Пикник поред пута

СТАЛКЕР У ЗОНИ ПИКНИКА

Десило се тако да је филм «Сталкер» постао класика филмске уметности, добро знан ваљда свим познаваоцима филма у свету, а роман «Пикник поред пута» по чијим мотивима су сами писци, браћа Стругацки, направили сценарио за тај филм, остао је некако затворен у уском кругу бољих познавалаца СФ жанра. Сад, након читања романа, читалац који је већ видео чувеног «Сталкера» може да упореди ова два дела. То су заиста два дела; сталкер Редрик Шухарт једва је препознатљив у сталкеру из филма. Филм се бави само једним одласком у Зону а роман обрађује практично цео сталкеров живот и објашњава Зону не као геополитички феномен већ на «обични» СФ начин, као зону посете ванземаљаца, област планете Земље где се наша стварност сударила са њиховом или — место где су они свратили на пикник не обраћајући пажњу на мраве и осталу месну фауну?... Читаоцу романа који је био и гледалац филма намеће се још један закључак: филм је направљен изванредно скромно, без специјалних ефеката и филмских трикова који би морали бити примењени да су аутори хтели направити филм по роману. Можемо лако замислити како би изгледао филм по роману да је снимљен у америчкој продукцији. Али један од најбољих руских режисера Андреј Тарковски и браћа Стругацки као да су склопили договор: снимити филм са малим буџетом, не акциони него пре психолошки, и постићи успех. Тако је и било.

Аркадиј Натанович Стругацки рођен је 1925. године (умро 1993), а Борис Н. Стругацки 1933. — дакле, њихово рођење и добар део стваралачког живота пада у време када је научна фантастика у СССР-у била, привидно зачуђујуће а заправо сасвим логично, изразито фаворизована. Наиме, стаљинистичком режиму и онима који су наследили његову инерцију није одговарала реалистичка књижевност која ће описивати обичну, значи умногоме незадовољавајућу па и страшну свакодневицу, него таква која ће говорити о недалекој идеалној комунистичкој будућности. У таквој будућности на Земљи више никаквих идеолошких сукоба нема, већ Земљани одлазе и помажу потлаченим класама на другим планетама да и они остваре утопију тобоже остварену «код нас». Најпознатији представник такве научне фантастике је «Аелита» Алексеја Толстоја, као што је његов «Хиперболоид инжењера Гарина» сјајан представник сличне врсте романа, у којима на Земљи долази до разрачунавања са последњим остацима капитализма. Опростиво је браћи Стругацкима што су у неколико својих романа остали у оквиру прве омиљене теме — помагање заосталим ванземаљским друштвима — начинивши ипак озбиљан квалитативан помак. Њихов роман са таквом темом «Тешко је бити бог» (двапут преведен код нас и екранизован на Западу) у једној анкети у Совјетском Савезу проглашен је за најбољи дотад објављени совјетски научно-фантастични роман.

Већ својим првим делом, причом «Споља» (1958), Аркадиј и Борис Стругацки најавили су да њихово стваралаштво неће ићи добро утабаним путем совјетске научне фантастике. У сибирску тундру спуштају се аутоматске летелице — ванземаљска извидница, на људске покушаје ступања у контакт не реагују и одлећу изненада како су и дошли. Дакле, мотив неуспелог првог контакта, у совјетској научној фантастици практично сасвим нов, а и у светској не тако чест. Објашњење за ову различитост у односу на осталу совјетску фантастику, као и објашњење за успешан заједнички рад (опет, редак у СФ-у) једноставно је. Млађи брат Борис завршио је Механичко-математички факултет Лењинградског универзитета, дипломирао на Одсеку за астрономију и до 1965. радио у Пулковској опсерваторији. Старији брат Аркадиј завршио је Војни институт страних језика у Москви и извесно време преводио, углавном научну фантастику, са јапанског и енглеског. Дакле, код Стругацких је дошло до споја природних и друштвених наука, а Аркадијево познавање светске научне фантастике (наравно, већину прочитаних дела у СССР-у није могао да преводи, то јест објављује) омогућило је Стругацкима стварање сопственог стила на темељима истовремено и светске и совјетске научне фантастике, али и руске гогољевске фантастике и сатире. Све ово довело је до стварања импозантног броја дела, претежно романа. Од 1960. до 1962. објављена су четири романа: «Планета пурпурних облака», «Пут на Амалтеју», «Стажери»

(«Тахмасиб») и «Покушај бекства» и две збирке прича: «Шест шибица» и «Повратак». 1964. објављен је изванредни роман «Далека Дуга». 1965. «Грабљиве ствари века», већ поменути роман «Тешко је бити бог» и «Понедељак почиње у суботу», где се писци први пут озбиљније окрећу традиционалној руској фантастици. 1967. објављен је роман «Друга инвазија Марсоваца», својеврсна парафраза Велсовог «Рата светова». 1968. годину, уз «Ружне лабудове», обележио је гогољевско-кафкијански «Пуж голаћ на урвини» и сатирична «Бајка о тројки». 1971. из штампе излази «Настањено острво», а 1973. «Малишан» («Тајанствени свемирски гост»). 1974. објављен је роман «Хотел ‘Код погинулог алпинисте’« по којем је доследно снимљен филм (приказан и код нас) и вероватно најбоље дело Стругацких «Пикник поред пута» на основу којег су писци направили сценарио за филм «Сталкер», снимљен 1979. и премијерно приказан на фестивалу у Копенхагену 1980. године. 1975. објављен је роман— наставак «Настањеног острва» — «Момак из пакла», а 1976. «Милијарду година до краја света». После четворогодишње паузе појавио се, 1980. године, роман «Буба у мравињаку» и најзад, 1985. године, «Таласи стишавају ветар», опет својеврсни наставак претходних делâ и, чини се, последњи роман браће Стругацки. Можда је интересантно напоменути да су исте године браћа Стругацки доживела ретку почаст. Међународни центар за мале планете дао је новооткривеном небеском телу на орбити између Марса и Јупитера, пречника 17 километара, назив «Стругатскиа».

Код нас је неколико романа браће Стругацки објављено у едицији «Кентаур» ПРОСВЕТЕ, а такође је изишла збирка од 6 књига у издању НАРОДНЕ КЊИГЕ и ДЕЧЈИХ НОВИНА. Зачудо, међу њима се није нашао роман који је сада пред читаоцима, «Пикник поред пута». Као што је читалац већ запазио, у питању је роман са веома много акције, али, за разлику од дејстава у многим романима и, поготово, филмовима, када се упиташ: а откуд сад ово и чему то? — овде су дејства повезана и разложна, реалистична. А за поновно спомињање филмова има још један разлог. Наиме, лако је увидети да би по овом роману — као год по Библији — осим «Сталкера» могло бити снимљено још неколико филмова, јер у један никако не би могли стати сви дијалози, догађања и, поготово, идеје.

Осврнимо се, још једном, на Андреја Тарковског. Екранизација овог «Пикника» или «Излета» није била његов једини излет у научну фантастику. Чувен је и његов филм «Соларис» по истоименом роману Станислава Лема, роману са истом темом као и «Пикник» — неуспели, непотпуни контакт са ванземаљским разумом. Као што у антиутопијској области научне фантастике постоји знаменити низ романа: «Ми» (Замјатин) — «Врли нови свет»

(Хаксли) — «1984» (Орвел) — «Механички пијанино» (Вонегат), тако се један део научне фантастике бави контактима са ванземаљским разумом, а најбоља таква дела говоре, заправо, о неуспелим контактима.

Практично читав опус пољског мајстора научне фантастике С. Лема посвећен је тој теми: «Глас господара», «Непобедиви», «Соларис», «Фијаско»... Овом низу придружује се и «Пикник поред пута». И, пре него што коначно (на крају уместо, можда, на почетку) кажемо чиме се овај роман заправо бави и шта нам поручује, још пар запажања о њему.

У време када је написан, овај роман у нама није могао пробудити овако јасне асоцијације као данас.

Зона, окужени становници који су побегли из ње и замало сатанизовани који још у њој живе, међународна полиција и снаге УН, шверцери који тргују предметима из «зоне»... у роману као да је одражена страшна будућност — стварност наших година. А Промукли Хју и Мршави Фил — за кога они заправо раде? Свакако не за неку мафију или обичну криминалну организацију. Они су заправо посредници који набављају «робу» из Зоне за војно-индустријски комплекс САД. Јер, иако САД преко УН већ учествују у проучавању и невојној експлоатацији онога што стиже из Зоне, њих, као и увек, не задовољава само деловање кроз Уједињене Нације. Преко УН се «благодети» Зоне не могу искористити у војне сврхе и зато се до потенцијалног оружја долази посредством сталкера и лица као што су Фил и Хју. На крају, један контејнер са затвореном смрћу доспева у «приватну фирму», Кариганову лабораторију — део ВИК-а Сједињених Држава, где долази до трагедије.

«Тако им и треба — добили су шта су тражили» — радује се сталкер Шухарт који им је, после дугих моралних колебања и вишеструких предомишљања, тај контејнер и продао.

Интересантни су путеви асоцијација на које нас шаљу браћа Стругацки, односно њихови јунаци, кад покушавају да објасне Зону и предмете у њој. Објашњење које изазива најбурнију реакцију и негодовање код Ричарда Нунана је да су ванземаљци једноставно свратили на пикник и отишли, остављајући за собом гомилу отпадака. Како да нас то не сети на мрачног филозофа Хераклита који је тврдио да је «свет гомила отпадака бачена доле случајно» («Историја грчке филозофије», Лућано Де Крешенцо). А онда, из грчке филозофије у индијску. Према Ведама, универзум има четири циклична доба: сатја-југу, трета, двапара и кали-југу. Прво је Златно доба а онда следи поступно пропадање у три фазе. (Ваљда не треба посебно ни наглашавати да ми сада живимо у четвртом и најгорем добу — кали-југи.). Али оно што је у вези са «Пикником поред пута» интересантно, то је да у сатја-југи «полубогови са виших планета силазе на пикник или одмор у поједина места на планету Земљу» («Атма» бр. 4). Ако су у првом добу на земаљске пикнике долазили богови, да нису ови из четвртог управо староиндијски технологизовани демони? Али нобеловац Валентин Пилман не залази у оваква објашњења Посете већ пружа Нунану (и нама) лепша и прихватљивија.

И најзад, чему нас води овај роман, као и сви слични? Пратећи историју «посећеног» града Хармонта, за којег није јасно да ли се налази на тлу В.Британије, Канаде или негде другде (из текста је јасно толико да није у Европи нити у САД), пратећи живот сталкера Шухарта (реч «сталкер» изведена је од глагола «то сталк» — прикрадати се, ловити или тражити нешто прикрадајући се) уз управо маестралну карактеризацију његовог лика, развоја, мотивације, колебања и предомишљања приликом дејстава, долазимо до главног — Златне кугле, машине за испуњавање жеља. Све оно раније — обиље невероватних фантастичких идеја, све до оспоравања логике и статистичке вероватноће или «перпетуум мобила» (мада, нико у роману и не доказује да је то прави перпетуум мобиле — тај прстен који се незаустављиво врти свакако користи људима непознату енергију коју црпи из самог себе или из околног простора) — све је то неважно пред машином за испуњавање (тобоже) свих жеља која је сталкерима постала некакав алтернативни Бог или чак замена за Бога. «Али ако си ти заиста такав — мисли Шухарт — свемогућ, свезнајућ... схватићеш све и сам. Погледај у моју душу, а ја знам да је тамо све што ти треба.»

Последња Шухартова нада, Златна кугла, Бог или ванземаљци од којих очекујемо спас... али прво треба да успоставимо контакт са њима — а како ћемо разумети «њих» ако не разумемо ни сами себе? И то је оно што нам поручују сви писци СФ романа о неуспелим контактима са (још увек хипотетичким) ванземаљцима: споразумејмо се прво међусобно. Контакт са њима не може бити остварен или, ако је и дошло до некаквог контакта, он не може бити задовољавајућ за нас, а тим више ни за њих, ако смо овакви какви смо. И онда нам постаје јасно шта се дешава са Шухартом који је искрено, целим својим бићем пожелео «срећу за све бесплатно и да свима буде добро», и шта се дешава са светом којем је Шухарт то пожелео. Не дешава се ништа. Свет је остао, остаје, остаће какав је био — док не зажелимо сви, или бар већи део човечанства, исто то и док не почнемо, без позивања у помоћ богова или ванземаљаца, сами да радимо озбиљно на томе.

А. Л. 2000.