„Mislim da se nismo upoznali“, odvrati Širin i pruži ruku. „Mada sam mnogo toga o vama čuo. Ja sam ujak Raiste 717.“
„Profesor za glavu“, reče Teremon. „Bili ste na Izložbi u Jongloru, jesam li u pravu?“
Širin je bio iznenađen. „U toku ste, zar ne?“
„Pokušavam da budem.“ Kelner se vratio. „Šta biste vi želeli? Tano specijal?“
„To je suviše jako za mene“, odvrati Širin. „I malo preslatko. Da li možda imate neltigir?“
„Jonglorsku rakiju? Nisam siguran. Kako biste želeli da je poslužim, ako je pronađem?“
„Bez ičega“, odvrati Širin. „Molim vas.“ A zatim se obrati Teremonu i Binaju: „Svidela mi se dok sam boravio na severu. Hrana je užasna u Jongloru, ali bar umeju da destilišu pristojnu rakiju.“
„Čujem da imaju velike nevolje na Izložbi“, primeti Teremon. „Vezne za zabavni park… vožnju kroz Tamu posle koje ljudi pošize, bukvalno siđu s uma…“
„Reč je o Tunelu tajne, da. Zbog toga sam i išao tamo: pozvali su me grad i njihovi pravnici kao savetnika, da čuju moje mišljenje.“
Teremon se nije predavao. „Je li tačno da su ljudi umirali u Tunelu usled pretrpljenog šoka, a da on još ipak nije zatvoren?“
„Svi me to pitaju“, odvrati Širin. „Da, nekoliko ljudi je umrlo. Ali to izgleda nije naškodilo popularnosti vožnje. Ljudi su ionako zahtevali da rizikuju. Mnogi od njih su izišli strašno poremećeni. I sam sam se provozao kroz Tunel tajne“, reče on, stresavši se. „E pa, sada su ga zatvorili. Rekao sam im, ili to da učine ili će pljunuti milione kredita za kazne. Bilo je apsurdno što su očekivali da će ljudi biti u stanju da podnesu Tamu takve jačine. Shvatili su da je to logično.“
„Imamo neltigira, gospodine“, upade mu u reč kelner, spustivši čašu sa tamnosmeđom rakijom na sto ispred Širina. „Boca je puna, pa nema potrebe da žurite.“ Psiholog klimnu, dohvati piće i ispi pola čaše pre no što se kelner udaljio od stola.
„Gospodine, kazao sam…“
Širin mu se osmehnu. „Čuo sam šta ste kazali. Usporiću posle ove.“ Okrenuo se prema Binaju. „Koliko sam čuo, u Opservatoriji je bilo veoma uzbudljivo dok sam bio na severu. Liliat mi je kazala. Ali nije bila baš sigurna šta se to događa. Mislim da je pomenula neku novu teoriju…“
Razvukavši usta u osmeh, Binaj reče: „Teremon i ja smo upravo pričali o tome. Nije reč o novoj teoriji. Upućen je izazov jednoj već usvojenoj. Vršio sam neka izračunavanja orbite Kalgaša i…“
Širin je slušao priču i obuzimalo ga je sve veće zaprepašćenje kako je ona odmicala. „Teorija o opštoj gravitaciji ne važi?“ zavika on kada je Binaj stigao do pola priče. „Blagi Bože, čoveče! Da li to znači da će moje naočari, ako ih spustim, verovatno odlebdeti put neba? Biće najbolje da u tom slučaju prvo iskapim svoj neltigir!“ I on to učini.
Binaj se nasmeja. „Sve je to još samo na papiru. Mi, u stvari, pokušavamo… Ator pokušava; on prednjači u tom poslu, neverovatan je… da pronađemo matematičko objašnjenje zašto ne dobijamo brojke za koje smatramo da bi trebalo da ih dobijemo.“
„Mislim da se to zove ukalupljivanje podataka“, dodade Teremon.
„Meni zvuči sumnjivo“, reče Širin. „Ne sviđa vam se rezultat, pa preuredite dobijene nalaze, je l' to posredi, Binaje? Sve treba uklopiti, po svaku cenu?“
„Pa, nije baš tako…“
„Priznaj! Priznaj!“ Tresao se Širin od smeha. „Kelner! Još jedan neltigir! I još jedan Tano specijal za ovog mog nnetičkog prijatelja! Teremone, mogu li i vas ponuditi pićem?“
„Da, molim.“
Širin nastavi istim vedrim tonom: „Sve je ovo veoma obeshrabrujuće, Binaje. Mislio sam da samo mi psiholozi ukalupljujemo činjenice kako bi odgovarale teorijama, a rezultat nazivamo 'naukom'. To mi više liči na Apostole Plamena!“
„Širine! Prestani!“
„I Apostoli tvrde da su naučnici“, umeša se Teremon. Binaj i Širin se okrenuše prema njemu. „Prošle nedelje, neposredno pre no što je počela da pada kiša, intervjuisao sam jednog od glavnih“, nastavi on. „Nadao sam se da ću videti Mondiora, ali sam morao da se zadovoljim izvesnim Folimunom 66, njihovim čovekom za odnose sa javnošću, koji je veoma vešt, bistar, upečatljiv. Pola sata mi je objašnjavao kako Apostoli poseduju pouzdan naučni dokaz da će naredne godine, devetnaestog teptara, sunca nestati i svi ćemo uroniti u Tamu od koje će svi poludeti.“
„Ceo svet će se pretvoriti u jedan veliki Tunel tajne, to hoćeš da kažeš?“ upita veseljukavo Širin. „Nedostajaće nam bolnica za umno poremećene u koje bi smestili celokupno stanovništvo. A neće biti ni dovoljno psihijatara da ih leče. Konačno, i psihijatri će biti ludi.“
„Zar već nisu?“ upita Binaj.
„Touché“ odvrati Širin.
„Ludilo nije ono najgore što će nas snaći“, nastavi Teremon. „Prema Folimunu, nebo će se ispuniti nečim što se zovu Zvezde, koje će na nas osuti paljbu i sve zapaliti. Svet će biti pun manijaka koji će blebetati gluposti i lutati po gradovima koji će goreti oko nas. Hvala nebesima, to je samo Mondiorov ružan san.“
„A šta ako nije?“ upita Širin, koji se iznenada otreznio. Okruglo lice mu se izdužilo i postalo zamišljeno. „Šta ako ima nečega u tome?“
„Kakva zastrašujuća pomisao“, primeti Binaj. „Mislim da će mi biti potrebno još jedno piće.“
„Nisi ispio ni ovo koje imaš“, podseti Širin mladog astronoma.
„ Pa šta? Ipak će mi posle njega biti potrebno još jedno. Kelner! Kelner!“
Ator 77 oseti kako mu celo telo potresaju svetlucavi talasi umora. Direktor Opservatorije je izgubio svaki pojam o vremenu. Zar je stvarno sedeo za radnim stolom punih šesnaest časova? I juče. I prekjuče…
Bar je Najilda to tvrdila. Malopre je s njom razgovarao. Lice njegove žene na ekranu bilo je napeto, iscrpljeno, nedvosmisleno zabrinuto.
„Zar nećeš doći kući da se odmoriš, Atore? Radiš praktično po ceo celcijati dan.“
„Stvarno?“
„Nisi više mladić.“
„Nisam ni senilac, Najilda. A ovo je zabavan posao. Posle cele decenije izveštaja o budžetu i čitanja tuđih izveštaja o istraživanjima, konačno se ponovo bavim pravim poslom. Dopada mi se.“
Sada se još više zabrinula. „Ali ti u tvojim godinama ne treba da se baviš istraživanjima. Stekao si ugled, Atore!“
„Ah, jesam li?“
„Obezbedio si sebi mesto u istoriji astronomije zauvek. Ime ti se proslavilo.“
„Može postati i neslavno“, primeti on žalosno.
„Atore, ne razumem šta…“
„Pusti me, Najilda. Neću se izvrnuti za radnim stolom, veruj mi. Ovaj posao me podmlađuje. Uostalom radi se o poslu koji samo ja mogu da obavim. Ne marim ako to zvuči hvalisavo, ali krajnje je neophodno da ja…“
Ona uzdahnu. „Da, svakako. Ali nemoj preterati, Atore. Samo to tražim od tebe.“
Da li je preterivao, upitao se sada? Da, da, razume se da jeste. Drugačije se nije moglo. Ovde nije bilo mesta amaterizmu. Morao si se svim srcem predati radu. Kada je radio na opštoj gravitaciji, radio je na kraju nedeljama po šesnaest, osamnaest, dvadeset časova, spavao je jedino kada više nije mogao da izdrži, i to samo kratko, i budio se spreman i oran da nastavi posao, dok mu je um i dalje ključao od jednačina koje malopre nije završio.
Ali tada je imao samo oko trideset pet godina. A sada skoro sedamdeset. Nije mogao poreći godine. Glava ga je bolela, grlo mu je bilo suvo, podmuklo mu je lupalo u grudima. Iako je u kancelariji bilo toplo, vrhovi prstiju su mu bili ledeni usled iscrpljenosti. Kolena su mu klecala. Svi delovi tela bunili su se protiv napora koji im je nametnuo.
Još samo malo, danas, obeća on sebi, a onda ću poći kući.
Samo još malo.
Postulat Osam…
„Gospodine?“
„Šta je bilo?“ upita on.
Mora da je, međutim, ljutito zarežao, jer kada je podigao pogled spazio je mladog Jimota kako stoji na vratima i besmisleno se premešta s noge na noge kao da stoji na žeravici. U dečakovim očima nazirao se užasan strah. Ali Jimot je uvek izgledao zaplašen u prisustvu direktora Opservatorije… kao i svi ostali, i to ne samo studenti na poslednjoj godini, i Ator je na to bio navikao. Ator je bio grozan i on je to znao. Ali ovo je bilo previše. Jimot je zurio u njega ne skrivajući strah pomešan sa nečim što je ličilo na zaprepašćenje.
Jimot se očigledno mučio da povrati glas, a onda je promuklo kazao: „Proračuni koje ste tražili, gospodine…“
„Oh. Da. Da. Daj mi ih.“
Atorova šaka je divlje podrhtavala kada ju je podigao da prihvati isprintane listove hartije koje mu je Jimot doneo. Obojica su zaprepašćeno zurila u nju. Dugački koščati prsti bili su mu bledi kao smrt i grčili su se tako silno da im ni Jimot, poznat po svojim zadivljujućim nervnim reakcijama, nije mogao parirati. Ator pokuša snagom volje da smiri šaku, ali mu to ne uspe. S istom nadom je mogao poželeti i da Onos počne unazad da se okreće preko neba.
S krajnjom mukom je uzeo listove od Jimota i s treskom ih spustio na sto.
Jimot reče: „Ako mogu nešto da vam donesem, gospodine…“
„Misliš na lekove? Kako se usuđuješ da…“
„Mislio sam na nešto za jelo ili neki hladan napitak“, odvrati Jimot jedva čujnim šapatom. Lagano se unutraške povlačio, kao da je očekivao da će Ator zaurlati i skočiti da ga ščepa za gušu.
„Ah. Ah. Da, jasno. Ne, dobro sam, Jimote. Dobro!“
„Razumem, gospodine.“
Student iziđe. Ator na trenutak sklopi oči i tri četiri puta duboko udahnu vazduh, u želji da se smiri. Bio je blizu kraja, bio je ubeđen u to. Ove brojke koje je tražio od Jimota da mu sračuna bile su gotovo sigurno poslednja potvrda koja mu je bila potrebna. Međutim, sada je pitanje bilo hoće li posao pre završiti s njim, ili on s poslom.
Pogledao je Jimotove brojke.
Na stolu pred njim nalazila su se tri ekrana. S leve je bio ekran na kome se videla orbita Kalgaša izračunata na konvencionalni način, pomoću Teorije opšte gravitacije, izvučena plameno crvenom bojom. Na ekranu s desne strane bila je, jarkožuto, iscrtana izmenjena orbita do koje je došao Binaj, koji se koristio novim univerzitetskim kompjuterom kao i najnovijim osmatranjima stvarnog položaja Kalgaša. Na srednjem ekranu bile su obe orbite jedna preko druge. Poslednjih pet dana Ator je izbacio sedam različitih postulata koji je trebalo da objasne odstupanje teorijske orbite i one stvarne, i svaki od ovih sedam postulata mogao je dozvati na ekran pritiskom na jedno jedino dugme.
Nevolja je bila u tome što su svih sedam bili neupotrebljivi, i on je to znao. Svima je nešto krupno nedostajalo… bile su to pretpostavke koje nisu opravdali proračuni, već je situacija zahtevala neku novu pretpostavku da bi se dobili određeni brojevi. Ništa se nije moglo dokazati, ništa se nije moglo potvrditi. Kao da je u svakom od slučajeva on jednostavno odlučio, u jednom trenutku u logičkom lancu, da će se pojaviti dobra vila i podesiti međusobne gravitacione uticaje kako bi obrazložili odstupanje. Istinu govoreći, Ator je znao da upravo to mora da pronađe. Ali morala je to biti prava dobra vila.
A sada postulat osam…
Počeo je da unosi Jimotove proračune. Drhtavi prsti su ga nekoliko puta izdali, pa je pogrešio; ali um muje još bio dovoljno oštar da ga upozori da je pritisnuo pogrešnu dirku, tako da se svaki put zaustavio i ispravio grešku. Dok je radio, dva puta se gotovo onesvestio usled napora koji je ulagao u posao. Ali primorao je sebe da nastavi.
Ti si jedina osoba na svetu koja može to da obavi, govorio je sebi dok je radio. I zato moraš.
Zvučalo mu je glupo i ludo egocentrično i možda pomalo suludo. Verovatno nije čak ni bilo istinito. Ali u ovom stadijumu iscrpljenosti nije mogao sebi dozvoliti nijednu drugu premisu do svoje nezamenljivosti. Jedino je on i niko drugi držao u glavi sve osnovne koncepte ovog projekta. Morao je sebe da goni napred dok ne pronađe i poslednju kariku u lancu. Dok…
Tako.
Uneti su i poslednji Jimnotovi brojevi.
Ator pritisnu dugme koje je simultano iscrtalo obe orbite na srednji ekran, kao i dugme koje je integrisalo novi broj sa postojećim ustrojstvima.
Sjajna crvena elipsa koja je predstavljala prvobitnu teorijsku orbitu zatalasa se i pomeri, i iznenada nestade. Isto se dogodilo i sa žutom koja je predstavljala osmatranu orbitu. Na ekranu se sada nalazila samo jedna linija, jarke tamnonarandžaste boje, pošto su s dve simulacije orbite poklopile do poslednjeg decimalnog mesta.
Ator izgubi vazduh. Jedan dugi trenutak je proučavao ekran, a onda je ponovo zatvorio oči i pognuo glavu do ivice stola. Narandžasta elipsa je bleštala poput plamenog kruga naspram njegovih spuštenih kapaka.
Osetio je neobičnu radost pomešanu sa strahom.
Pronašao je odgovor; došao je do hipoteze za koju je bio siguran da će odoleti i najbrižljivijoj proveri. Teorija opšte gravitacije ipak je bila važeća: epohalni lanac reznovanja na kome se zasnivala njegova slava neće biti ocrnjen.
Ali istovremeno, znao je da je model njemu poznatog sunčevog sistema bio, u stvari, pogrešan. Nepoznati činilac koji su tražili, nevidljivi džin, zmaj na nebu — on je postojao. Atora je to veoma uznemiravalo, čak iako je spaslo njegovu čuvenu teoriju. Godinama je mislio da potpuno razume ritam nebasa, a sada mu je bilo jasno da nije sve znao, da je u sedištu poznatog svemira postojalo nešto veoma neobično, da stvari ne stoje onako kako je on oduvek verovao da stoje. Teško je bilo progutati to, u njegovim godinama.
Posle izvesnog vremena Ator podiže pogled. Na ekranu se ništa nije izmenilo. Ukucao je nekoliko upitnih jednačina, ali je i dalje sve ostalo isto. Gledao je u jednu orbitu, ne u dve.
Odlično, pomisli on. Znači, Vaseljena nije baš onakva kakvom si je ti smatrao. Moraćeš da izmeniš svoja uverenja, dakle. Jer očigledno ne možeš preurediti Vaseljenu. „Jimote!“ pozva on. „Faro! Binaje! Svi ovamo!“
Bucmasti mali Faro prvi je uleteo unutra, a odmah za njim i kao trska mršavi Jimot, a zatim i ostali iz odeljenja za astronomiju, Binaj, Tilanda, Klet, Simbron i još neki drugi. Nagurali su se blizu vrata njegove kancelarije. Po njihovim zapanjenim licima Ator je shvatio da mora da izgleda krajnje zastrašujuće, bez sumnje divlje i oronulo, da mu seda kosa štrči na sve strane, da mu je lice bledo i da sve u svemu izgleda kao starac na ivici kolapsa.
Morao je odmah raspršiti njihov strah. Ovo nije bio trenutak za melodramu.
Tiho je kazo: „Priznajem da sam veoma umoran i svestan sam toga. I verovatno izgledam poput kakvog demona koji dolazi iz kraljevstva tame. Ali ovde imam nešto što obećava.“
„Ideja o gravitacionim sočivima?“ upita Binaj.
„Koncept o gravitacionim sočivima potpuno je beznadežan“, ledeno primeti Ator. „Isto stoje stvari i sa sagorelim suncem, naborom u svemiru, zonom negativne mase i ostalim fantastičnim idejama s kojima smo se poigravali čitave nedelje. Sve su to veoma zanimljive ideje, ali ne odolevaju podrobnoj proveri. Ali evo jedne kojoj to uspeva.“
Posmatrao je kako im se oči šire.
Okrenuvši se prema ekranu, počeo je ispočetka da unosi brojke Postulata Osam. Umora je nestalo dok je radio: ovoga puta nije pritisnuo nijedno pogrešno dugme, ništa ga nije bolelo. Prešao je u kreljevstvo s druge strane umora.
„Ovaj postulat pretpostavlja“, poče on, „da postoji nesvetleće planetno telo slično Kalgašu, koje ne kruži oko Onosa već oko samog Kalgaša. Ima znatnu masu, u stvari, gotovo istovetnu onoj koju ima Kalgaš: što je dovoljno da na naš svet utiče gravitacionom silom koja izaziva promene naše orbite na koje nam je Binaj skrenuo pažnju.“
Ator pritisnu komande na kompjuteru za sliku i na ekranu se pojavi sunčev sistem u stilizovanm obliku: šest sunaca, Kalgaš i pretpostavljeni satelit Kalgaša.
Okrenuo se zatim licem prema ostalima. Nelagodno su se zagledali. Iako su bili upola mlađi od njega, pa čak i više od toga, mora da su s istom mukom kao i on prihvatali, kako intelektualno tako i emocionalno, celu tu ideju o još jednom velikom nebeskom telu u Vaseljeni. Ili su jednostavno mislili da je posenilio i nekako omanuo u proračunima.
„Brojevi koji podupiru Postulat Osam su tačni“, reče Ator. „To vam jamčim. Postulat je izdržao sve moguće testove.“
Izazovno ih je gledao, divlje odmeravao svakog ponaosob, kako bi ih podsetio da je on Ator 77 koji je svetu dao Teoriju opšte gravitacije i da još nije otišao u penziju.
Binaj blago primeti: „A razlog zašto ne vidimo taj satelit, gospodine…?“
„Dva razloga“, odvrati Ator vedro. „Kao i sam Kalgaš, ovo planetno telo sija samo odbijenom svetlošću. Ako pretpostavimo da mu je površina uglavnom od plavkastog stenja… što s geološke tačke gledanja nije neverovatno… onda bi svetlost koja se od njega odbija zauzimala u spektru takav položaj da bi večni sjaj šest sunaca, kombinovan sa raštrkanom svetlošću naše vlastite atmosfere, potpuno maskirao njeno prisustvo. Na nebu na kome gotovo u svakom trenutku sija nekoliko sunaca, takav jedan satelit bio bi za nas nevidljiv.“
Faro upita: „Pod pretpostavkom da je orbita satelita veoma velika, zar ne, gospodine?“
„Tačno.“ Ator je ukucao drugu sliku. „Evo, da bi vam bilo jasnije. Kao što vidite, naš nepoznati i nevidljivi satelit putuje oko nas po ogromnoj elipsi koja ga odnosi veoma daleko od nas na veći broj godina. Ali ne tako daleko da ne bismo mogli da otkrijemo uticaj koji vrši na našu orbitu svojim prisustvom na nebesima… ipak dovoljno daleko da uglavnom nismo u stanju da tu nejasnu stenovitu masu na nebu vidimo golim okom, a veoma su male mogućnosti i da je otkrijemo čak i pomoću teleskopa. Pošto nema načina da saznamo za njeno postojanje uobičajenim osmatranjima, mogli smo ga samo ludom srećom otkriti astronomski.“
„Ali možemo sada početi da ga tražimo“, primeti Tilanda 191, čija je specijalnost bila astrofotografija.
„Razume se da hoćemo“, reče joj Ator. Primetio je da se polako zagrejavaju za tu ideju. Svi odreda. Dovoljno dobro ih je poznavao da je mogao uočiti kada bi mu se neko rugao. „Mada se može desiti da ta potraga bude mnogo teža nego što mislite, nešto nalik na traženje igle u plastu sena. Ali stojim vam dobar da ćete dotacije odmah dobiti.“
Javi se Binaj: „Jedno pitanje, gospodine.“
„Izvoli.“
„Ako je orbita u toj meri nepravilna u kojoj to pretpostavlja vaš postulat, te stoga taj naš satelit… taj Kalgaš Dva, zovimo ga za sada tako… ostaje tokom izvesnih delova svoga orbitalnog ciklusa veoma udaljen od nas, onda dolazimo na razumnu pomisao da u drugom delu ciklusa mora da nam se mnogo približi. Mora postojati izvestan raspon varijacija čak i u slučaju da mu je orbita krajnje savršena, a satelit koji putuje po velikoj elipsastoj orbiti vrlo verovatno ima ekstremni raspon između najudaljenijih i najbližih tačaka približavanja primarnoj planeti.“
„To bi bilo logično, da“, odvrati Ator.
„Ali onda, gospodine“, nastavi Binaj, „ako pretpostavimo da je Kalgaš Dva bio veoma daleko od nas od kada se razvila moderna astronomska nauka, te smo stoga uspeli da otkrijemo samo njegovo postojanje tek posrednim merenjem njegovog uticaja na orbitu našeg vlastitog sveta, zar se ne biste složili da se on upravo sada verovatno vraća sa svoje najveće udaljenosti? Da mora trenutno da nam se približava?“
„Nije neophodno“, primeti Jimot, zamlataravši rukama. „Nemamo pojma gde se on trenutno nalazi na svojoj orbiti, niti koliko mu treba da napravi pun krug oko Kalgaša. To bi mogla biti orbita od deset hiljada godina i Kalgaš Dva bi mogao i dalje da se udaljava od nas pošto nam je bio blizu u praistorijsko vreme, čega se niko ne seća.“
„Tačno“, priznade Binaj. „Stvarno ne možemo reći da li se približava ili udaljava u ovom trenutku. Bar ne za sada, u svakom slučaju.“
„Trebalo bi da smo u stanju da mu izračunamo orbitu jednostavno na osnovu poremećaja koje izaziva u našoj“, reče Klet, koji je bio najbolji matematičar u odeljenju.
„Da“, umeša se i Simbron… bila je kosmograf… „takođe možemo da doznamo da li nam se približava ili se udaljava od nas. Bože! Šta ako napreduje u ovom smeru? Kakav bi to zadivljujući događaj bio? Tamno planetno telo seče preko neba… prolazi između nas i sunaca! Možda bi čak zaklonilo svetlost nekih od njih na nekoliko časova!“
„Kako bi to bilo čudno“, promrmlja Binaj. „Prepostavljam da bismo to mogli nazvati pomračenje. Znate već: vizuelni efekat do koga dolazi kada se neki predmet ispreči između posmatrača i stvari koju posmatra. Ali da li se to može dogoditi? Sunca su tako velika… kako bi Kalgaš Dva mogao zakloniti neko od njih?“
„Ako bi nam prišao dovoljno blizu, mogao bi“, odvrati Faro. „Već mogu da zamislim situaciju u kojoj…“
„Da, obradite sve moguće scenarije, zašto da ne?“ iznenada se umeša Ator, tako grubo prekunuvši Faroa da su se svi u sobi okrenuli i zagledali u njega. „Poigrajte se tom idejom svi odreda. Muvajte je i premeštajte, da vidimo do čega ćete doći.“
Odjednom više nije mogao da podnosi ovu prostoriju. Morao je da ode.
Oduševljenje koje je osećao od trenutka kada je uglavio i poslednju kockicu u mozaik naglo ga je napustilo. Osećao je strahovitu iscrpljenost, kao da mu je hiljadu godina. Duž ruku su mu mileli trnci prema prstima i nešto mu se mahnito grčilo u leđnim mišićima. Sada mu je postalo jasno da je preterao. Došlo je vreme da ga mlađi radnici odmene na ovom zadatku.
Ustavši sa stolice ispred ekrana, Ator napravi jedan nesigurni korak prema sredini sobe, povrati ravnotežu pre no što je posrnuo i lagano i dostojanstveno koliko je bio u stanju prođe pored osoblja Opservatorije. „Idem kući“, izjavi on. „Dobro bi mi došlo malo sna.“
Binaj reče: „Sifera, da li ja to dobro razumem da je to selo devet puta zaredom uništavala vatra? I da su ga svaki put ponovo izgradili?“
„Moj kolega Balik misli da ima samo sedam sela nagomilanih na brdu Tombo“, odgovori arheolog. „Mogao bi i biti u pravu. Stvari su dosta zapetljane, na najnižim nivoima. Nije ni bitno koliko ih je tačno, sedam ili devet, to ne menja osnovni koncpet. Pogledaj ove karte. Napravila sam ih na osnovu svojih zabeležaka koje sam vodila tokom iskopavanja. Razume se, obavili smo tek preliminarno kopanje, brzi rez kroz celo brdo, a onaj zaista pedantan deo posla ostavili smo za narednu ekspediciju. Suviše kasno smo otkrili brdo da bismo bilo šta drugo uradili. Ali na osnovu ovih karata moći ćeš da stekneš predstavu… Neće ti biti dosadno, zar ne? Sve te ovo zanima, je li tako, Binaje?“
„Zadivljen sam. Zar misliš da sam toliko zaokupljen astronomijom da nisam u stanju da obrtim pažnju ni na jednu drugu disciplinu? Pored toga, arheologija i astronomija ponekad idu ruku pod ruku. Dosta toga smo naučili o kretanju sunaca preko nebesa proučavajući drevne astronomske spomenike koje ste vi iskopavali tu i tamo po svetu. Daj mi da pogledam.“
Nalazili su se u Siferinoj kancelariji. Zamolila je Binaja da dođe kako bi porazgovarali o problemu koji je iznenada iskrsnuo tokom njenog istraživanja. To ga je zbunilo, jer nije u prvi mah shvatio kako je astronom mogao da pomogne arheologu u njegovom poslu, uprkos onome što je upravo kazao o tome kako arheologija i astronomija ponekad idu ruku pod ruku. Međutim, uvek mu je bilo drago kada bi mu se ukazala prilika da poseti Siferu.
Prvi put su se sreli pre pet godina, kada su zajedno radili u međudisciplinarnom komitetu na fakultetu, koji je planirao proširenje univerzitetske biblioteke. Iako je Sifera od tada uglavnom bila van zemlje, na terenu, ona i Binaj su uživali da ponekad odu na ručak kada bi bila tu. On je u njoj video izazov, smatrao ju je veoma inteligentnom i oštrom na osvežavajući način. Šta je ona nalazila u njemu, pojma nije imao: možda samo intelektualno podsticajnog mladića koji nije bio umešan u otrovno takmaštvo i zađevice na njenom vlastitom polju i nije pokazivao vidljivo zanimanje za njeno telo.
Sifera je razmotala karte, ogromne listove hartije tanke poput pergamenta, na kojima su olovkom bili izvučeni složeni, elegantni dijagrami, i ona i Binaj se nagnuše da ih izbliza ispitaju.
Govorio je istinu kada je kazao da ga arheologija opčinja. Još od detinjstva, uživao je da čita priče velikih istraživača iz starina, takvih kao što su Marpin, Šelbik i, razume se, Galdo 221. Za njega je daleka prošlost bila gotovo isto onoliko zanimljiva za razmišljanje kao i daleka prostranstva međuzvezdanog prostora.
Njegova družbenica po ugovoru Raista nije bila baš oduševljena ovim prijateljstvom sa Siferom. Prilično razdražljivo mu je stavila do znanja, nekoliko puta, kako smatra da ga je opčinila sama Sifera, a ne ono čime se bavila. Međutim, Binaj je smatrao da je Raistina ljubomora besmislena. Nema sumnje da je Sifera bila privlačna žena… bio bi nepošten kada bi tvrdio suprotno… ali ona je bila nepopustljivo neromantična i svi muškarci u kampsu su to znali. Pored toga, bila je nekih deset godina starija od Binaja. Iako je bila zgodna, Binaj nikada nije imao s njom nikakve intimne namere.
„Kao prvo, ovde imamo poprečni presek celog brda“, obavesti ga Sifera. „Svaki posebni nivo naseobine iscrtala sam shematski. Najmlađe naselje je, razume se, na vrhu… ogrmno kameni zidovi, takav način gradnje nazivamo kiklopski arhitektonski stil, i on je tipičan za beklimotsku kulturu u njenom zrelom razvojnom razdoblju. Ova linija ovde u nivou sa kiklopskim zidovima predstavlja sloj ugljenisanih ostataka… ima dovoljno ugljena, što nam govori da je požar bio veliki i da mora da je potpuno zbrisao grad. A ovde, ispod kiklopskog nivoa i linije vatre, nalazi se naredno naselja, kako se spuštamo u prošlost.“
„Podignuto u drugačijem stilu.“
„Tačno. Vidiš kako sam iscrtala kamenje zidova? Taj stil gradnje nazivamo rešetkast, i on je karakterističan za ranu beklimotsku kulturu ili možda za kulturu iz koje se razvila beklimotska. Oba ova stila mogu se naći među ruševinama iz beklimotske ere, koje okružuju brdo Tombo. Glavne ruševine pripadaju kiklopskom stilu, a tu i tamo smo pronašli neke ostatke rešetkastog stila, tek pokoji trag, koje nazivamo protobeklimot. A sada, pogledaj ovo ovde, granicu između rešetkastog naselja i kiklopskih ruševina iznad njega.“
„Još jedna linija vatre?“ upita Binaj.
„Tačno, još jedna linija vatre. Ovo brdo je kao sendvič… sloj naselja ljudi, ugljenisani sloj, novi sloj naselja, pa opet ugljenisani sloj. Mislim da se ovde dogodilo ovako nešto: za vreme rešetkastog razdoblja izbio je razorni požar koji je spalio veliki komad poluostrva Sagikan i primorao ljude da napuste Tombo selo i obližnja sela podignuta u rešetkastom stilu. Kasnije, kada su se stanovnici vratili i ponovo počeli da grade, pribegli su sasvim novom i mnogo prefinjenijem arhitektonskom stilu, koji nazivamo kiklopski, zbog ogromnog kamenja koje su upotrebljavali u gradnji. Ali onda je došlo do novog požara, koji je zbrisao kiklopsko naselje. Posle toga su ljudi iz te oblasti odustali od podizanja naselja na brdu Tombo i ovog puta, kada su ponovo počeli sa gradnjom, izabrali su obližnje mesto, koje nazivamo Beklimot Major. Dugo smo verovali da je Beklimot Major bio prvi pravi grad ljudi, koji se razvio iz manjih naselja rešetkastog tipa u protobeklimotskom radzoblju, koja su bila raštrkana oko njega. A Tombo nam govori da je u toj oblasti postojao bar jedan važan kiklopski grad pre Beklimot Majora.“
„A na nalazištu Beklimot Majora“, primeti Binaj, „nema tragova vatre?“
„Nema. Što znači da njega nije bilo u vreme kada je grad na vrhu Tomboa spaljen. Na kraju je cela Beklimot kultura propala i sam Beklimot Major je napušten, ali iz drugih nekih razloga, koji su imali veze sa menjanjem klime, a ne sa vatrom. To je bilo pre hiljadu godina. Međutim, požar koji je opustošio najviše Tombo selo izgleda da se dogodio mnogo ranije. Nagađam nekih hiljadu godina pre toga. Radiougljenični podaci iz ugljenisanih primeraka daće nam preciznije brojke kada ih dobijemo iz laboratorije.“
„A ono rešetkasto naselje… koliko je ono staro?“
„Ortodoksno arheološko verovanje glasilo je da su fragmentarne rešetkaste strukture koje smo pronašli tu i tamo na poluostrvu Sagakin samo nekoliko pokolenja starije od onih na nalazištu Beklimot Majora. Posle otkopavanja Tomba, više ne mislim tako. Moja procena je da je rešetkasto naselje na tom brdu dve hiljade godina starije od kiklopskih građevina povrh njega.“
„Dve hiljade…? A kažeš da ima još naselja ispod njega?“
„Pogledaj kartu“, reče Sifera. „Evo broja tri… takvu arhitekturu nikada ranije nismo sreli, uopšte ne liči na rešetkasti stil. Još jedna linija vatre. Naselje broj četiri. Pa nova linija vatre. Broj pet. Linija vatre. Zatim brojevi šest, sedam, osam i devet… ili, ako je Balik u pravu, samo brojevi šest i sedam.“
„I svaki od njih je uništen u velikom požaru! To mi izgleda prilično neobično. Smrtonosni ciklus uništenja napada stalno isto mesto.“
„Neobično je to“, primeti Sifera čudnim, smrknutim glasom, „što je svako od tih naselja, kako se čini, cvetalo otprilike podjednako dugo pre nego što ga je vatra uništila. Slojevi naselja su slične debljine, što je krajnje neverovatno. Još čekamo na laboratorijske rezultate, razumeš. Ali mislim da je moja procena prilično tačna. Balikove brojke se poklapaju sa mojima. Ako oboje ne grešimo, upravo gledamo bar četrnaest hiljada godina preistorije u Tombo brdu. A tokom tih četrnaest hiljada godina brdo su periodično uništavali veliki požari koji su uzrokovali njegovo redovno napuštanje… otprilike tačno svakih dve hiljade godina jedan požar!“
„Šta?“
Binaj oseti kako mu se ježe dlake duž kičme. Um je počeo da mu skače s jednog neverovatnog i uznemirujućeg zaključka na drugi.
„Čekaj“, reče Sifera. „Ima još nešto.“
Otvorila je ladicu i izvadila svežanj sjajnih fotografija.
„Ovo su fotografije Tombo pločica. Originali su kod Mudrina 505… paleografa, znaš ga. Pokušava da ih dešifruje. Napravljene su od pečene gline. Ove tri smo pronašli na trećem nivou, a ove na petom. Obe skupine su ispisane krajnje primitivnim pismom, a ono na starijima je toliko drevno da Mudrin čak ne zna ni odakle da počne. Ali zato je uspeo da, probe radi, odgonetne nekoliko desetina reči sa tablica nađenih na trećem nivou, koje su ispisane ranim beklimotskim pismom. Koliko je do sada uspeo da se razabere, na njima je opisan požar koji je uništio grad… delo ljutitih bogova koji su smatrali da s vremena na vreme treba da kazne čovečanstvo zbog obesti.
„S vremena na vreme?“
„Tako je. Da li ti to polako počinje da zvuči poznato?“
„Apostoli Plamena! Blagi Bože, Sifera, na šta si ti to ovde nabasala?“
„To se i ja pitam od kada mi je Mudrin doneo prve obrise prevoda.“ Arheologistkinja se okrenu i zagleda u Binaja i on prvi put primeti da su joj oči mutne, a lice napeto i iscrpljeno. Bila je gotovo izvan sebe. „Da li ti je sada jasno zašto sam te pozvala ovamo? Ne mogu o ovome razgovarati ni sa kim iz odeljenja. Binaje, šta da radim? Ako bilo šta od ovoga procuri u javnost, Mondior 71 i cela ona njegova luda družina objaviće na sav glas da sam pronašla čvrsti arheološki dokaz da su njihove ludačke teorije ispravne!“
„Misliš?“
„A šta bi drugo?“ Sifera je lupkala prstima po karti. „Ovde ti je dokaz da je približno svakih dve hiljade godina izbijao veliki požar, i to tokom razdoblja od mnogo hiljada godina. A ove pločice… kako se čini, one bi, u stvari, mogle biti neka vrsta praistorijske Knjige Otkrovenja. Kada sve uzmeš u obzir, ispada da one obezbeđuju, ako već ne stvarnu potkrepu za hvalisanja apostola, onda bar pouzdanu, razložnu potporu za njihovu celokupnu mitologiju.“
„Ali požari koji se ponavljaju na jednom jedinom mestu ne dokazuju da je dolazilo do pustošenja celog sveta“, usprotivi se Binaj.
„Mene brine periodičnost“, odvrati Sifera. „Suviše se dobro i suviše tačno uklapa u ono što Mondior govori. Proverila sam u Knjizi Otkrovenja. Za Apostole je poluostrvo Sagikan sveto mesto, da li si to znao? Posvećeno mesto na kome su se ranije bogovi pokazali čovečanstvu… bar tako kažu. I stoga ima smisla… saslušaj me, ima smisla“, ponovi ona, gorko se nasmejavši „…da bogovi sačuvaju Sagikan kao upozorenje čovečanstvu na sudbinu koja će ga stalno iznova snalaziti dok se ne odrekne svoje zle prirode.“
Binaj je zaprepašćeno zurio u nju.
Vrlo malo je znao o Apostolima i njihovim učenjima. Nikada ga nisu zanimale takve patološke fantazije i bio je suviše zauzet svojim naučnim radom da bi obratio pažnju na Mondiorova isprazna apokaliptična proročanstva.
Sada mu se svom silinom vratio u sećanje razgovor koji je pre tri meseca vodio sa Teremonom 762 u klubu Šest sunaca. „Svet nije samo jedanput bio uništen… Bogovi su namerno stvorili čovečanstvo nesavršenim i dali nam samo jednu godinu, jednu od njihovih godina, ne naših, da se oblikujemo. To se naziva Godinom pobožnosti, i ona traje tačno 2049 naših godina.“ Ne. Ne. Ne. Ne. To je idiotizam! Čisto naklapanje! Histerično foliranje!
Ali to nije bilo sve. „I stalno iznova, kada bi se Godina pobožnosti okončala, bogovi bi otkrili da smo još zli i grešni, i onda bi uništili svet, poslavši na nas nebeski plamen… Tako bar govore Apostoli.“ Ne! Ne!
„Binaje?“ pozva ga Sifera. „Jesi li dobro?“
„Samo razmišljam“, reče joj on. „Tame mu, istina je! Time bi samo potvrdila učenja Apostola!“
„Ne nužno. I dalje bi ljudi koji su u stanju jasno da misle mogli da odbace Mondiorove ideje. To što je Tombo uništen u požaru… čak iako se to ponavljalo u očigledno istovetnim razdobljima od otprilike dve hiljade godina… ni na koji način ne dokazuje da je ceo svet bio uništen u požaru. Niti da neminovno mora doći do novog velikog požara. Zašto bi se prošlost nužno morala ponavljati u bućnosti? Međutim, ljudi koji su u stanju jasno da misle uvek su u manjini. Ostale će poneti način na koji će Mondior iskoristiti moje pronalaske i istog časa će ih uhvatiti panika. Poznato ti je, svakako, da Apostoli tvrde da će naredne godine izbiti sledeći veliki požar?“
„Da“, odvrati promuklo Binaj. „Teremon mi kaže da su odredili i tačan dan. Reč je, u stvari, o ciklusu od 2049 godina; kroz otprilike jedanaest meseci, ako je verovati Mondioru, nebo će postati crno i na nas će se obrušiti vatra. To treba da se dogodi devetnaestog teptara.“
„Teremon? Onaj novinar?“
„Da. On mi je prijatelj. Zanima se za sve u vezi sa Apostolima, razgovarao je sa jendim od njihovih visokih sveštenika, ili šta god da je. Teremon mi je kazao…“
Siferina ruka polete i zgrabi Binajevu s neverovatnom snagom.
„Moraš mi obećati da mu nećeš reći ni reč o ovome, Binaje!“
„Teremonu? Ne, razume se da neću! Još nisi objavila svoje nalaze. Ne bi bilo u redu s moje strane da bilo kome kažem bilo šta! Ali on je, van svake sumnje, veoma častan čovek.“
Njen čelični stisak popusti, ali samo malo.
„Ponekad prijatelji kažu nešto jedni drugima, neslužbeno… ali znaš već kako to ide, Binaje, ništa nije 'neslužbeno' kada razgovaraš sa nekim kao što je Teremon. Ako bude imao razloga da to upotrebi, upotrebiće, bez obzira na obećanje koje ti je dao. I bez obzira na to koliko se tebi sviđa da misliš da je on 'častan'.“
„Pa… možda…“
„Veruj mi. Ako Teremon otkrije na šta sam ovde nabasala, možeš se kladiti u šta hoćeš da će pola dana kasnije Hronika biti puna toga. To bi me uništilo profesionalno, Binaje. Samo bi mi to trebalo, da steknem slavu kao naučnik koji je obezbedio Apostolima dokaz za njihove apsurdne tvrdnje. Gadim se Apostola, Binaje. Ne želim da im ponudim nikakvu pomoć niti olakšicu, a svakako ne želim da naizgled javno podupirem njihove uvrnute ideje.“
„Ne brini“, odvrati Binaj. „Neću mu reći ni reč.“
„Ne smeš. Kao što rekoh, to bi me uništilo. Vratila sam se na univerzitet da obnovim dozvolu za istraživanje. Moji nalazi iz Tomboa već su uzburkali duhove u odeljenju, jer se ne podudaraju sa uvreženim shvatanjima vezanim za Beklimot kao najstarije urbano središte. Ali ako Teremon uspe na neki način da mi natovari na grbaču Apostole Plamena povrh svega ostalog…“
Međutim, Binaj je gotovo nije slušao. Saosećao je sa Siferom i nije nameravao da učini bilo šta da joj oteža život. Teremon od njega neće čuti ni jednu jedinu reč o njenim istraživanjima.
Ali njegov um je odlutao dalje, na druge stvari, uglavnom problematične. Fraze koje je Teremon upotrebio objašnjavajući mu učenja Apostola i dalje su potresala njegovo sećanje.
„…Za nekih četrnaest meseci sva će sunca nestati…“
„…Zvezde će nas gađati plamenom sa crnog neba…“
„…tačno vreme katastrofe može se naučno izračunati…“
„…crno nebo…“
„…sva će sunca nestati…“
„Tama!“ promuklo promrmlja Binaj. „Zar je to moguće?“
Sifera je i dalje govorila. Zastala je u pola rečenice kada je čula ove njegove reči.
„Ne slušaš me, Binaje.“
„Ja… šta? Oh. Oh. Da, razume se da te slušam! Govorila si mi da ne smem ništa od ovoga reći Teramonu, jer bi to naudilo tvojoj reputaciji i… i… Slušaj, Sifera, možemo li ovaj razgovor nastaviti neki drugi put? Večeras, ili sutra po podne, ili kad god hoćeš? Moram smesta u Opservatoriju.“
„Nemoj da te zadržavam“, primeti ona hladno.
„Ne. Nisam tako mislio. Ono što si mi govorila strašno me zanima… i važno mi je, neopisivo važno, mnogo više no što to ovog trenutka mogu da ti kažem. Ali moram nešto proveriti. Nešto što je u neposrednoj vezi sa onim o čemu smo razgovarali.“
Pogledala ga je malo pažljivije. „Lice ti gori. Pogled ti je divlji, Binaje. Tako si čudan, odjednom si postao čudan. Misli su ti milion milja odavde. Šta se dešava?“
„Reći ću ti kasnije“, odvrati on, već na pola puta do vrata. „Kasnije! Obećavam!“
U ovo doba Opservatorija je bila praktično prazna. Nije bilo nikog drugog osim Fara i Tilande. Binaj je osetio olakšanje kada se uverio da Atora 77 nema nigde na vidiku. Odlično, pomisli Binaj. Starac je bio dovoljno iscrpljen usled napora koji je uložio u iznalaženje koncepta o Kalgašu Dva. Večeras mu nije bio potreban još jedan stres.
I baš dobro što su ovde samo Faro i Tilanda. Faro je posedovao upravo onakav brz, nesputan um kakav je Binaju sada bio potreban. A Tilanda, koja je provela toliko godina skenirajući prazan prostor nebesa svojim teleskopom i kamerom, mogla bi obezbediti deo konceptualnog materijala koji će Binaju biti potreban.
Tilanda odmah reče: „Ceo dan sam razvijala ploče, Binaje. Ali ništa. Kladila bih se u život: na nebu nema ničeg osim šest sunaca. Ti ne smatraš da je stari konačno skrenuo?“
„Mislim da mu je um bistar u istoj meri kao i ranije.“
„Ali ove fotografije…“ poče Tilanda. „Već danima nasumce skeniram svaki kvadrant Vaseljene. To je sveobuhvatni program. Škljoc, nekoliko stepeni naniže, škljoc, pomeranje, škljoc. Metodično pretraživanje celog neba. A pogledaj šta dobijam, Binaje. Gomilu fotografija na kojima nema baš ničega!“
„Ako je nepoznati satelit nevidljiv, Tilanda, onda se ne može videti. To je bar jednostavno.“
„Možda je nevidljiv golom oku. Ali kamera bi trebalo da bude u stanju da…“
„Slušaj, ostavi sad to. Potrebna mi je vaša pomoć, čisto teorijska. U vezi sa Atorovom novom teorijom.“
„Ali ako je nepoznati satelit samo novčić na nebu…“ bunila se Tilanda.
„Ako je novčić nevidljiv, to ne mora da znači da nije stvaran“, odbrusi Binaj. „I neće nam se dopasti kada dojuri niotkud i lupi nas posred lica. Hoćete li mi pomoći ili ne?“
„Pa…“
„Dobro. Želim da mi pripremite kompjuterske projekcije kretanja svih šest sunaca tokom razdoblja od 4200 godina.“
Tilanda je u čudu zinula. „Rekao si, četiri hiljade dve stotine, jesam li dobro čula, Binaje?“
„Znam da nemate zapise o zvezdanim kretanjima za tako dugo razdoblje. Ali rekao sam kompjuterske projekcije, Tilanda. Sigurno imate pouzdane zapise stare najmanje sto godina, jesam li u prvu?“
„I starije.“
„Još bolje. Sredite ih i projektujte unazad i unapred u vremenu. Neka vam kompjuter kaže u kakvom je svakodnevnom odnosu bilo šest sunaca tokom prethodnog dvadeset jednog veka i u kakvom će biti u narednih dvadeset jedan vek. Ako nisi u stanju to da obaviš, siguran sam da će Faru biti drago da ti napiše program.“
„Mislim da mogu s tim izići nakraj“, odvrati Tilanda ledeno. „Ali da li bi imao nešto protiv da mi kažeš o čemu je uopšte reč? Krećemo li u izdavanje almanaha? Čak bi se i almanah zadovoljio solarnim podacima za nekoliko narednih godina. Šta si to smislio?“
„Kazaću ti kasnije“, reče Binaj. „Obećavam.“
Ostavio ju je da se puši za svojim stolom i prešao preko Opservatorije do Atorove radne oblasti, gde se smestio ispred tri ekrana kompjutera na kojima je Ator izračunao teoriju o Kalgašu Dva. Jedan dugi trenutak Binaj je zurio u središnji ekran, koji je pokazivao orbitu Kalgaša koju je izmenio hipotetički Kalgaš Dva.
Zatim je pritisnuo jedno dugme i pojavila se svetlozelena predložena orbitalna linija Kalgaša Dva, jedna velika ekscentrična elipsa koja se iskošeno protezala preko kompaktnije, gotovo kružne orbite Kalgaša. Izvesno vreme ju je proučavao; zatim je pritisnuo dugmad da bi mu se na ekranu pojavila sunca, posle čega je gotovo sat zamišljeno zurio u njih, prizivajući ih u svim mogućim različitim rasporedima; čas je na nebu bio Onos zajedno sa Tanom i Sitom, pa Onos sa Trejom i Patru, Onos i Dovim sa Trejom i Patru, Dovim sa Tanom i Sitom, Patru i Trej sami…
To su bila normalna solarna ustrojstva.
Ali šta je bilo sa nenormalnim ustrojstvima?
Tano i Sita sami? Ne, to je bilo nemoguće. Odnos položaja tog dvostrukog sistema na nebu i rasporeda bližih sunaca bio je takav da se Tano i Sita nikada nisu mogli pojaviti na nebu ove polulopte ako bilo Onos ili Dovim, ili oba ta sunca, nisu bila vidljiva u isto vreme. Možda je do toga moglo doći pre mnogo stotina ili hiljada godina, pomisli on, mada je sumnjao. Ali to sada sigurno nije bilo moguće.
Trej i Patru, Tano i Sita?
Još jednom ne. Ta dva para dvostrukih sunaca nalazila su se na suprotnim stranama Kalgaša; kad god je jedan par bio na nebu, drugi je bio skriven samom planetom. Tu i tamo su njih četvoro uspevali da se okupe na nebu, ali kada bi došlo do takve konjunkcije, uvek bi bio vidljiv i Onos. To su bili čuveni dani pet sunaca… čija su posledica bili isto tako znameniti dani samog Dorima na suprotnoj polulopti. Do toga je dolazilo tek svakih nekoliko godina.
Trej bez Patrua? Tano bez Site?
Tehnički je to bilo moguće. Kada se jedan od parova sunaca nalazio blizu obzorja, jedno sunce bi se nalazilo iznad obzorja, a drugo ispod, ali samo kratko. Ali to baš nije bio neki značajan solarni događaj, već pre trenutna odstupanje od pravila. Dvostruka sunca bila su i dalje zajedno, ali prolazno razdvojena linijom obzorja.
Svih šest sunaca zajedno na nebu?
Nemoguće!
Još gore od toga… nezamislivo!
Pa ipak je upravo pomislio na to. Binaj se strese na tu ideju. Kada bi se svih šest nalazilo iznad obzorja, onda bi morala postojati oblast na suprotnoj polulopti u kojoj se ne bi mogla videti svetlost nijednog sunca. Tama. Tama! Međutim, Tama je bila nepoznata na Kalgašu, osim kao apstraktni pojam. Nemoguće da je ikada došlo do toga da je svih šest sunaca bilo na okupu i najveći deo sveta uronio u potpunu besvetlost. Zar je do toga moglo doći?
Da li je?
Binaj je razmišljao o toj neprijatnoj mogućnosti. Ponovo je začuo Teremonov duboki glas kako mu objašnjava teorije Apostola:
„…sva će sunca nestati…“
„…Zvezde će nas zasuti plamenom sa crnoga neba…“
On odmahnu glavom. Sve što je znao o kretanju sunaca na nebesima bunilo se protiv ideje da se šest sunaca na neki način istovremeno nagura s jedne strane Kalgaša. To se jednostavno nije moglo dogoditi, osim nekim čudom. Binaj nije verovao u čuda. Postojao je način na koji su sunca bila poređana na nebu, uvek, u svakom trenutku; morala su jedno ili dva da obasjavaju svaki deo Kalgaša.
Zaboravi na hipotezu o šest sunaca ovde, a Tami tamo.
Šta preostaje?
Dovim sam, pomisli on. Malo crveno sunce potpuno samo na nebu?
Pa to se događalo, ali ne baš često. Za vreme onih povremenih dana pet sunaca kada su Tano, Sita, Trej i Patru i Onos bili svi u konjukciji na istoj polulopti: tada je ostajao samo Dovim za drugu stranu sveta. Binaj se pitao da li je to možda bio trenutak kad bi dolazila Tama.
Da li je to moguće? Sam Dovim zračio je sasvim malo svetlosti, samo slabi crvenkasti sjaj, tako da su ga ljudi mogli pobrkati sa Tamom.
Ali to nije imalo smisla. Čak i mali Dovim trebalo je da bude u stanju da obezbedi dovoljno svetlosti da spreči padanje ljudi u očaj. Pored toga, dani samog Dovima javljali su se negde na svetu svakih nekoliko godina. Predstavljali su neobičnu pojavu, ali nisu bili i izuzetno neobični. Svakako, ako su posledice toga što se na nebu vidi samo jedno malo slabo sunce mogle da izazovu nesagledive psihološke preokrete, onda bi svi brinuli zbog naredne pojeve samog Dovima, do koje je trebalo da dođe, koliko se Binaj sećao, za godinu ili dve. A u stvari niko uopšte o tome nije razmišljao.
Ali ako bi se Dovim našao sam na nebu i nešto se dogodilo, nešto naročito, nešto odista neuobičajeno, što bi zaklonilo i ono malo svetlosti koju je on obezbeđivao…
Tilanda se pojavila pored njega i zlovoljno rekla: Evo ti, Binaje, tvoje solarne projekcije, sve sređene. Ne samo 4200 godina, već u nedogled. Faro mi je predložio kako da to matematički rešim i napravili smo program kojim možeš da ideš do kraja vremena ako želiš, ili unazad do nastanka Vaseljene.“
„Odlično. Nahrani time kompjuter koji koristim, molim te. Dođi ovamo, Faro, molim te.“
Debeljuškasti niski student završne godine dotapka do njega. U tamnim očima mu se očitavala znatiželja. Očigledno je ključao od pitanja šta to Binaj radi; ali poštovao je odnos studnet-profesor i ništa nije kazao, već je samo čekao da čuje šta će mu Binaj reći.
„Ovde na ekranu imam“, poče Binaj, „orbitu koju je Ator predložio za hipotetički Kalgaš Dva. Pretpostaviću da je orbita tačna, jer nam je Ator kazao da je upravo ovakva kakva jeste odgovorna za sve promene naše vlastite orbite i zato što verujem da Ator zna šta radi. Ovde takođe imam, ili ću u svakom slučaju imati kada Tilanda završi prenos podataka, program koji ste ti i ona upravo napravili za solarna kretanja tokom dugog razdoblja. Sada nameravam da pokušam da odredim korelaciju između prisustva samo jednog sunca na nebu i približavanja Kalgaša Dva ovoj planeti, kako…“
„Kako biste mogli da izračunate učestalost pomračenja?“ Kao rafal ispali Faro. „Je l' to, gospodine?“
Brzina kojom je ovaj dečko izvodio zaključke bila je zabavna, ali i pomalo zbunjuća. „U stvari, da. I ti si razmišljao o pomračenjima?“
„Razmišljam o njima od trenutka kada nam je Ator rekao za Kalgaš Dva. Sećate se da je Simbron pomenuo kako bi hipotetički satelit mogao nakratko sakriti svetlost nekih sunaca, a vi ste rekli da bi se to zvalo pomračenje, pa sam ja počeo da nabrajam neke mogućnosti. Međutim, Ator me je prekinuo pre no što sam uspeo bilo šta da kažem, jer je bio umoran i želeo je da pođe kući.“
„I od tada nisi to pomenuo?“
„Niko me nije pitao“, odvrati Faro.
„E, pa, evo tvojih pet minuta. Prebaciću sve što je u mome kompjuteru u tvoj, pa ćemo ti i ja lepo sesti, svaki za sebe, i početi da se poigravamo brojkama. Tragam za jednim naročitim slučajem, u kome je Kalgaš Dva najbliži Kalgašu, a na nebu se nalazi samo jedno sunce.“
Faro klimnu. Krenuo je ka svom kompjuteru brže no što ga je Binaj ikada ranije video da se kreće.
Binaj nije očekivao da će on prvi završiti izračunavanja. Faro je bio poslovično brz u tim stvarima. Ali glavno je bilo da odvojeno rade na tom problemu i da svaki za sebe potvrdi ishod. I tako, kada je Faro tiho frknuo u znak pobede posle izvesnog vremena i skočio da nešto kaže, Binaj mu je nervozno mahnuo da ućuti i nastavio da radi. Bilo mu je potrebno još dugih, sramotnih deset minuta.
Tek su onda brojke počele da se pojavljuju na njegovom ekranu.
Ako su sve pretpostavke koje je pohranio u kompjuter bile tačne… Atorov proračun verovatne mase i orbite nepoznatog satelita, Tilandin proračun kretanja šest sunaca na nebesima… onda je bilo malo verovatno da će Tama doći. Jedina mogućnost koja je mogla da donese potpunu Tamu, bio je dan samog Dovima. Ali činilo se da Kalgaš Dva nema mnogo izgleda da pomrači Dovima. Dani samog Dovima bili su tako retki da je mogućnost da se Dovim nađe sam na nebu u vreme kada je Kalgaš Dva negde blizu Kalgaša tokom kretanja po svojoj dugačkoj orbiti bila neverovatno mala, i Binaj je to znao.
Da li je to odista bilo tako?
Ne. Nije bila neverovatno mala.
Ne baš. Pažljivo je pogledao brojke na ekranu. Izgleda da je postojala izvesna mogućnost međusobnog približavanja. Izračunavanje nije bilo potpuno, ali stvari su se kretale u tom pravcu dok je kompjuter proveravao svaku konjunkciju Kalgaša i Kalgaša Dva tokom razdoblja od 4200 godina. Svaki put kada bi se Kalgaš Dva približio Kalgašu na svojoj orbiti, bio mu je bliži što se više primicao dan samo Dovima na nebu. Brojke su nastavile da se pojavljuju, dok je kompjuter obrađivao sve astronomske mogućnosti. Binaj je posmatrao ekran sa sve većim strahom i nevericom.
Konačno je i to dobio. Sva tri tela su se poređala upravo na odgovarajući način. Kalgaš-Kalgaš Dva-Dovim!
Da! Bilo je moguće da Kalgaš Dva izazove potpuno pomračenje Dovima kad je Dovim bio jedino vidljivo sunce na nebu.
Ali takav raspored bio je prava retkost. Dovim je morao biti sam na svojoj polulopti i na maksimalnoj udaljenosti od Kalgaša, dok mu je Kalgaš Dva morao biti sasvim blizu. Očigledni prečnik Kalgaša Dva bio bi tada sedam puta veći od Dovimovog. To je bilo dovoljno da sakrije Dovimovu svetlost na više od pola dana, tako da nijedno mesto na planeti ne bi izmaklo uticaju Tame. Kompjuter je izbacio podatak da je do tako izuzetnih okolnosti moglo doći samo svakih…
Binaj zinu. Nije želeo da poveruje u to.
Okrenuo se ka Faru. Mladi student poslednje godine bio je bled od pretrpljenog šoka.
Binaj promuklo reče: „U redu, završio sam, imam broj. Ali prvo mi kaži koji si ti dobio.“
„Kalgaš Dva pomračuje Dovima svakih 2049 godina.“
„Tako je“, s teškom mukom prozbori Binaj. „I ja sam dobio taj broj. Jednom u svakih 2049 godina.“
Osetio je da mu se vrti u glavi. Kao da se oko njega vrtela cela Vaseljena.
Jednom u svakih 2049 godina. Upravo toliko je trajala Godina pobožnosti, prema Apostolima Plamena. Isti onaj broj koji se pojavljuje u Knjizi Otkrovenja.
„…sva će sunca nestati…“
„…Zvezde će nas gađati plamenom sa crnog neba…“
Nije znao šta su to Zvezde. Međutim, Sifera je otkrila brdo na poluostrvu Sagikan na kome su požari uništavali gradove zapanjujuće redovno, otprilike svakih dve hiljade godina. Da li će se pokazati da je tačan broj godina između požara na brdu Tombo… 2049, kada dođu u priliku da izvrše precizne testove sa ugljenikom 14?
„…crno nebo…“
Binaj je bespomoćno zurio u Fara na drugom kraju sobe.
„Kada treba da dođe do narednog dana samo Dovima na nebu?“ upita on.
„Kroz jedanaest meseci i četiri dana“, smrknuto odvrati Faro. „Devetnaestog teptara.“
„Da“, reče Binaj. „Upravo onog dana kada nam je Mondior 71 kazao da će se nebo zacrniti i da će se pojaviti vatra bogova i uništiti našu civilizaciju.“
„Prvi put u svom životu“, reče Ator, „svim srcem se molim da su moji proračuni pogrešni. Ali bojim se da bogovi neće biti toliko milostivi prema meni. Sve neumoljivo vodi do zaključka koji je ušasan čak i kada se o njemu samo razmišlja.“
Prešao je pogledom po sobi, zadržavajući nakratko pogled na svakom od onih koje je pozvao. Mladi Binaj 25, razume se. Širin 501, iz odeljenja za psihologiju. Sifera 89, arheolog.
Jedino snagom volje Ator je uspevao od njih da sakrije strašan umor koji je osećao, pritisak sve večeg očaja, strašan udar koji je pretrpeo zbog svega onoga što je saznao proteklih nedelja. Trudio se da sve to prikrije čak i pred samim sobom. U poslednje vreme bi pokatkad uhvatio sebe kako razmišlja o tome da je suviše dugo živeo; uhvatio bi sebe kako žali što mu nije bilo dozvoljeno da počine pre godinu ili dve. A onda bi nemilosrdno odagnao takve misli iz uma. Atorove osnovne osobine oduvek su bile čelična volja i nepokolebljiva snaga duha. I tako je i sada odbijao, iako su godine podrovale njegovu krepkost, da dozvoli ovim izdajnicima da mu se provuku.
Širinu je kazao: „Koliko sam shvatio, vaše polje je proučavanje Tame?“
Krupnog psihologa sve je ovo, izgleda, zabavljalo. „Pretpostavljam da se to može reći i na taj način. Odbranio sam doktorat na temu 'Tama i njen uticaj na mentalne poremećaje'. Međutim, istraživanje Tame predstavlja samo deo onoga čime se bavim. Zanimaju me masovne histerije svih vrsta… iracionalne reakcije ljudskog uma na preovladavajući podsticaj. Ceo spisak ljudskih ludosti — eto to je ono čime zarađujem za život.
„Dobro“, hladno odvrati Ator. „Neka bude tako. Binaj 25 kaže da ste vi najveći autoritet za Tamu na univerzitetu. Upravo ste videli našu malu astronomsku demonstraciju na ekranu kompjutera. Pretpostavljam da shvatate osnovni smisao onoga što smo otkrili.“
Stari astronom nije znao kako drugačije to da kaže, a da ne zvuči pokroviteljski. Međutim, izgleda da to Širina nije mnogo uvredilo.
Mirno je primetio: „Mislim da sam prilično dobro shvatio. Vi tvrdite da postoji neko tajanstveno, nevidljivo, astronomsko telo veličine planete tolike i tolike mase koje se kreće po orbiti oko Kalgaša na tolikoj i tolikoj udaljenosti; njegova privlačna sila upravo je takva da može biti odgovorna za izvesna odstupanja u teorijskom izračunavanju orbite Kalgaša, koje je otkrio moj prijatelj, ovde prisutni Binaj. Da li sam dovde sve dobro shvatio?“
„Jeste, odvrati Ator. „Sasvim dobro.“
„E, pa“, nastavi Širin, „ispada da se to telo ponekad nađe između nas i jednog od naših sunaca. To se naziva pomračenje. A samo jedno sunce se nalazi u ravni njegove revolucije u tom položaju da može biti pomračeno i to sunce je Dovim. Pokazali ste da do pomračenja može doći jedino kada“, …Širin zastade, namrštivši se… „kada je Dovim sam na nebu. Tada su oboje, i on i takozvani Kalgaš Dva, poređani tako da Kalgaš Dva potpuno zaklanja disk Dovima, te nimalo svetlosti ne uspeva da se probije do nas. Je li i ovo u redu?“
Ator klimnu. „Sve ste savršeno shvatili.“
„Toga sam se i bojao. Nadao sam se da nisam.“
„A sada, što se tiče posledica pomračenja…“ poče Ator.
Širin duboko udahnu vazduh. „U redu. To pomračenje… do koga dolazi, neka je hvala bogovima, samo jednom u 2049 godina!… prouzrokovaće jedno duže razdoblje sveopšte Tame na Kalgašu. Pošto se svet okreće, svaki kontinent biće u potpunom mraku u razdoblju od… šta ono rekoste?… devet do četrnaest časova, u zavisnosti od geogravske širine.“
„Dobro. Ako nemate ništa protiv“, uze reč Ator, „šta vi mislite, kao profesionalni psiholog, kakve će to posledice ostaviti na umove ljudskih bića?“
„Posledica će biti“, ne oklevajući odvrati Širin, „ludilo.“
U sobi je odjednom postalo vrlo tiho.
Konačno Ator reče: „Sveopšte ludilo, to je ono što predviđate?“
„Vrlo verovatno. Sveopšta Tama, sveopšte ludilo. Pretpostavljam da će ljudi u različitoj meri biti pogođeni ludilom, od kratkotrajne dezorijentacije i depresije, do potpunog i trajnog uništenja razuma. Što je veća psihološka stabilnost pojedinca, prirodno, manje je verovatno da će biti potpuno uzdrman nedostatkom svetlosti. Ali mislim da se niko neće izvući potpuno ne uzdrman.“
„Ne razumem“, primeti Binaj. „Šta to Tama krije u sebi usled čega ljudi polude?“
Širin se nasmeši. „Jednostavno, nismo naviknuti na nju. Zamisli, ako možeš, svet koji ima samo jedno sunce. Usled okretanja tog sveta oko vlastite ose, svaka polulopta će biti obasjana svetlošću pola dana, a tokom druge polovine biće u potpunom mraku.“
Binaj se nesvesno trgnu od užasa.
„Vidiš?“ povika Širin. „Čak ne voliš ni da slušaš o tome! Međutim, stanovnici te planete bili bi naviknuti na dnevnu količinu Tame. Vrlo verovatno bi smatrali da je danju veselije i dan bi im se više dopadao, ali ipak bi o Tami razmišljali kao o običnom svakodnevnom događaju, oko koga se ne treba uzbuđivati, kao o vremenu koje treba prespavati dok se čeka na jutro. Sa nama, međutim, nije takav slučaj. Mi smo evoluirali pod stalnom svetlošću koja ne prestaje nijednog trenutka u toku dana, niti u godini. Ako na nebu nema Onosa, tu su Tano, Sita i Dovim, ili Patru i Trej, i tako dalje. Naši umovi, čak i naše psihologije, naviknuti su na stalnu svetlost. Ne volimo čak ni na trenutak da ostanemo bez nje. Pretpostavljam da spavaš pri božanskoj svetlosti?“
„Razume se“, odvrati Bijan.
„Razume se? Zašto se to „podrazumeva“?“
„Zašto…? Ali svi spavaju pri božanskoj svetlosti!“
„U tome i jeste stvar. Kaži mi: jesi li ikada iskusio Tamu, prijatelju Binaje?“
Binaj se osloni o zid pored velikog panoramskog prozora i zamisli se. „Ne. Ne mogu reći da jesam. Ali znam kakva je. Samo… ovaj…“ Pravio je neodređene pokrete prstima, a onda se ozario. „To je samo odsustvo svetlosti. Kao u pećinama.“
„Jesili ikada bio u nekoj pećini?“
„U pećini! Razume se da nisam bio u pećini.“
„To sam i mislio. Ja sam jednom pokušao da uđem na početku mog izučavanja uticaja Tame na poremećaje uma. Ali brže bolje sam izišao. Išao sam sve dok se ulaz u pećinu makar nazirao, a oko mene je svuda bila tama.“ Širin se prijatno zakikota. „Nikada nisam ni pomislio da osoba moje težine može tako brzo da trči.“
Binaj reče gotovo prkosno. „Kada bi do toga došlo, pretpostavljam da ja ne bih pobegao, da sam se tamo našao.“
Psiholog se blago osmehnu mladom astronomu.
„Hrabre reči! Divim se tvojoj hrabrosti, prijatelju.“ Širin se zatim okrenuo Atoru i upitao: „Da li biste mi dozvolili, gospodine, da izvedem jedan mali psihološki eksperiment?“
„Šta god želite.“
„Hvala vam.“ Širin se ponovo zagleda u Binaja. „Da li bi hteo da navučeš tu zavesu pored tebe, prijatelju Binaje?“
Binaj ga iznenađeno pogleda. „Zbog čega?“
„Samo ti navuci zavesu. A onda dođi i sedi pored mene.“
„Ako baš insistiraš…“
Pored prozora su visile teške crvene draperije. Ator nije mogao da se seti da su ikada bile navučene, a ova prostorija mu je služila kao kancelarija nekih četrdeset godina. Binaj slegnu ramenima i posegnu za uzicom ukrašenom kićankom i povuče je. Crvena zavesa poče da zaklanja široki prozor, mesingani prstenovi su zvučno napredovali preko garnišne. Jedan trenutak još se mogla videti prigušena crvena svetlost Dovima. A onda je sve ostalo u senci, pa su čak i senke postale neraspoznatljive.
Binajevi koraci zvučali su šuplje u tišini dok se približavao stolu, a onda je zastao na pola puta.
„Ne vidim te, Širine“, prošaputa on bespomoćno.
„Kreći se pipajući oko sebe“, naredi Širin napetim glasom.
„Ali ne vidim te!“ Mladi astronom je teško disao. „Ništa ne vidim!“
„Šta si očekivao? Ovo je Tama.“ Širin sačeka jedan trenutak. „Hajde. Sigurno si u stanju da se krećeš po ovoj prostoriji i sa zatvorenim očima. Dođi ovamo i sedi.“
Ponovo se začuše koraci, ovog puta nesigurni. Zatim nečije motanje oko stolice. I na kraju slabašan Binajev glas: „Evo me.“
„Kako se osećaš?“
„Dobro… ovaj… dobro sam.“
„Dopada ti se, zar ne?“
„Ne.“
„Zaista, Binaje?“
„Nimalo. Grozno je. Kao da se zidovi…“ Ponovo je zastao. „Kao da se obrušavaju na mene. Sve vreme želim da ih odgurnem od sebe… Ali uopšte ne ludim. U stvari, mislim da se polako navikavam.“
„U redu. Sifera? Kako stvari stoje sa vama?“
„U stanju sam da podnesm malo Tame. S vremena na vreme sam puzala kroz podzemne prolaze. Ali ne mogu reći da sam luda za njom.“
„Atore?“
„I ja sam još živ. Ali mislim da je bilo dosta, da ste dokazali ono što ste hteli, dr Širine“, oštro primeti direktor Opservatorije.
„U redu, Binaje, razmakni ponovo zavese.“
Začuli su se oprezni koraci kroz mrak, češanje Binajevog tela o zavesu dok je tražio uzicu, a zatim je usledilo olakšanje kada su čuli da se zavesa pomera. Sobu je preplavima crvena svetlost Dovima i Binaj se sa radosnim usklikom zagleda kroz prozor u najmanje od svih šest sunaca.
Širin otra znoj sa čela poleđinom šake i drhtavim glasom reče: „A proveli smo samo nekoliko minuta u mračnoj sobi.“
„Podnošljivo je“, primeti veselo Binaj.
„Da, mračna soba jeste podnošljiva. Bar za kratko vreme. Svi ste čuli za Izložbu u Jongloru povodom stogodišnjice, je li tako? Za skandal sa Tunelom tajne? Binaje, pričao sam ti o tome jedne večeri prošlog leta u klubu Šest sunaca, kada si bio tamo sa onim novinarem, Teremonom.“
„Da, sećam se. O ljudima koji su pošli na vožnju kroz Tamu u zabavnom parku i izišli iz nje ludi.“
„Tunel je dugačak samo jednu milju… i u njemu nema svetla. Uđete u mala otvorena kola i vozite se kroz Tamu petnaest minuta. Neki su za vreme vožnje umrli od straha. Drugi su izišli zauvek poremećeni.“
„Zbog čega? Zbog čega su poludeli?“
„Uglavnom zbog iste stvari koju si upravo i ti iskusio, kada smo namakli zavese. Mislio si da se zidovi obrušavaju na tebe u mraku. Postoji psihološki izraz za instinktivni strah čovečanstva od odsustva svetlosti. Mi to zovemo klaustrofobija, pošto se nedostatak svetlosti uvek vezuje za zatvoreni prostor, tako da se strah od jednoga poistovećuje sa strahom od drugoga. Shvataš?“
„A šta je bilo sa onim ljudima u tunelu koji su poludeli?“
„Ti ljudi u tunelu koji su… ovaj… poludeli, da upotrebim tvoj izraz, pripadali su onim nesrećnicima koji nisu bili psihološki dovoljno savitljivi i nisu mogli da podnesu klaustrofobiju koja ih je skolila u Tami. To je bilo snažno osećanje. Verujte mi: i sam sam se provozao Tunelom. Sada ste svega nekoliko minuta bili bez svetlosti i verujem da vas je to prilično uznemirilo. A zamislite sada petnaest minuta.“
„Zar se nisu kasnije oporavili?“
„Neki jesu. Međutim, neki će patiti od klaustrofobičnih kompleksa godinama ili možda do kraja života. Njihov latentni strah od Tame i zatvorenog prostora se iskristalisao i postao je, koliko smo u stanju da kažemo, stalan. A neki su, kao što sam već pomenuo, umrli od pretrpljenog šoka. Ti se neće oporaviti. Eto, to može da učini petnaest minuta provedenih u mraku.“
„Nekim ljudima“, tvrdoglavo dodade Binaj. Čelo mu se lagano nabralo i on se namršti. „Još ne mogu da verujem da će većina proći tako loše. Ja sigurno neću.“
Širin ogorčeno uzdahnu. „Zamisli Tamu… posvuda. Nema svetlosti, dokle god ti pogled seže. Kuće, drveće, polja, zemlja, nebo… crno! A ako slušaš propovedi Apostola, tu su i Zvezde… Zvezde, šta go da su. Možeš li to zamisliti?“
„Da, mogu“, izjavi Binaj, još žešće.
„Ne! Ne, ne možeš!“ Širin lupi pesnicom po stolu, iznenada se razjarivši. „Zavaravaš se! To ne možeš zamisliti. Tvoj mozak nije sazdan tako da shvati nešto više od… Slušaj, Binaje, ti si matematičar, je li tako? Može li tvoj mozak zaista da zamisli beskonačnost? Ili večnost? Možeš samo pričati o tome. Svesti sve to na jednačine i pretvarati se da su ti apstraktni brojevi stvarni, a oni su, u stvari, samo znaci na hartiji. Ali kada zaista pokušaš da obuhvatiš ideju beskonačnosti u svom umu, vrlo brzo počinje da ti se vrti u glavi, ubeđen sam u to. Uznemiri te delić stvarnosti. Isto stoje stvari i sa malo Tame koju si upravo iskusio. A kada dođe do onog pravog, tvoj um će se suočiti sa fenomenom van granica njegove moći poimanja. Poludećeš, Binaje. Sasvim i zauvek. U to uopšte ne sumnjam!“
Ponovo je u prostoriji zavladala iznenadna i užasna tišina.
Konačno Ator upita: „Je li to vaš konačni zaključak, dr Širine? Sveobuhvatno ludilo?“
„Bar će tri četvrtine stanovništva početi iracionalno da se ponaša i to u toj meri da će biti potpuno nesposobno. Možda i 85 odsto. A možda i svih 100 odsto.“
Ator zavrte glavom. „To je čudovišno. Strašno. Nezamisliva nesreća. Mada vam moram reći da se pomalo osećam kao i Binaj… imam osećaj da ćemo to nekako prebroditi, da će posledice biti manje pogubne nego što vi to predviđate. Koliko god da sam star, ne mogu da se oslobodim izvesnog optimizma, izvesne nade…“
Iznenada se za reč javi Sifera: „Mogu li nešto da kažem, dr Atore?“
„Svakako. Svakako! Zato ste ovde.“
Arheolog ustade i uputi se ka sredini sobe. „Na neki način sam iznenađena što se uopšte ovde nalazim. Kada sam prvi put razgovarala sa Binajem o mojim otkrićima na poluostrvu Sagikan, preklinjala sam ga da o njima nikome ništa ne kaže. Plašila sam se za svoj ugled kao naučnika, jer sam shvatila da bi podaci do kojih sam došla mogli vrlo lako biti shvaćeni kao podrška najiracionalnijem, najzastrašujućijem, najopasnijem religijskom pokretu koji postoji u našem društvu. Mislim, razume se, na Apostole Plamena.
Ali kada se Binaj nešto kasnije vratio k meni sa svojim novim nalazima vezanim za periodičnost pomračenja Dovima, shvatila sam da moram obelodaniti ono što znam. Imam ovde fotografije i karte mojih iskopavanja na brdu Tombo, u blizini nalazišta Beklimot na poluostrvu Sagikan. Ti si ih, Binaje, već video, ali budi tako dobar pa ih dodaj dr Atoru i dr Širinu…“
Sifera je sačekala da svi pogledaju dati materijal. Zatim je ponovo progovorila.
„Karte će vam biti razumljive ako zamislite da je brdo Tombo džinovski slojeviti kolač drevnih naselja, koja su građena jedno povrh drugog… tako da se najmlađe, razume se, nalazi na vrhu brda. To je grad iz beklimotske kulture, kako mi to zovemo. Ispod njega nalazi se jedan koji su sagradili isti ti ljudi, bar tako mislimo, u ranijoj fazi njihove civilizacije, zatim sve dalje i dalje, do ukupnog broja od bar sedam naselja iz različitih razdoblja, možda čak i više.
Svako od tih naselja, gospodo, bilo je uništeno u požaru. Mislim da možete videti tamne granične linije između slojeva. To su linije vatre… ugljenisani ostaci. Moje prvobitno nagađanje, koje se zasnivalo na intuiciji, o tome koliko bi bilo potrebno da se ti gradovi uzdignu, dožive procvat, raspad i uništenje, jeste da je do tih velikih požara dolazilo u razmacima od otprilike dve hiljade godina, a da se poslednji zbio takođe pre otprilike dve hiljade godina, neposredno pre nastanka beklimotske kulture koju smatramo početkom istorijskog razdoblja.
Ugljenisani ostaci predstavljaju odličan materijal za radiougljenično datiranje, koje nam pruža prilično tačne podatke o starosti nalazišta. Od trenutka kada je moja građa iz Tomboa stigla u Saro, u laboratoriji našeg odeljenja vrše se radiougljenične analize i sada imamo brojke. Znam ih na pamet. Najmlađe od naselja Tombo stradalo je u požaru pre 2050 godina, uz statistička odstupanja od plus-minus 20 godina. Ugljenisani nalazi iz naselja ispod njega stari su 4100 godina, uz odstupanje od plus-minus 40 godina. Treće naselje od vrha nestalo je u požaru pre 6200 godina, uz odstupanje od plus minus 80 godina. Četvrto naselje pokazuje radiougljeničnu starost od 8300 godina, plus minus 100 godina. Peto…“
„Blagi bože!“ povika Širin. „Zar su svi razmaci tako pravilni?“
„Svi odreda. Požari su izbijali u razdobljima od nešto više od dvadeset vekova. Uz izvesna manja odstupanja koja su neizbežna pri radiougljeničnom datiranju, ipak se sasvim može pretpostaviti da je do njih dolazilo u razmacima od tačno 2049 godina. A Binaj je dokazao da upravo u tim razmacima dolazi do pomračenja Dovima… A toliko je takođe“, dodade Sifera bezbojnim glasom, „dugačka Godina pobožnosti, kako je nazivaju ApostoliPplamena, na čijem kraju svet treba da bude uništen u požaru.“
„Koji je posledica masovnog skretanja s uma, da“, šuplje izgovori Širin. „Kada dođe Tama, ljudi će želeti svetlost… bilo kakve vrste. Baklje. Lomače. Paliće bilo šta! Nameštaj. Kuće.“
„Ne“, promrmlja Binaj.
„Ne zaboravi“, primeti Širin, „ti ljudi neće biti umno zdravi. Biće poput male dece… ali imaće tela odraslih i ostatke odraslih umova. Znaće kako da upotrebe šibice. Neće se samo sećati posledica koje može izazvati paljenje mnogobrojnih vatri svuda unaokolo.“
„Ne“, ponovi Binaj, beznadežno. „Ne. Ne.“ On više tim rečima nije izražavao samo svoju nevericu.
Sifera reče: „U početku se moglo tvrditi da su požari u Tombou bili čisto lokalnog karaktera… i da su predstavljali čudnu podudarnost, jer se jedno tako pravilno ustrojstvo redovno ponavljalo tokom dugog razdoblja, ali samo na tom jednom mestu, tako da je možda čak predstavljalo neobični obred pročišćenja koji se tamo upražnjavao. Pošto na Kalgašu nije pronađeno nijedno drugo nalazište iste starosti kao ovo u Sagikanu, nismo mogli da tvrdimo suprotno. Međutim, Binajevi proračuni su sve izmenili. Sada uviđamo da svakih 2049 godina svet… očigledno… uranja u Tamu. Kao što Širin reče, vatre će se rasplamsati. I izmaći će kontroli. Ako su i postojala druga naselja u vreme kada su izbijali požari u Tombou, bilo gde na svetu, bili bi uništeni isto kao i naselja Tomboa i iz istog razloga. Ali jedino nam je Tombo ostao iz preistorijske ere. Kao što Apostoli Plamena kažu za njega, to je sveto mesto, mesto na kome su se bogovi prikazali čovečanstvu.“
„I možda će mu se ponovo prikazati“, mračno primeti Ator. „Tako što će nam pružiti dokaze za požare koji su se dogodili u prošlim epohama.“
Binaj ga pogleda. „Znači, počeli ste da verujete u učenje Apostola, gospodine?“
Atoru je Binajeva tvrdnja ličila na nedvosmislenu optužbu za ludilo. Jedan trenutak nije mogao da odgovori.
Ali onda reče što je mirnije mogao: „Da li im verujem? Ne. Ne baš. Ali me zanimaju, Binaje. Užasavam se čak i da postavim ovo pitanje: ali šta ako su Apostoli u pravu? Sada posedujemo jasne pokazatelje da Tama stvarno dolazi u razmacima od po 2049 godina, što su oni pomenuli u Knjizi Otkrovenja. Širin je kazao da će svet poluditi ako do toga dođe, a imamo i Siferin dokaz da je bar jedan mali deo sveta uistinu periodično hvatalo ludilo, da im je kuće razarala vatra u razmacima od po 2049 godina, a takvo jedno razdoblje se uskoro završava.“
„Šta predlažete?“ upita Binaj. „Da se pridružimo Apostolima?“
Ator je ponovo morao da se suzdržava da ne plane. „Ne, Binaje. Već samo da zavirimo u njihova verovanja i da vidimo na koji ih način možemo iskoristiti!“
„Iskoristiti?“ povikaše Širin i Sifera, gotovo u istom trenutku.
„Da! Iskoristiti!“ Ator je isprepleo svoje velike čvornovate šake i okrenuo se licem prema svima njima. „Zar ne shvatate da možda opstanak ljudske civilizacije zavisi samo od nas četvoro? Sve se svodi na to, zar ne? Možda zvuči melodramatski, ali nas četvoro posedujemo nešto što počinje da liči na neoborivi dokaz da nam se probližava smak sveta. Sveopšta Tama… koja će doneti sveopšte ludilo… požar koji će zahvatiti ceo svet… naši gradovi u plamenu, naše društvo uzdrmano. Međutim, već postoji još jedna skupina koja je predviđala, na osnovu ko zna kakvog dokaza, istu tu nesreću… koja zna koje godine i koga dana će se to dogoditi.“
„Devetnaestog teptara“, promrmlja Binaj.
„Da, devetnaestog teptara. Onog dana kada će samo Dovim sijati na nebu… i ako smo u pravu, tog dana će stići Kalgaš Dva, postaće vidljiv i ispuniti naše nebo, te zakloniti svetlost. Toga dana, kažu nam Apostoli, vatra će proždrati naše gradove. Otkud oni to znaju? Nagađaju? Puko ispredanje mita?“
„Nešto od onoga što govore uopšte nema smisla“, istaknu Binaj. „Na primer, kažu da će se na nebesima pojaviti Zvezde. Šta su to Zvezde? Odakle će one doći?“
Ator slegnu ramenima. „Nemam pojma. Taj deo apostolskih učenja mogao bi biti izmišljen. Ali čini se da oni imaju neku vrstu zapisa o prošlim pomračenjima, na osnovu kojih grade svoja sadašnja zlokobna predviđanja. Moramo saznati nešto više o tim zapisima.“
„Zašto mi?“ upita Binaj.
„Zato što mi… kao naučnici… možemo biti vođe, autoriteti, u borbi da se spase civilizacija koja će nas naslediti“, reče Ator. „Samo ako se obelodani priroda same opasnosti, sada i ovde, društvo će imati izvesnih izgleda da se zaštiti od onoga što će se dogoditi. Ali kako stvari stoje, samo lakoverni i neuki obraćaju pažnju na Apostole. Oni inteligentni i razumni vide u njima isto što i mi… čudake, budale, ludake, možda prevarante. Moramo ubediti Apostole da podele svoje astronomske i arheološke podatke, ako ih imaju, sa nama. A onda da istupimo u javnost. Otkrićemo naše nalaze i podupreti ih građom koju dobijemo, ako je dobijemo, od Apostola. U stvari, sklopimo savez sa njima protiv haosa za koji i mi i oni mislimo da nam se sprema. Na taj način možemo privući pažnju svih slojeva stanovništva, od onih najlakovernijih do najkritičnijih.“
„Znači, tražite od nas da prestanemo biti naučnici i uplovimo u svet politike?“ upita Sifera. „To mi se ne dopada. To uopšte nije naš posao. Glasam za to da naš materijal predamo vladi i pustimo nju da…“
„Vladi!“ frknu Binaj.
„Binaj je u pravu“, složi se Širin. „Znam kakvi su ljudi u vladi. Obrazovaće komitet i napraviti izveštaj… konačno… spremiti ga, a posle toga će obrazovati novi komitet kako bi iskopali sve što je prvi komitet otkrio pa će onda glasati i… Ne, nemamo vremena za sve to. Naša je dužnost da se sami oglasimo. Iz prve ruke znam šta Tama čini sa ljudskim umovima. Atore i Binaje, vi imate matemetički dokaz da nam se uskoro sprema Tama. Vi, Sifera, vi ste videli šta je Tama učinila prethodnim civilizacijama.“
„Ali zar smemo da se obratimo Apostolima?“ upita Binaj. „Nećemo li ugroziti vlastiti ugled kao odgovorni naučnici ako budemo bilo šta imali sa njima?“
„Tačno“, prihvati Sifera. „Moramo se držati što dalje od njih!“
Ator se namršti. „Možda ste u pravu. Možda sam bio naivan kada sam predložio da obrazujemo neku vrstu radnog partnerstva sa tim ljudima. Povlačim predlog.“
„Čekajte“, reče Binaj. „Imam prijatelja… znaš ga, Širine, Teremon… novinar… on je već bio u vezi sa nekim visokim službenikom Apostola. Mogao bi udesiti tajni sastanak između Atora i tog visokog Apostola. Mogli biste u razgovoru s njim utvrditi, gospodine, da li znaju nešto što bi nama bilo od koristi… tek da dođemo do još potvrdnih dokaza… a ako se ispostavi da ništa ne znaju, uvek možemo poreći da je do susreta uopšte došlo.“
„To ti nije loš predlog“, reče Ator. „Iako će biti mučno, pristajem da se sretnem s njima… stoga pretpostavljam da niko od vas više nema ništa protiv mog osnovnog predloga? Slažete se sa mnom da je od najveće važnosti da nas četvoro preduzmemo nešto na osnovu onoga što smo otkrili?“
„Ja se slažem“, reče Binaj, pogledavši Širina. „I dalje nameravam da preživim Tamu. Ali sve što je dosad ovde rečeno nagoni me na to da shvatim da mnogi drugi neće. Kao ni sama civilizacija… ako ništa ne preduzmemo.“
Ator klimnu. „Dobro. Razgovaraj sa svojim prijateljem Teremonom. Razume se, oprezno. Znaš šta mislim o štampi. Ništa više ne volim novinare nego Apostole. Oprezno stavi do znanja tom tvom Teremonu da bih voleo da se sretnem sa tim Apostolom koga poznaje.“
„Hoću, gospodine.“
„Vi, Širine: sakupite svu literaturu o posledicama izlaganja dužem razdoblju Tame do koje možete da dođete i dostavite mi je.“
„S tim neće biti problema, doktore.“
„A vi, Sifera… mogu li dobiti izveštaj, koji može da razume i laik, o vašim iskopavanjima Tomboa? Sa svim mogućim dokazima koje možete da pribavite u vezi sa tim požarima koji se ponavljaju.“
„Nešto još nije spremno, dr Atore. Građa koju danas nisam pominjala.“
Ator nabra obrve. „Na šta mislite?“
„Ispisane glinene pločice“, odvrati ona. „Pronađene u trećem i petom sloju od vrha. Dr Mudrin se upustio u veoma težak zadatak da ih prevede. Njegovo preliminarno mišljenje jeste da one predstavljaju neku vrstu svešteničkog upozorenja o nadolazećoj vatri.“
„Prvo izdanje Knjige Otkrovenja!“ povika Binaj.
„Ovaj, da, možda su one upravo to“, odvrati Sifera nasmejavši se bez mnogo oduševljenja. „U svakom slučaju, nadam se da ću uskoro dobiti tekst sa pločica. A onda ću vam sakupiti svu građu, dr Atore.“
„Dobro“, odvrati Ator. „Biće nam potrebno sve do čega možemo da dođemo. Ovo će biti naše životno delo.“ Još jednom se zagledao u svakog ponaosob. „Međutim, nešto ne smete nikako smetnuti s uma: to što pristajem da se približim Apostolima ne znači da nameravam na bilo koji način da im obezbedim ugled. Samo se nadam da ću uspeti da saznam šta imaju, a što bi moglo da nam pomogne da ubedimo svet u ono što se sprema. S druge, pak, strane učiniću sve što je u mojoj moći da se ogradim od njih. Ne želim ovde nikakav misticizam. Ne verujem ni trunku u sva ta bajanja… jednostavno, želim da saznam kako su došli do zaključka da nam preti katastrofa. I zato želim da i vi budete na oprezu ako budete imali posla s njima. Jesmo li se razumeli?“
„Sve je ovo poput sna“, reče nežno Binaj.
„I to ružnog“, dodade Ator. „Svaki atom moga bića uzvikuje da se ovo ne događa, da je to puka fantazija, da će svet neoštećen nastaviti da postoji i posle narednog devetnaestog teptera. Na nesreću, brojke govore drugačije.“ On pogleda kroz prozor. Onos više nije bio na nebu, a Dovim je bio samo tačka naspram obzorja. Spustio se sumrak i jedino sablasno, neprijatno osvetljenje dopiralo je od Patrua i Treja. „Nema više sumnje. Tama će doći. Možda će Zvezde, šta god to bilo, zasijati. Buknuće vatre. Od kraja naše civilizacije deli nas još jedanaest meseci. A onda će nastupiti kraj sveta!“