Пикник поред пута

IV Редрик Шухарт, 31 година.

Током ноћи се топлота изгубила, а пред зору је у долини постало већ сасвим хладно. Ишли су пружним насипом, газећи по иструнулим праговима између зарђалих шина, и Редрик је гледао како на кожној јакни Артура Барбриџа блистају капи згуснуте магле. Момак је корачао лако и весело, као да за њима није била тешка и напорна ноћ од које је још и сад подрхтавала свака жилица, два језива сата на мокром врху голог брежуљка, које су провели у мучном полусну, приљубивши се леђима један уз другог ради топлине и чекајући да отпузи бујица «зеленила» која је текла с обе стране брежуљка и губила се у јарузи.

Са обе стране насипа била је ниска густа магла. Повремено је налетала на шине тешким сивим праменовима, и тада су ходали у до колена ковитлавој магли. Заударала је мокра рђа а здесна, из мочваре, допирао је и смрад трулежи. Ништа осим магле није се видело, али Редрик је знао да се с обе стране пружају ниски брежуљци са накупинама стења, а иза њих у магли крију се планине. И још је знао да ће, кад изиђе сунце и нестане магле, негде лево угледати остатке срушеног хеликоптера, а напред на прузи вагонете, и тек тада ће почети прави посао.

Редрик је у ходу завукао руку између леђа и ранца и забацио ранац навише, да му ивица балона са хелијумом не жуља леђа. Тешко је то ђубре, како ћу са њим да пузим? Километар и по четвероношке... Добро, сталкеру, не кукај, знао си како ће бити. На крају пута чека те пола милиона — вреди да се ознојиш. Пола милиона није мала ствар, а? Ђавола ћу им дати за мање од пола милиона. И ђавола ћу дати Лешинару више од тридесет хиљада. А овом клинцу... њему — ништа. Ако је матори нитков говорио истину, онда за клинца неће бити ништа.

Поново је погледао у Артурова леђа и неко време шкиљећи посматрао како овај лако корача преко два прага одједном, висок, широких рамена а узаних бокова, и дуга црна коса, као у његове сестре, поскакује у ритму корака. Сам је тражио да иде, мрзовољно је мислио Редрик. Сâм. И шта је тако запео? Готово да је заплакао, сузе су му биле у очима... «Поведите ме, мистер Шухарте! Разни су ме већ звали да идем са њима, али они нису низашта, хтео бих само са вама. Ишао бих са оцем... али кад он више не може.» Редрик је напором воље прекинуо сећање на то. Мучно му је било да размишља о томе и можда је зато почео да мисли о Артуровој сестри. Просто невероватно: таква лепотица, а у ствари — лутка, празна кутија, а не жена. Као, сећао се, дугмад на мајчиној блузи — ћилибарска, полупрозирна, златаста, просто пожелиш да их узмеш у уста и сисаш у очекивању некакве изванредне слаткоће, и он их је узимао у уста и сисао, и сваки пут би се страшно разочарао, и сваки пут би затим заборавио на то разочарање, чак не да је заборављао, него је одбијао да верује сопственом памћењу чим би их само поново угледао.

А можда га је његов стари смишљено послао, помислио је за Артура. Ено, лепо му се оцртава пиштољ у задњем џепу... Али, тешко да је тако. Лешинар мене добро зна. Зна да са мном нема шале.

Да сам гадан у Зони. Не, то је глупост. Није он први који ме је молио и плакао; неки су ме на коленима преклињали... А пиштоље сви они носе са собом први пут. Први и последњи. Зар ће му заиста бити последњи пут? Да, биће. Ако је његов татица у праву, биће му последњи пут. Е, да; кад би његов татица знао за његову намеру да иде у Зону, пребио би га оним својим протезама, синчића свог од Зоне измољеног... Редрик одједном осети да испред њих има нешто, и то недалеко, на тридесет— четрдесет метара.

— Стој — рекао је Артуру.

Момак је послушно стао у месту. Рефлекси су му били одлични — просто се укочио са подигнутом ногом, а затим ју је опрезно и полако спустио на земљу. Редрик стаде поред њега.

Пруга се овде приметно спуштала и потпуно нестајала у магли. А тамо, у магли, нечег је било. Нешто велико и непокретно. И безопасно. Редрик је опрезно оњушио ваздух. Да. Безопасно је.

— Идемо — рекао је тихо, сачекао да Артур крене и пошао за њим. Крајем ока је видео Артурово лице, његов правилни профил, чисту кожу образа и одлучно стиснуте усне под брцима који су се тек формирали.

Зашли су у маглу до појаса, онда до врата, а после још неколико секунди пред њима се појавио први вагонет.

— Добро — рекао је Редрик и почео свлачити ранац. — Седи где стојиш. Пауза.

Артур му је помогао да скине ранац, а онда су сели један поред другог на зарђалу шину.

Редрик је отворио један од преградака ранца, извадио замотуљак са храном, термос са кафом и, док је Артур вадио из замотуљка сендвиче и постављао их на ранац, извукао је из унутрашњег џепа пљоску, одвио чеп и, затворивши очи, попио неколико малих гутљаја.

— Хоћеш мало? — понудио је Артуру. — За храброст.

Артур је увређено одмахнуо главом.

— За храброст ми то не треба, мистер Шухарте — рекао је. — Радије ћу кафу, ако дозвољавате.

Овде је баш мокро, зар не?

— Јесте — сложио се Редрик. Вратио је пљоску у џеп, одабрао сендвич и почео да једе. — Кад се магла разиђе видећеш да је свуд около права мочвара. Раније се овуда није могло проћи од комараца...

Ућутао је и сипао себи кафу. Кафа је била врућа, јака и слатка: сад му је пријала чак боље него коњак. Кафа га је подсетила на дом и на Гуту. На Гуту у кућној хаљини, тек усталу из кревета, са утиснутим трагом од јастука на лицу. Ког ђавола сам улазио у ово, помислио је. Пола милиона... А шта ће ми тих пола милиона? Да нећу и ја да купим ресторан за те паре? Паре су човеку потребне да не би мислио на њих. То је тачно. Добро је то Дик рекао. Имам своју кућу, имам свој врт, без посла у Хармонту не могу да останем... Навукао ме лешинар кô будалу...

— Мистер Шухарте — одједном се јавио Артур, гледајући устрану. — Ви стварно мислите да та ствар испуњава жеље?

— Којешта! — расејано је одговорио Редрик и укочио се са шољицом подигнутом до устију. — А откуд ти знаш по коју ствар ми идемо?

Артур се збуњено насмејао, провукао руком кроз косу и одговорио:

— Па ето, досетио сам се!... Већ и не знам, шта ме је навело на ту мисао... Па, као прво, раније је отац све време говорио о тој Златној кугли, а у последње време је престао и почео често да навраћа до вас, а мени је јасно да ви нисте никакви пријатељи, шта год отац говорио о томе... А онда, постао је некако чудан у последње време... — Артур се опет насмејао и завртео главом, сећајући се нечег. — А све сам схватио кад сам вас обојицу видео како испробавате изван града овај мали дирижабл... — потапшао је дланом по ранцу, где је био спремљен мали дирижабл. — Искрено говорећи, пратио сам вас тада и кад сам видео како подижете врећу са камењем и вучете је над земљом, све ми је било јасно. Колико ја знам, у Зони није остало више ништа тешко осим Златне кугле. — Артур је загризао сендвич, почео да жваће и замишљено рекао пуних устију: — Не знам само, како ћете је закачити, она је сигурно глатка...

Редрик га је гледао преко шоље и размишљао колико се они, отац и син, разликују. Нису имали ништа заједничко. Ни лице, ни глас, ни душу. Лешинарев глас је промукао, непријатан, подлачки некако, али када је говорио о овоме није га се могло не слушати. «Риђи — говорио је он тада, нагнувши се преко стола — па остали смо само нас двојица, а на двојицу две ноге и обе су твоје... Коме да поверим, ако не теби? Па то је, можда, оно највредније што постоји у Зони! Нећу ваљда да је оставим оним чистунцима са њиховим аутоматима! Па ја сам је нашао, ја! Колико наших је тамо успут страдало! А нашао сам је ја! Чувао сам је за себе; истина. Ни сад је ником не бих дао али, као што видиш, сад више не могу до ње... Осим тебе — никоме је не бих дао! Колико жутокљунаца сам водио са собом, целу школу сталкера сам отворио, али не могу они, нису за то... Добро, не мораш ти да верујеш у њу. Ти узми новац. Мени дај колико хоћеш; знам да ме нећеш преварити... А ја ћу, можда, вратити ноге! Ноге бих могао да вратим, разумеш?! Зона ми је узела ноге — можда ће ми их она и вратити...»

— Шта? — упитао је Редрик, тргнувши се.

— Упитао сам, могу ли да запалим једну?

— Да — одговорио је Редрик. — Запали, запали... И ја ћу.

Искапио је шољу, извадио је цигарету и, гњечећи је међу прстима, загледао се у маглу која се разилазила. Будала, помислио је. Начисто је полудео. Ноге да му врати Зона...

Од свих тих разговора накупио му се на души некакав талог. И са временом није ишчезавао, него се све скупљао и растао. Редрик није могао да схвати шта је то и сметало му је, као да се нечим заразио од Лешинара, али не неком гадошћу, већ напротив... Снагом, шта ли? Не, није то била снага. Па шта је онда? Добро, рекао је себи. Хајде овако: претпоставићемо да ја уопште нисам дошао овамо.

Сасвим сам се већ спремио, узео ранац, и онда се нешто десило... ухапсили ме, на пример. Да ли би то било лоше? Наравно да би било. А зашто? Зато што бих изгубио новац? Не, није ствар у новцу... Зато што би то благо иначе пало у руке оних гадова, Промуклом и Мршавом? У томе већ има нешто. Лоше се осећам при помисли на то. А с друге стране, шта ме се то тиче? Свеједно ће на крају све њима пасти у руке...

— Бр-р-р... — Артур се стресао. — Пробија до кости. Мистер Шухарте, могу ли сад добити један гутљај?

Редрик ћутке извади пљоску и пружи му је. А нисам отпрве пристао, помислио је. Двадесет пута сам рекао Лешинару да се носи, а двадесет први пут сам ипак пристао. Некако више нисам могао. И последњи наш разговор је испао свим кратак и послован. «Здраво, Риђи. Донео сам ти мапу. Можда, ипак, да погледаш?» Ја га погледах у очи, а очи су му као гнојни чиреви — жуте са црном тачком, и ја рекох: «Дај». И готово. Сећам се да сам тада био пијан, целе недеље сам пио, на души ми је било одвратно... Ах, до ђавола, сад је свеједно! Кренуо сам и готово. Зашто ме то толико мучи? Да се нисам уплашио?...

Тргнуо се. Дугачак шкрипави јецај изненада допре до њих из магле. Редрик је скочио као опарен, а за њим и Артур. Али већ је опет завладала тишина, чуо се само шљунак који се низ насип откотрљао испод њихових ногу.

— То мора да се руда слегла — неуверено, с напором изговарајући речи, прошапутао је Артур. — Вагонети са рудом... стоје ту дуго.

Редрик је гледао право пред себе и ништа није видео. Сетио се. Било је то ноћу. Пробудио се од истог оваквог звука, језивог и дугачког, премирући као у сну. Али није био сан. То се тако огласила Мајмунчица седећи на свом кревету поред прозора. Гута се такође пробудила и шчепала Редрика за руку, он је осећао њено голо раме које се у тренутку прекрило знојем, и тако су лежали и слушали, а кад је Мајмунчица заћутала и легла, он је сачекао још мало а онда устао, спустио се у кухињу и одједном попио пола флаше коњака. Од те ноћи је почео да пије.

— Руда — говорио је Артур. — Она се тако слеже са временом. Од влаге, од ерозије, из разних других разлога...

Редрик погледа Артурово пребледело лице и опет седе. Цигарета му је испала из руке; он запали нову. Артур је стајао још мало, бојажљиво гледајући около, а онда је и он сео па рекао:

— Знам да се прича, да у Зони неко живи. Неки људи. Не дошљаци, него баш људи. Наводно их је Посета затекла овде, и они су мутирали... прилагодили су се на нове животне услове. Јесте ли чули нешто о томе, мистер Шухарте?

— Јесам — одговорио је Редрик. — Али они не живе овде. Живе у планинама, на северозападу.

Некакви сточари.

Сад знам чиме ме је Лешинар заразио, помислио је. Заразио ме је својим лудилом. Ето, зашто сам дошао овамо. Ето шта ми је потребно... Неко чудно и ново осећање полако га је испунило. А знао је, да то осећање заправо уопште није ново, одавно се већ оно угнездило негде у њему, али тек сад га је постао свестан и ствари су дошле на своје место. И оно, што му се раније чинило глупошћу, лудачким бунцањем подетињеног старца, преобратило се сада у једину његову наду, једини смисао живота, зато што је тек сад схватио: једино што му је још остало на свету, једино ради чега је живео последњих месеци, била је нада у чудо. Он је, будала, одбацивао ту наду, газио ју је, подсмевао јој се, пропијао ју је, зато што је тако научио, зато што никад у животу, од детињства, није могао да рачуна ни на кога осим на себе самог, и зато што му се од детињства то ослањање на себе самог огледало у количини зелембаћа које би успевао да уграби, ишчупа, истргне од равнодушног хаоса који га је окруживао. Тако је било одувек и тако би било и даље, да се није најзад нашао у таквој јами из које га не могу извући никакви зелембаћи, а не вреди више рачунати ни на своје могућности. А сад га је та нада — и то већ не нада, него увереност у чудо — испунила до краја, и он се већ чудио како је раније могао живети у таквој црној, безизлазној тами... Насмејао се и потапшао Артура по рамену.

— Шта је, сталкеру — рекао је. — Још ћемо се ми извући из овога.

Артур га је зачуђено погледао, несигурно се осмехујући. А Редрик је згужвао мастан папир од сендвича, бацио га под вагонет и прилегао на ранац, ослонивши се лактом.

— Добро — рекао је. — А ако претпоставимо, да та Златна кугла стварно... Шта би ти пожелео?

— Значи, ви ипак верујете у то? — брзо је упитао Артур.

— Није важно да ли ја верујем или не. Одговори на питање.

Одједном га је страшно занимало да чује шта би могао да тражи од Златне кугле овакав један момак, клинац још, дојучерашњи школарац, и он је са веселом радозналошћу гледао како се Артур мршти, скупља усне, баца поглед на њега и одмах крије очи.

— Па, наравно, ноге за оца... — најзад је проговорио Артур. — И да код куће све буде у реду...

— Лажеш, лажеш — добродушно рече Редрик. — Пази: Златна кугла испуњава једино скривене жеље, оне што, ако се не испуне, остаје ти само да се обесиш.

Артур Барбриџ је поцрвенео, поново бацио поглед на Редрика и истог часа оборио очи а онда поцрвенео још јаче. Редрик се смешкао гледајући га.

— Јасно ми је — рекао је готово нежно. — Добро, то није моја ствар. Задржи је за себе... — А онда се сетио пиштоља и помислио да треба рашчистити и то питање док још има времена. — Шта ти је то у задњем џепу? — упитао је незаинтересовано.

— Пиштољ — невољно је рекао Артур и угризао се за усну.

— А шта ће ти?

— Да пуцам! — рекао је Артур изазивачки.

— Мани се ти тога — строго је рекао Редрик и сео право. — Дај ми га. У Зони нема у кога да се пуца. Дај га.

Артур је хтео нешто да каже али је оћутао, завукао руку иза леђа, извадио војнички колт и пружио га Редрику, држећи га за цев. Редрик је узео пиштољ за топлу храпаву дршку, бацио га мало увис, ухватио и рекао:

— Имаш ли некакву марамицу? Дај да замотам.

Узео је од Артура марамицу, чисту, мирисала је на колоњску воду, замотао пиштољ и ставио га на шину.

— Нека засад остане овде — објаснио је. — Ако дâ бог, проћи ћемо овуда у повратку па ћемо га покупити. Можда ће нам стварно требати да се бранимо од патрола...

Артур је снажно завртео главом.

— Ма нисам га ја зато понео — рекао је са негодовањем. — Ставио сам само један метак.

Ако би... ако би, као са оцем...

— Види ти њега... — отегао је Редрик, гледајући изненађено у Артура. — Е, онда се не брини. Ако буде као са твојим оцем ја ћу те већ довући доовде. То ти обећавам... Гледај, свиће!

Магла се расејавала наочиглед. На насипу је уопште више није било, а доле и даље млечнобела магла је падала на тле и топила се; кроз њу су избијали округли накострешени врхови брежуљака, а међу брежуљцима се понегде већ видела неравна површина орошене мочваре са ретким врбаком, а на хоризонту, иза брегова, јарко-жуто блеснуше врхови планина, а небо над њима било је јасно и плаво.

Артур се осврнуо преко рамена и тихо одушевљено ускликнуо. Редрик је такође погледао. На истоку су планине изгледале црне, а над њима је пламтела добро знана ћилибарска зора — зелена зора Зоне.

Редрик је устао, отишао иза вагонета, сео стењући на насип и гледао како се она брзо гаси, зелено преплављено ружичастим, а онда се наранџасти руб сунца стао помаљати иза планине и одмах су се од брегова пружиле љубичасте сенке — све је постало оштро, рељефно, видљиво као на длану, и право пред собом, на око двеста метара, Редрик виде хеликоптер. Хеликоптер је, очигледно, пао у сам центар «ветрометине» и цела кабина је претворена у металну палачинку, само је реп остао цео, мада малко савијен, и као црна кука је штрчао између два брежуљка, а и стабилизациони пропелер је остао читав и добро се чуло како шкрипуће, љуљајући се на поветарцу. «Ветрометина» је била врло јака, није избила ни озбиљнија ватра приликом пада, и на спљоштеном металу јасно се видео црвено-плави грб краљевске војне авијације, који Редрик већ толико година није видео и скоро да је заборавио како изгледа.

Онда се Редрик вратио до ранца, извадио мапу и раширио је на стврднутој руди у вагонету.

Рудокоп се одавде није видео — заклањао га је брежуљак са поцрнелим, нагорелим дрветом на врху.

Тај брежуљак је требало обићи здесна, удолином између њега и другог брежуљка који се такође добро видео одавде: сасвим оголео, са одроњеним црвенкастим камењем низ целу падину.

Сви оријентири су се поклапали али Редрик није био задовољан. Дугогодишњи инстинкт сталкера жестоко се бунио против саме помисли, неприродне, апсурдне, да се стаза трасира између два блиска узвишења. Добро, помислио је Редрик, то ћемо још видети. На лицу места биће све јасније. Пут до те удолине је водио кроз мочвару, по отвореном и равном тако да је одавде изгледало безопасно, али, погледавши мало боље, Редрик међу хумкама разабере некакву тамносиву мрљу. Он погледа на мапу. Тамо је био уцртан крстић и грубим словима је уписано: «Дрипац». Црвена линија стазе водила је десно од крстића. Надимак му је био некако познат, али ко је био тај Дрипац, како је изгледао и кад је настрадао, то Редрик никако није могао да се сети. Сетио се, зато, нечег другог: «Боржч» пун дима, огромне црвене ручерде које стежу чаше са пићем, громки смех, разјапљене жутозубе чељусти — фантастично стадо титана и гиганата који су се скупили на појилу; једна од најживљих успомена из детињства — први долазак у «Боржч». Шта сам ја оно тада донео? «Празну кутију», ваљда. Право из Зоне, мокар, гладан, напола избезумљен, са ранцем о рамену, упао сам у ту крчму, треснуо ранац на шанк испред Ернеста, злобно се кезећи и обазирући издржао сам бујицу поруга и погрда, сачекао да Ернест — тад је он још био млад, и увек са лептир-машном — одброји зелембаће... не, тад још нису били зелембаћи, тад су новчанице још биле квадратне, краљевске, са неком полуголом женском у огртачу и уоквирену венцем... сачекао сам, пажљиво ставио новац у џеп и неочекивано за самог себе дохватио тешку пивску криглу са стола и из замаха распалио њоме по најближој фаци која се церекала...

Редрик се осмехнуо за себе и помислио: можда је то баш и био тај Дрипац?

— Зар се сме ићи између брегова, мистер Шухарте? — у пола гласа упита Артур. Он се прикрао и такође гледао у мапу.

— Видећемо — рекао је Редрик, и даље гледајући у мапу. На мапи су била још два крстића — један на падини брега са дрветом, други — на оном црвеном одрону. Пудла и Цвикераш. Стаза је водила удолином између. — Видећемо — поновио је, сложио мапу и ставио ју је у џеп. Погледао је Артура. — Стави ми ранац на леђа... Наставићемо, као и досад — рекао је, намештајући ранац и каишеве. — Ти идеш испред, тако да те држим на оку. Не осврћи се, него добро наћуљи уши. Моје наређење је закон. И само да знаш, мораћемо много да пузимо па немој да се чуваш блата — ако ја кажем да скачеш у блато, има да скачеш главачке без разговора... Закопчај ту јакну. Јеси ли спреман?

— Спреман сам — рекао је Артур мукло. Сад га је обузело узбуђење и трема. Образи румени као никад.

— Први правац — онамо — Редрик је оштро махнуо руком према најближем брежуљку стотинак метара од насипа. — Јасно? Идемо.

Артур је грчевито уздахнуо и, прекорачивши шину, почео силазити постранце са насипа. Шљунак се шумно котрљао за њим.

— Лакше мало — рече му Редрик. — Не жури нам се толико.

Он поче опрезно да се спушта за Артуром, по навици регулишући инерцију тешког ранца мишићима ногу. Крајем ока све време је пратио Артура. Уплашио се момак, помислио је. И треба да се боји. Можда нешто предосећа. Ако има инстинкт као његов стари, онда има и шта да предосећа... Кад би ти, Лешинару, знао како је испало. Кад би знао, да те у једном нисам послушао. «Али ово место, Риђи, сâм нећеш проћи. Хоћеш-нећеш мораћеш неког да поведеш са собом. Могу ти дати неког од својих, неког кога није штета...» Ето, наговорио ме је.

Први пут у животу пристао сам на такво нешто. Али добро, помислио је. Можда ће ипак моћи без тога, па нисам ја Лешинар Барбриџ, снаћи ћу се већ некако.

— Стој! — наредио је Артур.

Момак се зауставио до чланака у мутној води. Док се Редрик спуштао мочвара га је увукла говото до колена.

— Видиш ли онај камен? — упитао је Редрик. — Ено, под оним брегом. Терај на њега.

Артур крене напред. Редрик га пусти на десетак корака па се упути за њим. Мочвара им је чмакала под ногама. Била је то мртва мочвара — ни комараца, ни жаба, чак се и врбак овде осушио и иструнуо. Редрик је по навици гледао на све стране, али засад се све чинило мирно. Брежуљак им се полако приближавао, заклонио још увек ниско сунце а онда и читав источни део неба. Код камена се Редрик осврнуо према насипу. Пружни насип је био јарко обасјан сунцем, на њему је била композиција од десетак вагонета, али неколико вагонета је склизнуло са шина и лежало на боку а насип под њима је био прекривен испалом црвеном рудачом. Још даље, према кланцу, северно од композиције, ваздух је над шинама мутно треперио и преливао се, и повремено су се у њему појављивале и гаснуле малене дуге. Редрик је погледао на то треперење, отпљунуо готово насуво и окренуо се.

— Даље — рекао је, и Артур окрете према њему нервозно лице. — Видиш ли оне крпе? Ма не тамо! Онамо, десно...

— Да — рекао је Артур.

— Е, видиш, то је био неки тип по надимку Дрипац. Био па га нема. Није слушао старије и сад његови остаци леже тамо специјално зато, да би показали паметним људима пут. Одмери два прста десно од тог Дрипца... Јеси ли? Имаш оријентир? Отприлике тамо, где је врбак мало гушћи... Крећи у том правцу.

Сад су ишли паралелно са насипом. Са сваким кораком воде је под ногама било све мање и ускоро су корачали по сувој земљи која се угибала. А према мапи овде је мочвара, помислио је Редрик. Мапа је застарела, Барбриџ одавно овде није био па је застарела. Не ваља. Наравно, лакше је ићи по сувом, али боље некако да је овде још увек она мочвара... Види га како шпацира, помислио је о Артуру. Као кроз главну улицу.

Артур се, очигледно, охрабрио и сад је ишао пуним кораком. Једну руку је завукао у џеп, а другом је млатарао по ваздуху, као у шетњи. Онда Редрик стави руку у џеп, изабере једну матицу од двадесетак грама и, нанишанивши, пошаље му је право у потиљак. Артур је јаукнуо, ухватио се рукама за главу и пао на суву мртву траву. Редрик стаде над њим.

— Ето, баш тако у Зони пролазе неопрезни — рекао је поучним тоном. — Није ти ово корзо, и нисмо нас двојица изишли у шетњу.

Артур се полако подигао. Лице му је било бело као креда.

— Је л’ ти јасно? — упитао је Редрик.

Артур је прогутао кнедлу и климнуо главом.

— Е, онда добро. Али следећи пут ћеш добити по зубима. Наравно, ако још будеш жив. Крећи!

А од њега би могао бити добар сталкер, помислио је Редрик. Звали би га, сигурно, Лепи Арчи.

Имали смо ми већ једног «Лепог» — Лепог Диксона, данас званог Пацов. Једини сталкер који је упао у «млин за месо» и преживео. Имао је среће. Он, наивчина, још увек верује да га је то Барбриџ извукао из «млина». Јесте, мало сутра. Из «млина за месо» не може се нико извући... Али извукао га је из Зоне, то је тачно. Извршио Барбриџ племенити подвиг. Али не што је хтео, већ што је морао. Његов стил је већ свима дозлогрдио, па су му момци тад рекли директно: сâм боље да се и не враћаш. Некако баш пре тога је и добио надимак Лешинар, а у почетку су га, због раста, звали Горила.

Редрик одједном осети на левом образу једва приметно струјање и одмах, без размишљања, узвикне:

— Стој!

Он испружи руку улево. Тамо се поветарац осећао још јаче. Негде између њих и насипа налази се «ветрометина», а можда се пружа и самим насипом — нису вагонети тек тако склизнули. Артур је стајао као укопан, није се чак ни окретао.

Да, од њега би испао добар сталкер... Ма који ми је, да нисам почео да га жалим? Само ми још то фали. Ко је мене икад жалио?... Мада, било је и тога, Кирил. Дик Нунан. Додуше, Нунан ми помаже мање због мене самог, а више се удвара Гути, али можда ме и жали, код поштених људи то не искључује једно друго... Само што ја сад не смем бити сажаљив. Преда мном је избор: или — или... Први пут је савршено јасно представио себи тај избор: или овај момак, или моја ћерка. А ту онда нема шта да се бира. Само ако је чудо могуће, рекао је некакав глас изнутра, и он је са ужасом жестоко пригушио у себи тај глас сумње.

Прошли су гомилицу сивих прња. Од Дрипца није ништа остало, само је малко даље у сувој трави лежала дугачка, сасвим зарђала цев — минотрагач. Тад су још многи користили минотрагаче, куповали су их испод руке од војних интенданата, гледали у те направе као у спас са неба, а онда су два сталкера погинула са њима од подземних муња и нико их више није користио... Стварно, ко је био тај Дрипац? Да ли га је Лешинар довео овамо или је сам дошао? И како то да су сви ишли до тог рудокопа, а ја о томе ништа нисам чуо?... Како пече сунце! Ако је тако већ од раног јутра, шта ли ће тек бити после?

Артур, који је ишао неколико корака напред, подиже руку и обриса зној са чела. Редрик погледа на сунце. Оно је још било сасвим ниско. И ту Редрик одједном схвати да му сува трава више не шушти под ногама као раније, већ да шкрипуће као суви снег, и да више није крта и бодљикава као раније, већ мекана и прашна — распадала се у прашне крпе под чизмама. Угледа и јасно утиснуте трагове Артурових ногу и баци се на земљу, викнувши: «Лези!»

Пао је лицем у траву и она се расула под његовим образом; шкрипнуо је зубима од љутње на себе и злу срећу. Лежао је, настојећи да се не миче, још увек се надајући да ће, можда, проћи поред њих, али знао је већ да су упали у клопку. Врућина се појачавала, прекривала цело тело као чаршав намочен у врелу воду, очи му је облио зној и он задоцнело викне Артуру: «Не мичи се! Трпи!» И поче да трпи сâм.

Он би и издржао и све би прошло добро, ознојили би се само, али није издржао Артур. Или није чуо шта му је довикнуто, или се успаничио, а можда га је и јаче пекло него Редрика — тек, престао је да се контролише и слепо, са неким грленим криком, појурио је, сагнут, куда га је потерао инстинкт — натраг, управо онамо куд се никако није смело бежати. Редрик је једва стигао да се придигне и да га обема рукама шчепа за ногу, и Артур је треснуо о земљу, подигавши облак пепела, вриснуо неприродно високим гласом, шутнуо Редрика слободном ногом у лице, почео да се отима, али је Редрик, и сам напола избезумљен од бола, скочио на њега, приљубљујући се опеченим лицем до кожне јакне, настојећи да га пригне до земље, забије у њу, обема рукама држећи за дугачку косу главу која се трзала и јаросно ударајући врховима чизама и коленима по ногама, по земљи, по задњици. Нејасно је чуо стењање и јаукање испод себе, и сопствени хроптави глас: «Лези, будало, лези, убићу те...» А одозго је по њему све падала жеравица и већ је загорела одећа, њени кожни делови су пуцали и он, забивши чело у сиви пепео, притискајући грудима главу оног проклетог балавца, није издржао и заурлао је из свег гласа...

Није знао, када се све то завршило. Одједном је схватио да поново може да дише, да је ваздух опет ваздух а не врела пара која пали грло, и досетио се да мора пожурити, побећи што даље од ове ђаволске грејалице док се није опет наднела над њих. Свалио се са Артура који је лежао сасвим непомично, узео обе његове ноге под мишку и, помажући се слободном руком, запузао напред, не скидајући очи са црте иза које је опет почињала трава, мртва, сува, крта, али права — сад му је изгледала као права оаза. Пепео му је шкрипао под зубима, ошурено лице га је пекло, зној му је текао право у очи, вероватно зато што више није имао ни обрве ни трепавице. Артур се вукао за њим и као да се намерно качио својом проклетом јакном. Болеле су га испржене руке а ранац је при сваком покрету ударао опечени потиљак. Од бола и врућине Редрик је помислио да ће га опекотине дотући и да се неће извући одавде. Али онда је од тог страха јаче забатргао слободним лактом и коленима, само да се извуче, дај, Ред, хајде, Риђи, још само мало, тако...

После је дуго лежао, загњуривши лице и руке у хладну прљаву воду, са уживањем је удисао мочварни смрад. Сатима би тако лежао, али је натерао себе да устане; клечећи, збацио је ранац, четвороношке се вратио до Артура, који је још увек непомично лежао тридесетак корака од мочваре, вратио се и окренуо га на леђа. М-да, био је то леп дечко. Али сад је та згодна фаца изгледала као црно-сива маска од мешавине запекле крви и пепела, и неколико тренутака Редрик је са тупим интересовањем гледао уздужне бразде на тој маски — трагове од вучења по земљи. Онда је коначно устао, ухватио Артура под мишке и повукао га до воде. Артур је хроптаво дисао и повремено би зајечао. Редрик га је бацио лицем у највећу бару и спустио се у воду поред њега, поново уживајући у мокрини и свежини. Артур је загргољио, забатргао се, ослонио се на руке и подигао главу. Очи су му биле исколачене, још није дошао себи и жудно је отвореним устима хватао ваздух, загрцавао се и кашљао. Онда му се поглед разбистрио и зауставио на Редрику.

— Ху-у-у... — рекао је и одмахнуо главом, бризгајући прљаву воду. — Шта је то било, мистер Шухарте?

— Смрт је била — неразговетно је изговорио Редрик и закашљао се. Опипао је лице. Болело га је.

Нос му је био отечен, али обрве и трепавице, ма колико то било чудно, биле су на месту. И кожа на рукама је такође била читава, само је мало поцрвенела.

Артур је такође опрезно опипавао своје лице. Сада, кад је вода спрала ону страшну маску, испало је да му је лице — такође против сваког очекивања — готово нормално. Неколико огреботина, чворуга на челу, расечена доња усна, а иначе ништа посебно.

— Никад нисам чуо за такво нешто — рекао је Артур и погледао назад.

Редрик се такође осврнуо. На сивој испепељеној трави остало је много трагова и Редрик се запрепастио како је, испада, кратак био онај страшни бесконачни пут који је препузао спашавајући се од смрти. Свега неких двадесет-тридесет метара било је од једног до другог краја спаљене површине, али он је наслепо и избезумљен пузао по њој неким лудим цик-цаком, као буба у врелом тигању, и још је добро што је пузао отприлике онамо куд треба, а могао је отпузати на «ветрометину» слева, могао се и окренути па натраг... Не, није могао, помислио је љутито. То би неки жутокљунац тако могао, а ја нисам жутокљунац и уопште, да није ове будале, ништа се не би десило, мало бих се ознојио и то је све.

Погледао је Артура. Артур је фрктао умивајући се и стењао додирујући болна места. Редрик је устао и, мрштећи се од додира скореле на врелини одеће са опеченом кожом, отишао на суво и нагнуо се над ранцем. Ранац је истински страдао. Спољашње преграде су начисто изгореле, све ампуле у кутији за прву помоћ су прсле од врућине и од изгореле кутије је неиздрживо смрдело. Редрик је покушао да уклони остатке стакла и пластике, и тад зачује Артуров глас иза леђа:

— Хвала вам, мистер Шухарте! Спасили сте ми живот.

Редрик је оћутао. Који мој бих тебе спашавао. Баш ми је до тебе стало.

— А ја сам крив — наставио је Артур. — Чуо сам, кад сте ми наредили да лежим, али сам се страшно препао, а кад је припекло — сасвим сам изгубио главу. Страшно се плашим боли, мистер Шухарте...

— ‘Ајде, дижи се! — рекао је Редрик, не окрећући се. — То још није било ништа... Устај, шта си се испружио!

Он подиже ранац и увуче се у ремење, зашиштавши од бола у изгорелим раменима. Осећање је било такво, као да му је кожа на местима где је ремење притиснуло пукла. Плаши се боли... Ма да се носиш, кукавице једна!... Осврнуо се. Добро је, нису сишли са стазе. Сад они брежуљци са покојницима.

Незгодни брежуљци, стоје тамо тако оголели, а и она удолина међу њима... Нехотице је оњушио ваздух. Ах, како та одвратна удолина већ одавде смрди!

— Видиш ону удолину између брегова? — упитао је Артура.

— Видим.

— Прво на њу. Крећи.

Артур је надланицом обрисао нос и кренуо напред, шљапкајући по барама. Ћопао је и није више био онако висок и горд као раније — треснуло га је по глави и сад је ишао плашљиво, са великим опрезом.

Ето, извукао сам још једног, помислио је Редрик. Који ми је то? Пети? Шести? А сад се питам: зашто?

Ко ми је и шта ми је он? Да се нисам обавезао некоме за њега? Стварно, Риђи, зашто си га извлачио?

Замало да и сам настрадам због њега... Наравно, сад, бистре главе, знам да сам добро учинио што сам га извукао. Не могу без њега, он ми је залог за ћерку. Нисам извукао човека, спашавао сам свој минотрагач, утирач пута, отварач. Да, али тамо, на лицу места, уопште нисам о томе размишљао.

Вукао сам га као свог најрођенијег, није ми уопште падало на памет да га оставим, заборавио сам на ћерку, заборавио сам да ми је он потребан као отварач... И шта испада? Испада, да сам ја стварно добар момак. То ми и Гута каже, и покојни Кирил је говорио, и Ричард нешто слично лупета... Нашли сте добричину! Остави се тога, рекао је он себи. Никаква доброта овде ти није потребна. Прво треба мислити, па тек онда радити. Оно нека ти је први и последњи пут, јасно? Добричина... Морам сачувати Артура за «млин за месо», хладно и јасно је помислио. Овде се све може проћи осим «млина за месо».

— Стој! — наредио је Артуру.

Пред њима је била удолина и Артур је стајао, збуњено гледајући Редрика. Дно удолине је било под баруштином труло-зелене боје чија је површина масно поблескивала на сунцу. Над њом се дизала пара, између брегова се згушњавала и већ на тридесетак корака се ништа није видело. А још и тај смрад.

«Смрдеће, Риђи, страшно ће смрдети, али немој да те то заустави.»

Артур је гадљиво узвикнуо и узмакао. Онда се Редрик тргнуо, журно извадио из џепа кесицу са ватом натопљеном у дезодоранс, ставио тампон у ноздрве и пружио остатак Артуру.

— Хвала, мистер Шухарте — слабим гласом рекао је Артур. — Али зар не можемо преко брега?...

Редрик га је ћутке ухватио за косу и окренуо му главу према гомили крпа на каменом одрону.

— То је био Цвикераш — рекао је. — А на другом брегу — не види се одавде — лежи Пудла. У истом оваквом стању. Јасно? Крећи.

Бара је била топла и лепљива. У почетку су ишли усправно, у води до појаса, на срећу је дно под ногама било каменито и прилично равно, али убрзо Редрик зачу познато зујање са обе стране. На левом брегу, обасјаном сунцем, ништа се није видело, али на падини здесна, у сенци, заиграше бледо— љубичасти пламичци.

— Сагни се! — наредио је кроз зубе па се сам сагнуо. — Ниже, будало! — викнуо је.

Артур се уплашено сагнуо и истог часа електрично пражњење расцепило је ваздух. Изнад самих њихових глава бесно је заплесала расцепљена муња, једва видљива на фону светлог неба. Артур је чучнуо и загњурио се до рамена. Редрик, заглушен од грома, окрете главу и виде у сенци јарко— црвену мрљу која се брзо гасила изнад стења, и делић секунде касније одјекнуо је други гром.

— Напред! Напред! — продерао се, не чујући се ни сâм.

Сада су се гегали чучећки, само са главама изнад површине баре, и при сваком удару грома Редрик је видео како се дугачка Артурова коса диже увис, и осећао је како му се хиљаду иглица зарива у лице. «Напред! — монотоно је понављао. — Напред!...» Више ништа није чуо. Једном се Артур напола окренуо према њему, и он виде избечено искошено око како га гледа, и побелеле усне како се мичу, и прљави позеленели образ. А онда су муње почеле тући тако ниско да су се морали сасвим загњурити. Зелена слузава вода испунила је уста, није се могло дисати. Редрик се придигао, хватајући устима ваздух, ишчупао из носа тампоне и одједном открио да је смрад нестао, да је ваздух пун свежег, продорног мириса озона, а пара око њих била је све гушћа, или му је то можда потамнело у очима — и више се нису видели брегови ни слева ни здесна, ништа се није видело осим сасвим улепљене, прљаве Артурове главе и жутозелене паре како се ковитла.

Проћи ћу, проћи ћу, мислио је Редрик. Није ми први пут, читавог живота сам овако у говнима, а над главом ми муње и громови; увек је тако било... И откуд овде толико гована? Да полудиш, толико гована на једном месту! То је Лешинар, помислио је бесно. То је Лешинар овуда прошао, то је за њим остало... Цвикераш је погинуо десно, Пудла лево, и све зато да би Лешинар прошао путем између њих и оставио за собом свој смрдљиви траг... Тако ти и треба, рекао је себи. Ко иде трагом Лешинара, мора бити до грла у говнима. Као да то ниси знао и раније. Сувише их је много, тих лешинара, зато је на свету све тако прљаво... Нунан је будала, каже: ти си, Риђи, нарушилац равнотеже, ти рушиш поредак, теби је у сваком поретку лоше, и у лошем ти је лоше, и у добром ти је лоше, због таквих као што си ти никад неће бити царства небеског на земљи... Идиоте један дебели! Где си ти на земљи видео добар поредак? И откуд знаш какав бих ја био у добром поретку?...

Неки камен испод његове ноге се измакао, он се оклизнуо и потпуно загњурио, а кад је изронио виде сасвим близу избезумљено Артурово лице исколачених очију и на тренутак се престрашио — учинило му се да је изгубио оријентацију. Ипак, није: одмах је схватио да треба ићи у оном правцу где се из баре диже црни врх једног камена — схватио је то иако осим тог камена ништа није видео у жутој магли.

— Стој! — продерао се. — Иди десно! Десно од камена!

Али опет није ни сам могао да чује свој глас и зато се приближио Артуру, ухватио га за раме и почео му показивати руком: иди десно од камена, спусти главу. И помислио је: платићете ми за ово.

Код камена је Артур заронио, само секунд пре него што је муња ударила у његов црни врх а ужарени одломци полетели на све стране. Платићете ми за ово, понављао је Редрик, опет зарањајући и млатарајући рукама и ногама. У ушима му је затутњао нови удар грома. Убићу бога у вама за ово!

Само на тренутак се запита: ма коме ја то претим? Не знам. Али неко мора да плати, неко ће ми већ платити за ово! Сачекајте, само да стигнем до те кугле, само да је се докопам, па ћу се већ обрачунати са вама!

Кад су коначно изишли на суво, на већ врели од сунца камени одрон, заглушени, изврнути наопачке, тетурајући и хватајући се један за другога да не падну, Редрик угледа пропали камион који је лежао на осовинама и нејасно помисли да би се ту, код камиона, могли одморити. И они се завукоше у сенку.

Артур је легао на леђа и непослушним прстима покушавао да раскопча јакну, а Редрик се наслонио ранцем о страницу камиона, обрисао руке о камење и посегнуо под јакну за пљоском.

— И ја... — проговорио је Артур. — Дајте и мени, мистер Шухарте!

Редрик се зачудио, како тај клинац одједном има громки глас, отпио, затворио очи па пружио пљоску Артуру. Готово је, помислио је уморно. Прошли смо. И ово смо прошли. А сад ћемо да видимо.

Мислите, да ћу вам заборавити ово? Не, све ја памтим. Мислите, да ћу вам рећи хвала што се нисам удавио? Какво хвала! Сад сте готови, је л’ вам јасно? Ништа нећу оставити као што је било. Сад ја одлучујем. Ја, Редрик Шухарт, при здравој свести и памети, одлучиваћу све и за све. А сви ви остали, лешинари, керови, дошљаци, мршави, квотерблади, паразити, зеленаши, промукли, са лептир-машнама, у униформама, чистунци, са актовкама, са говоранцијама, са племенитим поступцима, послодавци, са вечним акумулаторима, са вечним моторима, са «ветрометинама», са лажним обећањима — доста је, доста сте ме вукли за нос, целог живота сте ме вукли за нос, а ја, будала, хвалио сам се како ја радим само оно што сâм хоћу, а ви сте све климали главама и домигивали се, и вукли ме за нос, повлачили ме по крчмама и затворима... Доста је било! Он свуче ремење ранца и узе из Артурове руке пљоску.

— Појма нисам имао — рекао је Артур. — Нисам могао ни да замислим... Знао сам да нас могу чекати ватра, смрт, али овакво нешто!... Како ћемо се вратити?

Редрик га није слушао. То, што говори овај човек, више није ни од каквог значаја. Није ни раније имало значаја, али раније је он барем био човек. А сад... отварач који говори. Нека га, нек’ прича.

— Кад бих могао да се умијем... — Артур се забринуто освртао. — Барем лице да оперем.

Редрик расејано баци поглед на њега, угледа слепљене праменове косе, умазано полуосушеном слузју лице са траговима од прстију, читавог Артура, покривеног скорелим блатом и не осети ни сажаљења, ни раздражености, ништа. Отварач који говори. Окренуо се. Испред њих се пружала туробна површина, налик напуштеном градилишту, засута оштрим шљунком, запрашена белим каменим прахом, обасјана заслепљујућим сунчевим зрацима, неиздрживо бела, врућа, зла и мртва. Супротни крај рудокопа видео се већ и одавде — такође заслепљујуће бео. Са ове даљине горња ивица је изгледала потпуно равна а усек вертикалан, а ближи крај је био окруњен крупним стенама, и пут наниже у јаму рудокопа је био тамо где се међу стенама црвенела кабина огромног багера. То је био једини и последњи оријентир. Требало је ићи право на њега, ослањајући се само на срећу.

Артур се одједном придигао, завукао руку под камион и извадио оданде зарђалу конзерву.

— Погледајте, мистер Шухарте — рекао је, живнувши. — Ово је, сигурно, отац оставио... Има их још.

Редрик не рече ништа. Боље ти је да ћутиш, помисли равнодушно. Боље ти је да ми сад не спомињеш свог оца. А уосталом, сад је свеједно... Устао је и застењао од бола, зато што му се одећа залепила за тело, за опечену кожу, и сад се тамо, под одећом, нешто болно откидало, као запечени завоји са ране. Артур је такође устао и такође застењао, јаукнуо и паћенички погледао Редрика. Видело се: хтео би да се пожали — а не сме. Само је рекао жалосним гласом:

— Могу ли још један гутљај, мистер Шухарте?

Редрик врати у џеп пљоску коју је држао у руци и рече:

— Видиш оно црвено међу стенама?

— Видим — одговорио је Артур загрцнувши се и узимајући дах.

— Право на њега. Крећи.

Артур се, стењући, покренуо, покушао да исправи рамена али се само болно искривио. Онда се осврнуо и рекао:

— Бар мало да се умијемо... Све се залепило.

Редрик је ћутке чекао. Артур га безнадно погледа, климне и закорачи, али се одмах заустави.

— Ранац — рекао је. — Заборавили сте ранац, мистер Шухарте.

— Напред! — наредио је Редрик.

Није хтео да објашњава, није хтео да лаже, а и зашто би? Артур ће ићи и овако. Шта му је друго остало И Артур је пошао. Затетурао се, погрбљен, вукући ноге, покушавајући да скине са лица потпуно скорелу прљавштину, поставши мали, јадан, као покисло напуштено куче. Редрик је кренуо за њим и чим је изишао из сенке сунце га је заслепило, и он је заклонио очи дланом, жалећи што није понео тамне наочаре.

Од сваког корака дизао се облачић беле прашине, прашина је падала на чизме и неиздрживо смрдела — не, то је од Артура заударало, просто се није могло ићи за њим. Тек на крају Редрик схвати да смрад долази највише од њега самог. Смрад је био одвратан, али некако познат — то је био онај смрад који је испуњавао улице града у данима кад га је северац доносио од фабричких димњака. А допирао је и од оца, кад би се овај вратио са посла, огроман, мрачан, са поцрвенелим јаросним очима, и Редрик би се журно завлачио у најдаљи угао и гледао одатле како отац скида и баца у мајчине руке прљаву јакну, како свлачи са огромних ногу огромне изношене чизме, гура их под вешалицу и само у чарапама шљапка у купатило под туш и тамо дуго хукће, бучно се пљуска по голом телу, лупа у купатилу, гунђа нешто за себе, а онда се продере на сав глас: «Марија! Да ниси заспала?!» Морао је сачекати док се отац окупа, седне за сто где га већ чека флаша, дубоки тањир са густом супом и конзерва кечапа, сачекати да поједе супу и прихвати се меса са пасуљем, и тек онда је могао изићи из свог ћошка, успентрати му се на колена и питати којег мајстора и којег инжењера је данас удавио у сумпорној киселини...

Све унаоколо је било врело од сунца, врућина и умор стварали су му вртоглавицу, опечена кожа се затезала и пуцала, и чинило му се да кроз несвестицу која га савладава она виче и моли за мировање, воду, свежину. Успомене затрте до непрепознатљивости будиле су се у уморном мозгу, котрљале су се једна преко друге, заклањале једна другу, мешале се једна са другом, мешале се са белом ужареном стварношћу која му је треперила пред полузатвореним очима, и све су биле горке, и све су изазивале јад или мржњу. Покушавао је да се умеша у тај хаос, настојао је да извуче из прошлости неку пријатну слику, осећање нежности или радости, извлачио је из дубина памћења свеже насмејано лице Гуте, још као девојке, жељене и недодирљиве, и оно се појавило на трен, али се одмах почело и губити под рђом, изобличило се и преобразило у јадно, обрасло грубом црвенкастом длаком лице Мајмунчице; присиљавао се да дозове у сећање Кирила пуног оптимизма, његове брзе, самоуверене покрете, његов смех, глас који је обећавао невиђена предивна места и времена, и Кирил се појављивао пред њим, а онда би блеснула на сунцу сребрнаста паучина и више нама Кирила а у Редриково лице зуре без трептања анђеоске очи Промуклог Хјуа, и његова крупна бледа шака одмерава порцулански контејнер... Некакве мрачне силе у његовој свести лако су савладавале баријеру воље и уништавале оно мало лепог што је задржало његово сећање, и већ му се чинило да уопште ничег лепог није ни било, већ само одвратне, прљаве њушке...

И све време док су се ројиле те успомене он је остајао сталкер. Не размишљајући, не памтећи, несвестан тога у потпуности, он је ипак запажао да слева, на сигурној удаљености, над гомилом старих дасака, лебди један «весели дух», али миран, истрошен, сасвим безопасан; а здесна је дунуо лаки ветрић и после још неколико корака био је сигуран да је то равна, вишекрака као морска звезда «ветрометина» — далеко, исто безопасно — а у њеном центру спљескана птица, ретка ствар, птице ретко залећу у Зону; па како поред стазе леже две бачене «празне кутије» — очигледно, Лешинар их је бацио у повратку, страх је надвладао похлепу... Све је то Редрик запажао и требало је да погрбљени Артур само на корак скрене са правца — Редрикова уста су се сама од себе отварала и узвик упозорења је сам од себе излетао из њих. Машина, помислио је. Направили сте машину од мене... А стене на ивици рудокопа биле су све ближе и већ су се могле видети необичне шаре од рђе на црвеном крову кабине багера.

Глуп си ти, Барбриџу, мислио је Редрик. Лукав а глуп. Како то да си ми поверовао? Па познајеш ме одмалена, требало би да ме знаш боље од мене самог. Остарио си, ето шта. Оглупавео.

А није ни чудо — целог века си радио са глупацима... И ту Редрик замисли, какво лице мора да је направио Лешинар кад је чуо да је то Артур, лепи Арчи, његов рођени син... да је у Зону са Риђим по његове, Лешинареве, ноге отишао не неки балавац којег се може успут изгубити, него његов рођени син, његов живот, његов понос... И, замисливши Барбриџево лице, Редрик се злобно насмејао, а када се Артур, изненађен, осврнуо, он му махну руком: настави, настави! — смејући се и даље. А онда опет у сећању, као на екрану, одвратне њушке... Требало би променити све. Не један или два живота, не једну или две судбине, већ сваки шраф овог проклетог поквареног света требало би променити...

Артур се зауставио на стрмој падини рудокопа, зауставио се и замро, избечивши очи и истегливши дугачки врат. Редрик приђе и стаде поред њега, али није пратио Артуров поглед.

Право пред њима у дубоку јаму површинског копа водио је пут којим су се пре много година спуштали гусеничари и тешки камиони. Десно је била заслепљујуће бела од сунца косина, а лево је та косина била неравна и у гомили камења и туцаника тамо је стајао накренути багер, огромна кашика је пала и зарила се у ивицу пута. И, као што се могло и очекивати, ништа више се није видело, осим што су поред багера са стеновитих ивица падине висиле црне увијене леденице, као дебела сплетена ужад, и мноштво црних мрља видело се у прашини, као да су по њој просули мастило. То је све, што је од њих остало — чак се не може ни рећи, колико их је ту било. Можда је свака мрља — један човек, једна жеља Лешинара Барбриџа. Ено она — то је кад се Лешинар жив и здрав вратио из подрума старе фабрике. А она, мало даље — то је Лешинар без тешкоћа изнео из Зоне «живи магнет». Она црна леденица — то би могла бити лепотица Дина Барбриџ, толико неналик оцу и мајци. А она мрља — такође друкчији и од оца и од мајке Артур Барбриџ, лепи Арчи, очев понос...

— Успели смо! — узвикнуо је Артур. — Мистер Шухарте, ипак смо успели, а?

Он се раздрагано насмејао, чучнуо и обема рукама забубњао по тлу. Слепљени прамен косе на његовој глави љуљао се и тресао смешно и ружно, отпадало је са њега сасушено блато. И тек тад је Редрик подигао главу и погледао куглу. Опрезно. Плашљиво. Са тајним страхом да то неће бити оно што је очекивао — донеће му разочарање, изазваће сумњу, бациће га с неба, на које је успео да се попне кроз сву ону прљавштину...

Кугла није била златна, већ пре бакарна, црвенкаста, потпуно глатка, и мутно је поблескивала на сунцу. Лежала је испод супротног обронка рудокопа, згодно смештена међу гомилама слегнуте рудаче, и чак се одавде видело како је масивна и како је утонула у земљу.

У њој није било ничег што би разочаравало или изазивало сумњу, али такође и ничег што би уливало наду. Из неког неодређеног разлога је помислио да она мора бити шупља и да је сигурно топла од сунца. Међутим, кугла очигледно није сијала изнутра и очигледно није могла да лебди и плеше у ваздуху, као што се могло чути у причама о њој. Кугла је лежала тамо где је пала. Можда је испала из неког огромног џепа или се откотрљала и загубила у игри некаквих дивова; она није била постављена овде него је просто лежала, баш као «празне кутије», «наруквице», «батерије» и друго смеће које је остало на земљи после Посете.

Истовремено, у њој је ипак нечег било, и чим дуже ју је Редрик гледао постајало му је јасније да му је пријатно да је гледа и да осећа жељу да јој приђе, опипа је, пређе руком по њеној површини; однекуд се јави мисао да би сигурно било лепо сести поред ње, а још лепше — наслонити се леђима о њу, забацити главу и, затворивши очи, утонути у мисли, у сећања, или просто задремати, отпочинути...

Артур је поскочио, повукао патент на јакни, свукао ју је и бацио под ноге, подигавши облачић беле прашине. Нешто је викао, правио гримасе и махао рукама, онда је ставио руке на леђа и заплесао и најзад појурио, пресрећан, путем надоле у рудокоп. Није више ни погледао на Редрика, заборавио је и на њега и на све на свету — јурио је да испуни своје жеље, ситне жеље тихог и финог школарца, балавца који у животу није видео никакав новац осим такозвани џепарац, клинца који је добијао батине ако би се по повратку кући од њега осећао алкохол, а од којег су хтели да направе чувеног адвоката, у перспективи — министра, а у најдаљој перспективи, наравно — председника... Редрик је, шкиљећи упаљеним очима због заслепљујућег сунца, ћутке гледао за њим. Био је миран и хладан, знао је шта ће се сад десити и знао је да ће морати да скрене поглед, али засад се још могло гледати и он је гледао, не осећајући ништа нарочито, једино што му се негде дубоко унутра покренуо неки црвић и завртео шиљатом главицом.

Артур је јурио надоле, срећно поскакујући, плешући у трку, бела прашина се дизала и остајала иза њега и он је нешто викао на сав глас, звонко, весело, свечано — као песму или као заклетву — и Редрик је помислио да се то сигурно први пут у овај рудокоп спуштају тако, као на празник. Он у почетку није слушао шта узвикује тај отварач који говори, а онда у њему као да се укључило неко дугме, и он зачу:

— Срећу за све!... Бесплатно!... Колико год ко хоће!... Сви нека дођу овамо!... Има довољно за све!... Свима нека буде добро!... Бесплатно!... Срећа!... Бесплатно!...

А онда је одједном заћутао као да му је нека огромна рука набила чеп у уста. И Редрик виде како га је прозирна смрт, притајена дотле у сенци кашике багера, дохватила, подигла у ваздух и лагано уврнула, као што домаћице уврћу опрано рубље цедећи воду. И још је Редрик видео како се једна од прашних чизама отргла са трзаве ноге и полетела високо над рудокопом. Онда се окренуо и сео. У глави ниједне мисли и уопште као да није осећао себе. Свуд око њега тишина, а посебно тихо је било иза његових леђа — доле, на путу. Онда се сетио пљоске са коњаком, аутоматски, као да је дошло време да се узме редовни лек. Одвио је чеп и почео да пије малим, шкртим гутљајима, и први пут у животу је пожелео да има не коњак, већ обичну хладну воду...

Прошло је неко време и у глави му се почеше појављивати мање-више јасне мисли. Ето, готово је, помислио је тупо. Пут је отворен. Могао би већ сад да крене, мада, наравно, боље је да сачека још мало. «Млинови за месо» умеју да изненаде. А ионако треба да се размисли. Посао на који нисам баш навикао, ето у чему је проблем. Шта значи то «мислити»? Мислити значи заварати, измигољити се, одблефирати, вртети неког око малог прста — али ништа од тога не одговара ситуацији у којој сам сад...

Добро, моја ћерка, па отац... И да плате за све, срце да им ишчупам, да се нагутају гована као што сам ја... Не, све то није то, Риђи... Односно, јесте, али шта то заправо значи? То су псовке, а не мисли и жеље. Шта ја заиста желим? Он се одједном охладио од неког страшног предосећања и, прескочивши одједанпут неколико фаза у размишљању, строго наредио себи: ево како, Риђи, нећеш отићи одавде док не смислиш нешто паметно, ако треба црћи ћеш поред те кугле, испећи ћеш се на сунцу или умрети од глади, али нећеш отићи...

Господе, па где су ми речи, где су ми мисли? Он се снажно удари шаком по глави. Целог живота нисам истински размишљао! Чекај мало, сећам се да је Кирил говорио нешто... Редрик је грозничаво копао по меморији, израњале су неке речи, познате и полупознате, али све то није било оно право, јер нису речи оно што му је остало од Кирила — остале су неке нејасне представе, веома лепе, али и потпуно нереалне...

Подлост, подлост... И опет су ме насамарили, оставили су ме овде без језика, гадови...

Тикван!... Одувек сам био тикван, и ништа се нисам променио... То тако не сме бити! Је л’ ти јасно?

Тако се даље не сме живети. Човек је рођен да би мислио (ах, ево га, најзад, Кирил). Али кад ја не верујем у то. Раније нисам веровао, сад исто не верујем, а због чега је човек рођен — појма немам. Родио се па је рођен. Храни се како ко најбоље може. Нека ми сви будемо здрави, а они нека сви цркну. Ко смо то ми? И ко су то они? Како се ту снаћи? Ако је мени добро — Барбриџу је лоше, ако је Барбриџу добро — Цвикерашу је лоше, ако је Промукломе добро — свима је лоше, а и њему самом се лоше пише само што он, будала, мисли да ће се некако у последњи час извући... Господе, какав је то хаос! Ја целог живота ратујем са капетаном Квотербладом, а он је целог живота ратовао са Промуклим и од мене је тражио само једно — да напустим сталкерство. Али како сам могао да напустим сталкерство, кад треба хранити породицу? Да се запослим? Али ја нећу да се запослим и да радим за вас, мука ми је од вашег посла; можете ли ви то да разумете? Ја о томе имам своје мишљење: ако човек ради код вас, он увек ради за неког од вас, само је роб и ништа више, а ја сам увек хтео све сâм, хтео сам увек бити самосталан, да не зависим од вас и од вашег посла...

Испио је преостали коњак и из све снаге треснуо празном пљоском о земљу. Пљоска је одскочила, заблистала на сунцу и откотрљала се некуд, а он је одмах заборавио на њу. Сада је седео, спустивши лице у руке, и покушавао не више да схвати и смисли, већ барем да види како би требало да буде, али опет је видео само одвратне, гадне њушке... и зелембаће, флаше, гомилице прња тамо где су некад били људи, и стубиће цифара... Знао је да би све то требало уништити и желео је да све уништи, али је слутио да ће, ако се почне са тиме, на крају остати само гола и пуста земља... Од немоћи и очајања поново је зажелео да се наслони леђима и забаци главу. Устао је, махинално отресао панталоне од прашине и почео се спуштати у јаму рудокопа.

Сунце је пекло, у очима су се појављивале црвене мрље, ваздух на дну копа је треперио и од тог треперења се чинило да кугла поскакује у месту као бова на таласима. Прошао је поред кашике багера дижући ноге високо и пазећи да не нагази оне црне мрље, а онда, вукући ноге кроз прашину, кренуо укосо преко читавог рудокопа до кугле која је треперила у врелини. Прекрио га је зној и једва је дисао од врућине а истовремено се најежио и тресла га је дрхтавица као од зиме, и под зубима му је шкрипала ситна прашина. И више није ни покушавао да мисли, само је говорио о себи са очајањем, као молитву: «Ја сам животиња, видиш и сâм. Ја немам речи, нису ме научили речима; не умем да мислим, нису ми дали да научим мислити. Али ако си ти заиста такав... свемогућ, свезнајућ... схватићеш све и сам. Погледај у моју душу, а ја знам да је тамо све што ти треба. Мора бити. Душу никад и никоме нисам продавао! Она је моја, људска! Извуци сâм из мене шта желим — па не може бити да желим неко зло!... Нека је све проклето, ничег не могу да се сетим, осим оних његових последњих речи: