Артур Кларк Напеви далеке Земље

Превела Мирјана Живковић


Лора је чекала под стаблима палми, посматрајући море. Клајдов чамац већ се могао разабрати као мајушна избочина на далеком обзорју, једина неправилност на савршеном споју мора и неба. Размере су му се повећавале из минута у минут, све док се није одвојио од једноличне плаве кугле која је опасивала свет. Сада је могла да види Клајда како стоји на прамцу, са руком преко иврага, непомичан попут каквог кипа док покушава да је уочи међу сенкама обале.

„Где си, Лора?” зачу се његов жалобан глас из дио-наруквице коју јој је поклонио када су се верили. „Дођи да ми помогнеш, улов је повећи и не могу га сам однети кући.”

Тако, дакле! — помисли Лора. Због тога си ме, значи, позвао да похитам на обалу. Да би казнила Клајда прикладном мером забринутости, пустила га је да је узалудно зове чак шест пута, па чак ни онда није притиснула предиван златни бисер којим се укључивао одашиљач, већ је лагано изишла из сенке великих стабала и кренула искошеном обалом.

Клајд ју је прекорно одмерио погледом, али ју је ипак помирљиво пољубио чим се искрцао и привезао чамац. Онда су заједно почели да истоварују улов, захватајући велике и мале рибе из оба корита катамарана. Лора је и даље била надурена, али је вредно помагала, све док пешчане саонице које су чекале на обали нису до врха биле пуне жртава Клајдовог рибарског умећа.

Улов је уистину био добар; када се будем удала за Клајда, рече Лора у себи, бар нећу скапати од глади. Незграпна, оклопљена створења из мора ове лађе планете нису, заправо, била рибе; протећи ће још најмање сто милиона година пре но што природа овде изуми крљушти. Али била су сасвим добра за јело, а први колонисти дали су им имена која су донели са собом, са још толико других традиција, са незаборављене Земље.

„Ал их има!” забрунда Клајд, бацивши на блиставу гомилу последњи комад улова, који је прилично наликовао на лососа. „Побринућу се за мреже касније — хајдемо сад!”

Пронашавши не без потешкоћа ослонац за ногу, Лора ускочи на санке иза њега. Гипки ваљци закратко су се окретали у празно на песку, а онда чврсто захватише. Клајд, Лора и сто фунти одабране рибе стадоше да хитају усталасаном обалом. Превалили су половину кратког пута када једноставан, безбрижан свет који су познавали цео свој млади живот наједном престаде да постоји.

Знамење његовог проласка стајало је исписано горе на небу, као да је каква џиновска шака превукла комадом креде преко плавог небеског свода. Још док су Клајд и Лора гледали, блистави траг паре стао је да се осипа по ивицама, растачући се у праменове облака.

А онда зачуше један звук за који њихов свет није знао већ поколењима — звук који је понирао са висине од много миља поврх њихових глава. Нагонски се ухватише за руке док су гледали у ту бразду преко неба, белу попут снега, и слушали слабашан крик који је допирао са самих међа свемира.

Брод који се спуштао већ је зашао за обзорје пре но што су се њих двоје окренули једно према другом и продахтали, готово скрушено, исту магичну реч:

„Земља!”

После три стотине година ћутања матични свет је још једном посегао у правцу Таласе…

Зашто? — упита се Лора, пошто је минуо дуги тренутак откровења, а крик распараног ваздуха престао да одјекује са неба. Шта се догодило, после свих ових година, што је довело један брод са моћне Земље на овај миран и задовољан свет? Није било простора за нове колонисте овде на овом једином острву водене планете и Земља је то врло добро знала. Њени роботски извиђачки бродови картографисали су и испитали Таласу из свемира пре пет столећа, у раним данима међузвезданих истраживања. Знатно пре но што се сам човек отиснуо у бездане између звезда, његове електронске слуге отишле су у претходницу, кружећи око светова туђих сунаца, да би се потом вратиле натраг са ризницама знања, као што се пчеле враћају са медом у матичну кошницу.

Такав један извиђач пронашао је Таласу, неугледан свет са једним великим острвом у мору без обала. Једнога дана ће и овде бити рођени континенти, али ово је још нова планета чија историја тек треба да буде написана.

Роботу је било потребно стотину година да превали повратни пут, а онда је још наредних стотину његово сакупљено знање почивало у електронским памћењима великих рачунара који су чували ускладиштену мудрост Земље. Први таласи колонизација нису досегли до Таласе; постојали су уноснији светови који су имали првенство, светови на којима девет десетина површине није било прекривено водом. Но, коначно, пионири су стигли и овде; само десетак миља од места где је Лора сада стајала њени преци су први пут крочили на ову планету и прогласили је својином човечанства.

Изравнали су брда, засадили житарице, покренули реке, саградили градове и фабрике и умножавали се све док нису домашили природне границе свог копна. Са својим плодним тлом, изобилним морима и благом, потпуно предвидљивом климом Таласа није била свет који је постављао превелике захтеве својој усвојеној деци. Пионирски дух потрајао је можда два покољења; после тога колонисти су се задовољавали да раде онолико колико је неопходно (али не и више од тога), да носталгично сневају о Земљи и да препуштају будућност да се сама стара о себи.

Селом су колале разне претпоставке када су Клајд и Лора стигли. Вести су већ стигле са северног краја острва да је брод обуздао своју махниту брзину и да се враћа натраг на малој висини, очигледно у потрази за местом на које би се спустио. „Јамачно још имају старе карте”, приметио је неко. „Кладим се у десет према један да ће се приземити на истом месту где се спустила и прва експедиција, горе у брдима.”

Била је то разложна претпоставка и само неколико минута касније сва расположива превозна средства већ су напуштала село ретко коришћеним путем који је ишао на запад. Како је то приличило градоначелнику једног тако важног културног средишта као што је Залив палми (житеља: 572; привреда: рибарење, хидропоници; индустрија: непостојећа), Лорин отац налазио се на челу у својим званичним колима. Околност да је премаз боје на аутомобилу већ био зрео за уобичајену годишњу обнову није изгледала баш најсрећнија; могло се само надати да ће посетиоцима промаћи местимичне мрље голог метала. Уосталом, сама кола била су потпуно нова; Лора се још живо сећала узбуђења које је изазвао њихов долазак пре циглих тринаест година.

Мали караван сачињен од одабраних кола, камиона, па чак и двоје пешчаних санки, које су се с напором кретале, пређе преко кресте брда и заустави се поред једног знака изједеног временом на коме су стајале исписане једноставне, али упечатљиве речи:

МЕСТО СПУШТАЊА ПРВЕ ЕКСПЕДИЦИЈЕ НА ТАЛАСУ

1. ЈАНУАР, НУЛТА ГОДИНА

(28 мај 1. г. 2626.)

Прва експедиција — понови Лора у себи бешумно. Друга никада није уследила све до сада…

Брод је приспео на тако малој висини и тако тихо да је већ готово био поврх њих пре но што су га уопште постали свесни. Није се чуо никакав звук мотора само краткотрајно шумење лишћа док се узнемирени ваздух ширио међу крошњама. А онда је поново све утихло, али Лори се чинило да је блистави овоид који је почивао на утрини велико сребрно јаје које ће се сваког часа излећи и донети нешто ново и необично на спокојан свет Таласе.

„Тако је мали”, прошапута неко покрај ње. „Нису могли стићи са Земље у овој стварчици!”

„Разуме се да нису”, узврати одмах неизбежни самозвани стручњак. „Ово је само чамац за спасавање прави брод је горе у свемиру. Зар се не сећате да је и прва експедиција…”

„Пссст”, прекиде га неко трећи. „Излазе!”

Збило се то током само једног откуцаја срца. Тренутак раније бешаван труп изгледао је тако гладак и целовит да је око узалуд тражило неки знак отвора. А онда, већ наредног трена, појавио се овални улаз из кога је кратка рампа водила до тла. Ништа се није покренуло, али нешто се догодило. Лора није имала никакву представу како је то било могуће, али прихватила је то чудо без изненађења. Сличне ствари напросто је ваљало очекивати од једног брода који долази са Земље.

У сеновитом улазу стадоше да се крећу неке прилике; гомила која је чекала није се огласила ни најмањим звуком док су посетиоци лагано излазили и одмах почели да жмиркају због снажне светлости непознатог сунца. Било их је седморица сви мушкарци и уопште нису деловали као супербића која је она очекивала. Истина је била, додуше, да је висина свих нешто изнад просека, као и да им је кожа готово бела. Осим тога, изгледали су забринуто и неодлучно, што је Лору прилично збунило. Тог часа јој је први пут пало на ум да ово спуштање на Таласу није било хотимично, односно да су посетиоци у подједнакој мери изненађени што су се обрели овде као и житељи што им се указала прилика да их поздраве.

Градоначелник Залива палми, суочен са врхунским тренутком своје каријере, иступи напред да започне говор који је махнито припремао још од часа када је кренуо из села. Само секунду пре но што ће заустити прву реченицу проже га изненадна сумња која му у часу потпуно обриса памћење. Сви су аутоматски претпоставили да брод долази са Земље али то је било само пуко нагађање. Сасвим је било могуће да је упућен овамо и са неке друге колоније, од којих им је најмање десетак било ближе него матични свет. Све што је Лорин отац успео да прозбори, обузет паником због протокола, било је:

„Желимо вам добродошлицу на Таласи. Ви сте са Земље претпостављам?” Ово 'претпостављам' учини градоначелника Фордајка бесмртним; протећи ће читаво столеће пре но што се открије да та фраза није сасвим оригинална.

Међу свим људима који су чекали Лора је била једина која није чула потврдан одговор, изговорен на енглеском који током столећа раздвојености као да је постао малчице бржи. Јер у том тренутку она је први пут угледала Леона.

Изишао је из брода и, настојећи да се креће што ненаметљивије, упутио се садрузима у подножју рампе. Можда се задржао да би извршио нека подешавања на контролним уређајима; можда је, што је изгледало вероватније, извештавао о току сусрета велики матични брод, који мора да почива негде горе у свемиру, далеко изнад и последњих трачака атмосфере. Ма шта био разлог, Лорине очи од тог часа нису се заустављале ни на ком другом.

Још тог првог трена постало јој је јасно да њен живот више никада неће моћи да буде исти. Било је то нешто ново и изван свеколиког искуства, нешто што ју је испуњавало чуђењем и страхом истовремено. Побојала се за љубав коју је осећала према Клајду; а чудила се новој и непознатој ствари која јој је ушла у живот.

Леон није био висок као остали садрузи, али је зато био знатно стаменије грађен, одајући утисак моћи и вичности. Његове очи, веома тамне и пуне живости, биле су дубоко усађене у лице грубих црта које нико не би могао назвати лепим, али за које је Лора нашла да је узнемирујуће привлачно. Био је то мушкарац који је имао прилике да види призоре што их она није могла ни да замисли — мушкарац који је, можда, ходио улицама Земље и видео њене знамените градове. Шта је сада радио овде, на самотној Таласи, и откуда оне црте напетости и забринутости око његових очију које су непрекидно нешто тражиле?

Једном ју је већ осмотрио, али поглед му је тада без задржавања склизнуо даље. Сада се вратио, као да га је сећање на то нагнало, и он је први пут постао свестан Лоре, као што је и она од самог почетка била свесна њега. Погледи им се укрстише, премошћујући бездане времена, простора и искуства. Брижна напетост попусти у Леоновим веђама, напете црте лагано се опустише; и он се коначно осмехну.

Био је већ сумрак када су се говори, банкети, пријеми и разговори окончали. Леон је био веома уморан, али му је ум деловао одвећ живо да би му допустио да заспи. После напетости која је владала последњих неколико недеља, пошто су га пробудили продорни и бучни звуци сигнала за узбуну и пошто се са колегама упирао да избави оштећени брод, тешко је могао да појми да су најзад стигли на безбедно.

Какву су само невероватну срећу имали што се ова настањена планета налазила тако близу! Чак и када не би могли да оправе брод и наставе путовање до чијег су их окончања чекала још два столећа, овде су бар могли да остану међу пријатељима. Никакви морнари, било мора или свемира, у оштећеном броду нису се могли ничем бољем надати.

Ноћ је била прохладна и мирна, блештећи непознатим звездама. Но, ипак су се могли разабрати неки стари пријатељи, иако су древна устројства сазвежђа била безнадежно изгубљена. Видео се моћни Ригел, нимало слабији упркос додатним светлосним годинама које су његови зраци морали превалити пре но што стигну до његових очију. А оно мора да је џиновски Канопус, готово у линији са њиховим одредиштем, али на толико већој раздаљини да чак и када буду стигли до свог новог дома он неће изгледати нимало сјајнији него на небу Земље.

Леон затресе главом, као да је желео да одагна из ума тај ошамућујући, хипнотишући призор бескраја. Заборави звезде, рече он у себи ионако ћеш се поново суочити са њима. Држи се овог малог света док си на њену, иако он може бити тек зрнце прашине на путу између Земље коју више никада нећеш видети и циља који те чека на крају пута, кроз стотине година.

Његови пријатељи већ су спавали, уморни и задовољни, као што је и било право. Он ће им се ускоро придружити када му то буде допустио његов неспокојан дух. Али најпре ће се мало упознати са овим светом на који га је случај довео, овом оазом настањеном припадницима његове врсте у пустињама свемира.

Изишао је из дугачке, једноспратне гостинске куће, која је била припремљена за њих очигледно у великој хитњи и запутио се једином улицом Залива палми.

Никога није било напољу, али је из неколико кућа допирала дремљива музика. Изгледало је да мештани имају обичај да рано иду на починак — или су можда и они били исцрпљени узбуђењем и гостољубивошћу тог дана. То је одговарало Леону који је желео да буде сам док му се ускомешане мисли не успокоје.

Из мирне ноћи која га је оптакала постао је свестан мрмљања мора и тај звук га је одмамио са празне улице. Било је мрачно међу палмама, када су се светла села притулила иза њега, али мањи од Таласина два месеца налазио се високо на југу, а његов необичан жути сјај сасвим му је довољно обасјавао пут. Прошао је кроз узан појас стабала и на крају обале која се стрмо спуштала угледао океан који је прекривао готово цео овај свет.

Низ рибарских чамаца био је привучен уз руб воде и Леон лагано крену ка њима, радознао да види како су занатлије Таласе решили један од човекових најстаријих проблема. С одобравањем је осмотрио уредна пластична корита, уске упоредне пловке изван чамца, електричне чекрке за извлачење мрежа, компактан мали мотор, радио са антеном за одређивање правца. Ова готово примитивна, али потпуно примерена једноставност дубоко је деловала на њега; тешко се могао замислити већи контраст правом лавиринту сложености моћног брода који је почивао негде изнад његове главе. За тренутак га је понела једна маштарија; како би било пријатно одбацити све године обуке и учења и заменити живот погонског инжењера на звезданом Броду за спокојан, непрохтеван живот једног рибара! Јамачно им је потребан неко ко ће им одржавати чамце, а можда је могао да смисли и нека побољшања…

Он одбаци те ружичасте снове, уопште не хајући због њихових очигледних мањкавости, и запути се дуж покретног фронта пене где су таласи губили своју последњу снагу у окршају са тлом. Под ногама су му лежали остаци новорођеног живота овог младог океана празне шкољке и оклопи рачића који су зацело прекривали и обале Земље пре милијарду година. Ево, на пример, једне збијено уплетене завојнице од кречњака коју је зацело већ раније видео у неком музеју. Сасвим је могла то бити; свако устројство које је једном послужило сврси Природа бескрајно понавља са света на свет.

Слабашан жути сјај брзо се ширио преко источног неба; пред Леоновим очима Селена, унутрашњи месец, диже се поврх обзорја. Невероватном брзином читав месец, који је био у последњој четврти, изрони из мора, обасјавши обалу изненадном светлошћу.

И у тој плими блиставости Леон наједном виде да није сам.

Девојка је седела на једном чамцу, педесетак јарди даље низ обалу. Била му је окренута леђима и гледала негде ка мору, наизглед несвесна његовог присуства. Леон застаде, не желећи да ремети њену самотност, али и несигуран како стоји са локалним обичајима у овим стварима. Изгледало је веома вероватно, с обзиром на ово време и место, да она некога чека; било би најбезбедније и најтактичније окренути се и тихо вратити у село.

Но, прекасно је донео ту одлуку. Као да ју је плима нове светлости на обали начас уплашила, девојка подиже поглед и истог тренутка га примети. Устала је без журбе и складно, не показавши никакве знаке узнемирености или нелагодности. Ставише, да је Леон могао да јој јасно види лице на месечини, био би изненађен изразом тихог задовољства.

Пре само дванаест часова Лора би срдито одбацила помисао да ће овде, на овој самотној обали, срести једног потпуног странца у часу када остатак њеног света већ увелико спава. Чак и сада, могла је да пружи разложно објашњење за своје понашање, да устврди како је осетила неки немир и није могла да заспи, тако да је изишла да се мало прошета. Али дубоко у свом срцу знала је да то није истина; целог дана није престајала да је прогони слика тог младог инжењера, чије је име и положај успела да открије, не изазвавши при том, како се надала, превише знатижеље међу пријатељима.

Чак није у питању била ни срећна околност што га је видела како излази из гостинске куће; посматрала је претежан део вечери са веранде очеве куће, са наспрамне стране улице. А сасвим извесно није била срећа, већ промишљено и пажљиво планирање то што се упутила на овај део обале чим се уверила којим је путем Леон кренуо.

Зауставио се на десетак стопа од ње. (Да ли ју је препознао? Да ли подозрева да ово није случајан сусрет? За тренутак, храброст ју је готово издала, али сада је било прекасно за узмак.) А онда се он искривљено осмехну, од чега као да му је цело лице засијало, тако да се начас учинио још млађим него што је био.

„Здраво”, рече он. „Уопште нисам очекивао да ћу некога срести у ово доба ноћи. Надам се да вас нисам узнемирио.”

„Разуме се да нисте”, узврати Лора, настојећи да јој глас буде што постојанији и неузбуђенији.

„Ја сам са брода, знате. Учинило ми се да би било згодно мало разгледати Таласу док сам на њој.”

На ове последње речи на Лорином лицу изненада се промени израз; туга коју је разабрао на њему збунила је Леона, јер јој није видео узрок. А онда, уз тренутан шок који прати препознавање, он схвати да је ову девојку видео већ раније и би му јасно шта она ради овде. Била је то иста она девојка која му се осмехнула када је изишао из брода — не није тачно: оње био тај који се осмехнуо…

Није се имало шта рећи. Они су се немо посматрали преко таласастог песка, обоје опчињени чудом које их је спојило у безмерју времена и простора. А тада, као у несвесном сагласју, они седоше једно наспрам другог на ивицу чамца, и даље без речи.

Ово је лудост, рече Леон у себи. Шта ја овде радим? Каква права имам ја, луталица која пролази кроз овај свет, да посежем у животе овдашњих житеља? Треба да се извинимо и да препустим ову девојку обали и мору који су њен завичај, а не мој.

Па ипак, није отишао. Сјајан диск Селене подигао се за читаву ширину шаке поврх мора када је он коначно казао: „Како се зовеш?”

„Лора”, одговори она благим, напевним нагласком острвљана, који је звучао веома пријатно, али га није увек било лако разумети.

„А ја сам Леон Карел, помоћни погонски инжењер на звезданом броду Магелан.”

Она се благо осмехнула када се представио и тог часа схвати да је она већ зацело знала његово име. Истог тренутка сину му једна потпуно небитна и хировита помисао; до пре само неколико минута био је мртав уморан, спреман да се свакога часа окрене и пође на починак на коме је већ одавно требало да буде. Но, сада је био потпуно разбуђен а бодар — на почетку, како је испало, једне нове и непредвидљиве пустоловине.

Али зато је Лорина наредна опаска била сасвим предвидљива: „Како ти се допада Таласа?”

„Дај ми мало времена”, узврати Леон. „Имао сам прилику да видим само Залив палми, па и њега тек површно.”

„Хоћете ли се дуго задржати овде?”

Пауза је била једва приметна, али ју је његово ухо разабрало. Тек је ово било питање које је уистину било важно.

„Нисам сигуран”, одговори он искрено. „Све зависи од тога колико ће оправке потрајати.”

„Шта се покварило?”

„Ох, налетели смо на нешто што је било превелико да би га наш метеорски штитник апсорбовао. И трас! — да остали смо без штитника. Нема нам друге до да направимо нови.”

„И мислите да то можете овде да урадите?”

„Надамо се. Главни проблем биће подизање око милион тона воде до Магелана. Срећом, мислим да ће Таласа безболно моћи да се лиши толике количине.”

„Воде? Не разумем.”

„Па, познато ти је да звездани брод путује готово брзином светлости; но, чак и тако, потребно је много година да би се стигло на одредиште, тако да улазимо у стање одложеног оживљавања, а за то време брод је под аутоматским контролама.”

Лора климну. „Разуме се тако су и наши преци стигли овамо.”

„Сама брзина не би представљала проблем да је свемир уистину празан али он то није. Један свемирски брод сусреће се са хиљадама атома водоника, честицама прашине, а понекад и крупнијим честицама сваке секунде лета. При брзини која је готово равна светлосној ти комадићи космичког отпада имају огромну енергију и зачас би спалили брод. Стога носимо штит на отприлике миљу испред летелице и пуштамо да уместо нас он сагори. Имате ли кишобране на овом свету?”

„Овај… да”, узврати Лора, очигледно пометена несувислошћу питања.

„Онда можеш да упоредиш свемирски брод са човеком који иде насупрот пљуску иза заклона кишобрана. Киша је у нашем случају космичка прашина између звезда, а брод нам је имао пех да остане без кишобрана.”

„А нови можете начинити од воде?”

„Да, то је најјефтинији градивни материјал у васељени. Смрзнемо је у ледени брег који путује испред нас. Зар има нешто једноставније од тога?”

Лора ништа није одговорила; мисли као да су јој одлутале новим смером. А онда проговори поново, гласом који је био тако пригушен и чежњив да се он морао нагнути како би је разумео спрам шума таласа: „А са Земље сте кренули пре стотину година?”

„Пре сто четири. Разуме се, нама изгледа као тек неколико недеља, будући да смо били у дубоком сну, све док нас аутопилот није пробудио. Сви колонисти су још у стању одложеног оживљавања; они уопште не знају да се нешто догађа.”

„А ви ћете им се на крају поново придружити и такође преспавати пут до звезда.”

Леон климну, избегавајући њен поглед. „Тако је. Долазак на планету биће одложен за неколико месеци, али шта то мари на путовању које траје три стотине година?”

Лора показа ка острву иза њих, а онда према мору без обала на чијем су рубу стајали.

„Необична је помисао да твоји уснули пријатељи тамо горе никада неће упознати све ово. Жалим их због тога.”

„Да, само ће нас педесетак инжењера сачувати спомен на Таласу. За све остале на Броду наше заустављање овде биће тек пука ставка у бродском дневнику стара стотину година.”

Он осмотри Лорино лице и поново разабра тугу у њеним очима.

„Зашто си због тога несрећна?”

Она одмахну главом, неспособна да одговори. Како се може изразити осећање самотности које су у њој изазвале Леонове речи? Животи људи, све њихове наде и страховања, изгледали су тако мајушни спрам непојамних огромности којима су се они одважили да пркосе. Помисао на то тристогодишње путовање, до чије још ни половине нису стигли, представљало је нешто пред чим је њен ум устукнуо од ужаса. Па ипак — у њеним властитим жилама текла је крв оних раних пионира који су превалили исти пут до Таласе, пре много столећа.

Ноћ више није била пријатељска; наједном ју је испунила жудња за домом и породицом, за малом собом у којој се налазило све што је поседовала и која је била цео свет за који је знала и који је желела. Хладноћа свемира смрзла јој је срце; зажалила је сада што се уопште упустила у ову луду пустоловину. Било је време — и те како — да пође.

Док се придизала, приметила је да су седели на Клајдовом чамцу и запитала се какав ју је то несвесни подстицај ума нагнао баш на ово пловило међу свим осталим малим чамцима који су стајали постројени дуж обале. При помисли на Клајда проже је грч несигурности, чак и кривице. Никада раније у животу, изузев у магновењима, није помислила ни на једног другог мушкарца до на њега. Сада се више није могла претварати да је то тачно.

„Шта ти је?” упита Леон. „Је ли ти хладно?” Он испружи руку и прсти им се први пут додирнуше, јер је она аутоматски узвратила на исти начин. Али у тренутку додира она се тргла попут уплашене животиње и устукнула.

„Све је у реду”, узврати она, готово љутито. „Касно је — морам кући. До виђења.”

Реакција јој је била тако нагла да је Леон остао изненађен. Је ли рекао нешто што ју је увредило? — упита се он. Она се већ журно удаљавала када је он довикнуо за њом: „Хоћу ли те поново видети?”

Ако је и одговорила, шум таласа надјачао јој је глас. Посматрао ју је како одлази, пометен и помало погођен, размишљајући не по први пут у животу како је тешко докучити ум жене.

За тренутак се колебао да ли да крене за њом и понови питање, али негде у срцу знао је да то није потребно. Срешће се поново — то је било подједнако извесно као и сутрашње рађање сунца.

* * *

Живот острва потпуно је постао заокупљен осакаћеним џином који је почивао у свемиру на удаљености од хиљаду миља. Пре свитања и после заласка сунца, када је свет био у тами, али се светлост сунца још опажала у висинама, Магелан се могао разабрати као блистава звезда, најсјајније тело на целом небу изузев два месеца. Али чак и када се није могао видети — када би био изгубљен у јаркости дана или помрачен сенком Таласе — брод никада није избивао далеко од мисли људи.

Тешко је било поверовати да је само педесет чланова посаде звезданог брода пробуђено, као и да се чак ни половина њих ниједном није спустила на Таласу. Изгледало је да се налазе посвуда, обично у малим групама од по двојице или тројице; хитро су ходали, обављајући тајанствене послове, или се возили на малим, антигравитационим скутерима који су лебдели неколико стопа изнад тла и кретали се тако бешумно да је живот у селу наједном постао прилично опасан. Иако су им упућени озбиљни позиви, посетиоци још нису узели удела у културним и друштвеним делатностима острва. Објаснили су, учтиво али одлучно, да све док се не буду постарали око безбедности свог брода неће имати времена ни за шта друго. Касније, свакако, али не сада…

И тако, Таласи није преостало ништа друго до да се наоружа стрпљењем док су Земљани постављали своје уређаје, вршили извиђања, дубоко бушили у стене острва и предузимали низове опита који као да нису стајали ни у каквој вези са њиховим проблемом. Понекад би се накратко посаветовали са научницима Таласе, али су углавном радили на своју руку. Није била ствар у томе што су се држали непријатељски или по страни; радили су тако помно и предано да готово да нису били свесни никога и ничега покрај себе.

Протекла су два дана после првог сусрета пре но што је Лора поново разговарала са Леоном. Виђала га је с времена на време како хита селом, обично са пуном ташном и одсутним изразом на лицу, али тада су имали прилике да измене само кратке осмехе. Но, и то је било довољно да јој се осећања ускомешају, да изгуби спокој и да затрује везу са Клајдом.

Колико јој је памћење досезало, он је био део њеног живота; знали су за размирице и неслагања, али још нико није угрозио његово место у њеном срцу. Кроз неколико месеци ће се венчати — премда више није била сигурна у то, као ни у било шта друго.

'Залуђеност' је била ружна реч која се примењује само на друге људе. Али како другачије објаснити ту жудњу да буде са једним мушкарцем који се наједном обрео у њеном животу ни од куда и који ће морати да оде кроз неколико дана или недеља? Нема сумње да су сјај и романтичност његовог порекла били делимично одговори али то није било довољно објашњење. Постојали су и други Земљани згоднији од Леона, али је она видела само њега и живот јој је сада изгледао празан ако не би бла у његовом друштву.

Крајем првога дана само су чланови њене породице знали за њена осећања; крајем другога сви поред којих би прошла с разумевањем би се осмехивали. Било је немогуће сачувати тајну у једној овако збијеној и брбљивој заједници као што је Залив палми и она је добро знала да нема никакве сврхе да се труди око тога.

До њеног другог сусрета са Леоном дошло је случајно у мери у којој такве ствари уопште могу бити плод случаја. Помагала је оцу око неке преписке и захтева који су просто преплавили села по доласку Земљана и настојала је да се мало разабере у властитим белешкама када се врата канцеларије отворише. Отварала су се, додуше, тако често последњих неколико дана да она више није дизала поглед; њена млађа сестра примала је странке и у њеној надлежности били су сви посетиоци. А онда је зачула Леонов глас; а папири јој се замутише пред очима, а белешке јој се наједном учинише као да су исписане на неком непознатом језику.

„Могу ли да видим градоначелника, молим вас?”

„Разуме се. Ви сте…?”

„Помоћни инжењер Карел.”

„Одмах ћу га позвати. Седите, молим вас.”

Леон се уморно сручи у једну старинску наслоњачу која је представљала најбољи комад намештаја што га је соба за пријем странака могла понудити својим ретким посетиоцима и тек тада спази да га Лора без речи посматра са другог краја просторије.

Умора му намах нестаде и он скочи на ноге.

„Здраво — нисам знао да радиш овде.”

„Живим овде; мој отац је градоначелник.”

Ова помпезна вест није на Леона оставила нарочити утисак. Он приђе до радног стола и подиже дебели том који је Лора читала у паузама између секретарских обавеза.

„Сажета историја Земље”, прочита он, „од освита цивилизације до почетка међузвезданог летења. И све то на хиљаду страна! Штета што се завршава пре три хиљаде година.”

„Надамо се да ћете нам ажурирати ствари. Да ли се много тога збило од када је написана?”

„Довољно да се испуни педесет библиотека, претпостављам. Али пре но што пођемо оставићемо вам копије наше целокупне документације, тако да ће вам историјске књиге каснити само стотину година.”

Кружили су једно око другог, избегавајући једину ствар која је била важна. Када се поново можемо срести? Лорине мисли бешумно су бубњале, неспособне да пробију баријеру говора. Да ли му се стварно допадам или он само води љубазан разговор?

Унутрашња врата се отворише и градоначелник се уз извињавања појави из своје канцеларије.

„Опростите што сте ме чекали, господине Карел, али на вези сам имао председника — долази овамо по подне. Шта могу да учиним за вас?”

Лора се претварала да ради, али куцала је једну исту реченицу осам пута док је Леон саопштавао поруку капетана брода Магелан. Није била нимало паметнија када је завршио; изгледало је да инжењери са звездане летелице желе да поставе некакве уређаје на рту удаљеном миљу од села и да се увере да с тим у вези неће бити никаквих противљења.

„Разуме се!” рече градоначелник Фордајс великодушно, својим нарочитим тоном којим је јасно стављао до знања да за госте ништа није довољно добро. „Само напред тај терен не припада никоме и тамо нико не живи. Шта желите да урадите?”

„Поставићемо гравитациони инвертер, а генератор за њега ваља усидрити у чврсту камену основу. Може бити мало бучно када почне да ради, али мислим да вам овде у селу неће сметати. Разуме се, чим будемо завршили размонтираћемо и покупити опрему.”

Лора је осетила дивљење према оцу. Савршено је добро знала да је Леонов захтев њему звучао потпуно бесмислено баш као и њој, али то се ни по чему није могло видети.

„Савршено је у реду — драго нам је што вам можемо бити од неке помоћи. Да ли бисте казали капетану Голду да председник долази у пет по подне? Послаћу моја кола по њега; пријем је у пола шест у свечаној дворани села.”

Пошто се Леон захвалио и отишао, градоначелник Фордајс пришао је кћери и узео малу хрпу писама која је она прекуцавала не одвећ брижљиво.

„Баш пријатан младић”, рече он, „али је ли одвећ мудро много се загрејати за њега?”

„Не знам о чему говориш.”

„Ма хајде, Лора! Уосталом, отац сам ти, а и очи ме још добро служе.”

„Он се”, шмрк, „ни најмање не занима за мене.”

„А ти за њега?”

„Не знам. Ох, тата, тако сам несрећна!”

Градоначелник Фордајс није био храбар човек, тако да је постојала само једна ствар коју је могао учинити. Пружио јој је своју марамицу и брже-боље се повукао у канцеларију.

Био је то најтежи проблем са којим се Клајд суочио у животу, а није било никаквих преседана по којима би се равнао. Лора је припадала њему — сви су то знали. Да му је такмац био неки други мештанин или неко са неког другог краја Таласе, тачно би знао шта му ваља чинити. Али закони гостопримства, а понајпре његово урођено зазирање од свега са Земље, спречавали су га да љубазно замоли Леона да се окрене на другу страну. То не би било први пут да се ово догодило, а у ранијим навратима није се суочио ни са каквим потешкоћама. Понајпре стога што је Клајд био висок преко шест стопа, складно развијен и није имао нимало сувишног сала, иако је био тежак читавих сто деведесет фунти.

Током дугих сати на мору, када није имао ништа друго да ради до да се носи са властитим мислима, Клајд се забављао идејом о кратком, оштром окршају са Леоном. Сукоб би био веома кратак; иако Леон није био мршав као већина Земљана, одликовао се њиховим бледим, испосничким изгледом и очигледно није био равноправан противник некоме ко је водио живот пун физичких активности. У томе је и била невоља — двобој не би био поштен. Клајд је добро знао да би изазвао гнев јавности ако би се ухватио укоштац са Леоном, ма колико разлози тог сукоба били оправдани.

А колико су, заправо, били оправдани? Био је то велики проблем који је мучио Клајда, баш као што је морио и много милијарди мушкараца пре њега. Изгледало је да је Леон сада практично члан породице; сваки пут када би позвао градоначелникову кућу, Земљанин као да се налазио тамо под овим или оним изговором. Љубомора је била осећање које раније није задавало главобоља Клајду, а њему се нимало нису допадали њени симптоми.

Још је био силно бесан због плеса. Био је то најзначајнији друштвени догађај годинама уназад; штавише, мало је вероватно да ће се Заливу палми икада у будућности поново указати једна таква прилика.

Имати председника Таласе, половину већа и педесет посетилаца са Земље у селу у истом тренутку било је нешто што се тешко могло поново збити са ове стране вечности.

И поред крупноће и незграпности Клајд је био добар играч, нарочито када му је партнерка била Лора. Али те ноћи мало је имао прилике да то покаже, Леон је био одвећ заузет показивањем најновијих плесова са Земље најновијих, наиме, уколико пређете преко чињенице да су тамо већ стотину година били изван моде — осим ако се нису вратили у међувремену и поново постали модни хит. Према Клајдовом мишљењу, Леонова техника била је сасвим скромна, а и игре ружне; занимање које је Лора показала за њих изгледало му је крајње смешно.

Поступио је довољно будаласто да јој то каже када му се указала прилика; и то је био последњи плес који је одиграо са Лором те вечери. Што се ње тиче после тога њега као да уопште и није било тамо. Клајд је издржао бојкот колико је могао, а онда је отишао до бара са једном помишљу у глави. Брзо је прионуо на њу а тек када је невољно дошао к себи наредног јутра схватио је шта је пропустио.

Плес се рано завршио; уследио је кратак председников говор трећи те вечери у коме је он представио заповедника звезданог брода и обећао једно мало изненађење. Капетан Голд такође је био кратак; био је то човек који се очигледно боље сналазио у издавању наређења него у држању говора:

„Пријатељи”, поче он, „познато вам је због чега смо овде и мислим да не морам да кажем колико ценимо ваше гостопримство и вашу љубазност. Никада вас нећемо заборавити и једино нам је жао што нећемо имати довољно времена да се боље упознамо са овим прелепим острвом и његовим житељима. Надам се да ћете нам опростити сваку привидну неуљудност, али оправка брода и безбедност наших садруга стално су нам најпречи на памети.

Посматрано на дуге стазе, невоља која нас је довела овамо може се за обе заједнице показати као срећна околност. Боравак овде остаће нам у најлепшем сећању и представљаће право надахнуће за нас. Оно што смо видели овде за нас је добар наук. Када бисмо сама успели да свет што нас чека на крају нашег путовања учинимо подједнако погодним домом за човека као што је то Таласа.

Пре но што наставимо путовање биће нам и дужност и задовољство да вас опскрбимо свим расположивим архивским материјалом који ће вам помоћи да премостите бездан који зјапи од вашег последњег контакта са Земљом. Сутра ћемо позвати ваше научнике и историчаре на наш брод како би могли да прекопирају све траке са информацијама које пожеле. Уздамо се да ћемо вам на тај начин оставити легат који ће обогатити ваш свет током много потоњих поколења. То је најмање што можемо да учинимо.

Али вечерас наука и сторија могу да чекају, јер имамо и друга блага. Земља није доколичила током столећа од када су ваши преци отишли. Послушајте сада један део нашег заједничког наслеђа који ћемо оставити на Таласи када кренемо.”

Светла се притулише; музика поче. Нико ко је био присутан никада неће заборавити тај тренутак; у трансу чуђења Лора је слушала оно што су људи написали у звуцима током столећа раздвојености. Време није ништа значило; није била чак ни свесна Леона који је стајао поред ње, држећи је за руку, док је музика протицала крај њих.

Биле су то ствари које она никада није упознала, ствари које су припадале Земљи и једино Земљи. Споро одзвањање моћних звона које се дизало попут невидљивог дима са торњева старе катедрале; пој стрпљивих бродара, на хиљаду језика сада заувек изгубљених, док веслају кући спрам надолазеће плиме у сам смирај дана; песме војски што марширају у битке које су у међувремену постале лишене сваког бола и зла; измешани жамор десет милиона гласова док се човекови највећи градови буде у сусрет зори; хладан плес поларне светлости поврх бескрајних мора леда; грмљавина моћних мотора који се успињу друмовима за звезде. Све је то чула у музици и песмама који су изронили из ноћи у напевима далеке Земље који су до ње стигли преко многих светлосних година…

Кристално бистар сопран, који је понирао и узлетао попут какве птице на самом рубу чујности, певао је тугованку без речи која је дирала право у срце. Била је то нарицаљка за све љубави изгубљене у самотности свемира, за пријатеље и домове који више не могу бити виђени и коначно морају да ишчиле из сећања. Била је то песма за све изгнанике и она је подједнако јасно говорила како онима које је од Земље раздвајало десет поколења тако и путницима којима су њена поља и градови изгледали удаљени тек неколико недеља.

Музика је замрла у тами; влажних очију, избегавајући речи, житељи Таласе полако су се разишли кућама. Али Лора то није учинила; постојала је само једна одбрана од самоће која је стала да јој тишти душу. И она ју је убрзо нашла, у топлој ноћи шуме, док су се Леонове руке обавијале око ње, а душе и тела им се спајали попут путника изгубљених у негостољубивој дивљини, потражили су топлину и спокој покрај ватре љубави. Док та ватра буде горела, они ће бити безбедни од сенки које су гамизале кроз ноћ; а свеколика васељена звезда и планета смањила се до размера обичне играчке која им је могла стати у шаке.

За Леона то никада није било у потпуности стварно. И поред све хитње и опасности које су их довеле овамо, понекад му се чинило да ће на крају путовања тешко моћи да увери самога себе да Таласа није представљала само сан који му је дошао након дуготрајног спавања. Ова ватрена и уклета љубав, на пример; он је није тражио напросто му се догодила. Било је мало мушкараца, рече он у себи, који је не би прихватили да су се, као и он, спустили после недеља неизвесности и брижности на овај опојан, пријатан свет.

Када не би био везан послом упућивао се у дуге шетње са Лором далеко од села, где су људи ретко одлазили и где су једино роботски култиватори реметили самоћу. Лора би га сатима испитивала о Земљи али никада није помињала планету која је представљала Магеланово одредиште. Он је одлично разумео разлоге за то и дао је све од собе да утажи њену неизмерну радозналост о свету који је већ представљао 'дом' већем броју људи него што га је видело властитим очима.

Веома се разочарала када је чула да је прошло доба градова. Упркос свему што јој је Леон испричао о потпуно децентрализованој култури која је сада прекривала планету од пола до пола, она је и даље размишљала о Земљи у светлости таквих ишчезлих џинова као што су Чандригар, Лондон, Астроград или Њујорк; била јој је тешко да појми да су они заувек нестали, а са њима и начин живота који су оличавали.

„Када смо кренули са Земље”, објаснио јој је Леон, „највећа популациона средишта били су универзитетски градови попут Оксфорда, Ен Арбора или Канбере; у некима од њих налазило се и до педесет хиљада студената и професора. Ниједан од преживелих градова нема чак ни упола толики број житеља.”

„Али шта се догодило са њима?”

„Ох, није постајао само један узрок, али је целу ствар започео развој комуникација. Чим је на Земљи постало могуће да свако са сваким буде у вези само на притисак дугмета, нестале су готово све потребе за градовима. А онда је изумљена антигравитација, тако да су се ствари, куће и све остало могли превозити преко неба без обзира на географске особености. То је окончало посао брисања раздаљина који су авиони почели пре неколико столећа. После тога људи су почели да живе где им се усхте и градови су изумрли.”

За тренутак Лора ништа није одговорила; лежала је на трави, посматрајући понашање једне пчеле, чији су преци, баш као и њени, били житељи Земље. Узалудно се упирала да се домогне нектара из једне домородачке врсте цвећа; инсектни живот још није никао на овоме свету, тако да ретко локално цвеће није измислило мамце за ваздушне посетиоце.

Осујећена пчела одустала је од безнадежног задатка и љутито одзујала; Лора се понадала да ће инсект показати довољно разборитости и отићи у воћњак где га је чекало предусретљивије цвеће. Када је поново проговорила, преточила је у речи један сан који је походио човечанство већ скоро хиљаду година.

„Сматраш ли”, рече она чежњиво, „да ћемо икада пробити брзину светлости?”

Леон се осмехну, схвативши у ком јој правцу иду мисли. Путовати брже од светлости, отићи на Земљу, али се и вратити на матични свет док су ти пријатељи још живи сваки колониста мора да је, пре или касније, сневао о овоме. Није постојао ниједан други проблем, у свеколикој историји људске расе, у чије је решавање уложено толико напора, али који је и даље остајао потпуно нерешив.

„Мислим да нећемо”, рече он. „Да је ствар изводљива, неко би до сада јамачно установио како се може извести. Не, преостаје нам само спори начин; јер другога једноставно нема. Васељена је напросто тако саздана.”

„Али свакако и даље можемо остати у вези!”

Леон климну. „Тако је”, узврати он, „и ми то покушавамо. Не знам где је запело, али требало је да већ поодавно успоставите везу са Земљом. Слали смо наше роботске гласнике на све колоније, који су подносили потпун извештај о свему што се догодило до тренутка поласка; гласници је такође требало да одговарајуће извештаје доставе Земљи. Ове вести су сакупљане, обрађиване и поново упућиване у свемир следећим низом гласника. Тако смо развили својеврсну међузвездану новинску агенцију, при чему је Земља била централа. Разуме се, дејство ове службе је споро, али нема другог начина да се та ствар обавља. Ако је последњи гласник за Таласу изгубљен, други мора да је већ на путу можда и више њих, на међусобном размаку од двадесет или тридесет година.”

Лора покуша да предочи себи огромну, звездану мрежу гласника, који хитају између Земље и њене раштркане деце, запитавши се при том зашто је Таласа заобиђена. Но, све док је Леон био уз њу то није изгледало важно. Он се налазио овде, а Земља и звезде биле су далеко. Баш као што је далеко било и сутра, ма какве несреће доносило…

До краја недеље посетиоци су подигли здепасту, тешко подупрту пирамиду од металних траверзи у којој је био смештен неки мрачан механизам, на стеновитом рту уз обалу мора. Заједно са преосталих пет стотина седамдесет једним житељем Залива палми и неколико хиљада посматрача који су се искупили у селу, Лора је посматрала извођење првог теста. Никоме није допуштено да приђе ближе од четврт миље од машине — мера предострожности која је прилично узнемирила острвљане слабијих живаца. Знају ли Земљани шта раде? Шта ако нешто пође како не ваља? Уосталом, шта уопште раде?

Леон се са колегама налазио у металној пирамиди, вршећи последња подешавања 'грубо довођење у жижу', како је објаснио Лори, премда јој то баш ништа није казивало. Посматрала је уз исто брижно неразумевање као и сви остали острвљани како удаљене прилике излазе из машине и удаљују се до ивице заравњене стене на којој је направа подигнута. Остали су ту да стоје, мала група прилика која се оцртавала спрам океана, гледајући према мору.

На миљу од обале нешто необично почело је да се збива са водом. Изгледало је да се подиже бура — али таква која је била ограничена на подручје које је у пречнику имало свега неколико стотина јарди. Уздизали су се таласи велики попут планина, ударајући једни у друге, а онда брзо падајући. Кроз неколико минута одјеци овог поремећаја стигли су до обале, али средиште мале буре као да се уопште није мицало. Изгледа, помисли Лора, као да се неки невидљиви прст спустио са неба да би усковитлао море.

Наједном, свеколико устројство се промени. Таласи се више нису разбијали једни о друге; почели су складно да се крећу, хитајући све брже у збијеном кругу. Из мора је ницала купа воде, постајући из секунде у секунду све виша и тања. Већ је достигла висину од сто стопа, а звук њеног рођења представљао је срдиту грмљавину која је испуњавала ваздух и изазивала ужас у срцима свих који су је чули. Свих, наиме, осим мале групе људи који су призвали ово чудовиште из дубина и који су и даље спокојно и самоуверено посматрали призор, не обазирући се на таласе који су им се разбијали готово о ноге.

Узвртела кула воде сада се брзо успињала у небо, продирући кроз облаке попут стреле на путу према свемиру. Њен запенушани врх већ се изгубио са видика и са неба је почео да се слива постојани пљусак, ненормално крупних капи, попут оних које наговештавају олујну непогоду. Није сва вода која је подизана из јединственог океана Таласе стизала до свог далеког одредишта; један део успевао је да умакне сили која ју је зауздавала и враћао се натраг са руба свемира.

Гомила која је посматрала стала је полако да се разилази; збуњеност и страх већ су уступили место мирном прихватању. Човек је кадар да контролише силу теже већ пет стотина година и овај трик — ма колико деловао спектакуларно није се могао поредити са чудом лета свемирског брода од сунца до сунца брзином која је тек нешто мало мања од светлосне.

Земљани су се сада враћали ка својој машини, очигледно задовољни оним што су постигли. Чак и са ове даљине могло се видети да су срећни и опуштени можда први пут од како су дошли на Таласу. Вода за поновно стварање Магелановог штитника налазила се на путу ка свемиру, где ће је уобличити и замрзнути друге необичне силе које су ти људи учинили својим слугама. За неколико дана биће спремни за полазак, а њихов велики међузвездани ковчег изгледаће као нов.

Све до ових тренутака Лора се надала да можда неће успети. Сада од те наде није преостало ништа: пред очима јој је стајао вештачки одлив воде који је носио свој товар из мора. Понекад би се благо зањихао, а основа би се померила напред-назад, као да се саображава равнотежи између огромних, невидљивих сила. Али налазила се потпуно под контролом и извршиће задатак који јој је намењен. То је, међутим, Лори значило само једну ствар: ускоро ће морати да се опрости од Леона.

Лагано је кренула према удаљеној групи Земљана, пребирајући по мислима и покушавајући да примири осећања. А онда се Леон одвоји од својих колега и пође јој у сусрет: олакшање и срећа стајали су му исписани на лицу, али они брзо ишчилеше чим је спазио Лорин израз.

„Па”, рече он скрушено, готово као ђак кога су ухватили у неком прекршају, „успели смо.”

„И? Колико ћеш још остати овде?”

Он нервозно поче да шара ногама по песку, неспособан да је погледа у очи.

„Ох, око три дана — можда четири.”

Покушала је да ово прими мирно; уосталом, то је и очекивала — није посреди било ништа ново. Али није јој пошло за руком и сва је срећа била што се око њих није нико налазио.

„Немој отићи!” узвикну она очајно. „Остани овде на Таласи!”

Леон је благо узе за руке, а онда промрмља:

„Не, Лора ово није мој свет; никада се не бих уклопио у њега. Пола живота провео сам у обучавању за посао који сада радим; никада не бих могао да будем срећан овде где више нема нових граница. За месец дана умро бих од досаде.”

„Онда ме поведи са собом!”

„Не мислиш ваљда озбиљно?”

„Сигурно да мислим.”

„Само ти се тако чини; ти још мање припадаш мом свету него ја твом.”

„Магла бих да учим, постоји мноштво ствари које бих могла да радим. Само да останемо заједно!”

Држао ју је на дужини руку, гледајући је у очи. У њима се огледала туга, као и искреност. Уистину верује у оно што каже, рече Леон у себи. Први пут је осетио грижу савести. Сметнуо је с ума — или хотимице није упамтио колико само ове ствари могу изгледати озбиљније једној жени него једном мушкарцу.

Ниједног тренутка није имао намеру да нанесе бол Лори; веома му је била драга и с наклоношћу ће је се сећати цео живот. Управо је откривао, као и толики мушкарци пре њега, да није увек лако рећи збогом.

Преостала му је само једна ствар. Боље кратак, оштар бол него дуготрајна горчина.

„Пођи са мном, Лора”, рече он. „Желим нешто да ти покажем.”

Нису разговарали док ју је Леон водио ка чистини коју су Земљани користили као узлетиште. Посвуда су се налазили разбацани делови загонетне опреме; поједини уређаји поново су бивали запакивани, док су други остављани острвљанима да их користе по свом нахођењу. Неколико антигравитационих скутера стајало је паркирано у сенци под палмама; чак и кад нису били у употреби, уздржавали су се од додира са тлом, лебдећи стопу-две поврх траве.

Али Леона то није занимало; он се сврховито запутио ка блиставом овалу који је преовлађивао чистином, изменивши неколико реченица са инжењерима који су стајали покрај летелице. Била је то кратка расправа, а онда су она двојица положила оружје, прилично радо.

„Још није потпуно натоварена”, објасни Леон, док је помагао Лори да се попне уз рампу. „Али ипак ћемо поћи. Други шатл ће ионако бити доле за пола сата.”

Лора се наједном обрела у свету који никада раније није упознала — свету технологије у коме би и најблиставији инжењер или научник са Таласе били изгубљени. Острво је располагало свим машинама које су му биле потребне за живот и срећу; ово је, међутим, било нешто што је стајало сасвим изван његових домашаја. Лора је једном видела велики компјутер који је био дословни владалац над њеним сународницима; са његовим одлукама они се нису слагали не једном у поколењу. Тај џиновски мозак био је огроман и сложен, али ова машина одликовала се застрашујућом једноставношћу која је деловала упечатљиво чак и њеном нетехничком уму. Када је Леон сео за апсурдно малу контролну таблу, изгледало је да му шаке не раде ништа друго до лако почивају на њој.

Но, зидови су наједном постали провидни и кроз њих се указала Таласа, која се већ смањивала испод. Није постајао никакав осећај кретања, никакав шапат звука, али острво се на њихове очи удаљавало. Магловити руб света, велики лук који је раздвајао морску плавет од сомотног црнила свемира, постајао је све закривљенији са сваком секундом која би минула.

„Погледај”, рече Леон, показујући ка звездама.

Брод се већ могао видети и Лору наједном обузе осећање разочараности због његових малих размера. Успела је да разабере мноштво улаза око средишњег дела, али је зато изгледало да нема никаквих других отвора на здепастом, угаоном трупу летелице.

Привид је потрајао само секунду. А онда, уз шок неверице који јој је потпуно пореметио сва чула и довео је на руб вртоглавице, она схвати колико су је само безнадежно властите очи обмануле. Оно нису били улази; брод се и даље налазио миљама далеко. Оно што је угледала биле су отворене капије кроз које су улазили и излазили шатлови на линији између звезданог Брода и Таласе.

У свемиру не постоји осећање перспективе, будући да су тамо сва тела јасна и оштра без обзира на раздаљину. Ипак и када се труп Брода узносио тик уз њих, попут џиновског, закривљеног, металног зида који помрачује звезде, није било правог начина да се процени његова величина. Једино је успела да претпостави да му дужина износи најмање две миље.

Шатл се укотвио, колико је Лора успела да просуди, без икаквог Леоновог уплива. Кренула је за њим из мале контролне просторије, а када се ваздушна комора отворила, она је са изненађењем установила да могу право да изиђу на једну од пешачких трака свемирског брода.

Обрели су се у дугачком, цевастом ходнику који се у оба смера пружао докле је поглед допирао. Под им се кретао под стопалима, носећи их брзо и лако иако Лора, што јој је било необично, није искусила изненадан трзај када је закорачила на покретну траку која ју је сада превозила кроз брод. Још једна у низу тајни које ће за њу заувек остати неразјашњене: биће их још мноштво пре но што Леон буде завршио са показивањем Магелана.

Прошао је читав час пре но што су срели неко људско биће. За то време мора да су превалили много миља: понекад су били ношени покретним ходницима, док су у другим приликама били дизани кроз дугачке цеви у којима је укинута сила теже. Било је очигледно шта Леон покушава да учини; настојао је да јој дочара известан утисак о величини и сложености овог вештачког света који је био саздан да би пренео семе нове цивилизације на звезде.

Сама стројарница, са својим уснулим, прекривеним чудовиштима од метала и кристала, мора да је била дугачка читавих пола миље. Док су стајали на једној тераси високо изнад тог огромног попришта притајених сила, Леон јој рече поносно, премда можда не сасвим тачно: „Они су моји.” Лора осмотри џиновска, недокучива обличја која су јој донела Леона преко многих светлосних година и није знала да ли да их благосиља због онога што су учинили или да их проклиње због онога што ће ускоро учинити.

Брзо су прошли кроз пећинаста спремишта, пренатрпана машинама, уређајима и залихама неопходним да се једна девичанска планета преобрати у погодно станиште људског рода. Постојале су миље и миље складишних рафова, на којима су биле спремљене траке, микрофилмови или још сажетији видови ускладиштеног културног наслеђа човечанства. Ту су затекли групу стручњака са Таласе, који су изгледали прилично ошамућено, настојећи да установе колики део тог свеколиког блага могу да преберу за неколико сати које су имали на располагању.

Да ли су и моји преци, запита се Лора, били исто овако изврсно опремљени када су се отиснули кроз свемир? Сумњала је у то; њихова летелица била је знатно мања, а и Земља мора да је много докучила о техникама међузвездане колонизације током столећа после похода на Таласу. Када уснули путници Магелана буду стигли на свој нови дом, успех ће им бити зајамчен ако им полет духа буде саобразан материјалном благу.

Сада су стигли до једних великих, белих врата која су се бешумно отворила у страну када су им приступили, откривши нешто што је изгледало крајње непримерено атмосфери једног свемирског брода: гардеробу у којој су низови тешких крзнених кабаница висили са кука. Леон је помогао Лори да обуче једну од њих, а затим одабрао једну и за себе. Ништа не схватајући, кренула је за њим ка једном кругу замрзнутих стакала постављених у паду; он се ту окрену ка њој и рече јој: „Тамо где идемо нема силе теже, тако да се држи уз мене и ради тачно оно што ти кажем.”

Кристални капак подиже се нагоре попут стакленог поклопца џепног сата и из дубине их запахну дах студени какав Лора не само да раније у животу није искусила, него чак није ни слутила да је тако нешто могуће. Танушни праменови влаге кондензоваше се у смрзнутом ваздуху, заигравши поред ње попут каквих утвара. Она осмотри Леона погледом који као да је рекао: „Свакако не очекујеш од мене да пођем тамо доле!”

Он јој умирујуће узе руку и рече: „Не брини кроз неколико минута уопште нећеш примећивати хладноћу. Ја ћу поћи први.”

Тренутак потом нестало га је у отвору; Лора је оклевала за тренутак, а онда крену за њим доле. Доле? Не; била је то погрешна реч; 'горе' и 'доле' ту више нису постојали. Сила теже била је укинута и она је лебдела без тежине у тој студеној, снежнобелој васељени. Свуда око ње пружале су се блиставе стаклене саће, творећи на хиљаде и десетине хиљада хексагоналних ћелија. Међусобно су биле спојене сноповима цеви и мноштвом жица, а свака ћелија била је довољно велика да у њу стане једно људско биће.

И у свакој се оно уистину и налазило. Свуда око ње спавало је на хиљаде колониста којима је Земља још била, у дословном смислу, јучерашњи спомен. Шта ли су само сањали, негде на непуној половини свог спавања од три стотине година. Да ли је мозак уопште сањао на тој мрачној ничијој земљи између живота и смрти?

Уски, бескрајни појасеви, опремљени ручкама сваких неколико стопа, клизили су прочељем саћа. Леон се ухвати за један од тих покретних рукохвата и он их брзо повуче преко великог мозаика хексагона. Два пута су променили правац, прешавши са једног појаса на други, све док на крају нису стигли на читавих четврт миље од тачке где су се отиснули.

Леон пусти рукохват и они се после краткотрајног лутања зауставише покрај једне ћелије која се ни по чему није разликовала од мноштва других. Али је Лора приметила израз Леоновог лица, схватила је зашто ју је довео овамо и тог часа јој је постало јасно да је коначно изгубила битку.

Девојка која је лебдела у свом кристалном сагу није имала лепо лице, али оно се одликовало изражајношћу и продуховљеношћу. Чак и у овом починку који је трајао столећима на њему су се виделе радост и решеност. Било је то лице правог пионира, граничарке која је могла да стоји уза свог изабраника и да му помаже у баратању сваком врстом фантастичних направа науке у грађењу нове Земље међу звездама.

Веома дуго, несвесна студени, Лора је нетремице посматрала свог уснулог такмаца који никада неће дознати за њено постојање. Да ли се иједна љубав, запита се коначно она, у свеколикој историји света икада окончала на једном тако необичном месту?

Најзад је проговорила, пригушеним гласом као да се бојала да не пробуди те уснуле легије.

„Је ли то твоја жена?”

Леон климну.

„Опрости ми, Лора. Уопште нисам желео да ти нанесем бол…”

„Сада је свеједно. Била је то и моја кривица.”

Застала је за тренутак, помније осмотривши заспалу жену. „А и твоје дете?”

„Да, родиће се три месеца пошто стигнемо.”

Како је необично помислити на трудноћу која траје девет месеци и три стотине година! Па ипак, био је то део истог устројства ствари; а у том устројству, знала је, није било места за њу.

То стрпљиво мноштво ако ње походиће је у сновима до краја живота; када се кристални поклопац затворио иза ње, а топлота јој поново испунила тело, пожелела је да јој и студен што јој се увукла у срце подједнако лако ишчили. Можда ће се једног дана то догодити; али многи дани и многе самотне ноћи морају проћи пре но што до тога дође.

Уопште није упамтила повратни пут кроз лавиринте ходника и коморе пуне одјека; изненадила се када се поново обрела у кабини малог шатла којим се довезла са Таласе. Леон је пришао контролним уређајима, подесио нешто на њима, али није сео за командно место.

„Збогом, Лора”, рече он. „Мој посао је обављен. Најбоље ће бити да останем овде.” Узео ју је за руке; и тада, у последњем тренутку који ће имати заједно, она напросто није знала шта би казала. Чак није могла да види ни његово лице од суза које су јој замаглиле вид.

Шаке му се још једном стиснуше, а онда опустише. Отео му се мукли јецај, а када јој се вид избистрио кабина је већ била празна.

Дуго потом један равномерни, синтетички глас зачу се са контролне табле: „Спустили смо се; молимо вас, изиђите кроз предњу ваздушну комору.”

Устројство отворених врата послужило јој је као путоказ и она ускоро изиђе на чистину пуну живости са које као да је кренула пре читав људски век.

Мала скупина посматрала је брод уз пажњу и занимање, као да га већ стотину пута нису видели како слеће. За тренутак није схватила разлог томе; а онда Клајдов глас забрунда: „Где је? Већ ми је доста овога.”

У неколико корачаја стигао је до рампе и грубо ухватио Лору за мишицу. „Кажи му да изиђе напоље као мушкарац!”

Лора одмахну малко главом.

„Није овде”, узврати она. „Опростила сам се од њега. Никада га више нећу видети.”

Клајд се са неверицом загледа у њу, а онда схвати да девојка говори истину. Истог тренутка она му пође у наручје, јецајући као да јој се срце пара. Када се привила уз њега, срџба му истог часа мину и све што је намеравао да јој каже ишчиле му из ума. Поново је припадала њему; више ништа није било важно.

* * *

Скоро педесет часова гејзир је тутњио уз обалу Таласе, све док посао који је обављао није био окончан. Цело острво је посматрало, кроз сочива телевизијских камера, уобличење леденог брега који ће ићи као претходница Магелана на његовом путу ка звездама. Нека га нови штитник боље послужи, молили су се сви који су посматрали, од онога који је понео са Земље. Велика купа леда била је заштићена, током неколико часова док буде стајала близу Таласиног сунца, као хартија танком опном од метала која ју је стално држала у сенци. Овај сунцобран биће повучен чим путовање буде почело; неће бити потребе за њим у међузвезданој пустоши.

Последњи дан дошао је и прошао; Лорино срце није било једино које је осећало тугу сада када је сунце зашло, а људи са Земље опростили се од света који никада неће заборавити а који њихови уснули пријатељи уопште неће упамтити. У истој брзој тишини у којој се првобитно спустило блиставо јаје сада се винуло са чистине, за тренутак застало у знак поздрава поврх села, а онда се подигло пут свог природног елемента. Таласа је остала да чека.

Ноћ је била разнесена бешумним распрскавањем светлости. Једна тачка пулсирајуће блиставости, не већа од обичне звезде, одагнала је све староседеоце неба и сада је преовлађивала њиме, далеко надмашајући бледи диск Селене и стварајући сенке оштрих ивица на тлу — сенке које су се кретале на очи посматрача. Високо горе на међама свемира огњеви који су напајали сама сунца моћно су пламтели, приправљајући се да упуте звездани брод у огромност, на последњу деоницу прекинутог путовања.

Сувих очију, Лора је посматрала утихлу величајност којом је половина њеног срца одлазила пут звезда. Из ње су била ишчилела сва осећања; ако је и имала сузе, оне ће доћи тек касније.

Да ли је Леон већ спавао или је гледао ка Таласи, размишљајући о ономе што је могло бити? У сну или будан шта је сада марило…?

Осетила је Клајдову руку како се обавија око ње и са захвалношћу је прихватила ову утеху спрам самотности свемира. Ово је било место где је припадала; срце јој више неће заблудети. Збогом, Леоне, желим ти срећу на оном далеком свету који ћете ти и твоја деца освојити за човечанство. Али помисли понекад на мене, која сам остала две стотине година за тобом на путу ка Земљи.

Окренула је леђа блиставом небу и загњурила лице у окриље Клајдових руку. Он је стао да је милује по коси незграпно али благо, желећи да има речи којима би је тешио, али и знајући да је ћутање најбоље. Није га испуњавало осећање победе; иако је Лора сада поново била његова, њихово дуго и безазлено дружење више није постојало. Сећање на Леона ће избледети, али никада меће потпуно нестати. Свих дана његовог живота, Клајд је знао, Леон ће стајати између њега и Лоре — дух једног човека који неће бити ни дан старији оног часа када они буду положени у гробове.

Светлост је копнела са неба како се помама звезданог погона притуљивала на самотном путу без повратка велике летелице. Само се једном Лора окренула од Клајда да би поново погледала према броду који се удаљавао. Његово путовање једва да је и почело, али се он ипак већ кретао преко небеског свода брже од сваког метеора; кроз неколико тренутака заћи ће за руб обзорја, одвојивши се од орбите око Таласе и запутивши се ка голим спољним планетама, на пут бескраја.

Она се чврсто припила уз снажне мишице које су је држале, осетивши на образима откуцаје Клајдовог срца — срца које је припадало њој и које више никада неће изневерити. У тишини ноћи разлеже се изненадан, отегнут уздах из грла много хиљада посматрача и она по томе схвати да је Магелан нестао са видика испод руба света. Све је било готово.

Подигла је поглед ка празном небу које се поново осипало звездама, звездама које више никада неће моћи да погледа, не присетивши се при том Леона. Али он је био у праву; тај пут није био за њу. Знала је сада, мудрошћу која је знатно премашала њен узраст, да је звездани брод Магелан одлазио у историју; а Таласа у томе више није имала удела. Прича њеног света почела је и окончала се са пионирима пре три стотине година, али колонисти на Магелану отискивали су се ка победама и подухватима већим од свих што су до сада забележени у сагама човечанства. Леон и његови садрузи покретаће мора, изравњавати планине и суочавати се са незнаним опасностима док њени потомци кроз осам поколења и даље буду сањали под палмама обасјаним сунцем.

А шта је од овога двога било боље ко је могао да просуди?

Загрузка...