Srce zmije

Ivan Jefremov Srce zmije

Život se polako vraćao. Ogromni brod je podrhtavao, dok su automatski mehanizmi još uvek radili. Onda su vihori energije oko svakog zaštitnog poklopca zaustavili svoj nevidljivi vrtlog. Nekoliko sekundi poklopci su ostali u pređašnjem položaju, zatim su odjednom svi u isto vreme odskočili nagore i nestali u ležištima na tavanici, usred komplikovanog spleta cevi, prečaga i kablova.

Dva čoveka su i dalje nepomično ležala u dubokim foteljama, okružena obručima nestalih poklopaca. Treći je oprezno podigao svoju otežalu glavu i počeo da otresa tamnu kosu. Podigao se iz dubine najmekše izolacije, seo i nagnuo se prema tabli da pročita pokazatelje aparata.

— Izašli smo iz pulsacije! — začuo se njegov energičan glas. — Opet ste se prvi probudili, Kari. Za jednog astronauta vi ste idealno zdravi.

Kari Ram, elektronski inženjer i navigator astralne letelice „Telur“, momentano se okrenuo i sreo sa još uvek mutnim pogledom komandanta.

Krećući se s naporom, Mut Ang uzdahnu sa olakšanjem i stade pred tablu.

— Dvadeset četiri parseka … Prošli smo pored zvezde … Nova aparatura nikad nije precizna… ili, tačnije, mi ne umemo dobro njome da vladamo.

Centralna sala za upravljanje vasionskim brodom bila je prostrana i okrugla, dobro zaštićena u dubinama gigantske letelice. Iznad komandnog pulta i hermetičkih vrata, svud unaokolo, nalazio se plavičasti ekran koji je sačinjavao jedan zatvoreni krug. Napred, duž centralne osovine broda uzdizao se kao kristal providan diskos lokatora, čiji je prečnik iznosio oko četiri metra; sjedinjavajući se sa kosmičkim prostorom, njegov odblesak u kontrolnim lampama aparature ličio je na crni dijamant.

Mut Ang je načinio jedva primetan pokret, i odmah su sva tri čoveka koja su se nalazila u komandantskoj kabini gotovo na isti način pokrila oči. S leve strane na ekranu zasvetlilo je džinovsko narandžasto sunce. Njegova svetlost, mada je izgubila od svoje jačine prolazeći kroz snažne filtere, jedva se mogla podneti.

Mut Ang klimnu glavom.

— Još malo i mi bismo proleteli kroz koronu zvezde. Više neću da izračunavam pravac. Mnogo je sigurnije da prođemo sa strane.

— Zbog toga novi pulsacioni vasionski brodovi mogu da zaplaše čoveka — primetio je sedeći u dubokoj fotelji, Tej Eron, pomoćnik komandanta i glavni astrofizičar. — Mi izračunavamo putanju, a brod zatim leti naslepo kao hitac u noći. Ne dopada mi se ovakav način letenja u kosmos, mada je brži od svega što je dosad čovečanstvo moglo da izmisli.

— Dvadeset četiri parseka! — uskliknu Mut Ang. — A mi smo to vreme ipak doživeli kao jedan tren …

— Tren sna sličan smrti — namrgođeno progunđa Tej Eron. — Uz to, na Zemlji uopšte …

— Bolje da ne mislimo o tome — reče Kari Ram ustajući. — Na Zemlji je prošlo preko sedamdeset osam godina. Većina drugova su već mrtvi, mnogo šta se promenilo … Šta će biti kada …

— To je neizbežno pri dalekom putovanju bilo kojim vasionskim brodom — mirno odgovori komandant. — Na „Teluru“ vreme veoma brzo prolazi. I mada smo najdalje od svih otišli u kosmos, vratićemo se gotovo isto toliko stari kao što smo bili kada smo pošli.

Tej Eron se približi mašini za izračunavanje pozicije.

— Sve je besprekorno — rekao je posle nekoliko minuta. — Ovo je bio Kor Serpentis, ili Unuk al Haj — Srce Zmije, kako su ga zvali drevni arapski astronomi, zato što se ta zvezda nalazi u sredini dugačkog sazvežđa.

— A gde je njen najbliži sused? upita Kari Ram.

— Skrila ga je od nas glavna zvezda. Pogledajte, spektar K je na nuli. S naše strane je senka — odgovori Tej.

— Razmaknite zaštitne ploče na svim prijemnicima! — zapovedi komandant.

Okružila ih je neizmerna tama kosmosa, koja je izgledala još dublja jer je s leve strane i u pozadini gorelo narandžasto-zlatnim plamenom Srce Zmije, bacajući u zasenak sve zvezde i Mlečni Put.

„Telur“ je bio poslat na beskrajno daleko putovanje da bi njegova, posada mogla neposredno da prouči zagonetne procese pretvaranja materije na jednoj ugljeničkoj zvezdi, koji su veoma važni za zemaljsku energetiku. Postojala je sumnja da je ta zvezda bila povezana sa tamnim oblakom, perpendikularno okrenutim prema Zemlji u obliku elektromagnetskog kruga koji se okretao. Naučnici su se nadali da će u relativnoj blizini Sunca otkriti istoriju stvaranja našeg planetskog sistema.

„Relativno blizu“ značilo je sto deset parseka, ili trista pedeset godina, što odgovara vremenu potrebnom da svetlosni zrak prevali put od te zvezde do Zemlje.

Kari Ram je proverio kontrolnu aparaturu, koja je pokazivala da su sve veze automatskih mehanizama u redu. Onda mladi astronaut utonu u razmišljanje.

Daleko, daleko, na razdaljini od sedamdeset osam svetlosnih godina, ostala je prekrasna Zemlja koju je čovečanstvo preuredilo za divan život i nadahnut stvaralački rad. U tom besklasnom društvu svaki čovek je dobro poznavao svoju planetu. Ne samo njene fabrike, rudnike, plantaže i ribna lovišta, naučne i istraživačke centre, muzeje i rezervate, već i srcu draga mesta za odmor, gde je čovek mogao da bude sam ili sa voljenim bićem.

Iz tog prekrasnog sveta, imajući pred sobom mnogo veće ciljeve, ljudi su sve dublje prodirali u ledene ponore kosmosa, u potrazi za novim saznanjima i težeći da odgonetnu tajne prirode. Kosmos je pružao žestok otpor. Ljudi su se sve više udaljavali od Meseca, obasjanog smrtonosnim rendgenskim i ultraljubičastim zracima Sunca, od vrele i beživotne Venere s njenim lepljivim smolastim tlom i večitom maglom, od hladnog, peskom zatrpanog Marsa u kome je jedva tinjao podzemni život. Tek što je počelo izučavanje Jupitera, novi brodovi već su dospeli do najbližih zvezda. Zemaljske vasionske letelice posetile su Alfu i Proksimu Kentaura, zvezdu Sirijus, Etu Eridani, pa čak i Tau Ceti. Naravno, ne samo zvezde, već i njihove planete ili najbližu okolinu, ako su to bile dvostruke zvezde, lišene planetskih sistema.

Ali zemaljski interstelarni brodovi još nisu bili na planetama na kojima je život već dostigao višu formu, i na kojima su bila nastanjena misaona bića.

Iz beskrajnih prostora vasione, ultrakratki radio-talasi donosili su vesti iz drugih svetova; ponekad su oni stizali na Zemlju mnogo vekova posle emitovanja. Čovečanstvo se tek učilo da čita te emisije i počinjalo da dobija predstavu o tome koliki okean znanja, tehnike i umetnosti obavlja svoj kružni put između nastanjenih svetova naše Galaksije. Šta onda da se kaže o drugim zvezdanim ostrvima — galaksijama udaljenim milionima svetlosnih godina! Ipak, to je podsticalo sve veću želju da se dođe do planeta na kojima žive ljudi, makar i ne bili slični onima na Zemlji; verovalo se da su i oni izgradili društvo u kome svako ima svoj deo sreće — onoliko koliko to omogućuje njegov nivo vlasti nad prirodom. Uostalom, znalo se da postoje ljudi potpuno nalik na Zemljane i da ih verovatno ima u veoma velikom broju. Znalo se takođe da su zakoni razvitka planetskih sistema i život na njima istovetni ne samo u našoj Galaksiji, već i u svim dosad poznatim delovima kosmosa.

Pulsacioni vasionski brod — poslednji izum genija Zemlje — omogućavao je posadi da se odazove pozivu dalekih svetova. Ako na ovom letu „Telura“ posluži sreća, onda…

— Svaki novi pronalazak ima dve strane, baš kao i sve u životu — razmišljao je Kari Ram glasno. Mut Ang ga je dobro shvatio.

— Na Zemlju ćemo se vratiti posle sedam stotina godina — reče on.

— Bez obzira na to što je ljudski vek udvostručen, čak i praunuci naših najbližih već će biti mrtvi…

— Baš o tome sam razmišljao!

— Vi i imate i nemate pravo. Ekspanzija znanja i nagomilavanje iskustva moraju biti permanentni, jer bi se inače poremetili zakoni razvoja koji su uvek neravnomerni i protivrečni. Zamislite da su drevni prirodnjaci, koji nam danas izgledaju tako naivni u nekim svojim tumačenjima, čekali pronalazak savremenih kvantnih mikroskopa; ili da su ratari i graditelji iz drevne prošlosti, koji su obilno škropili našu planetu svojim znojem, čekali pronalazak automatskih mašina. U tom slučaju, oni nikada ne bi ni izašli iz vlažnih zemunica i još uvek bi se hranili mrvicama koje im priroda daje!

Kari Ram se glasno nasmejao. Mut Ang ozbiljna lica nastavi:

— I mi smo takođe obavezni da ispunimo svoju dužnost prema čovečanstvu. Za to što ćemo se prvi dotaći još neviđenih dubina kosmosa, svesno smo se odrekli sedam vekova koji su protekli na Zemlji. To je cena našeg poduhvata. Oni koji su ostali na planeti da bi uživali sva blaga zemaljskog života nikada neće doživeti neopisivo osećanje koje ćemo doživeti mi kada budemo zavirili u tajne razvoja Vasione… Isto tako, pomišljam i na povratak… Vi se neosnovano plašite budućnosti. U svakoj etapi svoje istorije čovečanstvo se u ponečemu vraćalo nazad, bez obzira na opšti uspeh po zakonu spiralnog razvoja. Svako stoleće imalo je svoje neponovljive i ujedno zajedničke osobine kada je progres u pitanju. Ko zna, možda će ovo zrnce saznanja koje ćemo doneti na našu planetu poslužiti novom usponu nauke i poboljšanju života na Zemlji…

… Buđenje posle dugog sna izazvalo je priliv energije. Posada vasionskog broda — pretežno omladina — provodila je slobodno vreme u gimnastičkoj dvorani.

Mladež je izmislila vrlo teške vežbe, samo njima razumljive igre, ili je pak, stavivši odbojne pojaseve i karike na ruke i noge, izvodila vratolomne plesove u antigravitacionom delu dvorane. Astronauti su voleli da plivaju u velikom bazenu sa joniziranom vodom, koja je sačuvala prekrasno plavetnilo kolevke zemaljskih naroda — Sredozemnog mora.

Kari Ram je svukao radno odelo i uputio se prema bazenu, ali ga zaustavi jedan veseo glas: — Kari, pomozite mi! Bez vas nikako ne mogu da napravim ovaj okret.

Hemičarka Tajna Dan, visoka devojka u kratkoj tunici bleštavo-zelene tkanine u tonu sa njenim očima, bila je najveseliji i najmlađi član ekspedicije. Ona je ponekad svojom neobuzdanošću ljutila uvek staloženog Karija, mada je voleo ples isto toliko koliko i Tajna, kojoj je smisao za igru bio urođen.

Prišao joj je osmehujući se.

Kari i Tajna bili su najbolji plesači na brodu. Jedino su oni mogli potpuno da se predaju melodiji i ritmu, isključujući se iz svih misli i osećanja. Ponesen igrom, Kari nije osećao ništa drugo osim uživanja u sinhronim i lakim pokretima. Devojčina ruka, koja mu je ležala na ramenu, bila je i snažna i nežna u isti mah, a zelene oči zavodljive.

— Vi i vaše ime ste jedno isto — šaputao joj je Kari. — Reč „tajna“ na drevnom jeziku Zemlje znači nešto nepoznato i još neodgonetnuto.

— Raduje me što to čujem — ozbiljno odgovori devojka. — Uvek mi se činilo da su tajne prisutne još samo u kosmosu, a da ih na našoj Zemlji više nema …

U radnoj dvorani, u dubokim foteljama između ormana filmoteke, skriveni u senkama udubljenja sedeli su Svet Sima, lekar, i Jas Tina, pogonski inženjer pulsacionih mehanizama. Levo, ispod uglačanih školjki akustičkih uređaja, predao se razmišljanju Mut Ang, komandant „Telura“.

Četvrto putovanje u vasionu… Nije ni sanjao da će napraviti tako veliki skok kroz prostor i vreme. Sedam stotina godina! Teško je praviti poređenja, ali sedam vekova su vrlo malo značili u epohi drevnih civilizacija, kada se razvoj društva, nepodstican znanjima, kretao samo ka daljoj reprodukciji ljudi i naseljavanju još nenastanjenih prostora na Zemlji. Tada je vreme bilo neizmerivo i sve promene čovečanstva proticale su sporo. Milionima godina ljudi su tražili hranu, ubijali zveri i ubijali se međusobno. Stoleća kao da su propadala u prazninu statičnosti. Šta je značio jedan ljudski život, šta stotinu ili čak hiljadu godina?

Mut Ang se gotovo zgrozio kada je pomislio na ljude iz prastarih vremena. Kako bi se oni osećali da su mogli unapred da znaju sporost tadašnjih društvenih procesa, da su mogli shvatiti da će ugnjetavanje, nepravda i nesređenost trajati mnogo vekova. Vratiti se sedam stotina godina unazad za stari Egipat značilo bi dospeti u robovlasničko društvo, za hiljadugodišnju Kinu — to bi bio povratak ratovima dinastija i imperatora, za Evropu — početak verskog previranja srednjeg veka, u jeku lomača inkvizicije i svirepog pira mračnjaštva…

Iznenada, nešto se desilo. Odjeknulo je oštro zvonjenje od kojeg je svima zastao dah.

Mut Ang je uleteo u salu za upravljanje brodom i u dva skoka našao se pred komandnom tablom. Crno ogledalo lokatora je oživelo. U njemu, kao u jezeru bez dna, plivala je majušna svetla lopta sa oštro ocrtanim ivicama. Ona se ljuljala gore-dole, polako klizeći udesno. Astronaute je začudilo što su roboti, čija je dužnost bila da upozore na mogućnost sudara letelice sa meteoritima, ostali nemi. Da li je to znak da se na ekranu reflektuje neki neidentifikovan, a ne njihov svetlosni zrak?

Vasionski brod je produžio da leti po istom kursu. Svetla tačka sada je treperila u donjem desnom kvadratu. Od pomisli koja je svima proletela kroz glavu Mut Ang je zadrhtao, Tej Eron se ugrizao za usnu, a Kari Ram grčevito uhvatio za ivicu stola. Nešto nepoznato letelo im je u susret, šaljući moćan zrak lokatora — isti onakav kakav je daleko ispred sebe bacao „Telur“.

Neodoljiva je bila želja ljudi da se ta pretpostavka obistini, da se posle bezumnih nada ne potone u pučinu razočaranja koje su astronauti sa Zemlje već nebrojeno puta doživeli. Od tih misli komandant je zamro, plašeći se da izusti ijednu reč. Činilo mu se da je njegova uznemirenost prešla i na bića koja su se nalazila u nepoznatoj letelici, jer se svetleća tačka na ekranu ugasila, zatim opet upalila i onda počela da svetli u isprekidanim intervalima: četiri — pauza — dva. Ovakvo ravnomerno ponavljanje moglo je da bude emanacija samo jedne jedine sile u čitavoj vasioni — ljudske misli. Više nije bilo nikakve sumnje — njima u susret ide vasionski brod, tvorevina sa planete nekog drugog sunca.

Zrak glavnog lokatora „Telura“ takođe je postao isprekidan. Kari Ram je emitovao nekoliko signala uslovnog svetlosnog koda. Izgledalo je potpuno neverovatno da su tamo, napred, ovi jednostavni pritisci na dugme izazvali na ekranu nepoznatog broda pravilne intervale svetlosti.

Uzbuđeni glas Mut Anga odjekivao je iz svih brodskih mikrofona.

— Pažnja! Pažnja! U susret nam ide nepoznat brod! Skrećemo sa kursa i počinjemo ekstreno kočenje. Prekinite sve poslove i zauzmite mesta po rasporedu za ateriranje! Nije se smela gubiti ni sekunda. Ako se nepoznata letelica kretala približno istom brzinom kao i „Telur“, onda je brzina približavanja bila bliska svetlosnoj, dostižući dvesta devedeset pet hiljada kilometara u sekundi. Lokator je davao ljudima samo nekoliko sekundi na raspolaganje. Dok je Mut Ang govorio u mikrofon, Tej Eron je nešto šapnuo Kariju. Iako bled od velikog napora, mladić je odmah razumeo poruku i izvršio neke manipulacije na tabli lokatora.

— Odlično! — uzviknu komandant, gledajući kako je na kontrolnom ekranu svetlosni zrak ocrtao strelu, izvio se ulevo i uvio u spiralu.

Prošlo je najviše deset sekundi. Na ekranu se pokazala svetleća kontura u obliku strele, izvila se ka desnoj strani crnog kruga i munjevito zavrtela u spiralu. Znači, nepoznata bića iz dubina kosmičkog prostora su ih razumela! Dugo očekivani trenutak je nastupio.

Zazvonila su alarmna zvona. Sada se na glavnom ekranu više nije video zrak lokatora, već trup nepoznatog broda. Tej Eron je munjevitim pokretom isključio robota koji je upravljao „Telurom“ i neznatno ga skrenuo ulevo. Zvonjenje je prestalo i crno ogledalo ekrana se ugasilo. Ljudi su jedva uspeli da primete svetlosnu crtu koja se pokazala na osmatračkom lokatoru desne palube. Brodovi su se mimoišli nezamislivom brzinom i odleteli u daljinu.

Proći će nekoliko dana pre nego što se ponovo sretnu. Proračuni su bili tačni: oba broda će se zaustaviti, okrenuti i — brzinom koju su precizne mašine tačno odredile — opet približiti mestu susreta.

— Slušajte svi! Počinjemo ekstreno kočenje! Dajte signale spremnosti po sekcijama! — odjeknuo je Mut Angov glas.

Zelene lampe uključivale su se jedna za drugom iznad ugašenih indikatora merača. Brodski motori su zaćutali. Letelica je lebdela u nepomičnom očekivanju. Komandant je obuhvatio pogledom komandnu dvoranu i ćuteći pokazao glavom na fotelje, uključujući u isto vreme robota predviđenog da upravlja kočenjem. Pomoćnici su videli kako je Mut Ang namršteno motrio skalu programa, okrećući glavnu polugu na broj 8.

Bilo je potrebno samo nekoliko sekundi da se uzme pilula za smanjenje srčane aktivnosti, sedne u fotelju i uključi robot…

Kao da se letelica spotakla o prazninu prostora — tako su se u stara vremena spoticale jahaće životinje i jahači leteli preko njihovih glava; gigantski brod se propeo, njegovi „jahači“ poleteli su u dubinu hidrauličnih fotelja i izgubili svest.

Čitava posada „Telura“ okupila se u biblioteci, izuzev dežurnog pored aparata koji je kontrolisao složene elektronske uređaje. „Telur“ se okrenuo posle kočenja i pri tom udaljio od mesta susreta više od deset milijardi kilometara. Vasionski brod se kretao polako, dvadesetim delom svoje apsolutne brzine, dok su svi njegovi kompjuteri neprestano proveravali i ispravljali kurs. Trebalo je ponovo naći nevidljivu tačku u neobuhvatnom kosmosu i u njoj sasvim ništavnu česticu — nepoznati vasionski brod. Ovo gotovo nepodnošljivo čekanje trebalo je da traje osam dana. Ako svi proračuni budu tačni i ako brod ne skrene više nego što je dozvoljeno, pod uslovom da i nepoznati kosmonauti ne pogreše, onda će letelice doći dovoljno blizu da u nepreglednoj tami lokatorima napipaju jedna drugu.

Tada će prvi put u istoriji čovek doći u dodir sa braćom po misli, snazi i težnjama; sa bićima čije je prisustvo već odavno bilo predviđeno i potvrđeno beskrajno pronicljivim ljudskim umom. Čudovišne provalije vremena i prostora koje razdeljuju naseljene svetove sve do tog trenutka bile su nesavladive. Međutim, sada će ljudi sa Zemlje pružiti ruku drugim misaonim bićima kosmosa, a posle njih — u bliskoj budućnosti — i ostalim stanovnicima dalekih zvezda. Lanac misli i dela pružiće se preko provalije prostora, kao konačna pobeda nad stihijskim silama prirode.

Svest o ogromnoj odgovornosti trenutka naterala je čak i živahnu Tajnu da postane ozbiljna. Hoće li oni — ništavna trunčica predstavnika mnogomilijardnog čovečanstva Zemlje — biti na ravnoj nozi sa eventualnim fizičkim savršenstvom, razumom i hrabrošću nepoznatih stanovnika kosmosa? I kako se pripremiti za predstojeći susret?

Najvažnije, najintersantnije i najtajanstvenije bilo je pitanje: kako izgledaju bića s kojima treba da se sretnu? Jesu li čudovišna ili lepa, prema zemaljskim merilima?

Afra Devi, biolog, uzela je reč.

Ova mlada žena, koja je od uzbuđenja postala još lepša, govorila je da se čovečanstvo već odavno odreklo nekadašnjih teorija da misaona bića mogu imati bilo kakav oblik i najraznovrsniju telesnu građu. U stvari, oblik čoveka, jedinstvenog bića na Zemlji sa misaonim mozgom, nije slučajan i odgovara maksimalnoj mogućnosti prilagođavanja jedne takve životinje, njenim sposobnostima da izdrži ogromno opterećenje mozga i izvanrednu aktivnost nervnog sistema. Čovek se još u ranim stadijumima svog formiranja razvio kao univerzalni organizam prilagođen raznovrsnim uslovima. S daljim razvitkom društvenog života, ova mnogostrukost ljudskog organizma postala je još veća, još raznovrsnija. Pored te univerzalnosti, čovekova lepota je pojačana i usavršena intelektom i duhovnim vaspitanjem. Misaono biće iz drugog sveta, ako je prodrlo u kosmos, isto tako je savršeno i univerzalno. Nikakvih cerebralnih čudovišta u obliku čoveka-pečurke ili čoveka-meduze ne sme biti, završila je svoje izlaganje Afra Devi.

— Meni se dopada ta teorija — javio se Tej Eron — ali …

— Razumela sam vas — prekinula ga je Afra. — Čak i malo odstupanje od uobičajenog oblika stvara nakaznost, a ovde je verovatnoća odstupanja suviše velika. Hoćete da kažete da mi primamo kao nakaznost sve razlike u formi čovečjeg lica, kao što su, na primer, odsustvo nosa, trepavica ili usana usled povrede. Ali, njuška konja ili psa oštro se razlikuju od čovečjeg lica, pa ipak ne deluju nakazno; čak su lepe, zato što je u njima prisutna lepota svrsishodnosti, dok je na povređenom čovekovom licu poremećena harmonija …

— Znači, ako se neznanci budu po obliku veoma razlikovali od nas, oni nam neće izgledati nakazni. Ipak, želeo bih da znam još nešto: šta ako su isti kao mi, ali sa rogovima i surlom? — uporno se raspitivao Tej.

— Misaonom biću nisu potrebni rogovi, i on ih nikada neće ni imati. Što se tiče nosa, on može biti izvučen kao polovina surle — mada surla, kada se imaju ruke bez kojih čovek ne može biti čovek, takođe nije potrebna. To bi bio pojedinačan slučaj u kosmičkim razmerama, neobavezan uslov anatomije misaonog bića. Ali sve što se formira tokom istorije kao rezultat prirodne selekcije postaje zakonomernost, nešto srednje između mnoštva odstupanja. Upravo ovde se i pojavljuje u svoj svojoj lepoti mnogostruka svrsishodnost. Zato ne očekujem rogata i repata čudovišta u brodu koji nam ide u susret; tamo ih ne može biti!

— Vi ste pobedili! — saglasio se Tej Eron sa Afrom.

Neočekivano, počeo je da oponira Kari Ram, čije je mladićko lice oblila rumen. On je govorio da nepoznata bića, čak i kad bi bila čovekolika, mogu u stvari da budu beskrajno daleka od ljudi po razumu i svojim pojmovima o svetu i životu. Ukoliko su razlike veće, utoliko je veća i opasnost da neznanci iz kosmosa postanu žestoki i strašni neprijatelji.

U odbranu Afre Devi ustao je Mut Ang.

— Nedavno sam razmišljao o tome, i shvatio da na višem stupnju razvoja nikakvog nerazumevanja između misaonih bića ne može biti. Čovekovo rezonovanje i njegova svest odražavaju zakone logičkog razvoja sveta koji ga okružuje i čitavog kosmosa. U tom pogledu svaki čovek je mikrokosmos. Način mišljenja proističe iz zakona svemira koji su svuda jednaki. Misao, ma gde se pojavila, neizbežno će imati za svoju osnovu matematičku i dijalektičku logiku. Ne mogu postojati nikakva „tuđa“, potpuno različita mišljenja, kao što ne može da postoji ni čovek van društva i prirode …

— Ali, šta će biti u pogledu neizbežnosti kosmičkog rata, u koji su bili ubeđeni naši preci na dosta visokom nivou kulture? — upita astronavigator.

— Kari Ram je zapazio najvažniju činjenicu — produži Mut Ang. — Strašniji od naučnog neznanja ili pogrešne metodike je konzervatizam, upornost u odbrani onih formi društvenog uređenja koje nisu opravdale sebe čak ni u očima savremenika.

Nepromišljena potrošnja rezervi tečnih goriva, šuma, voda, iscrpljivanje zemljišta, vrlo opasni eksperimenti u stvaranju smrtonosnih vrsta atomskog oružja — sve to odredilo je delatnost i gledanje na svet onih koji su se trudili da po svaku cenu sačuvaju ono što je već preživelo. Upravo ovde nicalo je i izrastalo otrovno seme isključivih privilegija, izmišljotina o superiornosti jedne grupe, klase ili rase ljudi nad drugom, opravdavanje nasilja i ratova — sve to što je u davna vremena dobilo naziv fašizam.

Prenesite to sa borbe klasa u jednoj zemlji na međusobnu borbu privilegovanih i potlačenih zemalja, i onda ćete razumeti uzrok nastajanja ratne ideologije, propagiranje neizbežnosti rata čak i u kosmosu. Vidim u tome srce zla, tu zmiju koja će, ma kako je čuvali, obavezno da ujede, zato što ne može da ne ujeda. Setite se sa kakvom je zlokobnom crveno-žutom svetlošću gorela zvezda pored koje smo prošli, idući našem cilju …

— Srce Zmije — uzviknula je Tajna.

— Prema tome, naša bojazan je takođe eho zmijskog srca, odjek koji je u nama ostao još od drevnih vremena! — ozbiljno i sa tugom reče Kari. — Moram da kažem da sam ja verovatno najzmijskiji čovek od svih nas, zato što u meni još uvek tinja strah… ili sumnja, ne znam kako to da nazovem.

— Kari! — prekorno reče Tajna.

Ali mladić je tvrdoglavo produžio:

— Komandant nam je lepo govorio o smrtnim krizama viših civilizacija. Svima nam je poznata priča o mrtvim planetarna, na kojima je život uništen zato što ljudi na njima nisu umeli da blagovremeno spreče atomski rat i stvore novo društvo koje bi se zasnivalo na naučnim zakonima; da zauvek unište želju za ubijanjem, da iščupaju to zmijsko srce. Svi znamo da je naša planeta jedva uspela da izbegne takvu sudbinu. Ali, ako oni tamo — mladi astronavigator pokaza na stranu sa koje se očekivao nepoznati brod — šta ako oni još nisu prošli preko te opasne provalije?

— To je isključeno, Kari, — mirno odgovori Mut Ang. — Katastrofe, kataklizme i velike promene onemogućile bi razvoj višeg misaonog bića sposobnog da se otisne u kosmos. Ne, ti koji nam dolaze u susret takođe su prošli kritičnu fazu; oni su se isto tako mučili i ginuli dok nisu izgradili jedno pravično, mudro društvo.

Negde tamo napred, još uvek na ogromnoj udaljenosti, leteo je u susret brod sa planete neke tuđe i daleke zvezde. Nije nikakvo čudo što je astronaute, ma koliko da su se uzdržavali, obuzelo grozničavo uzbuđenje. Izdvojiti se negde radi odmora, ili potražiti osamu nekog skrivenog kutka izgledalo je nemoguće u toj nervnoj napetosti. Zato je Mut Ang naredio da svi uzmu sredstva za umirenje.

— Mi treba da dočekamo našu sabraću u najboljoj fizičkoj i psihičkoj kondiciji — tvrdim glasom odgovarao je na proteste. — Pred nama je ogroman posao, jer moramo da se sporazumemo s njima; da im prenesemo naša znanja i da se upoznamo s njihovim dostignućima.

Vasionski brod leteo je veoma polako, prelazeći dvesta hiljada kilometara na čas — takozvanom tangentnom brzinom koja se koristi prilikom ulaženja u zonu Roša bilo kog nebeskog tela. Roboti koji su upravljali brodom držali su ga na precizno izračunatom obratnom kursu. Već je bilo vreme da se pojavi zrak lokatora sa nepoznate letelice, ali se niko nije javljao, i to je izazivalo sve veću zabrinutost.

— Probajte da signalizirate našim zrakom, Kari, — naredio je Mut Ang.

Prošlo je još dva časa. Kari je zamišljao kako njihov zrak, tamo negde napred, na kolosalnoj udaljenosti klizi levo i desno, gore i dole, prelazeći svakim zamahom stotine hiljada kilometara crne praznine.

Onda je Mut Ang, mada prividno pribran, po iznenadnoj napregnutosti svojih drugova osetio pojavu signala na ekranu lokatora. On nije uspeo ni da vidi tu svetlu tačku — tako brzo je iščezla, dodirnuvši crnu blistavu kuglu. Signalno zvono jedva se oglasilo. Astronauti skočiše, trudeći se da što bliže priđu ekranu. Mada se svetla tačka pokazala samo za tren, ipak je značila mnogo. Nepoznati vasionski brod je krenuo prema njima — nije se sakrio u beskrajnom prostranstvu. To je značilo da brodom upravljaju bića vešta u kosmičkim letovima, pošto su umela tačno i brzo da izračunaju povratni kurs i onda svetlosnim zracima potraže „Telur“ sa ogromnog rastojanja. Dve nezamislivo male tačke, izgubljene u nepreglednom mraku, tražile su jedna drugu. U isto vreme, to su bila dva ogromna sveta, puna energije i znanja, koji su se sada dodirivali usmerenim snopovima svetlosnih talasa…

Brod sa druge zvezde nalazio se na svega nekoliko kilometara udaljenosti. Ovakvo precizno približavanje činilo je čast kako zemaljskim astronautima, tako i nepoznatim došljacima. Bilo je teško sa tog rastojanja tačno odrediti razmere letelica. Onda je odjednom sa nepoznatog broda sunuo širok zrak narandžaste svetlosti, čija je talasna dužina bila istovetna sa svetlosnim snopom koji je zračio „Telur“. Zrak se pojavio, nestao, pa opet zasvetleo i ostao da blista vertikalno, uznoseći se nad nepoznatim sazvežđima na kraju Mlečnog Puta.

Mut Ang protrlja čelo, što je uvek činio u trenucima napregnutog razmišljanja.

— Verovatno žele nešto da nam saopšte — oprezno reče Tej Eron.

— Van svake sumnje. Ja bih to ovako protumačio: „Nepomičan stub naše svetlosti znači — stojte na mestu, ja prilazim“. Pokušaćemo da odgovorimo.

Zemljin brod je ugasio svoje reflektore, prebacio filter na talasnu dužinu 430 i upravio plave zrake ka svom krmilu. Stub narandžaste svetlosti na nepoznatom brodu momentano se ugasio.

Astronauti su napregnuto očekivali. Brod tuđinaca ličio je na kalem, sastavljen od dve kupe spojene vrhovima. Osnova jedne kupe, po svemu sudeći prednje, bila je zaštićena kupolom, dok se na osnovi zadnje nalazio otvor levkastog oblika. Srednji deo broda bio je u obliku prstena, koji je ispuštao blagu svetlost. Kroz prsten nazirale su se konture cilindra kojim su bile spojene kupe. Iznenada, prsten se zgusnuo, postao neprovidan i počeo da se okreće kao točak turbine. Na osmatračkim ekranima brod je postajao sve veći; za tri-četiri sekunde ispunio je ceo ekran. Zemljani su shvatili da se pred njima nalazi brod oko tri puta veći od „Telura“.

— Afra, Jas i Kari neka pođu sa mnom u komoru za izlazak iz broda. Tej ostaje da dežura. Uključite planetski osvetljivač! Na levoj palubi upalite osvetljenje za spuštanje! — naredio je komandant.

Poklopac izlaznog otvora odskočio je i odmah su hidraulične cevi podigle do vrha pod izlazne komore. Četiri astronauta sada su stajala na okrugloj, ograđenoj platformi takozvane gornje osmatračnice, koja je bila četiri metra viša od prednjeg dela „Telura“.

Bilo je sasvim primetno kako se divovski brod približava. U kosmičkom prostoru, daleko od bilo kakvih polja gravitacije, osećalo se međusobno privlačenje brodova. „Telur“ je na desnoj palubi izbacio gigantske amortizatore za spuštanje u obliku teleskopskih spiralnih cevi. Pramac u obliku kupole na nepoznatom brodu se razmakao, pa je sada ličio na usta razvučena u drzak osmeh. Iz njega se pojavio balkon ograđen šumom tankih stubova. U crnoj čeljusti pokrenulo se nešto belo. Tri Afrina druga primetila su njen razočarani osmeh. Pet mrtvačko belih, nesrazmerno širokih figura pojavilo se na platformi koja se izdizala. One su stasom otprilike odgovarale Zemljanima, mada su bile mnogo deblje i s grbama u obliku grebena na leđima. Umesto okruglih providnih šlemova koje su imali Zemljani, tuđinci su nosili nešto nalik na školjke, koje su im se oslanjale na poprečne valjke na ramenima. Ispupčena strana tih školjki bila je okrenuta unazad, a napred su se kao lepeza razilazile i štrčale velike šipke, čineći nastrešnicu pod kojom se u crnilu tame ništa nije moglo razaznati; jedino bi katkad zasvetlucalo crno staklo.

Prva figura koja se pojavila učinila je nagli pokret i odmah je bilo jasno da tuđinci imaju dve ruke i dve noge. Beli vasionski brod okrenuo se pramcem prema boku zemaljskog broda i izbacio svojevrsnu harmoniku od crvenih metalnih pločica, dugačku preko dvadeset metara.

Osetio se blag potres, i oba broda se dotakoše. Međutim, na krajevima osovina nije sevnula munja potpunog atomskog raspadanja, blokiranog moćnim magnetskim poljem, što je značilo da je materija oba vasionska broda bila istovetna.

Članovi posade koji su stajali na osmatračkoj platformi „Telura“ čuli su u svojim skafanderima tiho zadovoljno smeškanje komandanta i začuđeno ga pogledali.

— Hoću da vas ohrabrim, u prvom redu Afru — reče Mut Ang. — Zamislite kako mi izgledamo u njihovim očima! Naduvane lutke sa zglobastim rukama i nogama, i ogromnim okruglim glavama koje su tri četvrtine … prazne!

Afra se veselo nasmejala.

— Stvar je u sadržini skafandra, u tome šta se unutra nalazi. Spolja nije tako važno!

— Nogu i ruku je toliko koliko i kod nas — konstatovao je Kari.

U taj mah, oko metalnog stakla izbačenog sa prispelog broda, iznikla je bela nabrana futrola koja se kao prazan rukav primicala „Teluru“. Prednja figura na platformi, u kojoj je Mut Ang instinktivno naslutio komandanta i ravnog sebi po rangu, počela je da gestikulira, prinoseći ruke grudima. Ljudi sa „Telura“ hitro su reagovali, izbacivši iz donjeg dela broda cev-koridor, pomoću koje se brodovi spajaju u kosmičkom prostoru. Onda su od mekog drveta napravili mostić za prelaz. Drvo je na kosmičkom mrazu trenutno izmenilo svoj molekularni sastav i postalo čvršće od čelika. Za to vreme, na ispustu drugog broda pojavio se ekran u obliku kocke od crvenog metala, sa zatamnjenim prednjim delom. Dve bele figure nagnule su se nad njim, ispravile se, i onda odmakle u stranu. Pred očima Zemljana na ekranu se pojavila silueta slična čoveku, čiji se gornji deo ritmički dizao i spuštao. Male bele strelice čas su ulazile u figuru, čas izlazile iz nje.

— Genijalno jednostavno: disanje! — uzviknula je Afra. — Oni žele da nam pokažu sastav svoje atmosfere. Ali, šta je to što dišu?

Kao da odgovara na njeno pitanje, model je nestao i pojavila se nova slika: crna tačka u prstenastom oblaku — verovatno jezgro atoma, okruženo tankim elipsama svetlećih tačaka — elektrona. Mut Ang je osetio kako mu se steže grlo. Na ekranu su se videle četiri figure: dve u sredini, jedna iza druge i — dve bočne, spojene crnim strelicama. Zemljani su uzbuđeno brojali elektrone. Oh! — žalosno uzviknu Afra Devi. — Fluor …!

Kada su Zemljani istakli tablicu svoje atmosfere, astronauti su primetili kako se bela figura na mostiću nepoznatog broda trgla i podigla ruku ka školjki skafandra, na način razumljiv čoveku sa Zemlje. Izgleda da su ista osećanja, samo još snažnija, prožela i komandanta prispelog broda.

— Hoćemo li graditi pregrade, a posle spajati koridore? — upita Jas Tin komandanta.

Mut Ang se nije kolebao.

— Fluor koji oni dišu za nas je smrtonosan, baš kao što je kiseonik za njih. Mnogi naši materijali, boje i metali otporni na kiseoničku atmosferu mogu da se razgrade od njihovog disanja. Umesto vode, oni imaju tečan fluorni vodonik — čistu fluorovodoničku kiselinu koja kod nas razjeda staklo i razara gotovo sve minerale u čijem je sastavu silicijum. Eto zašto moramo da stavimo providnu pregradu, otpornu na kiseonik; oni će takođe staviti pregradu od materijala koji fluor ne može da uništi. Hajde, treba da požurimo. O svemu ćemo detaljno razgovarati dok pripreme budu okončane …

U biblioteci „Telura“ posao je bio u punom jeku. Svi članovi posade birali su stereofilmove i magnetske foto-snimke o Zemlji, kao i reprodukcije najboljih umetničkih dela. Hitno su se pripremali dijagrami i crteži matematičkih funkcija, sheme kristalastih materija najrasprostranjenijih u Zemljinoj kori, na drugim planetarna i na Suncu. Astronauti su pakovali obertonske zvučnike koji tačno reprodukuju ljudski glas, u futrole otporne na fluor.

U kratkim prekidima između jela i odmora, astronauti su razgovarali o neobičnoj atmosferi u kojoj su živeli putnici kosmosa sa kojima su se slučajno sreli. Na planeti tuđinaca verovatno je postojao fluoro-vodonički okean. Razvijajući fluorovodonik pomoću energije zračenja svoje zvezde, biljke te planete akumulirale su ugljenik i lučile fluor, kojeg su, pomešanog sa azotom, udisali ljudi i životinje, dobijajući energiju od sagorevanja ugljenika u fluoru. Nametao se samo jedan zaključak: životinje i ljudi na nepoznatoj planeti mora da izdišu fluorički ugljenik i fluorovodonik.

Ovakva razmena materija daje jedan i po put više energije nego što je slučaj na Zemlji sa njenom kiseoničkom osnovom. Nije onda čudo što je takav metabolizam omogućio da se razvije viši misaoni život. Međutim, velika aktivnost fluora u poređenju sa kiseonikom zahteva i veću radijaciju zvezde. Da bi energija zračenja bila u stanju da razbije molekul fluoričnog vodonika u biljnoj fotosintezi, potrebni su ne žuto-zeleni zraci kao za vodu, već zraci moćnijih kvantova — plavi i ljubičasti. Očigledno da je zvezda — sunce tuđinaca plava i vrlo visoke temperature.

— Paradoks! — umeša se u razgovor Tej Eron, vraćajući se iz radionice. — Fluorični vodonik lako se pretvara u gas.

— Da, na temperaturi od plus dvadeset — primeti Kari, pošto je pogledao u priručnik.

— Da li se mrzne?

— Na minus osamdeset.

— Iz toga sledi da njihova planeta mora biti hladna! To nije u skladu sa plavom vrelom zvezdom.

— Zašto? — primeti Jas Tin. — Njihova planeta može da bude veoma udaljena od svoje zvezde. Okeani mogu da se nalaze u umerenim ili polarnim zonama. Ili…

— Verovatno postoje mnoga „ili“ — reče Mut Ang. — Bilo kako bilo, brod sa fluorne planete je pred nama i uskoro ćemo saznati sve detalje njihovog života. Važnije je da sada imamo na umu da se fluor veoma retko javlja u vasioni, mada se on, prema poslednjim istraživanjima, pomakao sa četrdesetog na osamnaesto mesto po stepenu rasprostranjenosti. Međutim, naš kiseonik zauzima u vasioni treće mesto po ukupnoj količini svojih atoma, odmah posle vodonika i helijuma, a za kiseonikom idu azot i ugljenik. Prema drugom sistemu izračunavanja, kiseonika ima dvesta hiljada puta više od fluora. To može da znači samo jedno — broj planeta sa fluornom atmosferom je ništavan.

— Sad razumem očajanje njihovog komandanta — zamišljeno reče Afra Devi. — Oni traže sebi slična bića i njihovo razočaranje je veoma veliko.

— Ako je to tačno, onda znači da oni odavno istražuju i da su već nailazili na misaoni život…

— Verovatno je i on bio kiseoničkog tipa — dodade Afra.

— Ali, mogu da postoje i drugi tipovi atmosfere — javi se Tej Eron.

— Na primer, hlorna ili sumporna, čak i sumporovodonična.

— One nisu pogodne za viši život! — pobedonosno je uskliknula Afra. — Sve one pri razmeni materija daju tri puta, pa čak i deset puta manje energije nego kiseonik, životvorni gas Zemlje!

— To se ne odnosi na sumpornu atmosferu — promrmlja Jas Tin. — Ona ima istu energiju kao i kiseonik.

— Vi imate u vidu atmosferu od sumporastog anhidrida i okean od tečnog sumpora? — upita Mut Ang.

Inženjer potvrdi.

— U tom slučaju, sumpor ne zamenjuje kiseonik, već vodonik naše Zemlje — mršteći se reče Afra. — To je najobičniji element vasione. Teško da će sumpor, na koji se retko nailazi, biti čist zamenik vodonika. Nema sumnje da je takva atmosfera još ređa pojava nego što je fluor.

— Uz to, samo na veoma vrelim planetarna okean od sumpora može biti tečan — dodao je Tej listajući priručnik.

— Čini mi se da je Afra u pravu — umeša se komandant. — Sve atmosfere koje smo nabrojali suviše su velika retkost u poređenju sa našom, koja se sastoji od najrasprostranjenijih elemenata u kosmosu.

— Kako je divno što je naša atmosfera upravo takva. Očekuje nas susret s velikim brojem sličnih planeta! — oduševljavala se Afra.

— Rekao bih da prvi susret nije takav — primeti Tej.

Afra pocrvene i htede nešto da kaže, ali se tada pojavi brodski hemičar i saopšti da je zaštitna pregrada gotova.

Astronauti su učvrstili providnu tablu na kraju svog koridora. Bele figure tuđinaca učinile su to isto u svom koridoru. Zatim su se Zemljani i tuđinci sreli u praznom prostoru, pomažući jedni drugima u kretanju preko prelaznog mostića. Pomilovati rukav skafandra, ili rame — izraz nežnosti i prijateljstva — bilo je u jednakoj meri gest razumljiv i jednima i drugima.

Zbog ispupčenja nalik na rogove, tuđinci su onemogućavali Zemljane pri pokušaju da razgledaju njihova lica kroz zasenčene šlemove. I dok su se glave Zemljana videle relativno jasno, dotle su ispupčena prednja oklopna stakla na šlemovima tuđinaca, sakrivena pod šipkastom nastrešnicom školjke, ostala neprozirna za zemaljske oči. Samo nepogrešiv ljudski instinkt govorio je da ih tuđinci napregnuto i dobronamerno posmatraju.

Oba kosmička broda — jedan snežno beo, a drugi boje hromiranog čelika — predstavljali su sada celinu koja je nepomično lebdela u beskrajnoj vasioni. „Telur“ je uključio moćne grejače, pa je njegova posada mogla da uđe u cev-koridor u običnim radnim odelima — pripijenim i do grla zatvorenim kombinezonima od veštačke vune.

U dubini koridora pojavila se grupa od osam tuđinaca… Ipak, da li su to bili tuđinci? Iza ovog jedva primetnog zida stajali su ljudi. Bilo je neverovatno da oni udišu gas najotrovniji za Zemlju i kupaju se u moru od fluorovodonične kiseline koja sve razjeda. Proporcionalne linije tela, stas koji odgovara prosečnoj visini Zemljana, okrugle glave obrasle gustom modrikasto-crnom kosom … Ali, najinteresantniji detalj na njihovom licu bile su oči. Neverovatno krupne i izdužene, zauzimale su gotovo celu širinu lica; njihovi spoljašnja uglovi koso su se podizali prema slepoočnicama. Beonjače tirkizne boje izgledale su neproporcionalno izdužene u odnosu na dužicu. Nos kratak i prilično pljosnat, imao je kao i kod Zemljana nozdrve okrenute nadole. Mala usta sa ljubičastim usnama i pravilni zubi bili su im plave boje, kao i beonjače. Gornja polovina lica izgledala je veoma široka, a od očiju nadole lice se prema bradi naglo sužavalo. Forma ušiju ostala je nerazjašnjena, jer su svima slepoočnice bile pokrivene zlatnim pletenim gajtanima koji su išli preko temena.

Među tuđincima bilo je i muškaraca i žena. Žene su se raspoznavale po dužini i liniji vrata, oblim konturama i veoma bujnoj, kratko podšišanoj kosi. Muškarci su bili viši i korpulentniji, sa jače izraženom bradom. Uopšte uzev, bile su to karakteristike po kojima se razlikuju oba pola i kod Zemljana.

Afri se učinilo da tuđinci imaju samo četiri prsta na rukama. Noge im nije najbolje videla, jer su njihova stopala tonula u mekom podu. Odeća im je u svetlosti normalnoj za oči Zemljana izgledala tamnocrvene boje.

Što su astronauti više gledali u došljake sa fluorne planete, njihov oblik im je sve manje izgledao stran, štaviše, postojala je sve bliža svojevrsna egzotična lepota tuđinaca. Njihovu najveću draž predstavljale su ogromne oči, iz kojih je zračila toplina mudrosti i prijateljstva.

— Kakve oči! — nije mogla da se uzdrži Afra. — I naše su lepe, ali sa ovakvim očima još je lakše postati čovek.

— Zašto? — šapatom upita Tej.

— Što su oči krupnije, utoliko je više elemenata mrežnjače i takvo oko može da obuhvati veći broj detalja.

Tej glavom dade znak da je razumeo.

Jedan tuđinac izađe napred i pozva ih pokretom ruke. Tog momenta svetlo na „Teluru“ se ugasilo.

— Oh! — očajno uzviknu Mut Ang. — To nisam predvideo!

— Ali ja jesam — mirno odgovori Kari. — Isključio sam obično svetlo i upalio dve snažne lampe sa filterima četiri stotine trideset.

— Mi izgledamo kao mrtvaci — ogorčeno prošaputa Tajna. — Čovečanstvo ne izgleda baš najbolje pri takvoj svetlosti. Gledajte kako smo svi zeleni, kao da smo sad izašli iz močvare.

— Vaša bojazan je neosnovana — reče Mut Ang. — Njihov spektar najbolje vidljivosti daleko naginje ka ljubičastom, možda čak i ultra-ljubičastom. To daje mnogo više toplote i nijansi nego što mi možemo da vidimo, ali ja ne mogu da zamislim kako to izgleda.

— Verovatno ćemo im izgledati mnogo žući nego što smo u stvari — reče posle kraćeg razmišljanja Tej.

Tuđinci su sada upalili zemaljsku svetlost, a Zemljani isključili plavu. Providnoj pregradi približiše se dva bića — muškarac i žena. Oni bez žurbe zbaciše svoja tamnocrvena odela i uzeše se za ruke. Tako su mirno stajali nekoliko trenutaka; zatim počeše da se okreću kako bi Zemljani mogli da razgledaju njihova tela, koja su bila mnogo sličnija zemaljskim nego lica. Proporcionalne linije potpuno su odgovarale pojmovima lepote na Zemlji; jedino što su bile reljefnije nego kod ljudi sa Zemlje.

Glave tuđinaca su lepo i ponosno stajale na visokim vratovima; muškarac je imao široka ramena čoveka koji se bori i radi, a široka bedra žene — majke misaonog bića iz kosmosa — ni najmanje nisu protivrečila osećanju intelektualne snage predstavnika nepoznate planete.

Kada su se tuđinci odmakli i žuto zemaljsko svetlo ugasilo, Zemljani se više nisu kolebali.

Na molbu komandanta Mut Anga, ispred providne pregrade stali su držeći se za ruke Tej Eron i Afra Devi. Bez obzira što su zbog nezemaljskog osvetljenja njihova tela izgledala kao od plavog hladnog mermera, svi astronauti su ih ushićeno posmatrali — tako je bila lepa naga lepota njihovih drugova. To su shvatili i tuđinci, što se moglo zaključiti po njihovim brzim i kratkim pokretima i međusobnim pogledima.

Afra i Tej stajali su obuzeti nervnom napetošću, koja se uvek pojavljuje kada treba izvršiti težak i riskantan zadatak. Najzad su tuđinci završili snimanje i upalili svoje svetlo.

— Sada više ne sumnjam da i kod njih postoji ljubav — reče Tajna — prava, divna i velika ljudska ljubav… Inače, njihovi muškarci i žene ne bi bili tako lepi i inteligentni.

— Vi ste potpuno u pravu, Tajna. Zbog toga sam još zadovoljniji. Oni će nas potpuno shvatiti — odazva se Mut Ang. — Pogledajte samo Karija..! Kari, nemojte se slučajno zaljubiti u devojku sa fluorne planete, to bi za vas bilo katastrofalno.

Astronavigator se prenu iz zanosa i odvoji oči od providne pregrade belog broda.

— Gotovo ste u pravu — setno se osmehnuo. — Mogao bih da se zaljubim, bez obzira na razliku tela i na čudovišnu udaljenost naših planeta. Tek sada sam shvatio svu silu i moć ljubavi.

Ljudi su se kao ošamućeni razilazili. Ugasila su se svetla u koridoru, preostali su da svetle spoljašnji reflektori na brodovima. Obe letelice potonule su u mrak, ukočene i priljubljene jedna uz drugu, kao da je sve živo u njima umrlo i zaledilo se u strašnoj hladnoći i dubokoj tami vasione…

Drugi susret u koridoru počeo je pokazivanjem zvezdanih karata. I Zemljanima i stanovnicima fluorne planete bila su potpuno nepoznata sazvežđa pored kojih su prolazili brodovi. (Tek na Zemlji astronomima je pošlo za rukom da ustanove tačan položaj plave zvezde: u omanjem zvezdanom oblaku Mlečnog Puta, oko Tau Zmijonosca). Put nepoznate letelice vodio je ka zvezdanoj skupini na severnoj periferiji Zmijonosca, ukrstivši se sa putem „Telura“ kada je došao do južnih granica sazvežđa Herkulesa.

U koridoru tuđinaca pojavila se nekakva rešetka od crvenih metalnih pločica. Nešto se iza nje zavrtelo, a onda su se pločice pomakle, okrenule poprečno i nestale. Umesto rešetke pokazao se ogroman prazan prostor, a onda se u daljini pojavila i fluorna planeta. Polako se približavala — plava kugla veća od Zemlje. Zemljani su videli ljubičaste talase okeana od fluorovodonične kiseline kako zapljuskuje obale od crnog peska, i crvene hridine i padine izlomljenih planina, koje su zračile plavu mesečevu svetlost. Veliki zalivi bili su osenčeni stalnim pokrivačem plavičastih oblaka. Gigantska postrojenja od crvenog metala i nekog kao trava zelenog kamena bila su podignuta na obalama mora, ili su se u beskrajnom lancu uspinjala vertikalnim dolinama ka polovima. Ove ogromne skupine postrojenja, primetne sa veoma velike visine, bile su ispresecane širokim trakama gustog rastinja sa zelenkasto-plavim lišćem ili zaravnjenim kupolama planina, koje su zračile svetlost kao da su opali ili kamenje doneseno sa Meseca na Zemlju.

Venci gradova videli su se na obe polulopte, u zonama koje bi odgovarale polarnom i umerenom pojasu Zemlje. Površina nastanjenih zona, izuzimajući tajanstveni ekvatorijalni pojas utonuo u plavičastu paru, bila je uređena, izmenjena i oplemenjena pomoću ruku i stvaralačke misli čoveka. Život je gospodario nad stihijama burnih voda i guste atmosfere, koja je bila prožeta smrtonosnim zracima plave zvezde i neverovatno snažnim nabojem elektriciteta.

Onda su u koridoru tuđinaca pejzaži na fluornoj planeti ustupili mesto kolosalnim gradilištima. Nagibi kosih zidova ličili su na zdanja tibetske arhitekture. Nigde nije bilo pravih uglova i horizontalnih ravni — forme su se blago ugibale, prelazeći od vertikale ka horizontalnim spiralnim zavojima. U daljini se pojavio taman otvor nalik na elisu. Kada je prišao bliže, moglo se videti da donji deo elise predstavlja spiralno uvijen širok put, koji se izdiže i ulazi u zdanje veliko kao grad. U dubini ulaza mogla se videti blaga osvetljena sala sa fluorescentnim zidovima.

Odjednom, bez ikakvih prethodnih znakova, slika je nestala. Začuđeni astronauti, koji su očekivali da vide još nešto neobično, bukvalno su bili šokirani. S druge strane pregrade koridor se osvetlio običnom plavom svetlošću. Pojavili su se nepoznati astronauti. Ovoga puta kretali su se užurbano.

Tog momenta na ekranu su jedna za drugom počele da se redaju slike, koje su prolazile u tako brzom tempu da je posada „Telura“ jedva stizala da ih prati. Tamo negde, u mraku vasione, kretao se još jedan beli astralni brod. Jasno se videlo kako se okreće i iskri njegov centralni prsten, razbacujući zrake na sve strane. Odjednom, prsten je prestao da se okreće i brod je ostao da visi u kosmičkoj tami, nedaleko od plave patuljaste zvezde.

Mut Ang je uzdahnuo tako glasno da su se ljudi okrenuli ka njemu i upitno pogledali.

— Da! Oni će uskoro otići. Negde vrlo daleko nalazi se njihov drugi brod. Oni su se na neki način sporazumeli, mada ne mogu da zamislim kako je to moguće u beskrajnom prostranstvu koje ih deli. Sada se nešto desilo sa drugim brodom i njegov poziv je došao do naših prijatelja.

— Možda je tamo sve u redu, samo što je onaj brod naišao na nešto veoma važno? — tiho upita Tajna.

— Možda. Ma kakav da je razlog, oni će uskoro otići. Zato moramo da saznamo od njih što više podataka. Najvažnije od svega su zvezdane karte, njihov kurs, susreti koje su do sada imali sa drugim bićima u kosmosu. Ubeđen sam da su sretali ljude slične nama…

Iz razgovora sa tuđincima saznalo se da mogu da ostanu samo još jedan zemaljski dan. Zato su ljudi uz pomoć stimulativnih preparata neumorno radili, istim tempom kao i žitelji fluorne planete, čija je energija izgledala neiscrpna …

Prošlo je dvadeset časova. U koridoru su se pojavili Tej i Kari; jedva se držeći na nogama od umora, oni su nosili trake zvezdanih karata, u kojima je bio zapisan ceo put „Telura“ od Zemlje do mesta gde su se brodovi sreli. Tuđinci su se još više užurbali. Mašine za memoriju na letelici Zemljana zapisivale su na foto-magnetske trake položaje neotkrivenih zvezda, iskazane nepoznatim znacima rastojanja, astrofizičke podatke i komplikovane i izukrštane puteve oba bela broda. Sve je to trebalo da se dešifruje prema tablicama objašnjenja koje su tuđinci pripremili. Ljudi nisu mogli da uzdrže radosne usklike kad su se prvo kod jedne, zatim druge, treće, četvrte i pete zvezde na ekranu pojavili uvećani kružići, u kojima su se zavrtele planete.

Lik robustnog, trbušastog broda smenilo je čitavo jato drugih, daleko lepših letelica. Na visećim ovalnim platformama ispod njih stajala su u svojim skafandrima bića — svakako ljudi. Znak atoma sa osam elektrona — kiseonikom — krunisao je sliku planeta i brodova; ali brodovi na shemi sjedinjavali su se samo sa dvema prikazanim planetama: sa jednom koja je stajala blizu crvenog velikog sunca, i drugom, koja se okretala oko jarko zlataste zvezde spektralne klase F. Po svemu sudeći, život na planetama tri druge zvezde takođe je bio kiseonički, ali još nije dostigao tako visok nivo da bi mogao da izlazi u kosmos; ili se tamo možda još nisu pojavila misaona bića.

Zemljani to nisu mogli tačno da utvrde, ali u njihovim rukama bili su podaci od neocenjive vrednosti. Oni su ih vodili do tih nastanjenih svetova, udaljenih mnogo stotina parseka od mesta gde su se dva broda srela.

Došlo je vreme rastanka. Posade oba broda postrojile su se s obe strane providne pregrade: bledobronzani ljudi Zemlje i sivi ljudi fluorne planete, čije je ime za Zemljane ostalo nejasno. Mimikom su jedni drugima izražavali svoje simpatije i žalost zbog rastanka.

Duboka tuga zavladala je na „Teluru“. Čak i odlazak sa Zemlje, na koju je trebalo da se vrate tek kroz sedam vekova, nije im onda izgledao kao nenadoknadiv gubitak. Nikako nisu mogli da se pomire s činjenicom da će već kroz nekoliko minuta ovi lepi, čudni i dobri ljudi zauvek iščeznuti u vasioni, da i dalje beznadežno traže sebi srodan misaoni život.

Možda su tek sada astronauti u potpunosti shvatili da je u svim čovekovim traganjima, težnjama, vizijama i borbi za progres najvažniji — čovek. Za svaku civilizaciju, za svaku zvezdu, za čitavu Galaksiju i beskonačnu Vasionu najvažniji su bili ljudi, njihov um, osećanja, snaga i lepota.

Komandant nepoznatog broda napravio je nekakav znak. Istog trenutka, mlada žena koja je prikazala lepotu stanovnika fluorne planete naglo se približila mestu gde je s druge strane stajala Afra. Raširivši ruke, ona se priljubila uz pregradu, u želji da zagrli prekrasnu ženu Zemlje. Ne primećujući da joj se niz obraze slivaju suze, Afra se takođe priljubila uz pregradu, kao ptica zarobljena u staklenom kavezu. Onda se svetlo na tuđinskom brodu ugasilo i pocrnelo staklo ekrana pretvorilo u pučinu, u koju su potonuli svi pokušaji Zemljana da još jednom vide bića koja su im za kratko vreme postala tako bliska.

Mut Ang je naredio da se upali osvetljenje na „Teluru“, ali koridor s one strane pregrade bio je prazan.

— Vanbrodska grupa neka obuče skafandere za razdvajanje koridora! — zapovedničkim glasom preseče tišinu Mut Ang. — Pogonski inženjeri na motore, astronavigator u komandnu salu. Svi da se pripreme za let!

Ljudi su počeli da napuštaju koridor. Samo je Afra, osvetljena prigušenom svetlošću iz otvora na palubi, nepomično stajala kao da se ukočila od ledene hladnoće vasionskog prostora.

— Afra, spuštamo poklopac na otvoru! — doviknu joj Tej odnekud iz dubine broda. — Želimo da vidimo njihov odlazak.

Afra se odjednom prenu, povika Teju da pričeka i potrča prema komandantu. Začuđeni pomoćnik je u nedoumici stajao, ali Afra se brzo vratila. S njom je bio i Mut Ang.

— Teje, uperi reflektor u koridor! Pozovite tehničare, vratite nazad ekran! — naredio je komandant.

Ljudi su se užurbali. Snažan snop svetlosti prodro je u koridor i počeo da daje signale u istim intervalima kao i prilikom prvog susreta. Nepoznati astronauti opet su se pojavili u koridoru. Sva drhteći, Afra se nagnula nad tablu sa koje su se na ekran reflektovali njeni na brzinu napisani biološki podaci. Dvostruki spiralni lančići mehanizma naslednosti trebalo bi u opštim crtama da budu jednaki i kod zemaljskih i kod fluornih ljudi. Pošto ih je napisala, Afra je nacrtala dijagram metabolizma u ljudskom organizmu, koji se svodio na podjednako pretvaranje energije zračenja nebeskih zvezda, dobijeno putem biljaka. Mlada žena je pogledala nepomične sive figure i krstom precrtala atom fluora sa njegovih devet elektrona, stavivši na njegovo mesto atom kiseonika.

Tuđinci se pokrenuše. Komandant je istupio napred i približio lice tik uz pregradu, posmatrajući ogromnim očima Afrine nevešte crteže. Onda je čelu prineo sastavljene ruke i duboko se poklonio pred ženom Zemlje.

Oni su razumeli misao koja je Afri u poslednjem trenutku pala na pamet. Afra je mislila na smelu promenu hemijskih procesa, koji aktiviraju celokupan čovekov organizam — pokušaj da se putem dejstva na mehanizam naslednosti fluorni metabolizam zameni kiseoničkim! Sačuvati sve osobine, svu naslednost fluornih ljudi, ali naterati njihova tela da rade na drugoj energetskoj osnovi. Ovaj džinovski zadatak bio je još uvek veoma daleko od mogućnosti da se ostvari. Ali trebalo je verovati u napor koji mogu učiniti ujedinjeni napori obe planete! Ako se njima pridruže i druga misaona bića, fluorno čovečanstvo neće proći kao senka bez traga, izgubljeno u beskrajnim prostorima Vasione.

Oba vasionska broda polako su se udaljavala, plašeći se da ne oštete jedan drugog snagom svojih pomoćnih motora. Nekoliko trenutaka kasnije beli brod je obavio oblak zaslepljujućeg plamena, a kada se on ugasio, nije ostalo ništa osim mračne tišine kosmosa.

Tada je i „Telur“, oprezno uzimajući zalet, ušao u pulsaciju koja je služila kao most kojim se skraćuje nekad nezamisliva udaljenost između zvezda. Sigurno zaštićeni svojim oklopima, ljudi više nisu videli kako se skraćuju svetlosni kvanti i kako daleke zvezde, koje su bile pred njima, od plavih postaju ljubičaste. Zatim je brod potonuo u neprozirni mrak vasione, iza koje je ljude čekala draga i puna života Zemlja.

Prevela: Desanka Polikarpov

IVAN JEFREMOV (1907–1972), doktor biologije, rudarski inženjer, moreplovac i paleontolog, jedan je od najpoznatijih sovjetskih autora naučne fantastike. Njegovom peru pripadaju mnogi romani i priče o kosmičkoj budućnosti čovečanstva, među kojima su najpoznatiji Maglina Andromede, Srce Zmije i Čas Bika. Isti uspeh doživeli su i njegova istonjska i avanturistička dela, u kojima se napetost radnje prepliće sa psihološkom i filozofskom analizom čovekovih mogućnosti: Na kraju Ojkumene, Veliki Luk, Susret iznad Tuskarore, Lepotica Tais i drugi.