Град и звезде

Кларк Артур ГРАД И ЗВЕЗДЕ

Превод: Живковић Зоран

Clarke Аrthur CITY AND THE STARS (THE), 1952.

ПОЛАРИС, 1991

Попут блиставог драгуља, град је лежао на прсима пустиње. Некада је био подложан променама и преиначењима, али сада је Време текло мимо њега. Ноћи и дани низали су се преко лица пустиње, али на улицама Диаспара владало је вечно поподне и тама се никада није спуштала. Дуге зимске ноћи могле су мразом да окују пустињу, ледећи последње остатке влаге у разрененом ваздуху Земље — али град није осећао ни топлоту ни хладноћу. Он није стајао ни у каквој вези са спољним збивањима; био је то свет за себе.

Људи су и раније подизали градове, али никада сличан овоме. Неки су трајали столећима, други миленијумима, пре но што је Време развејало чак и њихова имена. Једино се Диаспар ухватио укоштац са Вечношћу, бранећи себе и оно чему је пружао окриље против спорог осипања векова, разорне моћи труљења и погубног дејства рне.

Од часа када је саздан, океани су нестали са површине Земље, а пустиња се распрострла читавом планетом. Ветрови и киша сатрли су у прашину последње планине, а свет је био одвећ уморан да би изнедрио нове. Град за то није марио; чак се и сама Земља могла претворити у прах и пепео, а Диаспар би и даље штитио децу својих твораца, носећи безбедно њих и њихова добра низ реку времена.

Она су много заборавила, али то нису знала. Била су савршено саображена свом свету, баш као што се и он слагао са њима — јер били су створени једно за друго. Оно што се налазило са друге стране зидова града није их се тицало; то је напросто било изгнано из њихових умова.

Једино је постојао Диаспар, једино им је он био потребан и само су њега могли да појме.

Ништа им није значила чињеница да је Човек једном поседовао звезде.

Па ипак, древни митови понекад би почели да их море и неспокој би их обузео када би се сетили предања о Цартву и младом Диаспару који је црпео своје животне сокове из трговине са многим сунцима. Они нису желели да врате старе дане, пошто су били задовољни у својој вечној јесени. Славе Царства припадале су прошлости, и тамо су могле да остану — јер они су памтили какав је био његов крај, а при помисли на Освајаче леденост самог свемира увлачила би им се у кости.

Тада би се поново вратили животу и топлини града, дугом златном добу чији је почетак већ био запретен, а свршетак још удаљенији. И други људи су маштали о оваквом добу, али само су га они дочекали.

Живели су у истом граду, ходали истим, чудесно непроменљивим улицама, док је лагано протекло више од милијарду година.

Било им је потребно много часова да се изборе за излаз из Пећине Белих Црва. Чак је и сада било неизвесно да ли их неко од белих чудовишта још прогони — а енергија њиховог оружја већ је била на измаку. Испред њих, лебдећа стрела светлости, која им је била тајанствени водич кроз лавиринте Кристалне Планине, и даље је давала сигнале. Нису имали другог избора до да је следе, иако их је могла, као што се то догодило много пута раније, довести у још погубнију опасност.

Алвин се осврнуо да види да ли су му сви другови још на броју. Алистра је ишла одмах иза њега, носећи куглу хладне, али стално распламсале светлости која је обзнанила толико ужаса и толико лепоте од часа када су започели пустоловину. Бледо бело зрачење преплављивало је узак ходник и одблескивало се са сјајних зидова; док им енергија буде трајала, моћи ће да виде куда иду и да уоче присуство сваке видљиве опасности. Али, Алвин је одвећ добро знао, највеће опасности у овим пећинама уопште нису биле видљиве.

Повијајући се под тежином пројектора, иза Алистре су корачали Нарилиан и Флоранус. Алвин се на час упитао због чега су сви пројектори тако тешки, будући да би било сасвим једноставно инсталирати им неутрализаторе силе теже. Увек би му овакве ствари долазиле на ум, чак и у јеку најбезбедније пустоловине. Када би му нека таква мисао прострујала свешћу, имао је утисак да је здање саме стварности устрептало за трен, и да му се иза подручја чула у магновењу указао призор неког другог, потпуно различитог света...

Ходник се завршавао голим зидом. Да ли их је то стрела поново изневерила? Не — јер, још док су се приближвали, стена је почела да се дроби у прашину. Кроз зид се пробило метално ротирајуће копље које се брзо ширило у џиновско сврдло. Алвин је са пријатељима одступио уназад, чекајући да се машина пробије у пећину. Уз заглушујуће трење метала о камен — које је сигурно одјекивало по свим удубљењима Планине, будећи сав њен демонски пород — бушилица је прошла кроз зид и зауставила се поред њих. Масивна врата су се отворила и појавио се Калистрон, довикујући им да пожуре. («Зашто Калистрон? упитао се Алвин. Шта ће он овде?»).

Тренутак касније, већ су били безбедни, а машина се затетурала напред, кренувши на пут у дубину земље.

Пустоловина се завршила. Ускоро ће, као и увек досад, бити код куће, а сва чудеса, ужаси и узбунења остаће иза њих. Били су уморни и задовљни.

Алвин је закључио по нагнутости пода да се бушилица спушта у земљу. Калистрон јамачно зна шта ради и ово је несумњиво пут који води кући. Па ипак, изгледало је помало необично...

«Калистроне», рече он изненада, «зашто не понемо на горе? Нико не зна како стварно изгледа Кристална Планина. Било би дивно избити негде на њеним обронцима и угледати небо заједно са читавим околним пределом. Довољно смо већ дуго под земљом.»

Још док је говорио ове речи, осетио је на неки начин да оне нису на месту. Алистри се отео пригушени крик, унутрашњост бушилице се заталасала попут призора виненог кроз воду, а са друге стране металних зидова који су га окруживали Алвин још једном ухвати трептај оне друге стварности. Два света су се сукобила, при чему је час један, а час други односио превагу. Онда је, изненада, све било готово. Осетио је извесно расцепљивање и кидање — и сан се окончао.

Алвин се опет обрео у Диаспару, у својој добро познатој соби, лебдећи стопу или две изнад пода, док га је гравитационо поље штитило од грубог додира са сировом материјом.

Поново је био он. Ово је била стварност — и он је тачно знао шта ће се сада догодити.

Прва се појавила Алистра. Била је више узбунена него љута, пошто је била веома заљубљена у Алвина.

«Ох, Алвине!» зајеца она, погледавши га са зида на коме се привидно материјализовала.

«Имали смо тако узбудљиву пустоловину! Зашто си све морао да поквариш?»

«Жао ми је. Нисам имао намеру да... Само сам помислио да то не би била рнава идеја...»

Прекинуо га је истовремени долазак Калистрона и Флорануса.

«Слушај ме добро, Алвине», поче Калистрон. «Ово је трећи пут како си прекинуо сагу. Јуче си пресекао секвенцу, хотевши да се успнеш изван Долине Дуга. Прекјуче си све покварио покушавајући да се вратиш до Почетка оном временском стазом коју смо испитивали. Ако не желиш да се држиш правила, мораћеш сам да наставиш.»

Нестао је веома разјарен, повевши и Флорануса са собом. Нарилиан се никада није појављивао; мора да му је већ било доста свега овога. Једино је остала слика Алистре, која је тужно гледала Алвина.

Алвин нагну гравитационо поље, стаде на ноге и оде према столу који се у часу материјализовао. На њему се појавила здела егзотичног воћа — али то није била храна коју је желео; збуњеност му је сасвим побркала мисли. Не хотевши да призна грешку, он узе воћку која је изгледала најмање опасна и поче опрезно да је сиса.

«Дакле», рече Алистра, «шта сада намераваш?»

«Не могу се променити», узврати он помало зловољно. «Мислим да су правила глупа. Осим тога, како могу да их се сетим док доживљавам сагу? Понашам се на најприроднији начин. Зар и ти ниси пожелела да погледаш планину?»

Алистрине очи се раширише од ужаса.

«Али то би значило изићи напоље!» прозбори она у једном даху.

Алвин је знао да је бескорисно даље расправљати се. Ово је била баријера која га је огранивала од свих осталих житеља његовог света, и која га је могла осудити на живот пун осујећења. Одувек је желео да изине напоље, како у стварности, тако и у сну. Менутим, за сваког другог у Диаспару то ‘напоље’ представљало је кошмар са којим се нису могли суочити.

О тој теми они никада не би разговарали, ако су могли да је избегну; било је то нешто нечисто и зло. Разлоге није хтео да му објасни ни Јесерак, његов старатељ.

Алистра га је и даље посматрала збуњеним, али благим очима. «Ти си несрећан, Алвине», рече му она. «Нико не треба да буде несрећан у Диаспару. Допусти ми да донем и да разговарам са тобом.»

Нимало увинавно. Алвин одмахну главом. Знао је куда би их то одвело, а овог часа је желео да буде сам. Двоструко разочарана Алистра ишчезну са зида.

У граду који је настањивало десет милиона људских бића, помисли Алвин, он није имао никога са ким би стварно могао да поприча. Еристон и Етанија волели су га на свој начин, али што се рок њиховог надзора ближио крају, били су срећни што могу све више да му препуштају да сам обликује како свој живот, тако и разоноде. У последњих неколико година, како је његово подвајање од уобичајеног обрасца постајало све очигледније, он је често осећао озлојененост својих родитеља. Не због њега самог — са тим би још можда могао да се суочи и да то превлада — већ због злехуде среће која је хтела да управо они буду изабрани, мену милионима осталих гранана, као његови родитељи када је изишао из Дворане Стварања пре двадесет година.

Двадесет година. Још се сећао првог тренутка и првих речи које је зачуо: «Добро дошао, Алвине. Ја сам Еристон; додељен сам ти као отац. Ово је Етанија, твоја мајка.»

Саме речи ништа му нису говориле, али његов ум их је забележио беспрекорном тачношћу.

Таконе се сећао како је погледао у своје тело; сада је био виши за који центиметар, али готово да се уопште није променио од часа свог ронења. Дошао је на овај свет готово потпуно одрастао, и сем у погледу висине остао би у длаку исти све до тренутка када буде требало да га напусти, хиљаду година касније. Пре овог првог сећања није постојало ништа. Једнога дана ће се, можда, то ништавило вратити, али и сама помисао на то била је одвећ далека, да би на било који начин узнемирила његова осећања.

Поново је управио свој ум ка тајни властитог ронења. Алвину није изгледало необично да су га, у неком датом тренутку времена, створиле силе и енергије које су материјализовале све остале предмете његовог свакодневног живота. Не, тајна није била у томе. Загонетка коју он сам није био у стању да разреши и коју му нико никада не би објаснио односила се на његову јединственост.

Јединствен. Била је то чудна, тужна реч — баш као што је чудно и тужно то бити. Када му је она била приписивана — што је он често чуо када нико није подозревао да прислушкује — обично је била изговорена злослутним гласом у коме се крила претња не само по његову властиту срећу.

Његови родитељи, његови старатељи, сви које је познавао покушали су да га заштите од истине у настојању да сачувају безбрижност његовог дугог детињства. Ово скривање ће, менутим, ускоро бити окончано; кроз неколико дана он ће постати пунолетни глананин Диаспара и ништа што он буде желео да сазна неће моћи да му буде ускраћено.

Зашто се, на пример, није уклапао у саге? Од много хиљада видова рекреације у граду, ова је уживала највећу популарност. Када унете у сагу, нисте само обичан пасивни посматрач, као у примитивним подухватима древних времена које је Алвин понекад предузимао. Место тога, ви сте активан судеоник и располажете — или изгледа да располажете — слободном вољом. Збивања и призоре који представљају сирову грану ваших пустоловина можда су унапред припремили неки заборављени уметници, али подручје је довољно пострано да допусти непрегледно мноштво варијација. Можете да одете у те утварне светове са својим пријатељима, у потрази за узбунењима којих није било у Диаспару — а докле год би сан трајао, он се никакко није могао разликовати од стварности. У ствари, ко је могао бити сигуран да и сам Диаспар не представља један такав сан.

Било је немогуће исцрпети све саге које су стваране и бележене од тренутка оснивања града.

Оне су укључивале сва осећања и садржале бескрајно разноврсне преливе. Саге које су, на пример, биле особито популарне мену омладином, односиле су се на једноставна драмска збивања пуна пустоловина и открића. Друге су представљале истраживања психолошких стања, док су неке, опет, биле везане за логичка и математичка вежбања, што је пружало најтананија уживања умовима склоним дубоком размишљању.

Иако је изгледало да саге задовољавају Алвинове пријатеље, у њему су стварале осећај непотпуности. Без обзира на сву њихову раскошност и узбудљивост, на њихову разноврсност локалитета и тема, ипак им је нешто недостајало.

Коначно му је постало јасно да саге, у ствари, никуда не воде. Оне су биле исликане на сасвим скученим платнима. Ту нису постојали пространи видици, валовити предели за којима је жудело његово срце. Поврх свега, није било ни трага оној бескрајности у којој су се одвијала истраживања древног човека — блистава празнина која је зјапила измену звезда и планета.

Уметници који су планирали саге патили су од исте необичне фобије која је обузела све гранане Диаспара. Чак и пустоловине доживљене кроз туна искуства морале су да се збивају у затвореном простору, у подземним јамама или складним малим долинама окруженим планинама које су одсецале читав остали свет.

Постојало је само једно објашњење. Дубоко у понорима прошлости можда још пре но што је сагранен Диаспар, догодило се нешто што не само да је угушило Човекова стремљења и радозналост, већ га је и вратило кући са звезда и нагнало да се склони у сићушан затворени свет последњег града на Земљи. Он се одрекао Васељене и повукао у вештачку утробу Диаспара.

Пламени, непоколебљив порив који га је повео путем преко Галаксије и до острва магле која леже још даље, сасвим је згаснуо. Ниједан брод није ушао у Сунчев систем већ небројене еоне; тамо далеко, мену звездама Човекови потомци вероватно и даље оснивају царства и сатиру сунца — али Земља не само да није знала за то, већ није ни марила.

Земља није. Али Алвин јесте.

Соба је била тамна, изузев једног сјајног зида на коме су се плиме и осеке боја смењивале како се Алвин рвао са властитим сновима. Део те шаре му се допадао; опчиниле су га узвинуте линије планина које су се издизале из мора. Те успињаче криве одисале су снагом и поносом; провео је дуго времена проучавајући их, а онда их је ускладиштио у јединицу сећања визуализера, где ће остати сачуване док он буде вршио опите са преосталим делом слике. Па ипак, нешто му је измицало, премда није знао шта. Непрестано је наново покушавао да испуни празне просторе, док је уренај читао покретне схеме из његовог ума и материјализовао их на зиду. То није било добро. Линије су биле мутне и нејасне, боје измешане и нечисе. Ако уметник није знао каквом циљу тежи, ни најчудеснија алатка му није могла помоћи.

Алвин обриса шкработину која га није задовољавала и мрзовољно се загледа у правоугаоник чије су три четвртине биле празне, а кога је он покушавао да испуни лепотом. Покренут изненадним поривом, он удвостручи величину постојећег цртежа и помери га у средиште оквира.

Не — тиме је само повланивао властитој лењости, а и равнотежа је била сасвим погрешна. Штавише, промена величине открила је недостатке у склопу, одсуство сигурности у тим, на први поглед задовољавајућим линијама. Мораће из почетка да се да на посао.

«Потпуно брисање», издао је наренење машини. Плаветнило мора се расточило; планине су се разишле попут магле, све док није преостао само го зид. Нестало их је, као да их никада није ни било — као да су ишчезли у лимб који је прогутао сва Земљина мора и планине пре много времена. Алвин је био ронен.

Светлост је поново преплавила собу и сјајни правоугаоник на који је Алвин пројектовао своје снове стопио се с околином и постао део зидова. Али, јесу ли то доиста били зидови? Некоме ко никада раније није видео овакво место, соба би изгледала крајње необично. Била је сасвим без облика и потпуно лишена намештаја, што је стварало утисак да Алвин стоји у средишту неке кугле.

Никаква видљива линија није раздвајала зидове од пода или таванице. Није постојало ништа на шта би се усредсредио поглед; простор у коме се налазио Алвин могао је имати десет стопа или десет миља у пречнику, ако је бар судити према утисцима чула вида. Било је тешко одолети искушењу да се не закорачи напред, испружених руку, како би се утврдиле физичке границе овог необичног места.

Па ипак, овакве просторије представљале су ‘дом’ већине припрадника људске расе у претежном делу историје. Алвин је једино требало да уоквири одговарајућу мисао, и зидови би се претворили у прозоре отворене ка било ком делу града који би он изабрао. Нова жеља, и машина, коју он никада није видео, испунила би собу пројекцијама слика ма ког комада намештаја који би му био потребан. Тек је неколико људи у протеклих милијарду година било обузето размишљањем да ли је овај намештај ‘стваран’ или не. У сваком случају, он није био ништа мање стваран од оне друге обмане, чврсте материје, а када би престала потреба за њим, он се сасвим лако враћао у утварни свет градске Банке Сећања. Као ни све остало у Диаспару, ни намештај се није могао похабати — нити променити, сем у случају да његови ускладиштени обрасци буду избрисани хотимичним чином воље.

Алвин је управо делимично преуредио своју собу, када му се у ушима огласио отегнут звук сличан звоњави. Ментално је уобличио пријемни сигнал и зид на коме је малопре сликао поново се разлучио. Као што је и очекивао, појавили су се његови родитељи, а одмах иза њих стајао је Јесерак. Присуство његовог старатеља значило је да није посреди обично породично окупљање — али он је то већ раније знао.

Опсена је била савршена и нимало се није изгубила када је Еристон проговорио. Алвин је потпуно био свестан чињенице да се Еристон, Етанија и Јесерак, у ствари, налазе миљама далеко, будући да су конструктори града освојили простор у исто тако потпуној мери као што су потчинили време. Алвин чак није био сигуран где му родитељи живе, мену безбројним кулама и преплетеним лавиринтима Диаспара, пошто су се обоје преселили од када је последњи пут физички био у њиховом присуству.

«Алвине», поче Еристон, «управо је протекло двадесет година од када смо те твоја мајка и ја први пут видели. Ти знаш шта то значи. Наш надзор над тобом сада се окончао и ти си потпуно слободан да радиш шта ти је воља.»

Постојао је трачак — али само трачак — туге у Еристоном гласу. Знатно је више било олакшања, као да је Еристон био задовољан што се једно стање ствари, које је фактички било на снази већ неко време, коначно легализује. Алвин је, наиме, уживао своју слободу већ добрих неколико година.

«Разумем», одговорио је. «Захваљујем вам што сте водили рачуна о мени и сећаћу вас се у свим својим животима.» Био је то уобичајен одговор; он га је тако често слушао, да је за њега изгубио свако значење — претворивши се у пуки склоп звукова без икаквог посебног смисла.

Па ипак, оно ‘свим својим животима’ представљало је необичан израз, ако би се о томе подробније размислило. До сада је само неодренено наслућивао шта то значи; најзад је куцнуо час да сазна праву истину. Постојало је много ствари у Диаспару које он није схватао и које ће морати да научи у столећима што су се пружала пред њим.

За тренутак се учинило као да Етанија жели да говори. Она је подигла једну руку, нарушивши преливну копреност своје одежде, а затим ју је поново спустила уз бок. Онда се беспомоћно окренула према Јасераку, и Алвин је први пут схватио да му родитеље море бриге. У сећању је брзо прошао кроз збивања из протеклих неколико недеља. Не, није постојало ништа у ближој прошлости што би проузроковало ову пригушену неспокојност, овај израз притајене узбуне, који као да су окруживали Еристона и Етанију.

Срећом, ту је био Јесерак да преузме ствар у своје руке. Испитивачки је погледао Еристона и Етанију; био је задовољан што они више нису имали намеру да говоре и што му се указала прилика да најзад одржи беседу на коју је чекао много година.

«Алвине», рече он, «већ двадесет година ти си мој ученик и ја сам учинио све што је стајало до мене да те што боље упознам са градом и да те изведем на прави пут. Постављао си ми многа питања, али ја на сва нисам био у стању да ти одговорим. Неке ствари још ниси био спреман да научиш, а неке ни ја сам нисам знао. Ти си сада пунолетан, премда твоје детињство једва да је почело. И даље је моја дужност да те водим, ако ти је моја помоћ потребна. Кроз две стотине година, Алвине, почећеш да упознајеш овај град и нешто мало његову историју. Чак ни ја, који се приближавам свршетку овог живота, нисам видео ни четвртину Диаспара, а једва ако ми је познат хиљадити део његових ризница.»

До сада није било ничег што Алвин већ није знао, али није постојао начин да се Јесераково излагање убрза. Старац га је нетремице посматрао преко понора векова, док су му речи биле бремените непроцењивом мудрошћу стеченом током дугог живота испуњеног односима са људима и машинама.

«Кажи ми, Алвине», рече он, «да ли си се икада упитао где си био пре но што си ронен, пре но што си угледао Етанију и Еристона у Дворани Стварања?»

«Претпостављам да нисам био нигде... да сам представљао само схему у уму града, која је чекала да буде створена... попут овога.» Ниски кауч је засветлуцао и згуснуо се у стварно обличје поред Алвина. Он седе на њега и сачека да Јесерак настави.

«Разуме се, у праву си», уследио је одговор. «Али то је само део одгонетке... и то сасвим мали део. До сада си се сретао само са децом свог узраста, која таконе нису знала истину. Она ће је се ускоро сетити, али не и ти, тако да те морамо припремити да се суочиш са истином.

Више од милијарду година, Алвине, људска раса живи у овом граду. Од како је Галактичко Царство пропало, а Освајачи се вратити на звезде, ово је био наш дом. Са оне стране зидова Диаспара постоји само пустиња о којој говоре наше легенде.

Мало знамо о нашим примитивним прецима, осим да су били веома кратковечна бића и да су се, ма како необично звучало, могла размножавати без помоћи јединица сећања или огранизера материје. Сложеним и привидно неконтролисаним процесом кључна схема сваког људског створа очивана је у микроскопским ћелијским структурама које су се стварале у самом телу.

Ако те ово занима, биолози ће те подробније упутити у ствар, али сам метод није од неког особитог значаја, пошто је био напуштен у сам освит историје.

Људско биће, као и свака друга ствар, одренено је властитом структуром, сопственим склопом. Склоп човека, а још више склоп који описује људски ум, непојмљиво је сложен. Па ипак, Природа је успела да сажме тај склоп у једну једину сићушну ћелију, која се не може видети голим оком.

А оно што Природа може да учини, Човек је таконе у стању, на свој властити начин. Не знамо колико је за то било потребно времена. Можда милион година... али зар то нешто значи.

Наши преци су коначно научили како да испитују и ускладиште податке који одренују и описују људско биће, као и да искористе те податке да би поново створили узор, баш као што си ти малочас створио тај кауч.

Знам да те ове ствари занимају, Алвине, али ја ти не могу тачно рећи како се оне одвијају.

Занемарљив је начин на који се ускладиштују подаци; једино су они сами важни. Подаци се могу регистровати у облику речи писаних на хартији, променљивих магнетских поља, или смена електричног набоја. Људи су користили све ове методе за складиштење, као и многе друге.

Довољно је рећи да су они одавно стекли способност да сами себе ускладиште, или, тачније говорећи, да рашчлане склоп из кога су поново могли да буду саздани у стварна бића.

Све си ово већ раније знао. На тај начин преци су нам практично обезбедили бесмртност, али нису решили проблеме које је постављало укидање смрти. Хиљаду година у једном телу сасвим је довољно за сваког човека; на крају тог раздобља, ум му је пренатрпан сећањима, и једино што жели јесте починак... или нови почетак.

Ја ћу се ускоро припремити, Алвине, да напустим овај живот. Пробаћу још једном своја сећања, средићу их и обрисати она која не желим да сачувам. Онда ћу се упутити у Дворану Стварања, али кроз врата која ти никада ниси видео. Ово старо тело престаће да постоји, баш као и сама свест. Од Јесерака ће остати само галаксија електрона смрзнутих у срцу кристала.

Ја ћу спавати, Алвине, али нећу сањати. А онда, једнога дана, можда сто хиљада година касније, обрешћу се у новом телу и упознаћу се са онима који ће бити изабрани да бдију нада мном. Они ће се бринути о мени баш као што су Еристон и Етанија водили рачуна о теби, пошто у почетку уопште нећу познавати Диаспар, нити ћу се сећати онога што сам био раније. Сећање на прошлост полако ће ми се вратити, када будем био на прагу пунолетства, и ја ћу му придодавати нове слојеве како се будем кретао новим циклусом биствовања.

То је образац наших живота, Алвине. Ми смо сви већ били овде много, много пута раније, премда, пошто се раздобља непостојања разликују према привидно насумичним законима, садашња популација се никада неће поновити. Нови Јесерак имаће нове и другачије пријатеље и интересовања, али ће и даље постојати и стари, односно онолико колико ја будем желео да сачувам од њега.

Ово није све. У сваком часу, Алвине, само стоти део гранана Диаспара живи и хода његовим улицама. Огромна већина спава у Банкама Сећања, чекајући сигнал који ће их поново призвати на позорницу постојања. Тако смо стекли непрекидност, али и промену… бесмртност, али не и стагнацију.

Знам шта се питаш, Алвине. Хтео би да знаш када ћеш бити у стању да активираш сећања на своје раније животе, што твоји другови већ чине.

Ти, менутим, немаш ова сећања, пошто си јединствен. Настојали смо да прикријемо ово сазнање од тебе докле год смо могли, како би имао што безбрижније детињство, мада ја сматрам да си ти и сам већ наслутио део истине. Ми ништа нисмо подозревали до пре само пет година, али сада више нема никакве сумње.

Ти, Алвине, представљаш нешто што се у Диаспару догодило само неколико пута од тренутка оснивања града. Можда си притајено лежао у Банкама Сећања све то време, или си настао пре само двадесет година неком случајном пермутацијом. Можда су те конструктори града предвидели још на почетку, али је исто тако могуће да представљаш исход несврховите игре случаја која се збила у наше време.

Ми не знамо одговор. Познато нам је само ово: ти си једини представник људске расе, Алвине, који никада раније није живео. У дословном смислу, ти си прво дете које је ронено на Земљи за последњих најмање десет милиона година.»

Када су Алвинови родитељи и Јесерак ишчезли са зида, он је остао дуго да лежи, настојећи да из ума изгна све мисли. Зачаурио је собу око себе, тако да га нико није могао прекинути у трансу.

Алвин није спавао; сан је представљао нешто што он никада није искусио, пошто је та појава потицала из света где су се смењивали ноћ и дан, а у Диаспару је вечно владао дан. На овај начин се највише приближавао том заборављеном стању; иако му није било ни од какве особите користи, Алвин је знао да му оно ипак помаже да прибере мисли.

Мало је новог научио; готово све што му је Јесерак рекао, он је већ раније подозревао.

Али једно је било подозревати нешто, а сасвим друго знати то засигурно, изван сваке могућности оповргавања.

Како ће, и хоће ли уопште, ова извесност утицати на његов живот? Није био начисто са тим, а несигурност је представљала сасвим нови осећај за Алвина. Можда неће оставити никаквога трага; ако се већ није сасвим прилагодио Диаспару у овом животу, учиниће то у следећем... или оном после тога.

Још док му се уобличавала ова мисао, Алвинов ум ју је одбацио. Диаспар је могао бити довољан читавом преосталом делу човечанства, али не и њему. Није нимало сумњао да се може утрошити хиљаду живота, а да се при том не исцрпе сва чудеса града, или искусе сви видови искустава које је он нудио. Алвин је могао да им се у потпуности преда, али уколико не би предузео ништа више од тога, никада не би био задовољан.

Преостао је, дакле, само један проблем са којим је требало да се суочи. Шта је то више што се могло учинити?

Неодговорено питање избацило га је из сањарења. Није могао остати овде док је био тако обузет немиром, а постојало је само једно место у читавом граду где је ум могао да му нане спокој.

Зид се делимично разлучио у непостојање када је он закорачио у ходник, а поларизовани молекули пружили су отпор његовом проласку као када би га пролетни лахор помиловао по лицу.

Постојало је мноштво начина на које је без икаквог утрошка снаге могао да се превезе до одредишта које је изабрао, али више му се допадало да превали пут пешице. Његова соба налазила се готово на највишем нивоу града и после кратке шетње избио је на увојиту рампу која је водила надоле, до улица. Није се попео на покретну траку, већ је кренуо уским плочником — што је било помало настрано, будући да га је чекало неколико миља хода. Али Алвин је волео вежбања, пошто су му она успокојавала ум. Осим тога, могле су се видети многе занимљивости, а била је права штета пројурити поред свих чудеса Диаспара када се пред вама пружа читава вечност.

Постојао је обичај мену градским уметницима — а свако је у Диаспару пре или касније бивао уметник — да излажу најновија остварења дуж покретних трака, тако да пролазници могу да уживају у њиховим делима. На овај начин би за свега неколико дана читава популација критички испитала сваку творевину вредну пажње и на њој исписала свој суд. Збирна оцена, аутоматски утврнена помоћу уренаја који су прикупљали појединачна мишљења и које нико никада није успео да подмити или да их обмане — премда је било више таквих настојања — одлучивала је о судбини ремек-дела. Ако је било претежно похвалних гласова, његова матрица била би ускладиштена у сећање града, што је омогућавало свакоме ко би то зажелео, у ма ком будућем тренутку, да доне у посед репродукције која се ни по чему не би разликовала од оригинала.

Мање успела остварења стизао је усуд свих таквих дела. Она су била или расклопљена на своје првобитне саставне чиниоце или су завршавала у домовима уметникових пријатеља.

Алвин је на свом путу наишао на само један објецт д’арт који му је привукао пажњу. Била је то творевина од чисте светлости, која је магловито подсећала на нерасцветалу латицу. Лагано ничући из сићушног језгра боје, она се ширила у сложене увојнице и засторе, затим би се изненада скупила, па би цео циклус поново почео. Није, менутим, долазило до поклапања, пошто је сваки циклус био различит. Алвин је стајао и посматрао читав низ ових пулсирања, али сваки пут би се јавила нека танушна, готово неухватљива разлика, премда су основне кретње остајале неизмењене.

Знао је због чега му се допада ова недодирива скулптура. Ритам њеног ширења стварао је утисак простора — чак бекства. Можда управо стога она ништа није говорила многим другим Алвиновим сугрананима. Забележио је уметниково име и одлучио да ступи с њим у везу првом згодном приликом.

Сви путеви, како они покретни тако и непокретни, имали су исти завршетак, водили су до парка који је представљао зелено срце града. Овде, на кружном простору пречника преко три миље, налазило се сећање на оно што је Земља била у данима пре но што је пустиња прогутала све изузев Диаспара. Најпре је долазио широк појас траве, затим ниско дрвеће које се све више згушњавало како се ишло напред под његовим сенкама. У исто време, тле се лагано спуштало надоле, тако да би, када би се најзад изишло из уске шуме, цео град нестао са видика, заклоњен штитом од стабала.

Широк водени ток, који се пружао испред Алвина, називан је, једноставно, Река. Он није имао, нити му је било потребно неко друго име. На одрененим размацима Реку би наткривљавали уски мостови, а она је текла око парка затварајући пун круг, кога су местимично прекидали затони. Чињеница да се брза река враћала у саму себе после тока мањег од шест миља није Алвину нимало изгледала необична; штавише, он уопште не би обратио пажњу ни да је на неком делу свог кружења Река протекла узбрдо. У Диаспару је било знатно чуднијих ствари од те.

Десетак младих људи пливало је у једној малој ували, и Алвин је застао да их посматра.

Већину њих познавао је из винења, а неке и лично, тако да је за тренутак пожелео да им се придружи у игри. Али тајна коју је носио одвратила га је од њих, и он се задовољио улогом посматрача.

У физичком погледу, није се могло рећи ко је од ових младих гранана изишао из Дворане Стварања ове године, а ко је живео у Диаспару већ исто толико дуго као и Алвин. Иако су постојале приметне разлике у висини и тежини, о узрасту се ништа није могло закључити. Људи су се напросто такви ранали, а иако је важило правило да што је неко виши, то је и старији, оно ипак није било примерно, изузев ако би се старост одренивала у вековима.

Лице је ту било знатно поузданији путоказ. Неки новоронени гранани били су виши од Алвина, али су изгледали некако незрело, са изразом који је откривао зачунену изненаненост пред светом у коме се сада налазе и који им се изненада обзнанио. Била је необична и сама помисао да се, уснули и запретени у њиховим умовима, налазе небројени ранији животи којих ће се ускоро сетити. Алвин им је завидео, премда није био сигуран да ли је то на месту. Прво искуство представљало је драгоцен дар који се никада више неће поновити. Било је предивно доживљавати живот по први пут, као у свежини јутра. Када би само било и других сличних њему: са којима би могао поделити своје мисли и осећања!

Па ипак, у физичком погледу, он је био изливен у потпуно истом калупу као и деца која су се играла у води. Људско тело није се уопште променило током милијарду година протеклих од часа када је Диаспар подигнут, пошто је основни склоп вечно био смрзнут у градским Банкама Сећања. Оно се, додуше, сада прилично разликовало од свог првобитног, примитиног облика, премда је већина преиначења била унутрашња и недоступна оку. Човек је много пута у својој дугој историји поправљао самога себе, у настојању да отклони болести којима је његово трошно тело некада било подложно.

Нестали су сви сувише израштаји попут ноктију и зуба. Коса је била ограничена само на главу; по телу више није било никаквих маља. Недостатак који би у највећој мери изненадио човека из Раних Времена односио се на пупак. Његово необјашњиво одсуство задало би му много главобоље, а на први поглед таконе би имао проблема са разликовањем мушкараца од жене.

Није искључено да би на крају дошао до закључка да мену половима више нема никакве разлике, што би представљало велику погрешку. У прикладним околностима, није постојао ни трачак сумње у погледу мушкости сваког мушкарца у Диаспару. Ствар је била у томе што су њихова оруна сада знатно доличнија била одлагана када се нису налазила у употреби; читаво одлагање знатно се побољашало у односу на првобитно Природно, које не само што је било нимало елегантно, већ и до зла бога уочљиво.

Било је тачно да размножавање не спада више у надлежност тела, с обзиром на то да је посреди била одвећ важна ствар да би се олако препустила игри случаја, која је поступала са хромозомима као са коцкицама. Па ипак, иако су зачеће и ронење ишчилели и из сећања, секс је остао. Чак и у древним временима, једва ако је стоти део сексуалних делатности био посвећен самом размножавању. Нестанак и овог последњег једног постотка изменио је из темеља људско друштво, као и значање појмова ‘отац’ и ‘мајка’ — али жеља је и даље била ту, премда њено задовољење више није имало никакву вишу сврху него било које друго уживање чула.

Алвин је оставио своје разигране вршњаке и наставио ка средишту парка. Слабо уочљиве стазе укршатале су се и пресецале кроз ниско шипражје, местимично се спуштајући у уске гудуре измену великих громада прекривених лишајевима. Једном је прошао поред мале, вишестране машине, не веће од човекове главе, која је лебдела мену гранама неког дрвета. Нико није знао колико варијетета робота постоји у Диаспару; они су се обично држали по страни, обављајући тако ненаметљиво свој посао да је била права реткост наићи на некога.

Тле је поново почело да се успиње; Алвин се приближавао малој узвишици која се налазила у самом средишту парка, па дакле и целог града. Овде готово да није било препрека и обилажења, тако да је јасно видео врх брдашца и једноставно здање које се уздизало на њему. Мало се задихао када је најзад стигао до одредишта; ослонио се о један од ружичастих стубова и задовољно бацио поглед на пут којим је дошао.

Постоје извесни облици архитектуре који се никада не мењају зато што су достигли ниво савршенства. Гроб Јарлана Зеја лако су могли пројектовати и неимари храмова из првих цивилизација које је човек основао, премда они не би били у стању да појме од каквог је материјала он сагранен. Кров је био отворен према небу, а једина просторија била је поплочана танким плочама које су само на први поглед наликовале природном камену. У току многих геолошких раздобља, људска стопала прелазила су уздуж и попреко овим подом, не оставивши при том ни најмањег трага на непојмљиво постојаном материјалу.

Творац великог парка — неимар самог Диаспара, како су неки говорили — седео је са благо обореним очима као да испитује планове који су му били распрострти на коленима. На лицу је имао онај чудно неодредљив израз који је доводио у недоумицу многа поколења. Неки су га пренебрегавали као пуки докони хир уметника, али другима је изгледало као да се то Јарлан Зеј лично смеје некој притајеној шали.

Цело здање представљало је загонетку, пошто се ништа у вези са њим није могло пронаћи у историјском архиву града. Алвин чак није био сигуран ни шта значи реч ‘Гроб’; Јесерак му је то можда могао објаснити, пошто је био страствени сакупљач застарелих израза којима је китио своје разговоре, што је неретко збуњивало његове сабеседнике.

Са ове средишње узвишене тачке, Алвин је разговетно могао да види преко парка, изнад застора од дрвећа, све до самог града. Најближе зграде налазиле су се на удаљености од готово две миље, образујући низак појас који је потпуно окруживао парк. Иза њега, на све вишим нивоима низале су се куле и терасе које су сачињвале главни део граневина у граду.

Простирале су се миљама благо се успињујући пут неба, при чему се упоредо повећавала њихова сложеност и монументална упечатљивост. Диаспар је био саздан као јединствена целина; он је представљао огромну, моћну машину. Иако му је спољни изглед био готово застрашујући по својој сложености, он једва да је обзнањивао делић скривених чудеса технологије без којих би све ове велике зграде биле само беживотне гробнице.

Алвинов поглед одлутао је ка границама његовог света. На удајености од десет до дванаест миља уздизали су се спољни бедеми града, чије су се појединости мутиле због удаљености и на којима је изгледало да почива небески свод. Иза њих није било ничега — ничега, изузев болне празнине пустиње у којој би човек веома брзо сишао с ума.

Због чега га је онда та празнина мамила, и зашто нико други изузев њега није осетио тај зов? Алвин то није знао. Лутао је погледом преко разнобојних кула и торњева који су затварали обзорја човечанства као да тражи одговор на своје питање.

Ту га није било. Али истог часа када је у срцу осетио жудњу за недокучивим, донео је одлуку.

Сада је знао шта му ваља чинити у животу.

Јасерак се није показао од велике помоћи, премда није био нерасположен за сарадњу, као што је Алвин готово очекивао. Слична питања постављана су му и раније у току његовог дугог бављења саветничком дужношћу, тако да он није веровао да га чак и неко ко је Јединствен попут Алвина може изненадити проблемима које он не би био у стању да реши.

Тачно је да је Алвин почео да испољава извесне мање настраности у понашању, које су захтевале евентуалне исправке. Он се није укалапао онако како је требало у невероватно разранен друштвени живот града, као ни у светове маште својих другова. Таконе није показивао веће занимање за дубља философска размишљања, премда то није било изненанујуће, с обзиром на његов узраст. Ствари су стајале знатно озбиљније са Алвиновим неправилним љубавним животом; од њега се, додуше, није могло очекивати да ступи у неку релативно чврсту везу још најмање једно столеће, па ипак краткоћа времена које је проводио са појединим партнеркама већ је постала предмет препричавања. Везе су му биле постојане док су трајале, али није било такве која би опстала дуже од неколико недеља. Изгледало је да Алвин не може да посвети пажњу више од једној ствари у исто време. Постојала су раздобља када се он свом душом предавао еротским играма својих дугова, или када је потпуно ишчезавао са изабраницом свог срца на неколико дана. Али када би га воља за тим минула, уследили би велики размаци, када се чинило да је изгубио свако занимање за оно што је требало да представља главно задовољство његовог узраста. То је можда било лоше и по њега, али у сваком случају по љубавнице које је напустио и које би потом необично дуго снуждене лутале градом, пре но што би им пошло за руком да са неким другим нану утеху. Јесерак је већ приметио да је и Алистра управо дошла у то несрећно стање.

Није ствар била у томе да су се у Алвиновом понашању испољавали безосећајност или неувинавност. У љубави, као и у свему другом, изгледало је да он тежи неком циљу који му Диаспар није могао пружити.

Ове особености, менутим, нису забрињавале Јесерака. Од неког ко је Јединствен могло се очекивати да се понаша на такав начин, и Алвин се у прикладној мери уклапао у општи склоп града. Ниједан појединац, ма како настран или блистав био, није могао да утиче на џиновску инерцију друштва које се у дословном смислу није мењало преко милијарду година. Јесерак није тек само веровао у стабилност; све друго осим ње било му је непојмљиво.

«Проблем који те мучи веома је стар», рече он Алвину, «али изненадио би се када би сазнао колико је људи прихватало овај свет здраво за готово, немајући никакве сумње у погледу њега, нити уопште размишљајући о томе. Тачно је да је људска раса једном запоседала простор који је био несравњиво већи од овога града. Ти си већ видео нешто од онога што је Земља била пре но што се пустиња раширила, а океани ишчезли. Сведочанства о том раздобљу, која ти тако радо проучаваш, најранија су којима располажемо; она су, заправо, једина која нам говоре о томе на шта је личила Земља пре доласка Освајача. Мислим да их је сасвим мало људи видело; ти безгранични, отворени простори представљају нешто са чим се ми не можемо носити чак ни у мислима.

Наравно, и читава Земља била је тек пуко зрнце песка у Галактичком Царству. Здрав човек неће се одважити ни да на час предочи себи на шта личе понори који зјапе мену звездама. Наши преци су их превалили у сам освит историје, када су се отиснули у свемир да подигну Царство.

Поново су прешли њима последњи пут када су их Освајачи потиснули, натраг на Земљу.

Постоји предање, али само предање, да смо склопили пакт са Освајачима. Они су добили Васељену која им је преко била потребна, а ми смо се задовољили светом на коме смо ронени.

Држали смо се тог пакта и заборавили испразне снове из доба детињства, као што ћеш их и ти заборавити, Алвине. Људи који су саздали град и створили друштво које иде уз њега у подједнакој су мери стекли власт над умом као и над материјом. Они су припремили све што ће људској раси икада бити потребно унутар ових зидова, а потом обезбедити да их ми никада не прекорачимо.

Ох, физичке баријере су најмање важне. Можда постоје путеви који воде изван града, али ја не верујем да ћеш ти њима далеко стићи, чак и ако их пронанеш. Уколико би ти то и пошло за руком, ништа добро не би проистекло из тога. Твоје тело би убрзо пропало у пустињи, када више не би било града да га штити и храни.»

«Ако, дакле, постоји пут којим се излази из града», рече Алвин полако «шта ме онда може спречити да га напустим?»

«Поставио си глупо питање», узврати Јесерак. «Мислим да већ мораш да знаш одговор.»

Јесерак је био у праву, али не онако како је он замишљао. Алвин је одистао знао, или можда пре — наслућивао. Другови су му дали одговор, како својим будним животом, тако и пустоловинама у сну у којима је и он суделовао. Они никада неће бити у стању да напусте Диаспар; оно што Јесерак уопште није подозревао, била је чињеница да условљеност која је управљала њиховим животима нема никаквог утицаја на Алвина. Он није знао да ли је његова јединственост плод случаја или древног плана, али ово је представљало једну од њених последица.

Запитао се, колико ће још других открити.

Нико се никада није журио у Диаспару, и то правило је чак и Алвин ретко кршио. Подробно је разматрао проблем неколико недеља и утрошио много времена тражећи најранија историјска сведочанства града. Провео је сате лежећи, у бестелесном наручју антигравитационог поља, док му је хипнонски пројектор запљускивао ум прошлошћу. Када би се сведочанства окончала, машина би се разлучила и нестала — али Алвин би и даље лежао, зурећи ни у шта, пре но што би поново превалио пут кроз векове до садашњице. Пред очима би му се указале бескрајне морске миље плаве воде, пространије од самог копна, како ваљају таласе у правцу златних обала. Уши би му биле испуњене грмљавином тих валова који су спирали обалу протеклих милијарду година. У памћењу су му остајале шуме, прерије и необичне животиње које су једном делиле свет са Човеком.

Постојало је свега неколико оваквих древних сведочанстава; опште је било прихваћено објашњење, премда нико није умео да каже због чега, да су негде измену доласка Освајача и подизања Диаспара била изгубљена сва сећања на примитивна времена. заборав је био тако потпун, да се тешко могло поверовати да је посреди пуки случај. Човечанство је изгубило своју прошлост, са изузетком неколико хроника које су сасвим могле да представљају предања. Пре Диаспара постојала су напросто само Рана Времена. У овом лимбу били су неразмрсиво преплетени први људи који су добили дуге кануе и први који су стигли до звезда. На далеком крају пустиње времена, сви су они стајали тик једни уз друге.

Алвин је имао намеру да сам превали још једном овај пут, али самоћа је представљала нешто са чим се увек није могло рачунати у Диаспару. Тек што је изишао из своје собе, када је срео Алистру, која није ништа предузела да створи утисак како се ту налази случајно.

Алвин никада није помислио да је Алистра лепа, из простог разлога што није имао прилику да се сусретне са људском ружноћом. Када је лепота општа појава, она губи моћ да усхитри срце, а само је њено одсуство у стању да изазове емоционалне последице.

Алвин је за тренутак осетио мрзовољу због овог сусрета, пошто га је он сећао на страсти које га више нису узбунивале. Још је био одвећ млад и самопоуздан да би осетио потребу за неком трајнијом везом, а када буде дошло време за то, он ће је можда тешко остварити. Чак и у најприсутнијим тренуцима, баријера његове јединствености испречавала се измену Алвина и његових љубавница. Без обзира на то што му је тело било сасвим уобличено и зрело, он је и даље био дечак и то ће остати још деценијама, док му другови један за другим буду призивали сећања на раније животе, остављајући га далеко иза себе. Већ се претходно суочавао са тим, што га је учинило подозривим пред сваким потпуним предавањем некој другој особи. Чак ће и Алистра, која је сада изгледала тако безазлена и непритворна, ускоро постати комплекс сећања и надарености далеко изван свих његових сутњи.

Алвинове пригушене зловоље нестало је за час. Ништа се није противило томе да Алистра поне са њим уколико то жели. Он није био себичан, нити је желео да попут неког тврдице пригрли само за себе ово ново искуство. Штавише, можда ће му њене реакције помоћи да више сазна.

Док их је експресни канал одвозио из гужве у средишту града, она није постављала никаква питања, што је било прилично необично. Заједно су прокрчили пут до централног одељка са великом брзином не обраћајући уопште пажњу на чудо под својим ногама. Неки инжењер из древног света сигурно би постепено полудео, покушавајући да схвати како то да један привидно чврст пут може на ивицама да буде фиксиран, док се у правцу средишта креће све већом брзином. Алвину и Алистри изгледало је сасвим природно да постоји такав тип материјала који на једном крају поседује потпуна својства чврстих тела, а на другом савршене особине течности.

Око њих, зграде су се све више пеле увис, као да је град износио своје бедеме спрам спољног света. Како би то било чудно, помисли Алвин, када би ови устремљени зидови постали прозрачни попут стакла и неко могао да осмотри живот унутра. Свуда око њега, налазили су се пријатељи које је познавао, пријатељи које ће једнога дана упознати, као и странци са којима се никада неће срести — премда је број ових последњих вероватно сасвим мали, пошто ће он током свог века упознати готово све житеље Диаспара. Већина њих седи у својим засебним собама, али то не значи да су сами. Довољно је да само уобликују своју жељу, и одмах ће се наћи, у сваком другом изузев у физичком смислу, у друштву било које особе за коју се определе. Нису се досанивали пошто су имали приступ у све што се збивало како на подручју маште тако и у стварности од тренутка када је град сазидан. За људе чији су умови били овако оспособљени, то је представљало потпуно задовољавајући живот. Да је он, менутим, у исти мах био и сасвим бескористан, то ни Алвин још није схватао.

Како су се Алвин и Алистра удаљавали из средишта града, број људи које су сретали на улицама постепено се смањивао, а када су се сасвим благо зауставили уз једну дугу платформу од светло обојеног мермера, никога више није било на видику. Закорачили су преко смрзнутог вртлога материје, где се твар од које је био саздан покретни пут претапала у своје првобитно стање, и угледали зид у коме су били пробијени сјајно осветљени тунели. Алвин се без оклевања определио за један и ушао у њега, док га је Алистра следила у стопу. Одмах их је захватило перистатично поље и управило напред, док су се они удобно завалили, посматрајући око себе.

Изгледало је сасвим невероватно да се налазе у тунелу дубоко под земљом. Уметност која је цео Диаспар употребила као своје платно овде се и те како исказала, а изнад њих чинило се да је небо отворено ка атмосферским ветровима. Свуда унаоколо уздизале су се градске куле, блистајући у сјају сунца. Није то био град који је Алвин познавао, већ Диаспар из једног знатно ранијег доба. Иако је већина великих здања изгледала позната, постојале су танане разлике које су доприносиле занимљивости призора. Алвин је пожелео да застане за час, али никада му није пошло за руком да успори вожњу кроз тунел.

Одвећ брзо су били благо изручени у велику, елиптичну просторију, коју су са свих страна окруживали прозори. Кроз њих су допирали искричави одсеви из вртова који су буктали блиставим цветовима. У Диаспару су још постојали вртови, али само у умовима уметника који су их замишљали. Разуме се, оваквог цвећа данас више није било на свету.

Алистра је била задивљена његовом лепотом, и очигледно у дубоком уверењу да ју је Алвин довео овамо да јој то покаже. Посматрао је на час како раздрагано иде од призора до призора, уживајући у њеном усхићењу приликом сваког новог открића. Постојало је на стотине таквих места у полунапуштеним зградама по периферији Диаспара, које су у беспрекорном стању одржавале скровите силе задужене да бдију над њима. Можда ће једнога дана плима живота поново похрлити овамо, али до тог тренутка ови древни вртови представјали су тајну која је припадала само њима.

«Морамо да кренемо даље», рече Алвин коначно. «Ово је тек почетак.» Он закорачи кроз један од прозора и опсене нестаде. Иза стакла није било никаквог врта, већ је почињао кружни пролаз који се стрмо закривљавао нагоре. И даље је видео Алистру на неколико стопа од себе, али је знао да она њега више не види. Девојка ипак није оклевала и тренутак касније обрела се поред њега у пролазу.

Под њиховим ногама, под је лагано почео да клизи унапред, као да је горео од нестрпљења да их поведе ка одредишту. Превалили су неколико корака по њему, али им је брзина ускоро постала тако велика да би даље кретање било сасвим сувишно.

Ходник је и даље водио навише, а после сто стопа скретао је тачно под правим углом. Али тога су само логички били свесни; сва чула су им говорила да хитају потпуно водоравним ходником. Чињеница да су се заправо кретали уз усправну цев дубоку хиљдама стопа није их испуњавала несигурношћу, пошто је отказивање поларизованог поља било незамисливо.

А онда је ходник поново почео да се спушта ‘надоле’, све док још једном није скренуо под правим углом. Кретање пода неприметно се успоравало, да би се он најзад потпуно зауставио на рубу дугачке дворане обложене огледалима, што је Алвину ставило до знања да је овде сасвим безнадежно пожуривати Алистру. Није ствар била само у томе да се неке женске особине уопште нису мењале још од Еве; нико, наиме, није био у стању да одоли опчињавајућој привлачности овог места. Колико је Алвин знао, у целом Диаспару није постојало ништа слично овоме. По ћудљивој замисли уметника, само је неколико огледала одражавало призор какав је заиста био — али и она су, Алвин је био увеен у то, стално мењала свој положај. И остала су, разуме се, одражавала нешто, али било је прилично збуњујуће видети себе како идете кроз средину која се стално преиначује и делује као да је из маште.

Понекад би се појавили људи који су некуда ишли у свету иза огледала; Алвин је у више наврата угледао прилике које је препознао. Убрзо му је постало јасно да није опазио ниједног пријатеља кога је знао из овог постојања. Кроз ум непознатог уметника он је гледао у прошлост и видео претходне инкарнације људи који живе данас. То га је растужило пошто се сетио властите јединствености; знао је да ма колико чекао пред овим непостојаним призорима, никада неће наићи на неки древни одјек самога себе.

«Имаш ли појма где се налазимо?» упита Алвин Алистру, када су завршили пут кроз огледала.

Алистра одмахну главом. «Негде близу руба града, претпостављам», узврати нехајно. «Изгледа да смо превалили добар комад пута, али не знам заправо колики.»

«Сада смо у Лораној Кули», одговори Алвин. «То је једна од највиших тачака у Диаспару.

Ходи, показаћу ти.» Ухватио је Алистру за руку и повео је из дворане. Није се могао видети никакв излаз, или на различитим местима облици пода указивали су на бочне ходнике. Ако бисте се примакли огледалу у некој таквој тачки, одраз би се разлучио у засведен пролаз светлости кроз који се могло ући у други ходник. Алистра се сасвим изгубила у овим кривудањима и скретањима, када најзад стигоше у један дугачак, савршено прав тунел кроз који је стално дувао прохладан ветар. Водоравно се пружао стотинама стопа у оба смера, тако да су му удаљени рубови изгледали као сићушни кругови светлости.

«Не допада ми се овде», пожали се Алисра. «Хладно је.» Она вероватно никада раније у животу није искушила праву хладноћу и Алвин је осетио да га помало пече савест. Требало је да јој благовремено скрене пажњу да понесе огртач, и то неки ваљан, пошто су готово сви огртачи у Диаспару имали искључиво украсну, а нимало заштитну вредност.

Будући да се девојка осећала неудобно искључиво његовом кривицом, он јој без речи пружи свој огртач. У овом гесту није, менутим, било никакве галантности; равноправност полова била је остварена одвећ давно да би такве конвенционалности опстале. Да су околности биле обрнуте, Алистра би таконе дала Алвину свој огртач и он би га аутоматски прихватио.

Није било непријатно корачати док им ветар дува у лена, и они су брзо стигли до краја тунела.

Крупно мрежаст камени филигран није им дозвољавао да наставе даље, што је било добро, пошто су стајали на самом рубу ничега. Велика ваздушна цев избијала је на окомито прочеље куле, тако да је испод њих зјапио понор дубок најмање хиљаду стопа. Налазили су се високо изнад спољних бедема града, док се под њима пружао призор Диаспара који је имао прилике да види тек мали број житеља овог света.

Видик је сада био супротан ономе који је Алвин имао из Средишта парка. Поглед му се одавде спуштао низ концентричне таласе камена и метала који су се обрушавали у миљама дугим наборима ка срцу града. Далеко доле, делимично скривене врховима кула, он је видео поља, дрвеће и реку која вечито кружи. Још даље, бастиони Диаспара који су стајали са супротне стране поново су се успињали пут неба.

Стојећи поред Алвина, Алистра је уживала у призору, али није била изненанена. Она је већ небројено пута пре тога видела град са неког другог, готово подједнако доброг осматрачког места, које је, менутим, било знатно удобније.

«Ово је наш свет; одавде се цео види», рече Алвин. «Хтео бих сада да ти покажем нешто друго.» Окренуо се од решетке и кренуо ка удаљеном кружићу светлости на супротном крају тунела. Хладан ветар пробијао му се кроз лаку одећу, али он није обраћао пажњу на ову нелагодност, корачајући напред кроз ваздушну струју.

Само што је превалио неколико метара, схватио је да Алистра не иде за њим. Стајала је и гледала га, док јој је позајмљени огртач лепршао на ветру; једну руку управо је почела да диже ка лицу. Алвин је видео како јој се усне покрећу, али речи нису стизале до њега. Упутио јој је најпре изненанен, а потом и нестрпљив поглед у коме се могао назрети трачак сажаљења.

Јесерак је рекао истину. Она није била у стању да поне за њим, пошто је схватила значење оног удаљеног кружића светлости кроз који је ветар вечито струјао према Диаспару. Иза Алистре налазио се познати свет, пун чудеса али без изненанења, који се попут блиставог, али густо збијеног мехура кретао низ реку времена. Испред ње, на удаљености не већој од неколико корака пружала се празна дивљина — свет пустиње — свет Освајача.

Алвин се вратио до девојке и изненанено установио да она дрхти. «Чега се плашиш», упита је.

«И даље смо на сигурном, у Диаспару. Погледала си кроз овај прозор испред нас; зар не можеш да бациш поглед и кроз онај тамо?»

Алистра је зурила у њега као да пред собом има неко необично чудвиште. У ствари, по њеним мерилима, он је то и био.

«Не могу», рече најзад. «Чак и при помисли на то обузме ме већа језа него од овог ветра.

Немој ићи даље, Алвине?»

«Али то уопште није логично!» неумољиво је настављао Алвин. «Шта ти се рнаво може догодити ако одеш до краја овог ходника и погледаш напоље? Призор је тамо необичан и самотан, али није ужасан. У ствари, што га дуже гледам, постаје ми све лепши...»

Алистра није сачекала да Алвин заврши мисао. Окренула се на петама и појурила дугом рампом која их је довезла горе кроз под тунела. Алвин није ништа предузео да је заустави, пошто би то представљало рнав гест наметања своје воље другоме. С друге стране, било му је јасно да је свако убенивање потпуно узалудно. Знао је да Алистра неће стати све док се не врати својим друговима. Није постојала опасност да ће се изгубити у лавиринтима града, пошто је без тешкоћа могла да иде својим траговима. Нагонска способност да се снане и у најзапетљанијим околностима представљала је само једну од особина које је Човек стекао од када је почео да живи у градовима. Одавно истребљен пацов био је принунен да прибегне сличним довитљивостима када је напустио поља и почео да дели усуд са људским родом.

Алвин је оклевао тренутак, као да је помислио да би се Алистра могла вратити. Није га изнеадила девојчина реакција, већ само њена жестина и неразумност. Иако му је искрено било жао што је она отишла, ипак ју је прекоревао у себи што је заборавила да му остави огртач.

Није само било хладно, већ се и тешко могло кретати уз ветар који је улазио кроз плућа града.

Алвин се борио како против ваздушне струје, тако и против непознате силе која ју је покретала.

Тек када је стигао до камене решетке и обгрлио рукама њене шипке, могао је да предахне.

Било је таман толико простора да промоли главу кроз отвор, али му је чак и тако видно поље било мало ограничено, пошто је улаз џиновске цеви био делимично увучен у зидине града.

Па ипак, видео је сасвим довољно. Хиљадама стопа испод, светлост сунца повлачила се са пустиње. Готово водоравни зраци продирали су кроз решетку, истикивајући чудесан мозаик злата и сенке који се пружао дубоко кроз тунел. Алвин је руком заклонио очи од снажног сјаја и погледао надоле према земљи којом људска нога није ступила већ незнано много векова.

Учинило му се да пред собом има неко вечно смрзнуто море. Безбројним миљама, пешчане дине стајале су заталасане ка западу, док су им обличја изгледала прекомерно увеличана под закошеним светлом. Несташна игра ветра местимично је исклесала необична вртложја и жлебове у песку; на махове, било је тешко не поверовати да ове скулптуре представљају плод делања разума. На веома великој удаљености, коју он више није био у стању да процени, уздизао се ланац благо заобљених брда, која су га помало разочарала; Алвин би дао много да је могао да у стварности види високе планине из древних сведочанстава и властитих снова.

Сунце је стајало на ивици брда, а стотине миља атмосфере кроз коју је пролазила његова светлост чинило ју је пригушенијом и црвеном попут крви. На диску су се разабирале две велике црне мрље; Алвин је већ био упознат са овом појавом, али изненадило га је то што ју је могао сасвим лако видети. Мрље су изгледале готово као два ока која га посматрају како се згрчио на својој малој осматрачници, док му је ветар непрекидно звиждао поред ушију.

Није било сумрака. Када је сунце зашло, базени сенке који су лежали мену пешчаним динама брзо су се разлили и спојили менусобно, образујући огромно језеро таме. Боја је нестала и са неба; топле црвене и златне пруге постепено су се повукле, остављајући иза себе антарктичко плаветнило које је све више понирало у ноћ. Алвин је сачекао онај тренутак пред којим застаје дах и чији је једино он био очевидац у читавом људском роду — тренутак када се на небу пале звезде.

Протекло је много недеља од када је последњи пут био на овом месту, а знао је да се изглед ноћног неба могао променити у менувремену. Но, и поред тога, он још није био приправан да по први пут угледа Седам Сунаца.

Није било ни трачка сумње; речи су му саме наврле са усана. Она су образовала малу, веома збијену и задивљујуће симетричну групу спрам одблеска сунца на небу. Шест сунаца било је размештено по благо спољоштеној елипси, за коју је Алвин био сигуран да представља савршен круг мало нагнут ка линији вида. Свака звезда била је различите боје; разабрао је црвену, плаву, златасту и зелену, али остале преливе није могао одредити. У тачном средишту формације налазио се један бели џин — најсветлија звезда на целом видљивом небу. Читава група савршено је подсећала на неку драгуљарску рукотворину; изгледало је невероватно и изван сваког домашаја закона случаја да је Природа у стању да створи тако беспрекоран поредак.

Када су му се очи полако привикле на таму, Алвин је разазнао велики магличасти вео који се некада називао Млечни Пут. Он се протезао од зенита ка обзорју, а Седам Сунаца налазило се под његовим окриљем. Као да им пркосе, почеле су да се помаљају и друге звезде, а њихове неправилне скупине само су још појачале загонетку савршене симетрије. Готово је изгледало да се то нека сила хотомице супротставила нереду природне Васељене, оставивши свој белег на звездама.

Не више од десет пута Галаксија се окренула око властите осе од часа када се Човек појавио на лицу Земље. Према њеним мерилима, то је представљало само трен. Па ипак, и у том кратком раздобљу она се потпуно променила — заправо, знатно више него што би то смела само по природном току ствари. Велика сунца која су некада моћно пламтела у сјају младости одавно су већ згасла. Али Алвин никада није видео небо у његовој древној раскошности, тако да уопште није био свестан онога што је заувек изгубљено.

Хладноћа, која му се увлачила у кости, нагнала га је да се врати у град. Искобељао се некако из решетке, и крвоток му је поново почео нормално да струји удовима. Светлост која је кроз ходник пред њим допирала из Диаспара била је тако блистава да је он на час морао да заклони очи. Изван града постојао је циклус дана и ноћи, али овде је вечно владао дан. Када би сунце зашло, небо изнад Диаспара испунило би се светлошћу и нико не би опазио када је ишчезло природно осветљење. Још пре но што су људи изгубили потребу за сном, они су изгнали таму из својих градова. Једина ноћ која се икада спуштала у Диаспару било је ретко и непредвидљиво затамњивање које се понекад збивало у парку, претварајући га у поприште тајанствености.

Алвин се полако вратио кроз дворану огледала, док су му у уму и даље обитавали ноћ и звезде. Осећао се надахнуто, али и потиштено. Изгледало је да нема начина на који би утекао у ону огромну празнину — баш као ни неког разумног разлога због чега би то учинио. Јесерак је казао да би човек убрзо умро напољу у пустињи и Алвин није видео зашто му не би веровао.

Можда ће једнога дана открити како да изине из Диаспара, али чак и у том случају знао је да ће брзо морати да се врати. Отићи у пустињу — то би била само забавна игра и ништа више, ту игру он није могао ни са ким да подели, и то га никуда не би одвело. Али можда би она ипак била вредна труда, уколико би му помогла да утажи чежњу коју је осећао у души.

Невољан да се одмах врати у познати свет, Алвин се задржао мену одразима из прошлости.

Стао је испред једног од највећих огледала и посматрао призоре који су се одигравали у његовим дубинама. Без обзира на то какав је механизам стварао ове слике, он је био условљен његовим присуством, а у извесној мери и његовим мислима. Огледала су била празна када је Алвин ушао у просторију, али су намах оживела чим је закорачио мену њих.

Чинило се да стоји у великом, отвореном парку који никада у стварности није видео, али који можда још постоји негде у Диаспару. Било је необично много света, пошто је изгледало да се управо одржава некакав јавни скуп. Два човека нешто су угланено расправљала на издигнутим платформама, док су они који су их подржавали стајали унаоколо и с времена на време правили упадице. Потпуна тишина доприносила је привлачности призора, пошто је одмах на сцену ступала машта да надокнади одсуство звукова. О чему ли су се говорници спорили? упитао се Алвин.

Можда то уопште није био стварни доганај из прошлости, већ сасвим измишљена епизода. Брижљива равнотежа прилика, помало формалне кретње — све је то призор чинило одвећ вештачким.

Алвин је посматрао лица у гомили, покушавајући да препозна неког. Овде није уочио никог таквог, али уопште није било искључено да гледа пријатеље са којима ће се упознати тек после много векова. Колико ли је ту било могућих типова људске физиогномије? Број је сигурно био велики, али је ипак био коначан, посебно када су одстрањене све неестетске варијације.

Људи у свету огледала наставили су своју давно заборављену расправу, пренебрегавајући слику Алвина који је непомично стајао мену њима. Понекад је доиста било тешко не поверовати да и он сам не представља део призора, пошто је опсена била беспрекорна. Када би нека прилика у огледалу отишла иза Алвина, она је нестајала, баш као што би се то догодило и са неким стварним предметом; а када би неко прошао испред њега, онда би он бивао заклоњен.

Алвин се управо спремао да крене када му је поглед пао на необично одевеног човека, који је стајао мало по страни од главне групе. Његове кретње, одећа и све остало изгледали су помало неприлични на једном оваквом скупу; он је нарушавао поредак ствари; као и Алвин, и он је представљао анахронизам.

У ствари, био је знатно више од тога: припадао је стварности и посматрао је Алвина са благо подругљивим смешком на уснама.

У току свог кратког живота, Алвин се није упознао ни са хиљадитим делом житеља Диаспара.

Није га стога зачудила чињеница што му је човек са којим се срео био странац. Изненадило га је, менутим, то што је уопште наишао на некога овде, у овој самотној кули, тако близу границе непознатог.

Он окрену лена свету огледала и суочи се са уљезом. Али пре но што је успео да прозбори и једну реч, непознати му се први обратио.

«Ти си Алвин, ако се не варам. Када сам установио да неко долази овамо, одмах сам посумњао на тебе.»

Опаска очигледно није била изречена са намером да звучи као увреда; представљала је само пуко констатовање чињеничног стања и Алвин ју је прихватио као такву. Није га изненадило што га је човек препознао; допадало му се то или не, био је познат свима у граду по својој јединствености и по још неоткривеним способностима.

«Ја сам Кедрон», настави странац, као да тиме објашњава све. «Зову ме Лакрдијаш.»

Алвин га је празно погледао и Кедрон слегну раменима са притвореном резигнираношћу.

«Шта ћеш, таква је слава! Додуше, ти си млад и за твога века није било никаквих лакрдија. То те оправдава због незнања.»

Постојало је нешто изазовно необично у вези са Кедроном. Алвин је почео да пребира по памћењу, трагајући за значењем непознате речи ‘Лакрдијаш’; она је будила присенке досећања, али се није могла сасвим разабрати. Постојало је читаво мноштво таквих звања у сложеној социјалној структури града и био је потребан читав један животни век да би се она сва упознала.

«Долазиш ли често овамо?» упита Алвин, са призвуком љубоморе. Већ се навикао на помисао да Лоранова Кула представља његово приватно власништво, тако да га је помало онеспокојила чињеница да и неко други зна за ова чудеса. За час се упитао, да ли је и Кедрон икада бацио поглед према пустињи или посматрао звезде како пониру ка западу?

«Не», рече Кедрон, као да је одговарао на његове неизречене мисли. «Никада раније нисам био овде. Али радо се упознајем са свим необичним збивањима у граду, а протекло је веома много времена од када је неко био у Лорановој Кули.»

Алвина је у магновењу зачудило како то да Кедрон зна за његове претходне посете овом месту, али је одмах одагнао све недоумице. Диаспар је био пун очију, ушију и других још тананијих органа чула, која су град обавештавали о свему што се догана у њему. Свако кога би то у довољној мери занимало, несумњиво је могао да нане начина да се укључи у те канале.

«Чак и ако је необично да било ко наврати овамо», рече Алвин, не одустајући од вербалног окршаја, «зашто би то тебе занимало?»

«Зато што», узврати Кедрон, «необично у Диаспару спада у моју надлежност. Одавно си ми ти на оку; знао сам да ћемо се срести једног дана. Према мојим властитим назорима, и ја сам јединствен. Ах, свакако не тако као ти; ово није мој први живот. Већ сам најмање хиљаду пута изашао из Дворане Стварања. Али негде далеко, на почетку, био сам изабран да будем Лакрдијаш, а у Диаспару не може да буде више од једног Лакрдијаша одједном. Многи људи мисле да је и тај један сувишан.»

Постојала је извесна ироничност у Кедроновим речима, што је Алвина још више доводило у пометњу. Није било баш најприличније постављати отворена лична питања, али Кедрон је први начео тај предмет.

«Жао ми је што нисам упућен», рече Алвин, «Али шта је то Лакрдијаш и шта он ради?»

«Ти си питао ‘шта’, узврати Кедрон, «али ја ћу ти радије одговорити ‘зашто’. У питању је дуга прича, али уверен сам да ће те занимати.»

«Мене све занима», рече Алвин, прилично уверљиво.

«Врло добро. Људи (ако су то уопште били људи, у шта ја понекад сумњам) који су пројектовали Диаспар морали су да реше један невероватно сложен проблем. Диаспар није пука машина, знаш, већ живи организам, и то бесмртан. Ми смо се у тој мери навикли на наш облик друштва да нам је сада непојамно колико је оно морало да изгледа необично нашим првим прецима. Овде имамо сићушан, затворени свет који се уопште не мења, изузев у ситним појединостима, и који је савршено постојан у временском току. Он вероватно већ траје дуже и од читаве остале историје људског рода, па ипак сматра се да је у тој историји било на хиљаде засебних култура и цивилизација које су кратко постојале, а затим се брзо гасиле. Како је Диаспар постигао ову изузетну постојаност?»

Алвина је зачудило да неко уопште може поставити тако једноставно питање, и његове наде да ће стећи нека нова знања почеле су полако да копне.

«Помоћу Банака Сећања, наравно», узврати он. «У Диаспару се увек налазе исти људи, премда се њихово периодично груписање мења на тај начин што им се тела стварају или унуштавају.»

Кедрон одмахну главом.

«То је тек мали део одговора. Са потпуно истим људима могу се начинити сасвим другачији склопови друштва. Ја то нисам у стању да докажем, нити имам неко поуздано јемство, али уверен сам да је тачно. Творци града нису напросто фиксирали његове житеље; они су утврдили законе који управљају њиховим понашањем. Ми смо готово несвесни постојања ових закона, али им се ипак покоравамо. Диаспар представља замрзнуту културу која се не може мењати изван уских граница. У Банкама Сећања налазе се ускладиштене и многе друге ствари, осим наших тела и личности. Ту је заптивена и слика самог града, у којој се сваки атом противи променама које време може да донесе. Баци поглед на овај под: постављен је ту пре много милиона година и небројено мноштво стопала прешло је преко њега. Можеш ли да приметиш и најмањи знак трошности? Незаштићена материја, ма како чврста, одавно би се претворила у прах.

Али докле год постоји енергија неопходна за рад Банака Сећања и док матрице које оне садрже буду управљале склопом града, физичка струкура Диаспара никада се неће променити.»

«Али неких промена је ипак било», успротиви се Алвин. «Много зграда је порушено од када је град саздан, а нове су подигнуте.»

«Разуме се, али само коришћењем информација ускладиштених у Банкама Сећања, које су искомбиноване у нови поредак. У сваком случају, нисам то имао на уму када сам говорио о начину на који се град може физички очувати. Суштина ствари је у томе да у Диаспару постоје и такве машине које чувају нашу социјалну структуру. Оне воде рачуна о свакој промени, исправљајући је пре но што постане одвећ велика. Како машине то чине? Не знам: можда одабирајући оне који ће изаћи из Дворане Стварања; можда манипулишући склоповима наших личности. Ми можемо мислити да располажемо слободном вољом, али ко би био потпуно сигуран у то?

Но, без обзира на све, проблем је био решен. Диаспар је опстао и безбедно плови низ векове, попут неког великог брода који као товар има све оно што је преостало од људске расе. Посреди је задивљујуће достигуће социјалног инжењеринга, премда је сасвим друго питање да ли је оно вредно труда.

Постојаност, менутим, није довољна. Она лако води у стагнацију, па, дакле, и у декаденцију. Пројектанти града предузели су обимне мере да се то избегне, мада ове напуштене зграде наговештавају да им то није сасвим пошло за руком. Ја, Кедрон Лакрдијаш, представљам таконе део плана. Сасвим мали део, можда. Волео бих да су околности другачије, али шта се може.»

«Колики је, у ствари, тај део?» упита Алвин, и даље пипајући у мраку и већ помало раздражен.

«Рецимо да ја уносим прорачунату количину нереда у град. Ако би се сасвим разјаснио мој делокруг, обезвредила би се његова ефикасност. Просунуј о мени према мојим делима, којих је мало, а не према мојим речима, којих има читаво обиље.»

Алвин никада раније није срео некога попут Кедрона. Лакрдијаш је представљао праву личност — карактер који је за главу изнад општег нивоа једнообразности типичног за Диаспар.

Било је, додуше, мало наде да се открије шта су тачно његове дужности и како их он спроводи, али преко тога се још могло прећи. Алвин је осећао да је најзначајније то што најзад постоји неко са ким може да разговара — када би се појавио известан предах у монологу — и ко је у стању да му пружи одговоре на многе проблеме који га одавно заокупљују.

Вратили су се заједно ходницима Лоранове Куле и изишли поред празног покретног пута. Тек када су се поново обрели на улицама, Алвину је пало на памет да га Кедрон уопште није запитао шта је радио тамо, на рубу непознатог. Подозревао је да Кедрон зна разлог, да га то занима, али да није изненанен. Нешто му је говорило да би било веома тешко изненадити Кедрона.

Разменили су бројеве индекса, тако да су могли ступити у везу кад год би то нашли за сходно. Алвин је пожелео да чешће вина Лакрдијаша, премда се прибојавао да би се дуже остајање у његовом друштву могло показати исцрпљујућим. Пре но што се поново буду срели, менутим, он је одлучио да испита шта му пријатељи, а особито Јесерак, могу рећи о Кедрону.

«До нашег следећег сусрета», рече Кедрон и брзо ишчезну. Алвина је то мало наљутило. Ако наинете на некога када се пројектујете и нисте телесно присутни, представљало је ствар доброг владања ставити то до знања одмах од почетка. У супротном, саговрник би понекад долазио у нимало пријатне ситуације. Можда је Кедрон све ово време сасвим спокојно провео код куће — ма где да му се налазио дом. Број који је дао Алвину јемчио је да ће свака порука стићи до њега, али није откривао где станује. То је, додуше, било у сагласности са општим обичајем. Са бројем индекса могли сте поступати прилично широкогрудо, док је адреса представљала нешто што се поверава само присним пријатељима.

Док се враћао натраг у град, Алвин је размишљао о свему ономе што му је Кедрон испричао о Диаспару и његовом друштвеном устројству. Изгледало је чудно што никада није срео још неког ко би био незадовољан својим начином живота. Диаспар и његови житељи били су саздани као део једног главног плана; они су образовали савршену симбиозу. Током својих дугих живота, људи у граду се никада нису досанивали. Премда је њихов свет био сасвим сићушан према мерилима ранијих раздобља, његова сложеност била је запањујућа, а обиље чуда и ризнице непроцењиви. Човек је овде сабрао све плодове свог генија, све што је било сачувано из рушевина прошлости. Сви градови који су икада постојали, говорило се, дали су понешто Диаспару; пре доласка Освајача, његово име било је познато на свим световима које је Човек изгубио. У здању Диаспара стекла су се сва умећа, све вештине Царства. Како су се дани славе полако приближавали крају, гениј људи сазидао је град и опремио га машинама које су га учиниле бесмртним. Ма шта се заборавило, Диаспар ће живети и безбедно носити потомке Човека низ реку времена.

Они су остварили само пуки опстанак, али били су задовољни њиме. Постојало је на милионе ствари којима су могли осмислити своје животе од оног часа када би изишли, готово потпуно одрасли, из Дворане Стварања, до тренутка када би се, тек незнатно остарелих тела, враћали у Банке Сећања града. У свету где су сви мушкарци и жене располагали интелигенцијом која би се некада сматрала одличјем генијалности, није могло бити опасности од досаде. Уживање у разговорима и расправама, сложене формалности друштвеног опхонења — већ је и то било довољно да заокупи претежан део једног људског века. Осим тога, постојала су и велика формална претресања, када би читав град као опчињен слушао док би се најизврснији умови огледали и борили да досегну оне планинске врхове философије, који су били неосвојиви, али и чији изазов никада није јењавао.

Ниједан мушкарац или жена нису били без неког интелектуалног интересовања коме би се предавали. Еристон је, на пример, проводио највећи део времена у распредањима са Централним Компјутером, који је дословце бдио над целим градом, али је ипак имао времена да води мноштво истовремених расправа са сваким ко би пожелео да опроба своју домишљатост спрам његове. Већ три стотине година, Еристон се упирао да створи логичке парадоксе које машина не би била у стању да разреши. Није очекивао да ће постићи неки већи успех бар у још неколико живота.

Етанијина занимања била су више естетке природе. Она је замишљала и правила, уз помоћ организера материје, тродимензионалне плетенасте творевине тако задивљујуће сложености да су одиста представљале крајње замршене тополошке проблеме. Њена дела могла су се видети свуда по Диаспару, а било је и таквих која су стајала утеловљена у подовима великих кореографских дворана, где су се користила као потке за поставке нове балетске уметности или као играчки мотиви.

Оваква бављења могла су изгледати јалова онима који нису располагали са довољно продуховљености којом би просудили њихове тананости. Али у Диаспару није било никога ко није разумео понешто од онога што су Еристон и Етанија покушавали да остваре, и ко и сам није имао неко слично интересовање.

Атлетика и разни спортови, укључујући ту и многе који су се могли упражњавати само контролом силе теже, чинили су пријатним првих неколико векова младости. Што се пустоловина и вежбања маште тиче, саге су нудиле све што се могло пожелети. Оне су представљале неизбежан завршни производ настојања да се створи савршена опсена стварности — настојања које је почело када су људи по први пут репродуковали покретне слике и снимили звук, а затим употребили ове технике да би опатворили призоре из стварног или замишљеног живота. У сагама, све опсене биле су беспрекорне, пошто су сви утисци чула потицали непосредно из мозга, док су ометајући подражаји бивали одстрањивани. Учесник посматрач остајао је потпуно одсечен од стварности докле год је пустоловима трајала, било је то као да је живео у сну, а ипак веровао да је будан.

У свету поретка и постојаности, који се у својим главним одликама није мењао милијарду година, можда није било изненанујуће установити замашно интересовање за игре на срећу.

Људски род је одувек био опчињен тајнама окретања коцкица, распореда карата у шпилу, кружења куглице на рулету. На својим најнижим нивоима, ово интересовање имало је у залену пуку похлепу; таквом једном осећању није, менутим, било места у свету где је свако могао да поседује оно што му је с разлогом било потребно. Када је ова побуда отпала, остала је само чистоинтелектуална опчињеност случајем, која је заводљиво мамила и најумније духове.

Машине које су се понашале потпуно насумично и збивања чији се исход никако није могао предвидети, ма са колико се информација располагало, пружали су подједнака и изванредна уживања како философима, тако и коцкарима.

Коначно, свим људима су стајали на располагању још и спојени светови љубави и уметности.

Спојени, зато што љубав без уметности представља само пуко утаживање жеље, а у уметности се не може уживати уколико јој се не прине с љубављу.

Човек је посегао за лепотом у многим облицима — у низовима звука, у цртама на хартији, у површини камена, у кретњама људског тела, у бојама распршеним кроз простор. Сви ови медији и даље су постојали у Диаспару, а током векова придодавани су им и нови. Нико, менутим, није знао да ли су већ откривене све могућности уметности; исто је тако било неизвесно има ли она каквог смисла изван човековог ума.

А све је то важило и за љубав.

Јесерак је непомично седео у вртлогу цифара. Првих хиљаду простих бројева, изражених у бинарном систему који се користио за све аритметичке операције од открића електронских рачунара, низали су се у поретку пред њим. Бескрајне серије састављене од само два симбола, ‘1’ и ‘0’, неуморно су промицале пред Јесераковим очима, употпуњавајући след оних бројева чије је главно својство да се могу делити само самим собом и јединицом. Постојала је извесна тајанственост у вези са простим бројевима која је одувек опчињавала човека, и они су још заокупљали његову машту.

Јесерак није био математичар, премда му се понекад допадало да верује како јесте. Све што је могао урадити било је да трага по бескрајном реду простих бројева за посебним односима и правилима које би надаренији људи објединили у опште законе. Он је био у стању да пронане како се бројеви понашају, али није умео да објасни зашто. Уживао је у томе да крчи за себе пут кроз аритметичку џунглу, а с времена на време уочавао би необичности које су промакле знатно умешнијим истраживачима.

Поставио је матрицу свих могућих природних бројева и подесио компјутер да ниже просте бројеве преко њене површине, што је личило на перле распоренене по сециштима неке мреже.

Јесерак је то учинио већ стотину пута, али никада ништа није открио. Менутим, опчињавао га је начин на који су цифре што их је изучавао биле размештене, на први поглед без икакве правилности, по низу природних бројева. Знао је за законе дистрибуције који су већ били утврнени, али није губио наду да ће установити нешто ново.

Тешко да се могао пожалити што је био прекинут. Ако је желео да га не ометају, требало је само да подеси свој најављивач. Када му се блага звоњава огласила у ушима, зид цифара се затресао, бројке су се менусобно претопиле и Јесерак се вратио у свет обичне стварности.

Одмах је препознао Кедрона, што му није било одвећ мило. Јесерак није марио ако би му омели устаљен начин живота, али Кедрон је представљао непредвидљиво. Па ипак, поздравио је свог посетиоца прилично љубазно, прикривши све трагове извесне забринутости.

Када би се два човека срела у Диаспару по први пут — или по стоти, свеједно — владао је обичај да проведу око један час измењујући учтивости пре но што би прешли на посао, ако га је уопште било. Кедрон је помало увредио Јесерака окончавши ове формалности за циглих петнаест минута.

«Волео бих да разговарамо о Алвину», рече му изненада. «Ти си његов старатељ, зар не?»

«Тако је», узврати Јесерак. «Још га винам неколико пута недељно... у ствари, како он то одлучи.»

«Да ли ти се чини да је ваљан ученик?»

Јесерак се на час замислио; тешко је било одговорити на ово питање. Однос измену старатеља и ученика био је изузетно важан и представљао је, заправо, један од темеља живота у Диаспару.

У просеку је десет хиљада нових умова долазило у град сваке године. Њихова претходна сећања још су била притајена, тако да им је у првих двадесет година живота све унаоколо изгледало свеже и необично. Морали су да науче да се служе читавим мноштвом машина и уренаја који су сачињавали основу свакодневног живота и да се привикну на најсложеније друштво које је Човек икада саздао.

Прва упутства примали су од парова који су били изабрани да буду родитељи новим грананима.

Селекција се вршила жребом, а дужности нису биле одвећ тешке. Еристон и Етанија једва да су посветили трећину свог времена Алвиновом подизању, и предузели су све оно што се очекивало од њих.

Јасеракове дужности биле су усредсренене на формалније видове Алвиновог образовања; сматрало се да би родитељи требало да га науче како да се опходи у друштву и да га упознају са све ширим кругом пријатеља. Они су били одговорни за његов карактер, а Јесерак за ум.

«Тешко ми је да одговорим на твоје питање», узврати Јесерак. «Свакако, све је у најбољем реду са Алвиновом интелигенцијом, али многе ствари које би требало да га занимају као да га остављају потпуно равнодушним. С друге стране, он испољава настрану радозналост за ствари о којима ми углавном избегавамо да расправљамо.»

«Као што је свет изван Диаспара, на пример?»

«Да... али, како знаш?»

Кедрон је оклевао за тренутак, питајући се колико би поверење могао да има у Јесерака.

Знао је да је Јесерак благ и добронамеран, али му је исто тако било јасно да га спутавају исти табуи који су управљали свима у Диаспару — свима, изузев Алвином.

«Подозревао сам», рече најзад.

Јесерак се удобније завали у столицу коју је управо материјализовао. Околности су биле занимљиве и он је желео да их што подробније размотри. Мало је, менутим, било наде да ће нешто сазнати, уколико Кедрон не буде вољан за сарадњу.

Требало је да наслути да ће се Алвин једнога дана срести са Лакрдијашем, као и да ће тај сусрет имати непредвидиве последице. Кедрон је представљао другу особу у граду за коју се могло рећи да је настрана али његову настраност су ипланирали творци Диаспара. Одавно је било откривено да без извесног злодела и нереда Утопија убрзо постаје неподношљиво досадна. По природи ствари, менутим, није се могло јемчити да ће злочин постојати на оптималном нивоу који је захтевала социјална једначина. Уколико је, наиме, опуномоћен и регулисан, он престаје да буде злочин.

Позив Лакрдијаша представљао је решење — на први поглед наивно, па ипак веома танано — које су усавршили пројектанти града. У читавој историји Диаспара није било ни две стотине особа чија су ментална својства одговарала овој нарочитој улози. Ови људи уживали су извесне погодности које су их штитиле од последица њиховог делања, премда је било и таквих Лакрдијаша који су прешли допуштене границе и били кажњени једином казном која се могла извршити у Диаспару — прогнани су у будућност пре но што се њихово текуће бивствовање окончало.

У ретким и непредвидљивим приликама Лакрдијаш би неком смицалицом наглавце окренуо цео град, али се углавном испостављало да је посреди нека добро смишљена практична шала или срачунат напад на неко тренутно омиљено веровање, односно начин живота. Ако се све то има на уму назив ‘Лакрдијаш’ био је више него прикладан. Некада су постојали људи који су имали веома слична задужења и овлашћења, у давним временима када је још било дворова и краљева.

«Олакшаћемо ствари», рече Јесерак, «ако будемо искрени један према другоме. Обојица знамо да је Алвин јединствен, да никада раније није живео у Диаспару. Можда ти можеш боље од мене да разабереш шта то значи. Сумњам да се у граду може догодити било шта што не би било испланирано, тако да вероватно постоји одренена сврха због које је он створен. Да ли ће он остварити ту сврху, ма шта она била, ја не знам. Исто тако немам појма да ли је она добра или рнава. Она ми је, напросто, недокучива.»

«Да се она можда не односи на нешто што је изван града,»

Јесерак се стрпљиво осмехнуо; као што се и могло очекивати, Лакрдијаш је спроводио у дело своју малу шалу.

«Објаснио сам му шта се налази напољу; он зна да са друге стране зидова Диаспара постоји само пустиња. Одведи га тамо, ако можеш; можда ти знаш пут. Када се једном суочи са стварноћу, то ће можда одагнати необичност из његовог ума.»

«Мислим да је он већ видео спољни свет», рече Кедрон тихо. Казао је то више самоме себи него Јесераку.

«Не верујем да је Алвин срећан», настави Јесерак. «Још није ступио ни у какву озбиљну везу, а и не видим како би, када га још прогања та фикс-идеја. Па ипак, он је веома млад. Није искључено да ће прерасти ову фазу и уклопити се у општу схему града.»

Изгледало је као да Јесерак покушава сам себе да увери у то што говори, тако да се Кедрон запита колико је он стварно убенен у то.

«Реци ми, Јесераче», упита га Кедрон изненада, «зна ли Алвин да он није први који је био Јединствен?»

Јесерак га погледа уплашено, а затим помало изазивачки.

«Могао сам претпоставити», рече он потиштено, «да ћеш ти то знати. Колико је Јединствених било у читавој историји Диаспара? Не више од десет?»

«Четрнаест», одговори Кедрон без оклевања. «Не рачунајући Алвина.»

«Боље си обавештен од мене», рече Јесерак опоро. «Можда ми можеш казати шта се догодило са тим Јединственима?»

«Нестали су.»

«Хвала: то сам већ и сам знао. Због тога сам и рекао Алвину што сам могао мање о његовим претходницима; тешко да би му то побољшало садашње расположење. Смем ли да рачунам на твоју сарадњу?»

«За сада, да. И ја желим да га проучим; тајанствености су ме одувек привлачиле, а у Диаспару их има тако мало. Осим тога, имам осећај да Усуд припрема једну лакрдију спрам које ће сви моји подухвати изгледати више него скромни. Ако је то тачно, онда ћу предузети све да не пропустим финале.»

«Ти као да уживаш да говориш у загонеткама», пожали се Јесерак. «На шта, у ствари, циљаш?»

«Сумњам да су моја наганања иоле боља од твојих. Па ипак, уверен сам да ни ти, ни ја, нити било ко у Диаспару неће бити у стању да спречи Алвина да оствари оно што је наумио.

Мислим да нас у будућности чека неколико веома занимљивих столећа.»

Јесерак је остао дуго непомично да седи, сасвим заборавивши на математику, пошто је Кедронова прилика ишчезла са видика. Извесна зла слутња, коју он никада раније није искусио, почела је да га тишти свом својом тежином. У магновењу се запитао да ли да затражи пријем у Већу, али онда се побојао да би то могло бити само дизање смешне граје ни око чега. Можда је цела ствар представљала неку запетљану и мрачну Кедронову лакрдију, премда му није било јасно зашто је баш он морао бити изабран као њена мета.

Пажљиво је размотрио цео проблем, испитујући га из свих углова. После нешто више од једног часа, донео је одлуку која је била типична за њега.

Сачекаће и видеће развој доганаја.

Алвин није губио време, већ се дао у сакупљање свега онога што се знало о Кедрону. Као и увек, Јесерак му је био главни извор обавештења. Стари учитељ пружио му је подробан чињенички извештај о свом сусрету са Ларкдијашем, додавши томе оно мало што је знао о његовом начину живота. У мери у којој је то било могуће у Диаспару, Кедрон је био самотњак: нико није знао где станује нити какав живот проводи. Последња лакрдија коју је приредио била је помало детињаста смицалица: пре педесет година изазвао је опште блокирање покретних путева. Столеће пре тога, пустио је веома разљућеног змаја који је лутао градом, прождирући сва постојећа остварења једног тада нарочито популарног скулптора. Сиромах уметник, који се с разлогом успаничио када су отпале све сумње у погледу алиног једноличног јеловника, утекао је у неко скровиште и није изишао из њега све док чудовиште није нестало на исто тако волшебан начин на који се и појавило.

Ови извештаји су беспоговорно указивали на једну ствар. Кедрон се веома добро разумео у машине и енергију које управљају градом и могао их је потчинити својој вољи вештије него што би то иком другом успело. Сва је прилика, менутим, да постоји одренена суперконтрола која спутава одвећ амбициозне Лакрдијаше да проузрокују трајну и непоправљиву штету у сложеној структури Диаспара.

Алвин је добро упамтио све ове податке, али ништа није предузео да ступи у контакт са Кедроном. Иако је имао много питања да постави Лакрдијашу, његова неумољива тежња ка независности — можда најјединственије одличје које је поседовао — учинила га је одлучним да открије што више може својим властитим снагама. Започео је један посао који ће му можда узети више година, али све док буде осећао да се приближава свом циљу, биће срећан.

Попут неког древног морепловца, који уноси у карту непознату земљу, Алвин је отпочео систематски да истражује Диаспар. Проводио је недеље и дане тумарајући по усамљеним кулама на рубовима града, у нади да ће негде открити пут у спољни свет. У току овог трагања, пронашао је десетак великих вентилационих отвора високо изнад пустиње, али сви су били заптивени решеткама; чак и да ових није било, понор под њима који је готово достизао једну миљу, представљао је сасвим довољну препреку.

Није открио никакав други излаз, иако је испитао хиљаду ходника и десет хиљада празних просторија. Сва здања налазила су се у савршеном и беспрекорном стању, што су житељи Диаспара прихватали као израз нормалног поретка ствари, Алвин је понекад сретао роботе, који су очигледно вршили надзорни обилазак, и увек је искоришћавао прилику да нешто запита машине.

То, менутим, није уранало плодом, пошто роботи са којима се сусретао нису били програмирани да одговарају на људски говор или мисли. Иако су били свесни његовог присуства, пошто су се љубазно склањали у страну да би га пропустили да проне, одбијали су да заподену разговор.

Доганало се да Алвин по читавих неколико дана не наине ни на једног човека. Када би огладнео, он је одлазио у неки од апартмана предвинених за боравак и наручивао оброке.

Чудесне машине, на чије је постојање уопште он веома ретко помишљао, повратиле би се у живот после сна дугог еонима. Схеме које су биле ускладиштене у њиховим памћењима затитрале би на рубу стварности, устројавајући и управљајући материју која им је стајала под контролом. И тако, оброк кога је неки врхунски кулинар зготовио пре сто милиона година поново би био призван у постојање да би пружио сласт чулу укуса или само да би утажио глад новог сладокусца.

Самотност овог пустог света — празне опне која обавија живо срце града — није Алвина испуњавала малодушношћу. Он је био навикао на усамљеност чак и када се налазио мену онима које је називао пријатељима. Страсна преданост истраживању, на које је трошио сву снагу и усредсренивао свако занимање, учинила је да на тренутак сметне с ума тајну свог порекла и особеност која га је раздвајала од осталих житеља.

Истражио је мање од стотог дела ивица града, када је схватио да тиме само губи време. Ова одлука није проистекла из нестрпљивости, већ је до ње дошао здравим разумом. Уколико се покаже потребним, он је био спреман да се врати и да заврши започети посао, чак и по цену да на то утроши остатак живота. До сада је, менутим, довољно видео, да би му било јасно како, ако и постоји излаз из Диаспара, њега уопште неће бити тако лако наћи. Могао је да страћи столећа у јаловом трагању, уколико се не обрати за помоћ мудријим од себе.

Јесерак му је с извесним жаљењем рекао да он не зна ни за какав пут који би водио из Диаспара и да сумња да тако нешто уопште постоји. Информационе машине пребирале су, када им је Алвин поставио исто питање, по свом готово неизмерном памћењу, али узалуд. Оне су могле да му кажу сваку појединсот из историје града од тренутка када су доганаји почели да се бележе — од часа када су се окончала заувек скривена Рана Времена. Али нису биле у стању да одговоре на Алвиново једноставно питање — или их је можда нека виша сила спречавала у томе.

Морао је, дакле, поново да се види са Кедроном.

«Радио си на своју руку», рече Кедрон, «али знао сам да ћеш ме раније или касније потражити.»

Ова самоувереност забринула је Алвина; није му се допадала помисао да се његово понашање може тако тачно предсказати. Запитао се да ли је Лакрдијаш био очевидац свих његових безуспешних трагања и да ли је упознат са корацима које предузима.

«Покушавам да пронанем излаз из града», рече отворено. «Сигуран сам да постоји и мислим да ми ти можеш помоћи да га пронанем.»

Кедрон за тренутак није ништа одговорио. Ако је желео, још није било касно да не крене путем који се пружао пред њим, водећи у будућност што је лежала сасвим изван домашаја његове моћи предвинања. Нико други ту не би оклевао; ниједан житељ града, чак и да је био у стању, не би се усудио да узнемири духове једног раздобља које је почивало већ милионима столећа. Можда није постојала опасност, можда ништа не би угрозило вечну непроменљивост Диаспара. Али ако је било и најмањег ризика да се на свету може збити нешто необично и ново, ово је представљало последњу прилику да га предупреди.

Кедрон је био задовољан постојећим поретком ствари. Он је, додуше, могао да наруши тај поредак с времена на време, али у сасвим малој мери. Био је критичар, а не револуционар. На реци времена, која је мирно протицала, он једва ако је желео да изазове неколико таласића: најежио би се и од саме помисли о скретању њеног тока. Потреба за било којом другом пустоловином изузев духовне била је одстрањена из њега исто тако брижљиво и потпуно као и из свих осталих гранана Диаспара.

Па ипак, он је и даље поседовао, премда у сасвим пригушеном виду, искру радозналости која је некада представљала највредније Човеково одличје. Још је био приправан да се суочи са ризиком.

Погледао је Алвина и покушао да се присети властите младости, снова који су га заокупљали пре пола миленијума. Сваки тренутак прошлости који је желео да сачува приказивао би му се јасно и оштро када би управио сећање на њега. Попут перли на ниски, овај живот и сви који су му претходили низали су се кроз векове; могао је да се заустави на било коме од њих и да га искуси још једном. Већина ових бивших Кедрона сада су му представљали само странце; основна схема била је иста, али тежина искуства заувек га је раздвајала од њих. Уколико је желео, могао је да очисти ум од свих својих ранијих инкарнација, пре но што следећи пут закорачи у Дворану Стварања да усни до тренутка када га град поново буде позвао. Али то би била нека врста смрти, а он још није био спреман за њу. И даље је желео да прикупља све што би му живот понудио, попут наутилуса који стрпљиво додаје нове ћелије својој спирали што се постепено шири.

У младости се није разликовао од својих другова. Тек када је одрастао и када су му притајена сећања на претходне животе преплавила ум, почео је да игра улогу која му је одавно била досунена. Понекад му се јављао осећај да интелигенција, која је засновала Диаспар бескрајном умешношћу, чак и сада, после толико времена, поступа са њиме као са лутком која се нитима покреће по позорници. Можда му се овде најзад пружа прилика за дуго одлагани реванш. Појавио се нови глумац који ће, изгледа, спустити последњи пут завесу у комаду састављеном из већ веома много чинова.

Наклоност према некоме чија усамљеност мора да је још већа од његове, досада појачавана вековима понављања и безочна склоност ка забави — представљали су три различита чиниоца која су нагнала Кедрона на делање.

«Можда могу да ти помогнем», рече он Алвину, «а можда не могу. Не желим да будим никакве лажне наде. Хајде да се нанемо кроз пола часа на сецишту Полупречника 3 и Прстена 2.

Ако све друго буде заказало, обећавам ти бар занимљиво путовање.»

Алвин је дошао на састанак десет минута раније, иако је морао да превали пут до супротног краја града. Нестрпљиво је чекао док су покретни путеви вечно промицали поред њега, носећи спокојне и задовољне житеље града који су ишли за својим неважним пословима. Најзад је угледао како се висока прилика Кедрона појавила у даљини, и тренутак касније он се по први пут нашао у Лакрдијашевом физичком присуству. Овога пута није била посреди пројекциона слика; када су додирнули дланове приликом древног начина поздрављања, осетио је да је Кедрон стварно ту.

Лакрдијаш је сео на једну мраморну ограду од стубова и осмотрио Алвина љубопитљивим погледом.

«Питам се», рече најзад, «да ли уопште знаш шта тражиш. Таконе ми није јасно шта ћеш учинити ако оствариш то што си наумио. Да ли одиста мислиш да ћеш бити у стању да напустиш град, чак и ако нанеш излаз?»

«Уверен сам у то», узврати Алвин довољно убедљиво, премда је Кедрон ипак осетио призвук несигурности у његовом гласу.

«Дозволи онда да ти кажем нешто што можда не знаш. Видиш ли оне куле тамо?» упита Кедрон, показавши на истоветне врхове Енергетске Централе и Већнице, који су гледали један према другоме преко кањона дубоког једну миљу. «Замисли да ја сасвим чврсто поставим измену две куле даску, и то широку свега шест инча. Да ли би могао да ходаш њоме?»

Алвин је оклевао.

«Не знам», одговори најзад. «Не би ми се допало да покушам.»

«Сасвим сам убенен да не би био у стању. Ухватила би те вртоглавица и стрмоглавио би се доле пре но што би превалио десетак корака. Да се, менутим, иста даска налази сасвим близу тла, ти би прошао њоме без икаквих потешкоћа.»

«Шта све то доказује?»

«Настојим да изведем један једноставан закључак. У оба случаја која сам описао размере даске се уопште не би мењале. Један од оних робота на точковима, са којима си се сигурно сретао, подједнако би лако превалио растојање дуж даске било да она премошћује понор што зјапи измену две куле или да се налази тик уз површину. Ми за то нисмо способни, зато што је у нас усанен страх од висине. Он је, вероватно, сасвим неразуман, али и одвећ снажан да бисмо га пренебрегли. Ронени смо са њим, он је просто уткан у нас.

У истом смислу осећамо страх од простора. Покажи било ком житељу Диаспара пут изван града, пут који се ни по чему не би разликовао од овога пред нама, и он неће бити у стању да далеко стигне њиме. Мораће да се врати натраг, баш као што би се и ти вратио, уколико би закорачио на даску постављену измену две куле.»

«Али зашто?» упита Алвин. «Мора да је постојало време...»

«Знам, знам», рече Кедрон. «Људи су некада ишли по целом свету, па су чак стигли и до звезда. Нешто се, менутим, променило, што им је улило овај страх са којим се сада ранају.

Једино ти мислиш да га не осећаш. Добро, да видимо. Водим те у Већницу.»

Већница је била једно од највећих здања у граду и готово су је целу запоседале машине које су представљале праву администрацију Диаспара. Близу њеног врха налазила се просторија у којој се окупљало Веће у оним ретким приликама када се нека ствар морала решити.

Пространи улаз их је прогутао и Кедрон ступи напред у златасту таму. Алвин никада раније није ишао у Већницу; томе се није противила никаква одредба — у Диаспару тек ако је било неколико одредби које су нешто забрањивале — али као и сви остали, и он је осећао извесно полупобожно страхопоштовање пред тим местом. У свету који је био без богова Већница се понајпре могла упоредити са храмом.

Кедрон уопште није застајао, водећи Алвина ходницима и рампама који су очигледно били направљени за машине на точковима, а не за промет људи. Неке рампе су кривудале надоле под тако косим углом да би било немогуће нормално ходати по њима, да сила теже није била тако подешена да се потире са нагибом.

Коначно су стигли до једних затворених врата, која су се бешумно отворила када су се они сасвим приближили, а затим им запречила узмак. Испред су се налазила нова врата, која се нису отворила када су им се они примакли. Кедрон није посегао да их додирне, већ је непомично стајао пред њима. После неколико тренутака, зачуо се тихи глас: «Молим вас, реците своја имена.»

«Ја сам Кедрон Лакрдијаш. Са мном је Алвин.»

«Због чега сте овде?»

«Из пуке радозналости.»

На Алвиново изненанење, врата су се одмах отворила. Из искуства је знао да ако се машини одговори неком доскочицом, то би је увек доводило да пометње, тако да се морало кренути испочетка. Машина која је постављала питања Кедрону мора да је била веома паметна и да је заузимала високо место у хијерархији Централног Компјутера.

Није више било препрека, али Алвин је подозревао да су сигурно прошли кроз читав низ тестова којих он уопште није био свестан. Кратки ходник изненада их је довео у велику кружну посторију са улеглим подом на коме се налазило нешто тако задивљујуће, да је Алвин за тренутак готово занемео од чуда. Пред очима му се пружао призор читавог града Диаспара, чије највише куле једва да су му досезале до висине рамена.

Толико се задубио у препознавање познатих места и гледање из неочекиваних углова да је прошло прилично времена пре но што је обратио пажњу и на остале делове просторије. Зидови су били прекривени микроскопски подробним мозаиком сачињеним од црних и белих квадрата; сам мозаик био је сасвим неправилан, тако да када би брзо прешао погледом по њему, стекао би утисак да он брзо трепери, премда се уопште није мењао. На малим размацима, унаоколо око собе налазиле су се извесне машине којима се ручно управљало; уз сваку је био постављен видео-екран и столица за оператора.

Кедрон је пустио Алвина да разгледа колико жели. Затим је показао према смањеној макети града и рекао: «Знаш ли шта је ово?»

Алвин је готово заустио.

«Модел, мислим», али тај одговор је изгледао тако очигледан да је сигурно био погрешан.

Зато је само одмахнуо главом и препустио Кедрону да сам одговори на своје питање.

«Сећаш се», рече Лакрдијаш, «да сам ти једном причао о томе како се град одржава, како Банке Сећања чувају његов склоп вечно замрзнут. Ове Банке налазе се свуда око нас, са неизмерним складиштима података, који потпуно одренују град овакав какав је данас. Сваки атом у Диаспару повезан је на неки начин, силама које смо ми заборавили, са матрицама уграненим у овим зидовима.»

Показао је руком ка савршеном, бескрајно подробном симулакруму Диаспара који је стајао под њима.

«Ово није модел; то стварно не постоји, већ представља само пројекциону слику схеме која је запретена у Банкама Сећања, што значи да је потпуно истоветно са самим градом. Оптичке машине које се налазе унаоколо омогућавају да се увелича било који изабрани део до својих природних размера, или у још већем обиму. Оне се користе када се појави потреба за неком изменом у пројекту, премда је прошло дуго времена од када је тако нешто предузето. Ако желиш да сазнаш нешто о Диаспару, ово је најприкладније место за то. За само неколико дана, у овој посторији можеш научити више него у току читавог живота проведеног у непосредном истраживању.»

«Па то је чудесно», рече Алвин. «Колико је људи упознато са овим?»

«Ох, прилично, али их ретко занима. Веће се окупља овде с времена на време; немогуће је извршити икакву промену у граду уколико се сви не нану овде. Па чак је и онда потребно да Централни Компјутер одобри предложени пројекат. Сумњам да већници долазе у ову просторију више од два или три пута годишње.»

Алвин је пожелео да зна одакле Кедрону сви ти подаци, а онда се сетио да је већина његових домишљатијих лакрдија морала да претпоставља упућеност у унутрашње механизме града, до чега се могло доћи једино веома темељитим изучавањем. Сигурно је једна од погодности коју је уживао Лакрдијаш била та да иде где жели и да учи шта хоће; бољи водич који би га увео у тајне Диаспара од њега се није могао замислити.

«Оно што тражиш можда не постоји», рече Кедрон, «али ако га ипак има, овде ћеш га понајпре наћи. Хајде да ти покажем како се рукује мониторима.»

Следећи сат Алвин је провео седећи пред једним видео-екраном и учећи како да користи његов управљачки систем. Могао је по жељи изабрати било коју тачку у граду и испитивати је кроз све степене увећања. Екраном су брзо промицале улице, куле, зидови и покретни путеви, како је он мењао координате; изгледало је као да је свевидећи, бестелесни дух који се без по муке могао кретати свуда по Диаспару, неометан никаквим физичким препрекама.

Па ипак, он није испитивао прави Диаспар. Кретао се кроз ћелије памћења, гледајући слику града из сна — сна који је поседовао моћ да сачува стварни Диаспар неокрњен у току раздобља дугог милијарду година. Пред очима му је стајао само онај део града који је био сталан; људи који су ишли улицама нису сачињавали део ове замрзнуте слике. То му и није било потребно за оно што је намеравао. Њега су сада искључиво занимале творевине од камена и метала, чији је он био заробљеник, а не они који су — премда сасвим добровољно — делили његово заточеништво.

Почео је да покреће ручице и убрзо је нашао Лоранову Кулу; хитро се кретао кроз ходнике и пролазе које је већ истражио у стварности. Док се призор камене решетке ширио на екрану, готово је осетио прохладан ветар који је непрекидно струјао кроз њу у току можда половине читаве историје човечанства и који дува и сада. Сасвим се примакао решетки, погледао напоље — и није видео ништа. Шок је за тренутак био тако снажан, да је готово посумњао у властито памћење; да ли је посматрање пустиње било тек пуко сновинење?

А онда се сетио истине. Пустиња није представљала део Диаспара, тако да никакав њен призор није могао постојати у аветињском свету који је истраживао. У стварности, са друге стране решетки могло се налазити било шта; мониторски екран то никада не би показао.

Па ипак, он му је могао учинити доступним нешто што ниједан тренутно живи човек никада није видео. Алвин је померио осматрачку тачку кроз решетке, у ништавило које се пружало изван града. Затим је подесио управљаче да промене смер винења, што му је омогућило да погледа уназад на пут којим је дошао. И тако се пред њима појавио Диаспар — посматран споља.

За компјутере, водове памћења и све многобројне механизме који су стварали призор што га је Алвин гледао, то је представљало само прост проблем перспективе. Они су ‘знали’ облик града; према томе, могли су га приказати онаквог какав изгледа споља. Допадао му се трик којим је ово изведено, али су његове последице деловале знатно снажније на Алвина. Бар духом, ако већ не стварно, он је побегао из града. Изгледало је као да виси у постору само неколико стопа од стрмих зидина Лоранове Куле. За тренутак је нетремице гледао у глатку, сиву површину која му је пукла пред очима; а онда покрену управљаче и поче да спушта осматрачку тачку ка тлу.

Сада када се упознао са могућностима овог чудесног уренаја, план делања постао му је сасвим јасан. Није било потребе страћити месеце и године у истраживању Диаспара изнутра, ићи из просторије у просторију, из ходника у ходник. Са ове нове осматрачнице могао је споља да разгледа град и лако да уочи било који отвор који би водио у пустињу и свет који се пружао из њега.

Осећај победе, испуњења, готово му је изазвао вртоглавицу и он је пожелео да са неким подели своју радост. Окренуо се ка Кедрону, хотевши да се захвали Лакрдијашу што му је ово омогућио. Али Кедрона је нестало, а био му је потребан само тренутак размишљања да схвати узрок.

Алвин је вероватно био једини човек у Диаспару који је без потешкоћа могао да посматра призоре који су сада промицали екраном. Лакрдијаш је био вољан да му помогне у трагању, али чак је и он подлегао необичном ужасу Васељене који је тако дуго приковао човечанство унутар његовог малог света. Пустио је Алвина да сам настави своје истраживање.

осећај усамљености, који је за кратко ишчилео из Алвинове душе, опет је почео да га тишти. Али ово није био час за сету чекало га је много послова. Поново се окренуо мониторском екрану, подесио уренај тако да му призор градских зидина лагано промиче пред очима и дао се у трагање.

Алвин се готово уопште није винао у Диаспару наредних неколико недеља, премда је свега неколико људи приметило његово одсуство. Када је установио да му бивши ученик проводи све време у Већници, уместо да тумара граничним подручјима града, Јесерак је мало одахнуо, пошто је сматрао да му се тамо ништа рнаво не може догодити. Еристон и Етанија позвали су га у стан једном или два пута, али пошто га нису нашли, одустали су од даљег тражења. Алистра је, менутим, била мало устрајнија.

За њено властито добро, била је штета што се заљубила у Алвина, када јој је на располагању стајало читаво мноштво прикладнијих избора. Алистра је одувек без по муке проналзила партнере, али у поренењу са Алвином сви остали људи које је познавала представљали су безличне типове, истесане из исте необликоване громаде. Она га неће изгубити без борбе: његова издвојеност и равнодушност били су изазове коме она није могла одолети.

Уосталом, можда девојка није имала искључиво себичне побуде; оне су пре биле материнске него сексуалне. Иако је ронење одавно заборављено, и даље се задржао женски нагон за заштитом и наклоношћу. Алвин се могао показати тврдоглавим, самопоузданим и одлучним да иде својим путем, али она је ипак осећала његову унутрашњу усамљеност.

Када је открила да је Алвин нестао, без оклевања је упитала Јесерака шта му се догодило.

Јесерак се само тренутак двоумио пре но што јој је рекао. Ако Алвин није желео друштво, за то је могао сам да се побрине. Његов старатељ није ни одобравао ову везу, нити јој се противио.

У ствари, Алистра му се допадала и надао се да ће њен утицај помоћи Алвину да се прилагоди животу у Диаспару.

Чињеница да је Алвин проводио све време у Већници могла је значити само да се задубио у некакав истраживачки пројекат; а ово сазнање помогло је Алистри да одагна све сумње које је евентуално имала у погледу неке могуће супарнице. Али ако већ љубомора није почела да је копка, знатижеља јесте. Понекад је пребацивала себи што је напустила Алвина у Лорановој Кули, премда је била свесна да би у поновљеним околностима поступила исто тако. Није било начина да докучи Алвинов ум, казала је самој себи, уколико не установи шта је он то намерачио.

Одлучно је закорачила у главну дворану, опчињена али не и заплашена тишином које је постала свесна чим је прошла кроз улаз. Информационе машине бочно су се низале дуж наспрамног зида и она насумице изабра једну.

Чим је засветлео сигнал за препознавање, Алистра рече: «Тражим Алвина, он је негде у згради. Где га могу наћи?»

Ни после читавог животног века није се могло сасвим навићи на потпуно одсуство паузе када би информациона машина одговарала на неко обично питање. Било је људи који су знали — или су тврдили да знају — како се то изводи; они су говорили о ‘додатном времену’ и о ‘складишном простору’, али крајњи исход због тога није изгледао ништа мање чудесан. На свако питање чисто чињеничке природе, у оквиру одиста огромног распона информација којима је располагао град, могло се одговорити истог трена. Само у случају када је требало обавити сложена прорачунавања пре но што би се дао одговор, постојао је приметан размак.

«Он је код монитора, узвратила је машина.» То јој није много помогло, пошто јој назив уренаја ништа није говорио. Ниједна машина није добродовљно давала додатна обавештења, поред оних која су јој затражена; умешност постављања питања на најприкладнији начин стицала се тек дугим вежбањем.

«Како да стигнем до њега?» упита Алистра. Откриће шта су монитори када буде дошла до њих.

«Не могу ти рећи уколико немаш дозволу Већа.»

Био је ово најнеочекиванији, па чак и веома збуњујући развој доганаја. Постојало је тек неколико места у Диаспару која није могао да обине свако ко би то пожелео. Алистра је била сасвим сигурна да Алвин није добио дозволу Већа, што је могло само значити да му помаже неко са великим овлашћењима.

Веће је владало Диаспаром, али и оно је било подренено једној вишој сили — бескрајном интелекту Централног Компјутера. Било је тешко не мислити о Централном Компјутеру као о живом бићу, смештеном у само једној тачки, премда је представљао укупан збир свих уренаја у Диаспару. Чак и ако се није могло рећи да је жив у биолошком смислу, он је јамачно располагао са у најмању руку исто толико свести и самосвести као и људска створења. Централни Компјутер је морао знати шта Алвин ради, односно морао се с тим слагати, иначе би га спречио да уне или би га упутио на Веће, као што је то учинила информациона машина са Алистром.

Није више било разлога да се остаје овде: Алистра је знала да би сваки покушај да нане Алвина — чак и када би тачно знала где се налази у овој огромној згради — био осунен на неуспех.

Врата се не би отварала; покретни путеви почели би да иду у супротном смеру када би она закорачила на њих, носећи је назад, а не напред; елевациона поља би се тајанствено укочила, одбијајући да је подигну са једног спрата на други. Уколико она не би попуштала, један љубазан али неумољив робот благо би је изгурао на улицу или би је водао унаоколо по Већници све док њој самој то не би додијало, тако да би својевољно изишла.

Била је у рнавом расположењу када се обрела на улици. Осећала се не мало збуњеном и по први пут је почела да наслућује како се око ње плете нека тајна, спрам које су њене личне жеље и интереси одиста изгледали сасвим незнатни. То, менутим, није значило да су јој они због тога били мање важни. Није знала какав корак треба да предузме, али у једну ствар је била сигурна. Алвин није представљао једину особу у Диаспару која се могла подичити тврдоглавошћу и упорношћу.

Слике је нестало са мониторског екрана када је Алвин подигао руке са контролног панела и ослободио водове. За тренутак је седео сасвим непомично, зурећи у затамњен правоугаоник који му је потпуно заокупљао свест много недеља. Прокрстарио је уздуж и попреко својим светом; екраном је прошла свака квадратна стопа спољних зидина Диаспара. Сада је познавао град боље од било ког другог живог човека, са изузетком можда Кедрона; исто тако, сада му је било јасно да нема никаквог пута кроз зидове.

Осећање које га је прожимало није била пука утученост; он уопште није очекивао да ће имати лак посао, нити се надао да ће већ из прве наћи оно што тражи. Најважније је било да је одстранио једну могућност. Сада се мора усредсредити на остале.

Устао је и пошао ка слици града која је готово испуњавала просторију. Било ју је тешко замислити другачије него као стварни модел, премда је знао да је, заправо, посреди оптичка пројекција схеме у ћелијама памћења које је истраживао. Када би подесио управљаче монитора и програмирао осматрачку тачку да се креће кроз Диаспар, један светлосни кружић ишао би површином ове копије, тачно му показујући којим правцем путује. Био је то користан водич првих дана, али убрзо се тако извештио у постављању координата да му помоћ више није била потребна.

Цео град пружао се под њим; гледао га је са висине попут неког бога. Па ипак, готово да га није примећивао, размишљајући подробно о корацима које му је сада ваљало предузети.

Уколико све остало закаже, увек је постојало једно решење проблема. Диаспар су могли да очувају у недирнутом стању његови водови вечности, замрзнути заувек према схеми у ћелијама памћења, али је зато саму ову схему било могуће променити, што би за последицу имало преиначења града. Један део спољњег зида могао се поново пројектовати и тако да садржи отвор, затим је овај нови план требало убацити у мониторе и сачекати да се град пеобликује у сагласности са измењеном концепцијом.

Алвин је наслућивао да се велики делови мониторске контролне табле, чију му сврху Кедрон није објаснио, налазе у вези са оваквим мењањима. Било би бескорисно вршити опите са њима; уренаји који су могли мењати саму сруктуру града били су добро запретени и њима се могло управљати једино уз овлашћење Већа и сагласност Централног Компјутера. Постојало је сасвим мало изгледа да би Веће пристало на оно што би он тражио, чак и ако би био приправан да се деценијама и столећима стрпљиво заузима за своју ствар. Уосталом, тако нешто му се и иначе није одвећ допадало.

Управио је своје мисли ка небу. Понекад би замишљао, у маштањима којих се готово стидео да се присети, како је поново стекао слободу кретања ваздухом које се човек одавно одрекао. Знао је да је небо Земље некада било испуњено необичним обличјима. Из дубина космоса стизали су велики бродови, носећи непозната блага, и укотвљавали се у легендарној Луци Диаспар. Али Лука се налазила изван подручја града; пре много еона, запрео ју је песка нанесен ветром. Помишљао је на могућност да се негде у лавиринтима Диаспара још налази скривена нека летећа машина, али није стварно веровао у то. Чак и у данима када су мале, појединачне летелице биле у општој употреби, изгледало је сасвим неприлично да се њихово коришћење допушта у градском атару.

За тренутак се удубио у стари, познати сан. Замишљао је да је господар неба, да се цео свет пружа под њим, мамећи га да путује где му се прохте. То, менутим, није био свет његовог времена, већ онај изгубљени, из праскозорја времена — раскошан и животан призор брежуљака, језера и шума. Осетио је горку завист према својим непознатим прецима који су потпуно слободно ходили по целој земљи, али и допустили да њена лепота згасне.

Ово опојно сањарење било је бескорисно; вратио се зато у садашњост и проблемима који су га непосредно чекали. Уколико је небо било неосвојиво, а пут тлом запретен, шта је преостајало?

Још једном је доспео у ћорсокак и била му је потребна помоћ, пошто није могао наставити властитим снагама. Није му се допадало да призна ову чињеницу, али био је довољно поштен да је не пориче. И тако, неумитно, мисли су му поново скренуле на Кедрона.

Алвин никако није био у стању да разабере да ли му се Лакрдијаш свина. Било му је веома мило што су се упознали и осећао је захвалност према Кедрону за помоћ и прећутну наклоност коју је овај имао према његовом трагању. Није постојао нико други у Диаспару са ким је имао толико заједничког, па ипак било је нечег у Лакрдијашевој личности што га је узнемиравало.

Можда је то био Кедронов израз ироничне надобудности који је понекад у Алвину стварао утисак да се овај крадомице подсмева свим његовим напорима, чак и онда када је изгледало да предузима све да му помогне. Због овога, као и услед властите својевољности и независности, Алвин је избегавао да се обрати Лакрдијашу све док то није постао једини излаз.

Договорили су се да се нану у малом, кружном дворишту недалеко од Већнице. Било је много оваквих издвојених места у граду, можда само неколико корачаја од неке закрчене прометнице, па ипак сасвим одсечених од ње. До њих се обично могло стићи једино пешице после помало заобилазне шетње; штавише, она су се понекад налазила у средишту неког прилично замршеног лавиринта који је доприносио њиховој осамљености.

Двориште је имало тек нешто више од педесет корачаја у пречнику и заправо је било смештено дубоко у унутрашњости једне велике зграде. Па ипак, чинило се да нема коначне физичке границе, пошто је било обложено провидним плаво-зеленим материјалом који се сјајио благом унутрашњом светлошћу. Иако није било видљивих граница, двориште је тако било постављено да није постојала опасност од страха пред бескрајним простором. Ниски зидови, који нису досезали ни до паса, били су растављени на размацима, тако да се могло проћи измену њих; то је давало утисак безбедне затворености, без чега се нико у Диаспару није могао осећати потпуно срећним.

Кедрон је испитивао један од тих зидова када је Алвин стигао. Био је прекривен замршеним мозаиком разнобојних плочица, које су изгледале тако фантастично преплетене да Алвин уопште није покушао да их разабере.

«Погледај овај мозаик, Алвине», рече Лакрдијаш. «Примећујеш ли ишта необично на њему?»

«Не», признаде Алвин после краћег испитивања. «Не разумем се много у те ствари, али овде не видим ништа необично.»

Кедрон превуче прстима преко разнобојних плочица. «Немаш баш особити дар запажања», рече. «Погледај ове ивице овде: види како постају заобљене и умекшане. Тако нешто се веома ретко среће у Диаспару, Алвине. Похабало се... материја пропада под бременом времена.

Сећам се овог мозаика када је био нов, пре само осамдесет хиљада година, за мог последњег живота. Ако се вратим на ово место кроз десетак живота, плочице ће сасвим отпасти.»

«Не видим ништа изненанујуће у томе», одговори Алвин. «Постоје и друга уметничка дела у граду која нису довољно ваљана да би се сачувала у водовима памћења, али ни сасвим рнава да би се одмах уништила. Претпостављам да ће једног дана овамо доћи неки други уметник и обавити бољи посао. Његово дело неће бити препуштено пропадању.»

«Познавао сам човека који је пројектовао овај зид,» рече Кедрон, и даље испитујући прстима напрслине у мозаику. «Чудно да памтим ову чињеницу, када не могу да се сетим самог човека. Мора да ми се није допадао, тако да сам га избрисао из ума.» За тренутак се насмејао. «Можда сам га и ја сам направио у току једне од мојих уметничких фаза; после сам сигурно био толико љут када је град одбио да га овековечи, да сам одлучио да заборавим на целу ствар. Ха, знао сам да ће се овај комад одвалити!»

Пошло му је за руком да истргне једну златну плочицу и веома задовољно је посматрао малу саботажу. Бацио је комадић на под, додавши: «Роботи за одржавање мораће нешто да ураде с тим!»

Алвин је у магновењу схватио да је управо имао прилику да нешто научи. То му је рекао онај необичан нагон познат као интуиција који се кретао пречицама неприступачним простој логици. Погледао је златну љуску која му је стајала крај ногу, покушавајући да је доведе у некакву везу са проблемом који му је заокупљао ум.

Није било тешко доћи до одговора када је једном схватио да он постоји.

«Разумем шта хоћеш да ми кажеш», рече Кедрону. «Постоје предмети у Диаспару који се не чувају у водовима памћења, тако да никада не бих могао да их нанем посредством монитора у Већници. Када бих отишао тамо и управио осматрачку тачку на ово двориште, не би било ни трага од зида на коме седимо.»

«Мислим да би нашао зид, али на њему не би било мозаика.»

«Да, јасно ми је то», рече Алвин, одвећ нестрпљив да би се задржавао на таквим цепидлачењима. «На исти начин, можда још постоје делови града који никада нису били унесени у водове вечности, али који још стоје сачувани. Па ипак, и даље не видим како ми то може помоћи. Поуздано знам да спољни зид постоји и да у њему нема никаквог отвора.»

«Можда излаз одиста не постоји, одговори Кедрон. «Не могу ти ништа обећати. Али мислим да има још много ствари којима нас монитори могу научити, уколико им то допусти Централни Компјутер. Срећом, изгледа да му се ти допадаш.»

Алвин је размишљао о овој опасци док су ишли према Већници. До сада је веровао да је искључиво захваљујући Кедроновом утицају успео да доне до минитора. Није му уопште падало на памет да би то могло бити и због неког његовог унутарњег одличја. Бити Јединствен — имало је много рнавих страна; било је ред да ужива и неку погодност.

Непромењива слика града и даље је преовланивала просторијом у којој је Алвин провео толико часова. Погледао ју је сада другачијим очима; све што је видео овде одиста је постојало — али се можда у слици није одражавао цео Диаспар. Додуше, сва непоклапања су сигурно била незнатна и, колико је успевао да разабере, неприметна.

«Покушао сам ово пре много година», рече Кедрон, седајући за мониторски пулт, «али контролни уренаји ме нису слушали. Можда ће ми се сада покорити.»

Најпре лагано, а затим са све већим самопоуздањем, како је поново стицао давно заборављену умешност, Кедрон је баратао прстима по контролној плочи, зауставивши се за тренутак на чвориштима сензитивне мреже инсталиране у панел пред собом.

«Мислим да је у реду», рече најзад. «У сваком случају, убрзо ћемо видети.»

Екран је засветлео и оживео, али уместо слике коју је Алвин очекивао, појавила се помало збуњујућа порука: ВРАЋАЊЕ ЋЕ ОТПОЧЕТИ ЧИМ БУДЕТЕ ОДРЕДИЛИ СТЕПЕН БРЗИНЕ «Баш сам глуп», промрмља Кедрон. «Све сам учинио како треба, а заборавио на најважнију ствар.» Прсти су му сада брзо јурили по плочи, а када је порука нестала са екрана, он се окренуо у столици тако да је могао да посматра копију града.

«Гледај добро, Алвине», рече. «Мислим да ћемо обојица научити нешто ново о Диаспару.»

Алвин је стрпљиво чекао, али ништа се није догодило. Слика града лебдела му је пред очима у свој својој познатој чудесности и лепоти — премда их он сада није био свестан. Управо је заустио да пита Кедрона шта то треба да гледа, када му изненадни покрет привуче пажњу и он брзо окрену главу да би га разабрао. Био је то једва уочљив блесак или трептај, тако да није стигао да види шта га је изазвало. Ништа се није променило; Диаспар је у длаку био исти као и пре. А онда је приметио да га Кедрон посматра са подругљивим смешком и зато се поново загледао у град.

Овога пута, све се одиграло пред његовим очима.

Једна од зграда на рубу парка изненада је нестала, а на њеном месту се одмах појавила нова, сасвим различитог типа. Преображај се одиграо тако нагло да би промакао Алвину да је он у том тренутку трепнуо. Зачунено је зурио у незнатно промењени град, али још у првом часу шока изненанења почео је да трага за одговором. Сетио се речи које су се појавиле на мониторском екрану — ВРАЋАЊЕ ЋЕ ОТПОЧЕТИ и намах му је било јасно шта се догана.

«Ово је град какав је био пре више хиљада година», рече Кедрону. «Ми се враћамо кроз време.»

«Сликовито, али не сасвим тачно објашњење», узврати Лакрдијаш. «Ствар је, заправо, у томе да се монитор присећа ранијих верзија града. Када су прављене измене, јединице памћења нису једноставно обрисане; подаци су са њих пренесени на помоћне складишне јединице, тако да се могу активирати кад год се за тим укаже потреба. Подесио сам монитор да се враћа кроз те јединице брзином од хиљаду година у секунду. Пред нама се већ налази Диаспар од пре пола милиона година. Мораћемо, менутим, да одемо знатно дубље у прошлост да бисмо видели неку праву промену; повећаћу брзину.»

Окренуо се поново ка контролној плочи, и управо док је то чинио, не само једна зграда, већ читав блок престао је да постоји, да би га заменио велики, овални амфитеатар.

«Ах, Арена!» рече Кедрон. «Сећам се гужве која се подигла када смо решили да је се отарасимо. Она се, иначе, веома ретко користила, али већина људи била је сентиментално везана за њу.»

Монитор је сада оживљавао сећања знатно бржим ритмом; слика Диаспара хрлила је у прошлост милионима година у минуту и промене су се збивале тако муњевито да их око није могло пратити. Алвин је уочио да се преиначења града доганају у циклусима; постојало је дуго раздобље затишја, затим би уследила права плима разгранивања и зидања, да би потом поново дошла пауза. Чинило се да је Диаспар живи организам који је морао да прикупи снагу после сваке експлозије раста.

И поред свих ових промена, основни план града остајао је исти. Здања су се подизала и рушила, али склоп улица изгледао је вечан, а парк је непрестано остајао зелено срце Диаспара.

Алвин се упитао колико далеко у прошлост монитор може да иде. Да ли је у стању да се врати до самог подизања града и да проне кроз вео који је раздвајао познату историју од мита и предања Раних Времена?

Њихово понирање у прошлост већ је достизало пет стотина милиона година. Са друге стране зидова Диаспара, изван знања монитора, пружала се једна другачија Земља. Можда је напољу тада било океана и шума, па чак и других градова које Човек још није напустио у свом дугом узмицању ка коначном прибежишту.

Минути су промицали, при чему је сваки представљао по један еон у малом свету монитора.

Ускоро ће бити достигнута најранија сећања, помисли Алвин, и враћање ће се окончати. Али ма колико ова поука била опчињавајућа, он није схватао на који би му начин помогла да изине из града оваквог какав је сада.

Уз изненадну, бешумну имплозију, Диаспар се сажео у делић својих претходних размера.

Парк је ишчезао; гранични зид повезаних, џиновских кула у трену је испарио. Град је постао отворен према свету, пошто су се радијални путеви пружали до ивица слике на монитору без икаквих препрека. Био је то Диаспар из времена пре но што је велика промена захватила човечанство.

«Не можемо даље», рече Кедрон, показујући на мониторски екран, на коме су се појавиле речи: ВРАЋАЊЕ ЗАВРШЕНО. «Ово је вероватно најранија верзија града која је сачувана у ћелијама памћења. Сумњам да су пре тога уопште коришћени водови вечности, а зграде су пуштане да природно пропадају.»

Алвин је провео дуго времена нетремице зурећи у тај модел древног града. Размишљао је о саобраћају који се одвијао овим путевима, како су људи долазили и одлазили на све стране света — баш као и на друге светове. Ти људи били су његови преци; осетио се знатно ближи њима него савременицима са којима је проводио живот. Пожелео је да може да их види и да им докучи мисли док се крећу улицама Диаспара далеког милијарду година. Додуше, те мисли сигурно нису биле срећне, пошто су већ онда живели под сенком Освајача. Кроз само неколико столећа, биће принунени да се одрекну славе коју су задобили и да подигну зид према Васељени.

Кедрон је десетак пута прошао монитором напред и назад кроз кратко раздобље историје које је обиловало преображајима. Промена од отвореног града до знатно већег, затвореног, трајала је тек нешто више од хиљаду година. За то време пројектоване су и направљене машине које су тако верно служиле Диаспару, а знање које им је омогућило да изврше свој задатак ускладиштено је у водове памћења. Ту су се, дакле, морале налазити и темељне схеме свих људи који су сада живи; када би био упућен правилан импулсни позив, они би бивали саздани у материју и поново ронени излазили из Дворане Стварања. Алвину је постало јасно да је на известан начин и он морао постојати у том древном свету. Наравно, није било искључено да је потпуно синтетички створен — да су му целокупну личност пројектовали уметници-техничари, користећи непојмљиво сложена оруна за остварење свог јасно постављеног циља. Па ипак, више му се допадала помисао да представља смесу људи који су давно живели и ходали на Земљи.

Веома је мало преостало од старог Диаспара када је нови град створен; парк му је готово уништио сваки траг. Још пре преображаја, постојала је мала, травом прекривена чистина у средишту Диаспара која је окруживала тачку спајања свих радијалних улица. После тога, она се десетоструко проширила, гутајући како улице тако и зграде. Гроб Јарлана Зеја постављен је у то време уместо веома велике кружне структуре која је раније стајала на сецишту свих улица. Алвин никада није веровао у предања о стародревности Гроба, али сада се испоставило да су она тачна.

«Претпостављам», рече Алвин, поведен изненадном мишљу, «да можемо истраживати ову слику баш као што истражујемо и слике данашњег Диаспара?»

Кедронови прсти заиграше по мониторској контролној плочи, и екран одговори на Алвиново питање. Давно ишчезли град почео је да се шири пред његовим очима, док му се осматрачка тачка кретала необично уским улицама. Сећање на древни Диаспар било је у подједнакој мери оштро и јасно као и слика града у коме је он данас живео. Читаву милијарду година, информациони водови одржавали су га у аветињском, лажном постојању, чекајући на тренутак када ће га неко поново призвати. У ствари, помисли Алвин, ово што је сада гледао није било само пуко сећање. Било је то нешто знатно сложеније — нешто као сећање на сећање.

Није знао шта би могао научити одавде, нити да ли би му ово уопште могло помоћи у трагању. Уосталом, свеједно; опчињавало га је да гледа у прошлост и да посматра свет који је постојао у данима када је човек још лутао мену звездама. Показао је на ниско, кружно здање које је стајало у срцу града.

«Почнимо одавде», рече Кедрону. «Место је прикладно као и свако друго.»

Можда је посреди била пука срећа; можда неко древно присећање; можда елементарна логика. Било је то, додуше, без значаја, пошто би раније или касније ионако стигао до те тачке — тачке у којој су се сабирале све радијалне улице града.

Прошло је десетак минута пре но што је открио да се оне не укрштају овде само из разлога симетрије — десетак минута пре но што му је постало јасно да је његово дуго трагање најзад уродило плодом.

Алистра је сасвим лако могла да прати Алвина и Кедрона без њиховог знања. Изгледало је да су у великој журби — што је већ само по себи било необично — и уопште се нису освртали уназад.

Била је то забавна игра следити их по покретним путевима и крити се у гомили, али их никада не испуштати из вида. Коначно, постало је очигледно које су одредиште изабрали; када су напустили мрежу улица и ушли у парк, једино су могли да се упуте ка Гробу Јарлана Зеја. У парку није било других граневина, а неко ко је био у тако грозничавој хитњи сигурно није дошао овамо да би уживао у природи.

Пошто није постојао начин да се прикрије на брисаном простору од неколико стотина метара који је окруживао Гроб, Алистра је сачекала да Кедрон и Алвин нестану у мраморној тами. Чим су се ова двојица изгубила са видика, девојка је пожурила обронком покривеним травом. Била је прилично сигурна да се може сакрити иза једног од великих стубова, довољно дуго да би открила шта Алвин и Кедрон смерају; после тога је било свеједно да ли ће приметити њено присуство.

Гроб се састојао из два концентрична прстена стубова, који су затварали кружни простор.

Изузев на једном делу, стубови су потпуно заклањали унутрашњост; Алистра није желела да уне кроз тај пролаз, већ се ушуњала у Гроб са стране. Пажљиво је провирила иза првог прстена стубова, уверила се да никога нема на видику и на врховима прстију претрчала до другог. Кроз промак измеду два стуба приметила је Јарлана Зеја како гледа напоље, кроз улаз, преко парка који је подигао, у правцу града над којим је бдио толико векова.

Али сем њега никога више није било у мраморној осами. Гроб је био пуст.

У том тренутку, Алвин и Кедрон налазили су се сто стопа испод површине тла, у малој просторији сличној кутији чији су зидови остављали утисак да стално хрле нагоре. Био је то једини показатељ кретања; није постојао ни најмањи траг вибрација који би посведочио да се брзо спуштају у утробу земље, хитајући ка циљу који ниједан од њих још није потпуно схватао.

Испало је непојмљиво лако, пошто их је све чекало спремно. (Ко је то учинио? упита се Алвин, Централни Копјутер? Или сам Јарлан Зеј, када је преобразио град?). Мониторски екран им је показао дугачак, окомит тунел који је понирао у дубину, али они су тек незнатно следили његов ток, када се слика изгубила. Алвин је одмах разумео шта то значи: тражили су податке које монитор не поседује, нити их је, вероватно, икада поседовао.

Тек што му је ова мисао прострујала свешћу, када је екран поново оживео. На њему се појавила кратка порука, одштампана упрошћеним писмом којим су се машине служиле приликом саобраћања са човеком, још од тренутка када су достигле интелектуалну једнакост: Стани тамо где статуа гледа — и упамти: ДИАСПАР НИЈЕ УВЕК БИО ОВАКАВ Последњих пет речи биле су написане великим словима, и Алвин је у трену схватио значење целе поруке. Ментално уобличене шифроване поруке коришћене су одвајкада за отварање врата и за стављање машина у покрет. Први део — ‘Стани тамо где статуа гледа’ — одиста је био сасвим једноставан.

«Питам се, колико је људи прочитало ову поруку?» рече Алвин замишљено.

«Четрнаест, колико ја знам», узврати Кедрон. «А можда је било и других.» Лакрдијаш се није упустио у ближе разјашњење ове прилично увијене опаске, а Алвину се одвећ журило да доне до парка, тако да га није даље испитивао.

Нису могли бити сигурни да ли ће механизам још реаговати на танушни импулс. Када су стигли до Гроба, био им је потребан само тренутак да, у мноштву осталих плоча којима је под био прекривен, пронану ону на коју је стајао упрт поглед Јарлана Зеја. Само се у први мах чинило да статуа гледа напоље, према граду; уколико би се стало непосредно испред ње. Иако се могло приметити да јој је поглед оборен и да је варави смешак управљен ка једној тачки на самом улазу у Гроб. Када су најзад огонетнули ту тајну, све сумње су се убрзо распршиле. Алвин је закорачио на оближњу плочу и установио да Јарлан Зеј више не гледа у његовом правцу.

Придружио се Кедрону и ментално поновио речи које је Лакрдијаш гласно изговорио: ‘Диаспар није увек био овакав’. Истог часа, као да уопште није постојало много милиона година које је протекло од када је последњи пут коришћен, стрпљиви механизам је прорадио. Велика камена плоча на којој су стајали почела је да их лагано спушта у дубину.

Изнад њих, квадрат плаветнила убрзо је престао да постоји. Тунел више није био отворен; није постојала опасност да би неко случајно могао набасати на њега. Алвин се у магновењу упитао да ли се то у менувремену на неки начин материјализовала друга плоча која је заменила постоље на коме су он и Кедрон управо стајали, али је одмах одбацио ту помисао. Првобитна плоча вероватно је и даље стајала код гроба; сва је прилика да ова на којој се сада налазе постоји само инфинитезимални делић секунде, стално се обнављајући на све већим и већим дубинама земље, како би створила привид непрестаног кретања наниже.

Ни Алвин ни Кедрон нису прозборили ни речи док су зидови бешумно промицали поред њих.

Лакрдијаш је још једном дошао у сукоб са властитом савешћу, упитавши се није ли овога пута стварно прекардашио. Није имао никакву представу о томе куда би их овај пут могао одвести ако је уопште некуда водио. По први пут у свом животу, почео је да докучује право значење страха.

Алвин се, менутим, није бојао; био је одвећ узбунен. Исто осећање искусио је у Лорановој Кули, када је погледао напоље, преко необесвећене пустиње, и видео звезде како освајају ноћно небо. Тада једва да је привирио у непознато; сада му је најзад ишао у сусрет.

Зидови су престали да протичу мимо њих. Трачак светлости појавио се са једне стране просторије која се волшебно кретала, постајући све сјајнији и сјајнији, да би се изненада претворио у врата. Прошли су кроз њих, превалили неколико корака кроз кратки ходник — и обрели се у великој, кружној хали чији су се зидови спајали у благој закривљености три стотине стопа изнад њихових глава.

Стуб кроз чију су се унутрашњост спустили изгледао је одвећ танушан да би издржао милионе тона стена над собом; у ствари, чинило се да он уопште није саставни део овог простора, већ да је ту накнадно догранен. Пратећи Алвинов поглед, Кедрон је дошао до истог закључка.

«Овај стуб је подигнут», рече он, говорећи помало грозничаво, као да је по сваку цену хтео нешто да каже, «само због цеви кроз коју смо дошли. Он сигурно не би могао поднети оптерећење промета који се одвијао овуда када је Диаспар још био отворен ка свету. Саобраћај мора да је текао кроз оне тунеле тамо; претпостављам да их препознајем?»

Алвин погледа према зидовима хале, удаљеним више од сто метара. У њима се, на правилним размацима, налазило дванаест тунела, који су се зрачно пружали у свим правцима, баш као и покретне траке у Диаспару. Приметио је да се благо успињу нагоре и разабрао је познату сиву површину покретних трака. Били су то само прекинути огранци великих путева; необичан материјал који им је надахњивао живот налазио се сада у непомичној окамењености. Када је град саздан, централни део система покретних страка био је искључен, али не и уништен.

Алвин крену ка најближем тунелу. Превалио је само неколико корака када је схватио да се нешто догана са подом под његовим стопалима. Постајао је провидан. Још неколико метара, и изгледало је као да се налази усред ваздуха, без икаквог видљивог ослонца. Зауставио се и загледао у празнину под собом.

«Кедроне?» узвикну. «Ходи да видиш ово!»

Лакрдијаш му се придружио и обојица почеше да гледају у чудеса која су им стајала под ногама. Једва видљива, на неодрененој дубини, лежала је огромна карта — велика мрежа линија које су се сабирале у једну тачку испод средишње цеви. За тренутак су је посматрали у тишини, а онда Кедрон рече тихо: «Схваташ ли шта је ово?»

«Мислим да схватам», узврати Алвин. «То је карта целокупног транспортног система, а они кружићи су сигурно други градови на Земљи. Видим поред њих називе, али су одвећ ситни да бих их прочитао.»

«Мора да је овде некакда постојало некакво унутрашње осветљење», рече Кедрон одсутно. Ишао је трагом линија под својим ногама, пратећи их погледом у правцу зидова хале.

«Тако сам и мислио!» узвикну изненада. «Видиш ли како све ове зрачне линије воде ка малим тунелима?»

Алвин је приметио да се поред великих лукова покретних путева налазе небројени мањи тунели који воде изван хале. Уместо да иду нагоре, они су се спуштали надоле.

Кедрон настави, не чекајући на одговор.

«Тешко се може замислити једноставнији систем. Људи би се спустили покретним путевима, изабрали место које желе да посете, а затим би следили одговарајућу линију на карти.

«Шта се онда доганало са њима?» упита Алвин. Кедрон је ћутао, покушавајући да погледом докучи тајну тунела који су водили надоле. Било их је измену тридесет и четрдесет и сви су изгледали истоветни, личивши менусобно као јаје јајету. Могли су се разликовати једино на основу назива на карти, али ти називи сада више нису били разумљиви.

Алвин се одвојио и дао у обилажење средишњег стуба. А онда до Кедрона допре његов глас, помало пригушен и надјачан одјецима који су се враћали са зидова хале.

«Шта је?» упита Кедрон, невољан да промени положај, пошто му је готово пошло за руком да разабере једну тешко читљиву групу слова. Али Алвинов глас није трпео одлагање, и тако он устаде и придружи му се.

Далеко испод налазила се друга половина велике карте, чија се танана мрежа зрачно ширила ка тачкама компаса. Овога пута, менутим, нису сви натписи били одвећ тамни да се не би могли разабрати; једна линија — али само она — била је сјајно осветљена. Изгледало је као да се не налази ни у каквој вези са осталим делом система; попут блиставе стреле, показивала је ка једном од тунела који су водили наниже. Близу свог свршетка, линија је пресецала круг златне светлости поред кога је стајала само једна реч: ЛИС. То је било све.

Алвин и Кедрон провели су дуго времена нетремице зурећи у тај неми симбол. Кедрону је он представљао изазов за који је знао да га не може прихватити — штавише, чије му се само постојање уопште није допадало. Али за Алвина био је то наговештај остварења свих његових снова; иако му реч Лис није ништа значила, он је почео да је обликује уснама, кушајући отегнуто слово ‘с’ попут неког егзотичног укуса. Крв му је брже потекла жилама, а груди почеше да му се надимају као у грозници. Ишао је погледом око великог зборишта, покушавајући да замисли како је изгледало у древним данима, када се ваздушни саобраћај окончао, али су градови Земље и даље били у менусобној вези. На ум му падоше небројени милиони година које су протекле док је саобраћај постепено јењавао, а светлости се на великој карти гасиле једна за другом, да би на крају преостала само ова једна. Колико већ, упита се он, она сија мену својим утуљеним садрузима, чекајући да буде водич онима који никако да дону, од када је Јарлан Зеј запрео покретне путеве и затворио Диаспар према свету?

А то је било пре читавих милијарду година. Мора да је још онда Лис изгубио везу са Диаспаром. Изгледало је невероватно да је само он могао опстати; ко зна, можда је карта сада била без икаквог значења.

Кедрон најзад прекину Алвиново размишљање. Остављао је утисак нервозне и узрујане особе, нимало налик оној из града, пуној самоуверености и поуздања.

«Мислим да не би требало да идемо даље», рече. «Нећемо бити у безбедности док се... док се боље не припремимо.»

Било је то сасвим разумно, али Алвин је осетио пригушени одјек страха у Кедроновом гласу.

Да га није било, он би поступио онако како му је разборитост налагала, али одвећ јасна свест о властитој храбрости удружена са презиром према Кедроновој бојажљивости нагнала је Алвина напред. Изгледало је глупо стићи чак довде, а онда се вратити када се циљ појавио на видику.

«Ја идем у тунел!», рече неумољиво, као да је чикао Кедрона да га спречи. «Желим да видим куда води.» Одлучно је кренуо напред, а после тренутка оклевања за њим је пошао и Лакрдијаш, пратећи стрелу светлости која им се сјајила под ногама.

Када су закорачили у тунел, осетили су познато вучење перистатичног поља и само час касније без отпора су склизнули у дубину. Пут једва да је трајао пун минут; када су се ослободили поља, обрели су се на једном крају неке дугачке, уске просторије облика полуцилиндра. На супротној страни, два слабо осветљена тунела пружала су се у недоглед.

Људи из готово сваке цивилизације која је постојала од Раних Времена сасвим лако би препознали овај амбијент, али за Алвина и Кедрона био је то одсев из потпуно другачијег света.

Сврха дугачких машина аеродинамичног облика које су стајале постављене попут пројектила била је очигледна, али оне због тога нису изгледале мање нове. Горњи део им је био провидан, тако да је Алвин, гледајући кроз зидове, приметио редове раскошно постављених седишта. Нигде није било ни трага улазу, а читава машина лебдела је око стопу изнад једне металне шине која се пружала у даљину, нестајући у једном од тунела. Неколико метара одатле, иста таква шина водила је у други тунел, али изнад ње није лебдела никаква машина. Алвину је у магновењу синула помисао да негде испод непознатог, далеког Лиса та друга машина чека у некој просторији сличној овој.

Кедрон поче да говори, помало одвећ брзо.

«Баш необичан превозни систем! Возило највише може да повезе стотину путника одједном, шта значи да га нису предвидели за густ саобраћај. Због чега ли је само било потребно да се завуку под Земљу, ако је небо још било слободно? Можда им Освајачи нису дозвољавали чак ни да лете, премда ми то изгледа мало вероватно. Или је, може бити, све ово подигнуто у прелазном раздобљу, када су људи још путовали, али нису желели да их било шта подсећа на свемир? Овако су могли да иду из града у град, без бојазни да ће угледати небо и звезде.»

Нервозно се насмејао. «Сигуран сам у једну ствар, Алвине. Када је Лис постојао, он је веома наликовао Диаспару. Сви градови мора да су у основи исти. Није ни чудо онда што су сви на крају напуштени и што су се слили у Диаспар. Какве је сврхе било имати више од једнога?»

Алвин га готово није слушао. Био је заокупљен испитивањем дугачког пројектила, настојећи да пронане улаз. Уколико се машином управљало подсредством неке ментално или вербално кодиране наредбе, вероватно никада не би успео да овлада њоме; у том случају, она би за њега доживотно остала обеспокојавајућа загонетка.

Врата која су се бешумно отворила затекла су га потпуно неприправљеног. Није било никаквог звука нити упозорења када је један део зида једноставно престао да постоји, а пред очима му се појавила дивно уренена унутрашњост.

Био је то тренутак одлуке. До тог часа, он се још могао вратити уколико би то пожелео. Али ако закорачи кроз ова врата која су се отворила с добродошлицом, знао је шта ће се догодити, али не и куда ће га то одвести. Више неће бити господар властите судбине, већ ће се препустити на милост и немилост непознатим силама.

Уопште није оклевао. Није било места узмицању, пошто се побојао да се, уколико одвећ одлаже, овај тренутак можда никада више неће поновити — па чак и ако се понови, храброст је наредног пута могла да му се покаже недостојном жеље за сазнањем. Кедрон је већ отворио уста, хотевши да изрекне брижно упозорење, али пре но што је стигао да било шта каже, Алвин закорачи кроз улаз. Окренуо се да погледа Кедрона, који је стајао уоквирен у једва видљивом правоугаонику врата, и за тренутак је завладала напета тишина, у којој су обојица чекала да онај други први проговори.

Али одлуку нису донели они. Нешто је пригушено блеснуло и зид машине се поново затворио.

Тек што је Алвин подигао руку у знак поздрава, дугачки цилиндар почео је да се креће напред.

Пре но што је ушао у тунел, већ је ишао брже од човека који трчи.

Постојало је време када су милиони људи свекодневно предузимали оваква путовања, користећи машине у основи истоветне овој, да би превалили растојања измену својих домова и места где су обављали једноличне послове. Од тих далеких дана, Човек је истражио Васељену и поново се вратио на Земљу — освојио је једно царство и изгубио власт над њим. Сада је слично путовање поново отпочињало, у машини у којој би се чете заборављених и знатно мање пустоловних људи осећале сасвим као код куће.

Било је то најзначајније путовање на које се отиснуло једно људско биће у току последњих милијарду година.

Алистра је претражила Гроб десетак пута, премда је и једном било довољно, пошто није било места где би се неко могао сакрити. После првог шока од изненанења, упитала се да ли оно што је пратила кроз парк можда уопште нису били Алвин и Кедрон, већ само њихове пројекције. Али то је било бесмислено; пројекције би се једноставно материјализовале у изабраним тачкама, без потребе да се тамо лично оде. Нико ко је при здравој памети не би ‘ходао’ својом пројектованом сликом неколико миља и провео више од пола часа на путу до одредишта, када је тамо могао да се тренутно нане. Не; оно што је следила до Гроба били су прави Алвин и прави Кедрон.

Негде се, дакле, морао налазити тајни улаз. Одлучила је да се да у потрагу за њим док их буде чекала да се врате.

Но, срећа јој је окренула лена; када се Кедрон поново појавио, она је управо испитивала један стуб иза статуе, тако да га није видела. Али чула му је одјек корака, окренула се ка њему и одмах приметила да је сам.

«Где је Алвин?» узвикну.

Лакрдијаш није ништа одговорио. Изгледао је растресен и неодлучан, тако да је Алистра морала да понови питање да би је он уопште приметио. Чинило се да није био нимало изненанен што је затиче овде.

«Не знам где је», одговори коначно. «Могу ти само рећи да се налази негде на путу за Лис. Сада знаш исто колико и ја.»

Никада није било мудро узимати Кедронове речи здраво за готово. Али Алистри нису била потребна даља јемства да Лакрдијаш данас не игра своју улогу. Он јој је казао истину — ма шта ова значила.

Када су се врата затворила иза њега, Алвин се сручио у најближе седиште. Наједном му се учинило да су му ноге сасвим малаксале. Коначно је стекао свест о ономе што му је раније изгледало потпуно непојмљиво — свест о страху пред непознатим који је обузимао сву његову сабраћу. Осетио је како му сваки делић тела подрхтава, а вид му је постао магловит и нејасан.

Да је могао да утекне из ове брзе машине радо би то учинио, чак и по цену да дигне руке од свих својих снова. Сада му, менутим, то више није било могуће.

Оно што га је тиштало није, менутим, био сам страх, већ и осећај неизрециве усамљености. Све што је познавао и волео налазило се у Диаспару; чак и ако не иде у сусрет опасности, лако се могло догодити да више никада не види свој свет. Постало му је јасно, као ниједном човеку већ огромно дуго времена, шта значи заувек напустити дом. У том тренутку потиштености, учинило му се потпуно безначајно да ли га пут којим иде води у опасност или безбедност; једино му је била важна чињеница да га он све даље односи од дома. Не зато што је мрзео свој дом; али, као што су његови далеки преци добро знали, долази тренутак када се мора упознати и свет изван властитог дома.

Али ово расположење га је полако минуло; тмурни облаци разишли су му се са свести. Почео је да обраћа пажњу на оно што га је окруживало и дао се у испитивање невероватно старог возила у коме је путовао. Алвину се није учинило особито необичним и чудним то што је овај подземни транспортни систем још био у стању да савршено ради, после толико протеклих еона. Није се налазио ускладиштен у водовима вечности градских монитора, али мора да су на неком другом месту били слични водови који су га чували од промене и пропадања.

А онда је први пут приметио таблу са показатељима која је чинила део наспрамног зида. На њој се налазила кратка, али умирујућа порука.

ЛИС 35 МИНУТА Управо док је посматрао, бројка се променила у ‘34’. Ово није био особито користан податак, јер како није имао представу о брзини кретања машине, он му ништа није могао рећи о дужини путовања. Зидови тунела представљали су непрекидан сноп сивила, а једини осећај кретања потицао је од веома слабих вибрација које он уопште не би приметио да их хотимице није потражио.

Од Диаспара га је сада сигурно делило много миља, а изнад мора да се пружала пустиња са својим непостојаним пешчаним динама. Можда је управо у овом тренутку јурио испод изломљених брда које је тако често посматрао из Лоранове Куле.

Мисли му тада похрлише ка Лису, као да је горео од нестрпљења да тамо стигне пре властитог тела. Какав ли је то само град? Ма колико се трудио да га предочи себи, на ум му је падала само умањена верзија Диаспара. Упитао се да ли уопште још постоји, али одмах је одагнао све сумње, пошто га у супротном ова машина не би тако брзо возила кроз Земљину утробу.

Наједном је осетио уочљиву промену вибрирања које је допирало одозго. Возило је успоравало — то је било сасвим извесно. Време је сигурно промицало знатно брже него што се њему чинило; помало изненанен, Алвин погледа на показатељ.

ЛИС 23 МИНУТА Збуњен и помало забринут, он приби лице уз бок машине. Због брзине, зидови тунела и даље су се растакали у безоблично сивило, али сада је већ с времена на време успевао да у магновењу разабере неке знакове који би ишчезавали исто тако муњевито као што су се и појављивали. Приликом сваког наредног промицања изгледало је да се задржавају нешто мало дуже у његовом видном пољу.

А тада, без икаквог упозорења, зидови тунела се размакоше са обе стране. Машина је пролазила, и даље веома великом брзином, кроз некакав огроман празан простор, знатно обухватнији чак и од хале са покретним путевима.

Гледајући зачунено кроз провидне зидове, Алвин је под собом уочио преплетену мрежу шина које су се укрштале и пресецале да би на крају нестајале у лавиринту тунела са обе стране.

Плима плавичасте светлости сливала се са лучне куполе таванице; спрам овог сјаја он је успео да разабере само обрисе великих машина. Светлост је била тако блистава да су од ње очи болеле, и Алвин је схватио да ово место није било предвинено за човека. Тренутак касније, његово возило пројурило је поред низа цилиндара који су непомично стајали изнад својих трачница. Били су знатно већи од овога у коме је он путовао, што је Алвину ставило до знања да су се користили за превоз терета. Око њега били су груписани многи менусобно повезани механизми, утихли и непомични, чија му је сврха остала недокучива.

Готово исто тако брзо као што се и појавила, огромна и самотна хала нестала је иза њега.

Пролаз кроз њу изазвао је у Алвиновом уму осећај страхопоштовања; по први пут стварно му је постало јасно значење оне велике затамњене карте испод Диаспара. Свет је знатно више обиловао чудесима него што је он и у сну помишљао.

Алвин поново баци поглед на показатељ. Ништа се није променило; било је, дакле, потребно мање од једног минута да прохуји кроз велику халу. Машина је поново повећавала брзину; иако готово да није постојао осећај кретања, зидови тунела промицали су тако муњевито са обе стране да он уопште није могао одредити којом брзином иде.

Изгледало је да је протекла читава вечност пре но што је поново дошло до једва приметне промене вибрирања. Сада је на показатељу стајао нови знак: ЛИС 1 МИНУТ Био је то најдужи минут у дотадашњем Алвиновом животу. Машина се кретала све спорије и спорије; више није било посреди само смањење брзине. На реду је било коначно заустављање.

Глатко и бешумно, други цилиндар склизнуо је из тунела и једну халу која је изгледала истоветна оној испод Диаспара. За тренутак, Алвин је био одвећ узбунен да би било шта јасно разабрао; врата су већ стајала отворена прилично дуго, пре но што је он схватио да може изићи из возила. Док је журио из машине, бацио је последњи поглед на показивач. Текст је сада био промењен, а нова порука уливала је безгранично спокојство: ДИАСПАР 35 МИНУТА Када је почео да трага за излазом из хале, Алвину је по први пут пало на памет да се можда налази у цивилизацији која је другачија од његове. Пут до површине очигледно је водио кроз ниски, широки тунел који је почињао на једном крају хале — успињући се нагоре пространим степеништем. Тако нешто било је изузетно ретко у Диаспару; архитекте града предвиделе су рампе или стрме ходнике кад год би се јавила промена нивоа. Било је то наслене из времена када се већина робота кретала на тачковима, тако да су им степенице представљале непремостиву препреку.

Степениште је било сасвим кратко и завршавало се вратима која су се аутоматски отворила када им се Алвин приближио. Обрео се у малој просторији сличној оној у коју се спустио низ цев под Гробом Јарлана Зеја и није се изненадио када су се неколико минута касније врата поново отворила, откривши му засведен ходник који се лагано успињао ка покривеном улазу чије су контуре уоквиравале полукруг неба. Није постојао осећај кретања, али Алвин је знао да је подигнут много стотина стопа. Пожурио је успоном ка сунчаном отвору, заборавивши на сав страх у жудњи да види оно што је лежало пред њим.

Стајао је при врху ниског брда и за тренутак му се учинило да се поново налази у средишњем парку Диаспара. Менутим, да је ово стварно парк, био би одвећ огроман да би га његов ум обухватио. Није било ни трага од града који је очекивао да угледа. Докле год му је поглед сезао, није било ничег другог изузев шуме и травом обраслих равница.

А онда, Алвин подиже очи ка обзорју; изнад крошњи дрвећа, идући здесна улево у великом луку који је окруживао свет, пружала се линија стена спрам које су и најмоћнији џинови Диаспара изгледали патуљасто. Налазила се на веома великој удаљености, због које су све појединости изгледале замућене, али постојало је нешто у вези са њеним обрисима што је збунило Алвина.

Када му се поглед коначно прилагодио размерама овог колосалног предела, намах му је постало јасно да тај далеки зид није подигао човек.

Време није освојило све; Земља је још поседовала планине на које је могла бити поносна.

Алвин је дуго остао на улазу у тунел, полако се навикавајући на необичан свет у коме се обрео. Готово га је ошамутило сазнање о његовој величини и пространости; прстен магловитих планина лако је могао обујмити десетак градова великих као Диаспар. Ма колико, менутим, да се упирао, Алвин није успео да примети никакав траг људског живота. Додуше, пут који је водио низ обронак брда изгледао је добро очуван; ништа му боље није пало на памет до да крене њиме.

У подножју брда пут се губио мену великим стаблима која су готово заклањала сунце.

Када је Алвин закорачио у њихову сенку, дочекала га је чудна мешавина мириса и звукова.

Шуштање ветра кроз лишће познавао је од раније, али оно се преплитало са хиљадама неразговетних шумова, које он није умео ничему да припише. Запахнули су га необични мириси, мириси који су ишчилели чак и из сећања његове расе. Топлина, бујност мириса и боја и невидљиво присуство милиона живих бића занели су га готово физичком жестином.

Без икаквог предзнака, избио је на језеро. Шума са десне стране нагло се окончала и пред очима му је пукло велико пространство воде, прошарано малим острвима. Никада раније у животу Алвин није видео толику воду; у поренењу са њом, највећи базени у Диаспару представљали су тек обичне барице. Лагано се спустио до руба језера и захватио у шаке мало топле воде, пустивши да му процури кроз прсте.

Велика сребрна риба, која је пливала својим путем кроз подводно шибље, била је прво нељудско биће које је Алвин икада видео. Требало је да му изгледа крајње необична, па ипак њен облик заголицао му је ум неком чудном блискошћу. Понирући кроз бледозелену празнину, са перајима која су се благо повијала при свакој кретњи, остављала је утисак суштог отеловљења снаге и брзине. На њој су се, исклесане у живом месу, одражавале витке линије великих бродова који су некада господарили небом Земље. Еволуција и наука дошле су до истог решења; али дело Природе било је дуговечније.

Алвин се најзад отргао зачараности језера и продужио кривудавим путем. Шума се поново заклопила око њега, али само за кратко. Стаза се изненада завршавала на великој чистини, пола миље широкој и двоструко дугачкој — и Алвин у трену схвати зашто раније није видео ни трага од човека.

На чистини се налазило мноштво ниских, двоспратних зграда, обојених благим преливима који су одмарали око чак и при пуном сјају сунца. Градња је углавном била лака и једноставна, али постојали су и примери сложенијих архитектонских захвата који су садржали изжлебљене стубове и љупко украшене камене делове. На овим зградама, чија је старост изгледала огромна, могао се приметити и симбол једног неизмерно древног стила: шиљати стубови.

Док је лагано корачао према селу, Алвин се још напрезао да се саживи са новом околином.

Овде му ништа није било познато; чак се и ваздух променио, врвећи устрепталим, непознатим животом. Високи, златокоси људи, који су се кретали мену зградама са тако нехајном љупкошћу, очигледно су потицали са другачијег стабла од житеља Диаспара.

Нису уопште обратили пажњу на Алвина, што је било чудно, пошто му се одећа потпуно разликовала од њихове. Пошто се температура није никада мењала у Диаспару, одевни предмети били су чисто украсног карактера и често изузетно дотерани. Овде су, менутим, били превасходно функционални, предвинени да служе одрененој сврси, а не да задовољавају чуло вида; углавном су се састојали из једног хаљетка обавијеног око тела.

Тек када је Алвин дубоко зашао у село, становници Лиса почели су да реагују на његово присуство, али и онда на прилично неочекиван начин. Група од пет људи изашла је из једне од кућа и хотимице се упутила ка њему — готово као да је очекивала његов долазак. Алвин је осетио изненадно вртоглаво узбунење и крв му је брже прострујала жилама. На ум му падоше сви судбински сусрети до којих мора да је долазило измену људи и других раса на далеким световима. Они који су му сада ишли у сусрет припадали су његовој властитој врсти — али у којој мери су постали различитим током еона што су лежали измену њих у Диаспара?

Посланство се зауставило неколико корака испред Алвина. Предводник се осмехнуо, пруживши руку у древној кретњи пријатељства.

«Помислили смо да ће бити најбоље ако те дочекамо овде», рече он. «Наше обитавалиште веома се разликује од Диаспара, тако да шетња од терминала пружа посетиоцима прилику да се аклиматизују.»

Алвин прихвати пружену руку, али је у први мах био одвећ изненанен да би одговорио. Сада му је постало јасно зашто су га сви остали мештани потпуно пренебрегавали.

«Знали сте да долазим?» рече он отегнуто.

«Наравно. Ми увек знамо када се возило стави у покрет. Реци ми, како си пронашао пут?

Прошло је много времена од последње посете, тако да смо се побојали да је тајна изгубљена.»

Један од пратилаца прекину говорника.

«Биће боље ако обуздамо радозналост, Геране. Серанис чека.»

Имену ‘Серанис’ претходила је једна реч коју Алвин није разумео; претпоставио је да је посреди нека врста титуле. Није имао никаквих потешкоћа у схватању саговорника, и то му уопште није изгледало изненанујуће. Диаспар и Лис делили су исто лингвистичко наслене, а древни проналазак снимања звука одавно је окаменио језик у неокрњиву громаду.

Геран слегну раменима са подругљивом резигнираношћу. «Врло добро», осмехну се.

«Серанис не ужива много повластица; зато је нећу лишити ове.»

Док су залазили дубље у село, Алвин је проучавао људе око себе. Изгледалил су пријатни и интелигентни, али ове врлине је он подразумевао као нормалне у току читавог живота; покушавао је да установи по чему се они разликују од сличних група у Диаспару. Различитости су свакако постојале, али било их је тешко одредити. Житељи Лиса били су нешто виши од Алвина, а двојица мену њима испољавала су непогрешиве знаке физичког старења. Кожа им је имала смену боју, а сваким покретом зрачили су снагу и уживање, што је Алвину изгледало освежавајуће, али у исто време и помало збуњујуће. Осмехивао се, сетивши се Кедроновог пророчанства да ће, ако икада стигне до Лиса, установити да је он потпуно истоветан Диаспару.

Мештани села сада су са простодушном радозналошћу посматрали како Алвин следи своје водиче; више није изгледало да га прихватају као нормални део свог света. Изненада, са дрвећа на десној страни разлегли су се вриштави, продорни узвици и скупина малих, узмуваних бића похрлила је из шуме, тискајући се око Алвина. Он застаде крајње пренеражен, не могавши да верује властитим очима. Пред њим се налазило нешто што је одавно ишчезло из његовог света и могло се наћи још само у царству мита. Живот је некада почињао на овај начин; та бучна, опчињавајућа бића била су људска деца.

Алвин их је посматрао са запањеном неверицом — и са још једним осећањем које му је заиграло у срцу, мада он још није био у стању да га разазна. Ништа друго није му тако јасно могло предочити јаз који га је делио од познатог света. Диаспар је платио, и то у пуној мери, цену бесмртности.

Друштво се зауставило пред највећом кућом коју је Алвин до тада видео. Стајала је у средишту села, а на јарболу са њеног малог кружног торња на поветарцу се виорила зелена застава.

Сви изузев Герана остали су напољу када је он ушао у зграду. Унутра је било тихо и свеже; светлост сунца пролазила је кроз млечне зидове, обасјавајући све благим, спокојним сјајем.

Под је био гладак и еластичан, уренен лепим мозаиком. По зидовима, неки уметник великих способности и снаге насликао је низ шумских призора. Уз ове слике било је и неких фресака, које, менутим, ништа нису говориле Алвину, премда су изгледале привлачно и биле пријатне за гледање.

У једном зиду налазио се угранен правоугаони екран испуњен покретним лавиринтом боја — по свој прилици физифонски пријемник, мада прилично малих размера.

Заједно су се успели кратким, кружним степеништем које их је одвело на равни кроз зграде.

С овог места могло се видети читаво село, и Алвин је приметио да се оно састоји од стотинак зграда. У даљини стабла су се размицала, обујмљујући простране ливаде по којима су пасле животиње више различитих врста; већина их је била четвороножна, али неке су имале по један или чак два пара удова више.

Серанис га је чекала у сенци торња; видевши је, Алвин се упитао колико је стара; њена дуга, златна коса била је прошарана седим власима, за које је схватио да представљају знамење времешности. Присуство деце, са свим последицама које су одатле проистицале, веома га је збунило. Тамо где има ранања, мора да буде и умирања, а животни век у Лису сигурно се веома разликовао од онога у Диаспару. Није могао проценити да ли је Серанис педесет, пет стотина или пет хиљада година, али гледајући је у очи наслућивао је мудрост и дубину искуства које је понекад осећао када је био са Јесераком.

Она показа на мало седиште; иако су јој се очи осмехивале добродошлицом, није ништа проговорила све док се Алвин није удобно сместио — односно онолико колико му је то било могуће под тим продорним, мада пријатељским мотрењем. Она најзад уздахну и обрати се Алвину пригушеним, благим гласом.

«Ово је прилика која се често не пружа, тако да те молим да ми опростиш ако не будем умела исправно да се понашам. Али постоје извесна права која припадају госту, макар и неочекиваном. Пре но што отпочнемо разговор, желела бих да те на нешто упозорим. Ја сам у стању да ти читам мисли.»

Осмехнула се на Алвинову очигледну запањеност и брзо додала: «Нема никаквог разлога да због тога будеш забирнут. Ниједно право не поштује се тако строго као ментална аутономност. Ја ћу ући у твој ум само ако ме будеш позвао. Али не би било поштено прикривати ту чињеницу од тебе; то ће исто тако објаснити због чега држимо да је говор помало спор и тежак. Ми се њиме овде често не користимо.»

Иако је било донекле узнемирујуће, ово откриће није изненадило Алвина. Некада су и људи и машине располагали том способношћу, а непромењиве машине и даље су могле да читају наренења својих господара. Али у Диаспару, човек је током времена изгубио дар који је једном делио са својим робовима.

«Не знам шта те је довело из твог света у наш», настави Серанис, «али ако трагаш за животом, твој посао је окончан. Са изузетком Диаспара, с друге стране наших планина пружа се само пустиња.»

Било је необично што Алвин, који је раније често доводио у питање прихваћена веровања, уопште не сумња у Серанисине речи. Једино га је обузела сета што се испоставило да је све оно што су га учили готово сасвим тачно. «Причај ми о Лису», замоли он. «Због чега сте тако дуго одсечени од Диаспара, када изгледа да знате веома много о нама?»

Серанис се осмехнула овој радозналости.

«Одмах ћу ти објаснити», рече она. «Али претходно бих волела да сазнам нешто о теби. Реци ми како си нашао пут који води довде и зашто си дошао?»

Најпре се уздржавајући, али потом са све већим самопоуздањем, Алвин јој је испричао све.

Никада раније није говорио тако слободно; овде је коначно нашао некога ко се неће смејати његовим сновима, зато што је знао да су ти снови стварност. Једном или два пута Серанис га је прекинула брзим питањима, када је он поменуо нешто у вези са Диаспаром што јој је било непознато. Алвин је с муком схватао да ствари које су сачињавале део његовог свекодневног живота могу да ништа не говоре некоме ко никада није ни живео у граду и уопште није био упућен у његово сложено културно и друштвено устројство. Серанис га је слушала са толико разумевања, да он уопште није сумњао у њено поимање; тек му је знатно касније постало јасно да су и други умови осим њеног слушали оно што је причао.

Када је завршио, на кратко је завладала тишина. Онда га Серанис погледа и упита: «Због чега си дошао у Лис?»

Алвин јој упути изненанен поглед.

«Казао сам ти», рече. «хтео сам да истражим свет. Сви су свакодневно говорили да изван градских зидина постоји само пустиња, али у то сам морао сам да се уверим.»

«Да ли је то био једини разлог?»

Алвин је оклевао. Када је најзад одговорио, то више није био неустрашиви истраживач, већ изгубљено дете које је ронено у страном свету.

«Не», рече меким гласом, «то није био једини разлог, мада то до сада нисам знао. Осећао сам се усамљено.»

«Усамљено? У Диаспару?» На Серанисиним уснама заиграо је осмех и у очима јој се могла прочитати наклоност; Алвин је схватио да она не очекује даље одговоре.

Пошто је завршио своју причу, чекао је да сада она испуни свој део погодбе. Серанис се подиже и поче да корача напред-назад по крову.

«Знам која питања желиш да поставиш», рече. «На нека од њих могу ти одговорити, али биће заморно извести то речима. Ако ми отвориш свој ум, рећи ћу ти оно што треба да знаш. Можеш имати поверења у мене: нећу ти ништа узети ако ми то не допустиш.»

«Шта желиш да урадим?» упита Алвин опрезно.

«Нагнај себе да прихватиш моју помоћ... гледај ме у очи... и заборави на све», нареди Серанис.

Алвин никада није схватио шта се тада догодило. Сва чула су му се потпуно искључила и мада се уопште није могао сетити како га је стекао, када је завирио у властити ум цело знање било је тамо.

Видео је дубоко у прошлост, не јасно, већ као што би човек на високој планини видео магловиту равницу. Схватио је да Човек није увек био становник града; од када су га машине ослободиле мукотрпног рада, стално је постојало надметање измену два различита типа цивилизације. У Раним Временима постојало је на хиљаде градова, али претежан део човечанства више је волео да живи у сразмерно малим заједницама. Свеобухватни превоз и тренутно комуницирање обезбедили су му све потребне везе са осталим светом, тако да он више није сматрао неопходним да проводи живот у гужви са милионима осталих људи.

У тим древним данима, Лис се мало разликовао од стотина таквих заједница. Али постепено, како су векови пролазили, он је развио независну културу, која се показала једном од највиших што их је човек икада досегао. Ова култура поглавито се темељила на непосредном коришћењу менталне снаге, што ју је издвојило од осталог дела људског друштва, које се све више и више везивало за машине.

Током еона, јаз измену Лиса и осталих градова се продубљивао како су се кретали својим различитим путевима. Он се премошћивао једино у тренуцима великих криза; када је Месец почео да пада на Земљу, уништилии су га научници из Лиса. Они су таконе управљали одбраном планете против Освајача, који су били доведени у шкрипац у завршној Шалмиранској бици.

Ово тешко искушење исцрпло је човечанство; један за другим, градови су одумирали и пустиња их је прекривала. Како се становништво осипало, отпочела је миграција која је Диаспар учинила последњим и највећим градом.

Већина ових промена била је без утицаја на Лис, али он је морао да води сопствени бој — бој против пустиње. Природна баријера планина показала се недовољном, тако да је прошло много векова пре но што је велика оаза постала безбедно место. Слика је овде била замућена, можда хотимице. Алвин није могоа да разабере како је то и Лис стекао вечност коју је поседовао само Диаспар.

Изгледало је да Серанисин глас допире са велике удаљености; уз то, он није био сам, већ утонуо у симфонију речи, као да је мноштво других гласова певало са њим исту мелодију.

«То је, сасвим укратко, наша историја. Видећеш да смо чак и у Раним Временима одржавали слабе односе са градовима, премда су њихови житељи често долазили у нашу земљу. Никада их у томе нисмо спречавали, тако да су многи од наших највиненијих људи дошли споља; али када су градови почели да одумиру, нисмо желели да будемо умешани у њихово пропадање. Када је укинут ваздушни превоз, преостао је само један пут у Лис: подземни систем из Диаспара. Он је затворен на вашем крају после подизања парка и ви сте нас заборавили, премда ми вас никада нисмо.

Диаспар нас је изненадио. Очекивали смо да ће доживети судбину свих осталих градова, али он је развио постојану културу која је могла трајати колико и сама Земља. Та култура није, додуше, по нашем укусу, али нам је драго што су они који су желели да побегну из Диаспара били у стању да то учине. Њихов број је знатно већи него што ти мислиш, и то су по правилу били изузетни људи који су увек са собом доносили нешто од вредности када би дошли у Лис.»

Глас је утихнуо; одузетост Алвинових чула је попустила и он је поново владао собом.

Зачунено је приметио да се сунце спустило ниско испод крошњи дрвећа и да је источно небо већ почело да се смркава. Однекуд се продорним звуком огласило велико звоно, да би потом постепено замрло, испунивши ваздух тајанственошћу и предсказањем. Алвин је осетио како лагано подрхтава, не због првог таласа вечерње свежине, већ услед страхопоштовања и чунења пред свим оним што је тог дана открио. Било је веома касно, а он се налазио далеко од дома.

Изненада му се јавила потреба да поново види пријатеље и да се обре усред познатих видокруга и призора Диаспара.

«Морам се вратити», рече. «Кедрон, моји... моји родитељи, сви ме очекују.»

То није било сасвим тачно; Кедрон ће се сигурно питати шта му се догодило, али колико је Алвину било познато, нико осим њега није знао да је он отишао из Диаспара. Није био у стању да објасни разлоге ове мале обмане и постидео се самога себе чим је изговорио речи.

Серанис га је погледала замишљено.

«Бојим се да то неће бити тако лако», рече.

«Шта тиме хочеш да кажеш?» упита Алвин. «Зар ме превозно средство које ме је довело овамо неће и вратити натраг?» Није желео да се суочи са могућношћу да буде задржан у Лису против своје воље, премда му је ова помисао за час прострујала свешћу.

Први пут је изгледало да се Серанис нашла у неприлици.

«Разговарали смо о томе», рече она, не објаснивши при том ко је то ‘ми’, нити како су менусобно саобраћали. «Ако се вратиш у Диаспар, цео град ће сазнати о нама. Чак и ако обећаш да ништа нећеш рећи, биће ти немогуће да сачуваш тајну.»

«Зашто ви желите да она остане сачувана?» упита Алвин. «Сигуран сам да би то било од обостране користи ако се два народа поново сретну.»

Серанис је изгледала незадовољна.

«Не мислимо тако», рече. «Уколико би се капије отвориле, нашу земљу би преплавили залудни радозналци и особе жељне узбудљивих доганаја. Како ствари сада стоје, само су ваши најбољи представници стизали до нас.»

Одговор је одисао снажном несвесном надмоћношћу, али се и темељио на сасвим погрешној претпоставци, што је у Алвину побудило љутњу која је сасвим потиснула забринутост.

«То није тачно», рече он срдито. «Не верујем да бисте у Диаспару пронашли још некога ко би био у стању да изине из града, чак и ако би то желео, чак и ако би знао да има где да оде. За Лис ће сасвим бити свеједно ако ме пустите да се вратим.»

«Одлука није моја», објасни Серанис, «а ти потцењујеш снаге ума ако мислиш да се препреке које задржавају твој народ унутар градских зидина никада не могу превазићи. Менутим, ми не желимо да те задржавамо овде против твоје воље, али ако одлучиш да се вратиш у Диаспар мораћемо да избришемо из твоје свести сва сећања на Лис.» За тренутак је оклевала. «Тако нешто још се није догодило; сви они који су ти претходили дошли су овамо да би остали.»

Алвин није пристајао да прихвати овај избор. Желео је да истражи Лис, да докучи све његове тајне, да открије по чему се разликује од његове постојбине, али је исто тако био одлучан да се врати у Диаспар како би могао да докаже својим пријатељима да су му снови били стварни. Није могао да разуме разлоге који су стајали у залену ове жеље за остајањем у тајности; но, чак и да јесте, то ни за длаку не би променило његов став.

Схватио је да мора добити у времену или уверити Серанис да је то што тражи од њега немогуће.

«Кедрон зна где се ја налазим», рече. «Његова сећања не можете избрисати.»

Серанис се осмехну. Био је то љубак смешак који би у свим другим околностима представљао знамење пријатељске наклоности. Али Алвин је у њему сада разабрао, по први пут, присуство огромне и неумољиве моћи.

«Потцењујеш нас, Алвине», узврати она. «Ништа није лакше од тога. До Диаспара могу стићи брже него до супротног краја Лиса. Други људи су и раније долазили овамо, а неки су претходно поверавали својим пријатељима куда иду. Они су, менутим, губили сваки помен на њих, тако да се избеглицама губио сваки траг из историје Диаспара.»

Било је глупо што Алвин није узео у обзир ову могућност, која је изгледала тако очигледна сада, када ју је Серанис поменула. Упитао се колико су пута, у милионима година протеклим од када су се две културе раздвојиле, људи из Лиса одлазили у Диаспар да сачувају своју љубоморно скривану тајну. Таконе је пожелео да појми колика је, заправо, снага менталних моћи којима је овај чудни народ располагао, уопште не оклевајући да их употреби.

Да ли је, у таквим околностима, било неког смисла припремати планове? Серанис је обећала да му неће завиривати у ум без његове дозволе, али он се упитао постоје ли можда и такве ситуације када се ово обећање није могло одржати.

«Сигуран сам», рече он, «да не очекујеш да одмах донесем одлуку. Да ли бих могао мало да се упознам са вашом земљом пре но што се определим за једну од могућности?»

«Свакако», узврати Серанис. «Можеш остати овде колико желиш, а потом се вратити у Диаспар ако се предомислиш. Али ако би се одлучио у току наредних неколико дана, све би било знатно једноставније. Сигурно не желиш да ти се пријатељи брину, а што дуже будеш одсуствовао, то ће нам теже бити да извршимо неопходна подешавања.»

Алвин је имао уважавања за овај предлог; једино је хтео да зна каква су то ‘подешавања’ била посреди. Вероватно би неко из Лиса ступио у везу са Кедроном, чега Лакрдијаш уопште не би био свестан, и изазвао извесне промене у његовом уму. Чињеница о Алвиновом нестанку није се могла прикрити, али је зато било могуће сасвим запрести оно што су он и Кедрон открили.

Са протоком времена, Алвиново име придружило би се именима осталих Јединствених који су тајанствено нестали без трага, а затим били заборављени.

Овде је постојало мноштво загонетки, а он још ниједну није успео да разреши. Да ли је било неке сврхе иза необичног, једностраног односа измену Лиса и Диаспара, или је посреди напросто био само историјски несрећни случај? Ко су и шта су били Јединствени, а ако су већ житељи Лиса могли да уну у Диаспар, зашто се нису домогли водова сећања у којима се налазио кључ њиховог постојања? Можда је то било једино питање на које је Алвин могао дати иоле прикладан одговор. Није искључено да је Централни Компјутер одвећ истрајан и издржљив противник, тако да на њега нису могле да делују ни најсавршеније менталне технике.

Одлучио је да остави по страни ове проблеме; једнога дана, када буде знао далеко више него сада, можда ће бити у прилици да их одгонетне. Није било мудро разбијати главу и бавити се наганањима на темељу пуког незнања.

«Врло добро», рече он, премда не одвећ срећним гласом, пошто је и даље био љут што му се ова неочекивана препрека испречила на путу. «Даћу вам одговор што брже будем могао, ако ми омогућите да се подробно упознам са вашом земљом.»

«У реду», рече Серанис; њен осмех овога пута није садржао никакву скривену претњу. «Ми се поносимо Лисом и биће нам задовољство да ти покажемо како људи могу живети без помоћи градова. У менувремену, немаш се због чега бринути: пријатељи ти се неће узбудити због твог нестанка. Ми ћемо повести рачуна томе, ако ни због чега другог, оно због наше безбедности.»

Било је то први пут да је Серанис изрекла једно обећање које није могла одржати.

Ма колико се упињала, Алистра није могла да извуче никакве нове податке од Кедрона.

Лакрдијаш се брзо опоравио од првобитног шока и панике која га је обузела и нагнала да се муњевито врати на површину када се обрео сам у дубинама земље испод Гроба. Таконе се стидео свог кукавичког понашања, питајући се да ли ће икада смоћи храбрости да се врати у халу са покретним путевима и мрежом тунела која је зрачно полазила из ње, ширећи се преко целог света. Иако је сматрао да је Алвин делао нестрпљиво, па чак и непромишљено, није веровао да ће се одиста наћи у опасности. Већ ће се он вратити здрав и читав. Кедрон је био сигуран у то. Или, боље рећи, готово сигуран; подозривост је била таман толика да му уврежи потребу за опрезом.

Биће мудро, одлучио је, да о свему прича што је мање могуће и да целу ствар прикаже као само једну од својих лакрдија.

На невољу по овај план, он није био у стању да прикрије осећања када га је Алистра срела приликом повратка на површину. Она је разабрала несумњив израз страха у његовим очима и одмах га је протумачила као знак да се Алвин налази у опасности. Сва Кедронова разуверавања показала су се узалудним и она се све више љутила на њега док су се заједно враћали кроз парк. Алистра је у први мах хтела да остане код Гроба и да сачека да се Алвин врати на исто тако тајанствен начин на који је и ишчезао. Кедрону је пошло за руком да је убеди како би то било само траћење времена и лакнуло му је када је она пошла за њим ка граду. Могло се догодити да се Алвин изненада врати, а он није желео да било ко други открије тајну Јарлана Зеја.

У часу када су стигли у град Кедрону је постало јасно да је његова тактика изврдавања потпуно заказала и да му је ситуација озбиљно измицала из руку. Први пут у животу он се нашао у недоумици и није био у стању да се ухвати укоштац са проблемима који су искрсли. Нагао и неразуман страх заменила је дубља и све прожимајућа зебња. Све до сада, Кедрон је мало размишљао о последицама свог делања. Његови властити интереси и блага, премда искрена наклоност према Алвину, представљали су довољне побуде за оно што је чинио. Иако је пружао охрабрење и помоћ Алвину, није веровао да се овако нешто одиста може догодити.

Без обзира на разлику у годинама и искуству измену њих, Алвинова воља била је одувек снажнија од његове. Сада је било касно да предузме нешто у вези с тим; Кедрон је почео да наслућује да га збивања носе ка врхунцу који је лежао сасвим изван његовог уплива.

У том погледу било је помало непоштено што га је Алистра очигледно сматрала Алвиновим злим духом, показујући склоност да га окривљује за све што се догодило. Алистра није била одиста осветољубива, али сада је била љута, а добар део те љутње падао је на Кедрона. Ако га кораци које буде предузела доведу у неприлику, она ће бити последња особа којој ће то бити жао.

Мену њима је владала мукла тишина када су стигли до великог кружног пута који је обујмљивао парк. Кедрон је посматрао како Алистра нестаје у даљини и са зебњом се упитао какве ли планове сада кује.

Сада је постојала само једна ствар у коју је могао бити сигуран. За добар део времена које је долазило неће бити оптерећен досадом.

Алистра је делала брзо и мудро. Прескочила је Еристона и Етанију; Алвинови родитељи представљали су пријатене безличне јединке према којима је она осећала извесну наклоност, али не и поштовање. С њима би се само изгубило време у бескорисном расправљању и они би на крају учинили исто оно што је Алистра предузимала сада.

Јесерак је саслушао девојчину причу, не испољивши при том никаква осећања. Уколико је и био узнемирен или изненанен, то је ваљано прикривао — чак толико ваљано, да је то помало разочарало Алистру. Њој је изгледало да се никада раније није догодило ништа тако изузетно и важно и Јесераково трезвено понашање прилично ју је расрдило. Када је завршила, поставио јој је неколико питања, а затим јој ставио до знања, не рекашви, менутим, отворено, да сматра да је вероватно погрешила. Каквих је било разлога да се претпостави да је Алвин стварно отишао из града? Можда је посреди била варка чија је она била жртва. Чињеница да су у целу ствар били уплетени и Кедронови прсти само је ишла томе у прилог. Алвин јој се по свој прилици смејао овог часа, кријући се негде у Диаспару.

Једини повољан одговор који је добила од Јесерака било је обећање да ће испитати цео случај и јавити јој се кроз један дан. У менувремену, она не треба много да буде забринута и биће најбоље да ником другом не прича о овој ствари. Није било никакве сврхе подизати узбуну око једног доганаја који ће се вероватно разјаснити за неколико часова.

Алистра је напустила Јесерака са осећајем извесне осујећности. Сва је прилика да би била знатно задовољнија да је имала прилике да га види одмах после свог одласка.

Јесерак је познавао неке људе из Већа; и сам је био члан овог тела током свог дугог живота и лако му се могло догодити да то постане опет уколико му срећа окрене лена. Позвао је тројицу најутицајнијих пријатеља и опрезно их заинтересовао за цео случај. Као Алвинов старатељ, био је сасвим свестан свог деликатног положаја, тако да је предузео све да би се заштитио. За сада је најбоље да што мање људи буде упућено у целу ствар. Одмах су се сложили да се најпре мора ступити у везу са Кедроном да би се од њега затражила извесна разјашњења.

Лакрдијаш је, менутим, то предвидео и нестао је као да је у земљу пропао.

Уколико су и постојале неке двосмислености око Алвиновог положаја, његови домаћини били су одвећ пажљиви да га не подсећају на њих. Уживао је слободу да иде где му се прохте по Ерлију, малом селу којим је владала Серанис — премда је овај израз био одвећ строг да стварно опише њену улогу. Алвину се на махове чинило да је она доброћудни диктатор, али било је и тренутака када му је изгледало да уопште не располаже никаквом моћи. До сада му уопште није пошло за руком да докучи друштвено устројство Лиса, због тога што је оно било или сувише једноставно, или тако сложено да му је његова разгранатост сасвим измицала. Једино што је засигурно утврдио било је да је Лис подељен на многобројна села, чији је Ерли био типичан пример. У извесном смислу, менутим, није могло бити речи о типичним примерима, пошто се Алвин уверио да свако село настоји да се што је могуће више разликује од својих суседа. Све га је то веома збуњивало.

Иако је био сасвим мали и окупљао једва хиљаду житеља, Ерли је обиловао изненанењима.

Тешко да је постојао ма и један једини вид живота који се није разликовао од свог парњака у Диаспару. Ова подвајања пружала су се и до тако темељних ствари као што је говор. Само су се деца користила гласовима приликом нормалног саобраћања; одрасли тешко да би уопште проговорили и после извесног времена. Алвину је постало јасно да то чине искључиво из љубазности према њему. Било је то необично, осујећујеће искуство обрести се усред велике мреже бешумних и недокучивих речи, али Алвин се убрзо навикао. Чинило се изненанујућим што је говорни језик уопште опстао, будући да се више није налазио ни у каквој употреби, али Алвин је тек касније установио да су становници Лиса велики поклоници певања, односно свих облика музике. Без овог подстрека, сва је прилика да би они одавно постали потпуно неми.

Стално су били заузети нечим, заокупљени задацима или проблемима који су Алвину обично изгледали непојмљиви. Када му је ипак полазило за руком да схвати шта раде, предмет њиховог занимања чинио му се сасвим непотребним. Највећи део прехрамбених производа, на пример, растао је на земљи, а није бивао синтетизован у сагласности са схемама израненим у дубокој прошлости. Када је Алвин изразио своје чунење, стрпљиво му је објашњено да житељи Лиса уживају да гледају како ствари расту, да врше сложене генетичке експерименте, као и да проналазе све тананије укусе и сласти. Ерли је био чувен по свом воћу, али када је Алвин кушао неколико изабраних узорака, они му се нису учинили нимало бољим од воћа које је могао створити у Диаспару само покретом малог прста.

У први мах се упитао да ли су становници Лиса заборавили, односно да ли су икада поседовали силе и машине које је он држао сасвим обичним и на којима се темељио сам живот у Диаспару.

Убрзо је установио да то није тако. Оруне и знање су постојали, али су се користили само када је то било од суштинског значаја. Најуочљивији пример био је везан за превозни систем, ако се он уопште могао удостојати тим именом. Људи су кратке удаљености преваљивали пешице, уживајући у томе. Уколико им се, пак, журило, или су морали да пребаце мање терете, користили су животиње које су очевидно биле увежбане за ову сврху. Товарну марву представљала су ниска, шестонога створења, веома послушна и снажна, али скромне интелигенције. Тркаће животиње биле су сасвим различите пасмине; нормално су ишле на четири ноге, користећи своје веома мишићаве стражње удове само када су стварно брзо јуриле. Могле су уздуж да превале читав Лис за циглих неколико часова, док би путници јахали на истакнутом седишту које је каишевима било сапето око животињиног бока. Ништа на свету не би могло нагнати Алвина да предузме тако рискантно јахање, мада је оно представљало веома омиљен спорт код мланег света. Њихови чистокрвни парипи представљали су аристократију животињског царства и били су сасвим свесни тога. Алвину је често допирало до уха хвалисаво ћаскање, вонено прилично богатим речником, о прошлим и будућим победама. Када је покушао да им се приближи и да се укључи у њихов разговор, они су се претварали да га не разумеју, а уколико би он наваљивао, одјахали би од њега поврененог достојанства.

Ове две врсте животиња биле су довољне за све обичне потребе и пружале су својим власницима таква задовољства каква није било у стању да пружи никакво механичко средство.

Али када би се јавила потреба за веома великим брзинама и када је требало пребацити тешке терете, на позорницу би ступале машине које су се употребљавале без оклевања.

Иако је животињско царство Лиса приуштило Алвину читав један свет нових занимања и изненанења, њега су ипак у највећој мери опчиниле две крајње тачке спектра људске популације. Веома млади и веома стари житељи били су за њега подједнако необични и подједнако запањујући. Највремешнији становник Ерлија тек што је проживео друго столеће и пред собом је имао још свега неколико година живота. Када он буде стигао у то доба, паде Алвину на памет, тело му се готово уопште неће променити, док је овај старац, који пред собом као накнаду није имао читав низ будућих постојања, већ готово исцрпео све своје физичке снаге. Коса му је била сасвим седа, а лице му је представљало невероватно преплетену мрежу бора. Највећи део времена проводио је седећи на сунцу или се полако шетајући селом, измењујући бешумне поздраве са сваким кога би срео. Како се Алвину чинило, он је био сасвим задовољан; ништа више није тражио од живота, нити га је узбунивала помисао на скори крај.

Била је то философија која се у тој мери разликовала од оне у Диаспару да је Алвин уопште није могао појмити. Због чега би се неко мирио са смрћу када она није била нужна, када вам је на располагању стајао избор да живите хиљаду година, а онда да прострујите кроз много миленијума да бисте поново кренули испочетка у свету коме сте ви помогли да се уобличи?

Чврсто је одлучио да разреши ову тајну чим му се буде указала прилика да је искрено размотри са неким. Било му је веома тешко да поверује да се Лис определио за ово по слободној вољи, знајући при том да постоји и друга могућност.

Део одговора пронашао је мену децом, тим малим створењима која су му изгледала подједнако чудна као и животиње у Лису. Провео је много времена мену њима, посматрајући их како се играју; на крају, она су га прихватила као пријатеља. Понекад му се чинило да деца уопште нису људска, пошто су им побуде, логика, па чак и језик били сасвим особени. Са неверицом би погледао у одрасле и питао се како је могуће да су се они развили из ових изузетних бића која као да су највећи део живота проводила у свом властитом, приватном свету.

Па ипак, чак и онда када су га варала, будила су му у срцу осећање које му је раније било потпуно непознато. Када би — што је био прилично редак изузетак — бризнула у плач због неке осујећности или очајања, њихова мала потиштеност чинила му се трагичнијом од Човековог дугог повлачења после губитка Галактичког Царства. Ово је било сувише велико и далеко да би га дирнуло, док је плач детета поганао право у срце.

Алвин је упознао љубав у Диаспару, али сада се срео са нечим подједнако драгоценим, без чега сама љубав није могла достићи своје највише испуњење, већ је увек остајала непотпуна.

Била је то нежност. Док је Алвин проучавао Лис, овај је таконе њега испитивао и није био незадовољан оним што је пронашао. Провео је у Ерлију три дана, када му је Серанис предложила да крене мало даље и да обине и друге делове земље. Он је сместа прихватио предлог — под условом да не мора да јаше неку од сеоских тркачких животиња.

«Уверавам те», рече Серанис, са ретким призвуком хумора, «да овде никоме не пада ни на крај памети да излаже опасности своје драгоцене коње. Пошто је ово нарочити случај, припремићу превоз који ће ти знатно више пристајати. Хилвар ће ти бити водич, али, наравно, ти и даље уживаш пуну слободу кретања.»

Алвин се упитао да ли је то сасвим истина. Претпостављао је да би било извесних примедби уколико би он покушао да се врати на брежуљак са чијег је врха први пут избио у Лис. Ово га, менутим, за сада није много забрињавало, пошто још није журио са повратком у Диаспар; и иначе је о том проблему мало размишљао, после првобитног сусрета са Серанис. Живот је овде обиловао занимљивостима и новинама, тако да је он још био задовољан њиме.

Ценио је Серанисин поступак да му понуди свог сина као водича, мада су Хилвару несумњиво дата помна упутства да води рачуна да овај нешто не забрља. Алвину је било потребно извесно време да се навикне на Хилвара, из разлога које му није могао тачно објаснити, а да му при том не повреди осећања. Физичко савршенство представљало је свеопшту појаву у Диаспару, што је довело до потпуног обезвренења појединачне лепоте; људи су је примећивали колико и ваздух који су удисали. То, менутим, није било тако у Лису, а најласкавији придев који се могао приписати Хилвару гласио је ‘одбојан’. Према Алвиновим мерилима, он је био крајње ружан и овај га је краће време хотимице избегавао. Ако је Хилвар тога и био свестан, ничим то није показао; недуго потом, његова уронена пријатност срушила је све препреке које су стајале мену њима. Тек је требало да доне време када ће се Алвин толико навићи на Хилваров широки, извијени осмех, на његову снагу и благост, да ће тешко моћи да поверује да га је некада сматрао непривлачним; тада ће му се чинити да га не би мењао ни за шта на свету.

Кренули су из Ерлија одмах после свитања у малом возилу које је Хилвар назвао ховеркрафт и које је наизглед радило на истом принципу као и машина којом се Алвин довезао из Диаспара.

Лебдело је у ваздуху неколико центиметара изнад тла и мада није било ни трага од неких трачница, Хилвар му је казао да се кола могу кретати само по унапред одрененим путевима.

Сва популациона средишта била су повезана на овај начин, али за време читавог свог боравка у Лису Алвин није видео у употреби ниједан други ховеркрафт.

Хилвар је уложио велике напоре у организовање ове експедиције и очигледно је очекивао од ње исто тако много као и Алвин. Планирао је пут, имајући на уму своја властита интересовања, пошто му је природопис био велика страст; надао се да ће пронаћи нове примерке из света инсеката у сразмерно ненасељеним подручјима Лиса које ће посетити. Немеравао је да се отисну на југ колико год их машина буде возила, а да остатак пута превале пешице. Не увинајући у том тренутку шта то заправо значи, Алвин није упутио никакву примедбу.

На путу су имали и друштво — Крифа, најспектакуларнијег од многих Хилварових љубимаца.

Када би Криф мировао, његових шест копренастих крила лежало би припијено уз тело, које се пресијавало кроз њих као жезло опточено драгим каменом. Уколико би га нешто узнемирило, прхнуо би у ваздух лепетима пуним прелива и уз пригушен фијук невидљивих крила. Иако би велики инсект дошао када би био позван и, понекад, слушао једноставне наредбе, био је готово сасвим безуман. Па ипак, поседовао је своју одренену личност и због нечега је био сумњичав према Алвину чији су повремени покушаји да стекне његово поверење увек окончавали крахом.

За Алвина је путовање кроз Лис имало извесну снолику нестварност. Утихла попут духа, машина је клизила преко таласастих равница и вијугала кроз шуме, никада не скрећући са свог невидљивог трага. Путовала је можда десет пута брже но што би човек нормално корачао; ретко се иначе доганало да се неком житељу Лиса више жури од тога.

Прошли су кроз многа села, од којих су нека била већа од Ерлија; већина их је била подигнута на у основи сличан начин. Алвин је са занимањем уочавао танане, али важне разлике у одевању, па чак и физичком изгледу које би се испољавале када би из једне заједнице прешли у другу. Цивилизација Лиса састојала се из више стотина различитих култура, од којих је свака неком посебном надареношћу доприносила целини. Ховеркрафт је био добро натоварен најпознатијим производом Ерлија — малом, жутом бресквом коју су са захвалношћу примали сви којима би Хилвар дао неколико комада. Често се заустављао да поразговара са пријатељима и да представи Алвина, кога је сваки пут очаравла једноставна љубазност тренутног преласка на говорни језик чим би се сазнало ко је он. То мора да им је било прилично напорно, али колико је он могао просудити, они су увек одолевали искушењу да склизну у телепатију и никада га нису искључивали из својих разговора.

Најдуже су се задржали у једном малом селу, готово скривеном у мору високе, златне траве, која им се уздизала високо изнад глава, таласајући се на благом поветарцу као да је надахнута животом. Док су се кретали кроз њу, непрестано су их сустизали ваљајући таласи, како су се небројене влати складно повијале над њима. То им је најпре мало сметало, пошто се Алвину јавило неразумно уверење да се трава савија надоле да би га гледала, али је убрзо нашао да непрекидно кретање делује прилично оспокојавајуће.

Недуго потом, Алвину је постало јасно зашто су се овде зауставили. У малој гомили која се намах сакупила још пре но што су кола уклизала у село налазила се и стидљива, тамнокоса девојка коју је Хилвар представио као Ниару. Они су очевидно били веома радосни што се поново виде и Алвин им је позавидео на њиховој неприкривеној срећи при овом кратком сусрету. Хилвар је очигледно доспео у процеп измену дужности водича и жеље да му једини садруг буде Ниара; Алвин га је убрзо извукао из неприлике, давши се у некакво истраживање за свој грош. Није било много тога да се види у малом селу, али он се ипак лепо провео.

Када су поново кренули на пут, појавило се читаво мноштво питања на која је он од Хилвара хтео да потражи одговор. Није имао појма како изгледа љубав у телепатском друштву, и после краћег оклевања изишао је на среду са тим. Хилвар је предусретљиво пристао да му објасни, иако је Алвин посумњао да је прекинуо пријатеља у дугом и нежном менталном опраштању.

Изгледало је да у Лису све љубави почињу менталним контактом, а могли су протећи месеци, па чак и године, пре но што се пар стварно сретне. На овај начин, сматрао је Хилвар, није могло доћи до погрешних утисака нити обмана код обе стране. Двоје људи чији су умови менусобно били отворени нису могли сакрити никакве тајне. Уколико би то неко покушао, други партнер би истог часа знао да је нешто притајено.

Само веома зрели и потпуно уравнотежени умови могли су поднети ово крајње поштење; једино је љубав утемљена на потпуној несебичности била у стању да га преживи. Алвин је схватио да је таква љубав дубља и богатија од свих за које је његов народ знао; она је, у ствари, била у тој мери савршена да он готово није веровао да се уопште може догодити.

Хилвар га је уверио да ипак може; када га је Алвин замолио да буде одрененији, очи су му заискричиле и он је утонуо у своја сањарења. Постојале су неке ствари које се нису могле саопштити; оне су се или знале или нису. Алвин је тужно схватио да никада неће бити способан за такво менусобно разумевање које су ови срећни људи поставили као темљ властитих живота.

Када је ховеркрафт изишао из саване, која се окончала тако нагло као да је постојала нека граница преко које трава није смела да расте, пред њима се појавио ланац ниских брежуљака богато обраслих шумом. Хилвар је објаснио да је то предстража, један од главних бедема који чувају Лис. Праве планине лежале су даље, али Алвину су и ова мала брда била очаравајући призор пун страхопоштовања.

Кола су се зауставила у уској, заклоњеној долини коју су и даље напајали топлота и светлост залазећег сунца. Хилвар је погледао Алвина тако честитим очима, за које се могло заклети да су сасвим лишене било каквог притворства.

«Одавде ћемо наставити пешице», рече он весело, почевши да истоварује опрему из возила.

«Не можемо више да се возимо.»

Алвин баци поглед на брда која су их окруживала, а затим на удобно седиште у коме је путовао.

«Зар не постоји никакав обилазни пут?» упита, не са много наде.

«Постоји», узврати Хилвар. «Али ми нећемо да обилазимо, већ идемо на врх, што је далеко занимљивије. Подесићу кола на аутоматско управљање, тако да ће нас чекати када се будемо спустили са друге стране.»

Одлучан да не попусти без борбе, Алвин је предузео последњи корак.

«Ускоро ће се смрачити», успротиви се. «Неће нам поћи за руком да превалимо тај пут пре заласка сунца.»

«Тачно», рече Хилвар, разврставајући пакете и опрему невероватном брзином. «Провешћемо ноћ на врху, а ујутро ћемо завршити путовање.»

Овога пута, Алвин је знао да је поражен.

Опрема коју су носили изгледала је огромна, али иако је била веома замашна, практично није тежила ништа. Била је запакована у контејнере са поларизаторима гравитације који су јој потирали тежину, остављајући јој једино инерцију. Све док би се кретао у правој линији, Алвин уопште није био свестан да носи неки терет. Баратати овим контејнерима захтевало је мало увежбавања, јер уколико би покушао да изненада промени правац кретања, товар који је носио наједном као да је добијао јогунасту личност, упирући се из све снаге да га задржи на првобитном правцу, све док не би савладао његов моменат инерције.

Када је Хилвар причврстио све ременове и утврдио да је и све остало у реду, лагано су кренули уз долину. Алвин се чежњиво осврнуо према ховеркрафту који је кренуо назад по властитом трагу и нестао са видика; упитао се колико ће часова протећи пре но што поново буде могао да се опусти у његовој удубности.

Менутим, испоставило се да је пењање веома пријатно; благо сунце сијало им је у лена, а унаоколо су се раскриљавали стално нови призори. Постојала је делимично утрта стаза која је нестајала с времена на време, мада је Хилвару полазило за руком да је прати чак и онда када јој Алвин није могао разабрати ни трага. Упитао је Хилвара како је настала ова стаза; одговорено му је да у овим брдима има много малих животиња — од којих су неке биле самотњаци, док су друге живеле у примитивним заједницама које су одржавале многа својства људске цивилизације. Само је мали број открио, или био научен, да користи оруна и ватру. Алвину се учинило да таква створења могу бити само пријатељски наклоњена; он и Хилвар прихватили су то као извесну поузданост, будући да је протекло много времена од када се нешто на Земљи одважило да се супротстави надмоћности Човека.

Пели су се пола часа, када је Алвин по први пут разабрао пригушен, одјекујући жамор у ваздуху око себе. Није могао установити његов извор, јер је изгледало да не допире ни из једног одрененог правца. Није престајао, већ је непрестано потојао бучнији како се предео ширио унаоколо. Радо би упитао Хилвара шта је посреди, да није морао да штеди дах за знатно важнију сврху.

Алвин је био беспрекорно здрав; у ствари, он уопште није упознао болест током целог свог живота. Али физичка кондиција, ма колико иначе била важна и неопходна, није била довољна за подухват који је сада предузимао. Имао је тело, али није располгао умешношћу. Хилварови лаки, дуги кораци, таласи снаге лишени напора што су га узносили уз сваки успон, испуњавлаи су Алвина завишћу — и одлучношћу да не посустане све док уопште буде у стању да покреће ноге. Знао је савршено добро да га Хилвар проверава и није му то замерио. Била је то здрава игра и он се саживео са њоме, иако му се умор полако ширио ногама.

Хилвар се сажалио на њега када су превалили две трећине успона; накратко су предахнули, пруживши се на стрмину која је гледала према западу, док им је блага сунчева светлост напајала тела топлином. Потмула грмљавина била је сада веома снажна; Алвин је затражио од Хилвара објашњење, али овај је одбио да му га да. Ако би му сада казао шта га чека на крају насипа, рекао му је, изостало би свако изненанење.

Сада су се кретали у правцу сунца, али, срећом, завршни део успона био је благ и лак. Дрвеће које је прекривало ниже делове брда сада се проредило, као да се и оно уморило од борбе са силом теже; последњих неколико стотина метара тле је било обрасло ниском, крутом травом по којој је било врло пријатно корачати. Када се врх појавио на видику, Хилвара је изненада преплавила плима енергије и он је устрчао уз стрмину. Алвин је одлучио да не прихвати изазов; у ствари, није имао никаквих изгледа. Био је сасвим задовољан да настави тромим кораком, а када буде стигао Хилвара, да се сручи поред њега у пријатној исцрпљености.

Тек када је повратио дах, могао је почети да се диви погледу који се пружао под њим, угледавши најзад извориште непрестане грмљавине која је сада испуњавала ваздух. Тле се стрмо обрушавало надоле са литице брда — тако стрмо, у ствари, да се убрзо претварало у готово окомит гребен. Одскачући далеко од прочеља гребена пружала се моћна копрена воде, која се повијено суновраћивала кроз простор да би се распрскавала о стене хиљаду стопа ниже. Ту се губила у светлуцавој измаглици капљица, док се из дубине оглашавала она постојана, потмула грмљавина која се растакала у шупље одјеке с обе стране брда.

Највећи део водопада сада се налазио у сенци, али сунчева светлост, која се сливала преко планина, и даље је обасјавала доње пределе, додајући завршни присенак чаробности целом призору. Подрхтавајући у кратковечној лепоти, из самог корена суноврата уздизала се последња дуга на Земљи.

Хилвар направи дугачку кретњу руком, обујмивши читаво обзорје.

«Одавде», рече он, повисивши глас да би надјачао грмљавину водопада, «можеш сагледати цео Лис.»

Алвин је имао разлога да му верује. На север су се пружале небројене миље шума, местимично прошаране чистинама, пољима и вијугавим токовима стотина река. Запретено негде у овој огромној панорами лежало је село Ерли, али није било никакве сврхе тражити га. Алвину се учинило да види одсев језера поред кога га је пут довео до улаза у Лис, али је убрзо схватио да га је око обмануло. Још даље на север, шуме и чистине губиле су се у шареној простирци зеленила, избразданој ту и тамо линијама брда. А иза ње, на самој граници видљивости, планине које су огранивале Лис од пустиње пружале су се попут далеких облачних маса.

Поглед је био нешто другачији у правцу истока и запада, док су на југу планине изгледале удаљене свега неколико миља. Алвин их је потпуно разговетно видео и постало му је јасно да су знатно више од малог врха на коме је стајао. Од њих га је раздвајао предео који се чинио знатно дивљијим него земља кроз коју су управо прошли. На неки неодредљив начин, изгледао је пуст и празан, као да Човек ту није живео толико година.

Хилвар одговори на Алвиново неизречено питање.

«Некада је и овај део Лиса био настањен», рече. «Не знам због чега је напуштен, а можда ћемо га једног дана поново населити. Сада тамо живе само животиње.»

Одиста, нигде није било ни трага од људског живота: ниједна крчевина или укроћено речно корито који би говорили о Човековом присуству. Само се на једном месту могао приметити знак да је он једном ту живео: на удаљености од много миља, самотне беле рушевине штрчале су изнад крошњи дрвећа попут сломљене чељусти. Свуда унаоколо џунгла је поново задобила превласт.

Сунце је заходило за западне зидине Лиса. У трену у коме се губи дах, далеке планине као да су букнуле златним пламеном; а онда је земља над којом су бдиле утонула у сенку и ноћ је пала.

«Требало је да ово учинимо раније», рече Хилвар, практичан као и увек, када је почео да истоварује опрему. «Кроз пет минута сасвим ће се смрачити... а и захладниће.»

Необични делови уренаја почеше да се слажу по трави. Из танког троношца пружала се окомита шипка са крушколиким задебљањем на горњем крају. Хилвар ју је подизао док му није дошла у висину главе, а затим даде ментални сигнал који Алвин није могао да ухвати. У истом часу, њихово мало логориште преплавила је светлост, а тама је уступила. Крушка није зрачила само светлост већ и топлоту, пошто је Алвин осетио благу, умилну јару која као да му је урањала до самих костију.

Носећи троножац у једној руци, а пртљаг у другој, Хилвар се почео спуштати низ обронак, док је Алвин хитао за њим, настојећи на сваки начин да не изине из круга светлости. Коначно су се улогорили у малој ували неколико стотина метара испод литице брда, а затим почеше да стављају у погон остатак опреме.

Најпре је дошла велика полукугла од неког крутог и готово невидљивог материјала која их је потпуно закрилила, штитећи их од прохладног поветарца који је у менувремену почео да пири уз стрмине брда. Изгледало је да куполу генерише мала, правоугаона кутија коју је Хилвар ставио на земљу, да би потом сасвим заборавио на њу, чак у тој мери да ју је затрпао другим деловима опреме. Можда је она таконе пројектовала удобне, полупровидне лежајеве на које се Алвин радо испружио. Било је то први пут да види као се намештај материјализује у Лису, где му се чинило да су зграде ужасно пренатрпане сталним покућством које је знатно боље било безбедно одложити у Банке Сећања.

Оброк који је Хилвар произвео из једног од својих уренаја таконе је представљао прву, чисто синтетичку храну коју је Алвин окусио од доласка у Лис. Постојало је стално струјање ваздуха, који се усисавао кроз неки отвор горе на куполи како је претварач материје захватао сировине и правио своје свакодневно чудо. Све у свему, Алвин је био знатно срећнији са чисто синтетичком храном. Начин на који је она друга справљена чинило му се ужасно нехигијенским, а са претварачем материје бар сте увек били начисто шта једете.

Прионули су на вечерњи обед, док је ноћ око њих постајала гушћа, а звезде почеле да се помаљају. Када су завршили, са друге стране круга светлости владала је потпуна тама, на чијој је ивици Алвин разабрао кретње неких мрачних обличја — шумских створења која су промолила њушке из својих скровишта. С времена на време, приметио би одсев када би га бледе очи на час погледале, али ма која да је то била животиња, она није прилазила ближе, тако да је није могао препознати.

Било је веома мирно и Алвин се осетио неизмерно спокојним. Кратко време провели су заваљени на лежајевима, разговарајући о ономе што су видели, о тајни у коју су обојица били уплетени, као и о многим видовима по којима се њихове две културе разликују. Хилвара је опчинила чудесност Водова Вечности који су ставили Диаспар изван домашаја времена и Алвин је веома тешко могао да одговори на нека његова питања.

«Оно што не разумем», рече Хилвар, «јесте како су творици Диаспара могли бити сигурни да никада неће доћи до неког квара у водовима памћења. Кажеш да су подаци који одренују град и све његове житеље ускладиштени као схеме електричних набоја у кристалу. Добро, кристали ће заувек трајати, али шта је са свим оним водовима који су повезани са њима? Да ли им се икада догодило било какав квар?»

«Поставио сам Кедрону исто питање и он ми је казао да су Банке Сећања утростручене.

Свака од њих у стању је да одржава град, а ако би у њој дошло до некакве грешке, остале две би је аутоматски исправиле. Једино ако се догоди исти квар у исто време у две банке, проистекла би озбиљна штета, али изгледи за тако нешто бескрајно су мали.»

«А како се одржава однос измену схема ускладиштених у јединицама памћења и тренутног устројства града? Измену плана по себи и ствари које он описује?»

Алвин није био особито упућен у ове проблеме. Знао је да се одговор односи на технологију која је повезана са манипулисањем самог простора, али како се један атом може чврсто фиксирати у положај одренен подацима ускладиштеним на неком другом месту, то он напросто није умео да објасни.

У изненадном надахнућу, он показа на невиљиву куполу која их је штитила од ноћи.

«Кажи ми како је овај кров изнад нас створила та кутија на којој седиш», упита он, «па ћу ти објаснити на ком принципу раде Водови Вечности.»

Хилвар се насмеја.

«Мислим да је поренење поштено. Мораћеш да питаш неког од наших стручњака за теорију поља. Ја ти то свакако не умем рећи.»

Алвина је овај одговор нагнао на размишљање. У Лису је, дакле, и даље било људи који су се разумели у рад машина; тако нешто није се могло рећи за Диаспар.

Провели су још неко време у ћаскању и разговору, када Хилвар рече: «Уморан сам. Шта је с тобом? Теби се не спава?»

Алвин протрља своје још уморне ноге.

«Напротив», признаде он, «али нисам сигуран да ћу моћи. Спавање ми и даље изгледа као прилично чудна навика.»

«Оно је знатно више од навике», осмехну се Хилвар. «Чуо сам да је некада представјало нужну потребу сваког људског створа. Ми и даље обичавамо да спавамо бар једном дневно, макар само неколико часова. За то време тело се освежи, баш као и ум. Зар у Диаспару нико никада не спава?»

«Само у веома ретким приликама», рече Алвин. «Јесерак, мој старатељ, учинио је то једном или два пута, пошто је предузео неке ванредно сложене менталне напоре. Добро саткано тело не би требало да осећа потребу за таквим раздобљима починка; ми смо их се отаралил пре много милиона година.»

Још док је изговарао ове прилично хвалисаве речи, властите кретње су га изневериле. Осетио је малаксалост као никада раније у животу; изгледало је да му се пружа од листова и бедара, да би се потом распрострла по целом телу. Није било ничег непријатног у овом осећају — чак, напротив. Хилвар га је посматрао са веселим смешком, а Алвин је имао још таман толико снаге да се упита не испобава ли то његов друг неку од својих менталних моћи на њему. Ако је то и било посреди, он није имао ништа против.

Светлост која се сливала са металне крушке притулила је свој сјај, али топлота коју је зрачила није јењавала. При последњем трептају светла, Алвинов поспани ум регистровао је једну необичну чињеницу коју ће он морати да испита сутра ујутро.

Хилвар је свукао своју одећу и Алвин је по први пут приметио у којој се мери два огранка људске расе менусобно разликују. Неке од промена односиле су се на пуке наглашености или пропорције, али друге, као што су спољни полни органи и присуство зуба, ноктију и телесних маља биле су знатно темељније. Оно што га је, менутим, највећма зачудило, била је чудна мала шупљина усред Хилваровог трбуха.

Када се, неколико дана касније, изненада сетио ове ствари, она је узроковала читаво мноштво објашњавања. Хилвар је морао утрошити много хиљада речи и нацртати неколико диаграма, пре но што му је пошло за руком да свом пријатељу честито објасни функцију пупка.

Но, управо је то помогло да обојица превале велики корак напред у разумевању основа на којима су почивале њихове културе.

Било је глуво доба када се Алвин пробудио. Нешто га је узнемирило, некакав шушањ који му је допро до ума упркос непрестаној грмљавини водопада. Усправио се у тами, нетремице зурећи у скривену земљу; зауставио је дах, ослушкујући потмулу тутњаву воде и блаже, варавије звуке ноћних створења.

Ништа се није видело. Сјај звезда био је преслаб да обасја велики предео који се пружао неколико стотина стопа испод; само је рецкава линија тамније ноћи, која је заклањала звезде, указивала на планински ланац са јужног обзорја. У мраку поред себе, Алвин је зачуо како му се пријатељ окренуо и усправио.

«Шта је?» огласио се шапатом.

«Чини ми се да сам чуо некакав шум.»

«Какав шум?»

«Не знам: можда је посреди била само уобразиља.»

Владала је тишина док су два пара очију зурила у тајанственост ноћи. А онда, изненада, Хилвар ухвати Алвина за мишицу.

«Гледај!» прошапута.

Далеко на југу сијала је усамљена тачка светлости, сувише ниско на небу да би била звезда.

Изгледала је блештавобела, са љубичастим преливом, и управо док су је посматрали, снага је почела да јој расте, све док око више није било у стању да је непосредно гледа. Тада се распрснула — што је створило утисак да је муња севнула испод руба света. У магновењу, планине и земља коју су окружавале пламено су се оцртале спрам ноћне таме. Читаву вечност потом стигао је дух далеке експозије и у шумама испод мену стаблима се подигао ненадани ветар. Све је убрзо утихнуло и једна за другом пригушене звезде поново су се помолиле на небу.

Други пут у животу Алвин је упознао страх. Он овога пута није био тако личан и близак као у хали покретних путева, када је донео одлуку која га је довела у Лис. Можда је пре било посреди страхопоштовање него сам страх; суочио се са непознатим и као да је већ наслутио да се тамо негде иза планина налази нешто са чиме ће морати да се сретне.

«Шта је то било?» прошапутао је отегнуто.

Уследила је тако дуга пауза, да је он поновио питање.

«Покушавам да установим», рече Хилвар и поново заћута. Алвин је поганао шта му пријатлеј ради и није га прекидао у бешумном истраживању.

Коначно, Хилвару се оте благ уздах разочарања. «Сви спавају», рече. «Нема никога ко би ми казао. Морамо сачекати до јутра, осим ако не пробудим неког од пријатеља. Не бих волео да то учиним ако стварно није веома важно.»

Алвин се упитао шта ли је за Хилвара ствар од стварне важности. Управо је хтео да му предложи, помало саркастично, да ово завренује прекид нечијег сна. Али пре но што је изрекао мисао, Хилвар је поново проговорио.

«Сетио сам се», рече он, са призвуком извињавања. «Прошло је дуго времена од када сам последњи пут био овде и нисам сигуран да ли ме памћење баш добро служи. Али ово мора да је Шалмиран.»

«Шалмиран! Зар он још постоји?»

«Да; готово сам га заборавио. Серанис ми је једном казала да се утврнење налази у овим планинама. Наравно, оно је већ много векова у рушевинама, али можда неко још живи тамо.»

Шалмиран! За децу двеју раса, чије су се култура и историја тако разликовале, ово име је одиста имало призвук чаробњаштва. У читавој дугој историји Земље није било већег епског доганаја од одбране Шалмирана од освајача који су подјармили читаву Васељену. Иако су се праве чињенице сасвим изгубиле у маглама које су густо обавијале Рана Времена, предања никада нису заборављена и трајаће колико и људски род.

Хилваров глас поново се зачу из таме.

«Људи са југа рећи ће нам више о томе. Имам неке пријатеље тамо; позваћу их ујутро.»

Алвин га готово није чуо; задубио се у властите мисли, покушавајући да се сети онога што је икада чуо о Шалмирану. Тога није било много; после огромног времена које је прошло, нико више није могао разграничити истину од предања. Једино је било сигурно да је шалмиранска битка значила крај Човекових освајања и почетак његовог дугог пада.

Мену оним планинама, помисли Алвин, можда се налази решење свих проблема који су га заокупљали толико година.

«Колико ће нам бити потребно да стигнемо до утврнења?» упита он Хилвара.

«Никада нисам био тамо, али сигурно је даље него што сам намеравао да одемо. Сумњам да ће нам бити довољан само један дан.»

«Можемо ли се послужити ховеркрафтом?»

«Не; пут води мену планине, а никаква кола тамо не могу да прону.»

Алвин је почео да се премишља. Био је уморан, стопала су му се израњавила, а мишићи на листовима још су га болели од напрезања на које није навикао. Све је ишло у прилог томе да целу ствар одложи за неки други пут. Али другог пута могло је и не бити.

Под пригушеном светлошћу слабашних звезда, од којих је приличан број згаснуо од када је Шалмиран подигнут, Алвин се неко време носио са властитим недоумицама, а онда је донео одлуку. Ништа се није променило; планине су наставиле своје прекинуто бдење над уснулом земљом. Али кључни обрт у историји већ је минуо и људска раса се кретала ка необичној, новој будућности.

Алвин и Хилвар више нису спавали те ноћи, већ су поспремили логор у први цик зоре. Брдо је било опточено росом и Алвин је осетио дивљење према искричавим драгуљима који су повијали сваку травку и лист ‘Фисак’ влажне траве очарао га је док је крчио пут кроз њу, а када је стигао до врха брда и осврнуо се уназад, видео је да се иза њега пружа стаза попут тамне траке кроз блештаво тле.

Сунце се управо подигло изнад источног зида Лиса, када су стигли до руба шуме. Овде, Природа је поново била једини господар. Чак је и Хилвар изгледао помало изгубљен мену џиновским стаблима што су запречавала светлост сунца и стварала велике сенке на поду џунгле. Срећом, река са водопада текла је на југ линијом која је била одвећ права да би сасвим била природна и држећи се њене обале могли су избећи гушћи шипраг. Хилвар је утрошио велики део времена водећи рачуна о Крифу, који би повремено нестајао у џунгли или махнито јурио преко воде. Чак је и Алвин, коме је и даље све изгледало ново, осећао да ова шума поседује чари које се нису сретале у мањим, знатно култивисанијим гајевима северног Лиса.

Мало је било сличног дрвећа; већина се налазила у различитим стањима деволуције, а нека су се преобратила током векова у своје првобитне, природне облике. Приличан број стабала уопште није потицао са Земље — а вероватно ни из Сунчевог система. Бдијући попут стражара над мањим дрвећем, уздизале су се џиновске секвоје, високе по три или четири стотине стопа. Некада су носиле одличје најстаријих ствари на Земљи; и даље су биле мало времешније од Човека.

Река се сада ширила; стално се растакала у мала језера, по којима су стајала усидрена сићушна острва. Било је мноштво инсеката — блиставо обојених створова који су се њихали тамо-амо изнад површине воде. Упркос Хилваровој наредби, Криф је једном похитао да се придружи својим далеким сродницима. Истог трена нестао је у облаку блештавих крила и до њих је допро звук љутитог зујања. Тренутак потом, облак се распрснуо и Криф се вратио преко воде, брзином која је готово измицала виду. После тога, држао се тих уз Хилвара и слични излети му више нису падали на памет.

Предвече су до њих допрли случајни одсеви планина које су се пружале испред. Река која им је била веома веран водич сада је тромо протицала, као да се и она приближавала крају свог пута. Али било је очигледно да неће моћи да стигну до планина пре ноћи; знатно пре заласка сунца шума је постала тако тамна да је даље напредовање било немогуће. Велика стабла лежала су сасвим у сенци, а кроз лишће је шумео хладан ветар. Алвин и Хилвар решили су да се улогоре поред једне горостасне зимзелене секвоје, чије су највише гране и даље пламтеле сјајем сунца.

Када је најзад скривено сунце зашло, светлост се и даље задржала на разиграној води. Два истраживача — каквима су сада себе сматрали, и то нипошто без разлога — отпочинила су у све гушћој тами, посматрајући реку и размишљајући о свему ономе што су видели. А онда је Алвин поново осетио како га обузима осећај пријатне дремљивости који је први пут искусио претходне ноћи и он се радосно препустио сну. Овај можда није био потребан у лагодном животу Диаспара, али овде је био веома добродошао. У последњем тренутку пре но што ће уронити у стање несвесности, упитао се ко је последњи прошао овуда и пре колико времена.

Сунце је већ стајало високо на небу када су избили из шуме и коначно се обрели пред планинским зидинама Лиса. Пред њима се тле стрмо узносило увис у таласима голих стена. Овде се река окончавала на подједнако спектакуларан начин на који је и настајала, пошто се земља отварала усред њеног тока и она је бучно понирала са видика. Алвин се упитао шта се догана са њом и кроз какве подземне пећине путује пре но што поново изине на светлост дана. Можда изгубљени океани Земље још постоје, дубоко доле у вечној тами, и можда ова древна река и даље осећа зов који је мами ка мору.

Хилвар је за тренутак застао да би бацио поглед на вртлог и велику увалу у тлу. Затим показа на један процеп у брдима.

«Шалмиран лежи у овом правцу», рече поуздано. Алвин га није упитао како то зна; претпоставио је да је Хилверов ум ступио у везу са неким пријатељем удаљеним много миља, тако да му је бешумно достављен податак који му је био потребан.

Нису утрошили много времена на путу до процепа, а када су прошли кроз њега, нашли су се на необичној заравни са благо закошеним рубовима. Алвин више није осећао умор, баш као ни страх, већ само напето ишчекивање и слутњу блиске пустоловине. Није имао појма о томе шта ће открити. Да га је неко откриће чекало, у то уопште није сумњао.

Када су се приближили врху, природа земљишта нагло се променила. Доњи део стрмине састојао се од порозних, вулканских стена, које су местично биле сабране у велике гомиле шљаке.

Површина се сада наједном претворила у чврсти, стакласти покров, гладак и склизак, као да је камење наједном почело да се слива низ планину у облику растопљене реке.

Ивица заравни налазила се непосредно пред њима. Хилвар је стигао до ње први, а неколико секунди касније Алвин га је претекао и без речи се зауставио. Одиста су стајали на ивици, али не заравни као што су очекивали, већ џиновске увале, дубоке пола, а широке три миље. Пред њима се тле стрмо обрушавало надоле, лагано се заравњујући при дну долине, да би потом поново почело да се успиње, све стрмије и стрмије, ка супротном рубу. У најнижем делу увале налазило се кружно језеро, чија је површина непрестано подрхтавала, као да су је реметили непрекидни таласи.

Иако је било обасјано пуним сјајем сунца, читаво то велико удубљење изгледало је абоносно црно. Алвин и Хилвар нису могли ни да наслуте од каквог је материјала састављен кратер, али он је био црн попут стена са неког света који никад није видео сунца. То, менутим, није било све; лежећи под њиховим ногама и окружујући цео кратер, пружала се бешавна метална трака, широка око сто стопа, нагрижена небројеним вековима, али без и најмањег знака рне.

Када су им се очи привикле на аветињски призор, Алвин и Хилвар су разабрали да црнило увале није тако потпуно као што су мислили. Ту и тамо, тако вараве да су их само непосредно могли видети, сићушне експлозије светлости искричиле су на абоносним зидовима. Јављале су се без плана, нестајући чим би се појавиле, попут одраза звезда на узбурканом мору.

«Чудесно», прозбори Алвин. «Али шта је то?»

«Изгледа као некакав рефлектор.»

«Али тако је црно!»

«То само тако изгледа нашим очима, не заборави. Ми не знамо која зрачења користе.»

«Али сигурно мора постојати још нешто! Где је утврнење?»

Хилвар показа на језеро.

«Добро осмотри», рече.

Алвин погледа кроз дрхтави кров језера, покушавајући да докучи тајне које је оно крило у својим дубинама. Најпре није могао ништа да разабере; а онда, у плићаку близу обале, опазио је једва приметан преплет светлости и сенке. Пошло му је за руком да следи шару ка средишту језера, све док дубља вода није прикрила даље појединости.

Тамно језеро прогутало је утврнење. На његовом дну лежале су рушевине некада моћних здања које је време прегазило. Па ипак, нису сва потонула, пошто је на супротној страни кратера Алвин уочио гомиле разноликог камења и велике блокове који мора да су некада сачињавали део масивних зидова. Вода их је запљускивала, али још није досегла довољно високо да оконча своју победу.

«Кренућемо око језера», рече Хилвар, говорећи благо, као да је величанствена пустош унела зебњу у његову душу. «Можда ћемо пронаћи нешто у оним рушевинама.»

Првих неколико стотина метара зидови кратера били су тако стрми и глатки да је било тешко стајати усправно, али ускоро су стигли до блаже стрмине, где су могли лако да корачају. Близу обале језера глатка абоносовина површине била је прекривена танким слојем тла који су ветрови Лиса сигурно нанели овде током векова.

Четврт миље даље, горостасни камени блокови били су наслагани један на други, попут разбацаних играчки неког детета-џина. Ту се још могао разазнати део једног масивног зида; мало даље, два исклесана обелиска обележавала су оно што је некада био моћни улаз. Свуда су расле маховине и пузавице, као и мала, закржљала дрвета. Чак је и ветар био притајен.

И тако су Алвин и Хилвар дошли до рушевина Шалмирана. Пред овим зидинама, као и пред енергијама које су стајале под њиховим окриљем, силе које су биле у стању да распрше светове у прашину палиле су и харале, али и биле до ногу потучене. Једном је ово мирно небо пламтело у огњу истргнутом из срца сунаца, а планине Лиса морале су подрхтавати попут живих бића, суочене са бесом својих господара.

Нико није никада освојио Шалмиран. Али сада је утврнење, то непобедиво утврнење, коначно пало — освојили су га и уништили стрпљиви пипци бршљена, поколења црва која су наслепо рила и све виши ниво језера.

Застрашени његовом величанственошћу, Алвин и Хилвар ходали су у тишини ка колосалним развалинама. Прешли су у сенку срушеног зида и ушли у кањон измену две процепљене камене планине. Пред њима се пружало језеро и они осетише како их тамна вода запљускује по стопалима. Таласићи, не виши од неколико центиметара, непрекидно су се разбијали о уску обалу.

Хилвар је први проговорио, а у гласу му се осетио призвук несигурности, што је нагнало Алвина да га изненанено погледа.

«Нешто овде не разумем», рече он полако. «Нема ни дашка ветра, а таласићи се стално подижу? Површина воде морала би бити потпуно глатка.»

Пре но што је Алвину пао на ум неки одговор, Хилвар се опружи на земљу, окрену главу на једну страну и урони десно ухо у воду. Алвин се упита шта очекује да ће открити у тако смешном положају; а онда му је постало јасно да му пријатељ ослушкује. Уз извесну одвратност — пошто су затамњене воде изгледале крајње непривлачно — он крену Хилваровим стопама.

Почетни дрхтај од хладноће трајао је само један трен; када је минуо, успео је да разабере, слабо али разговетно, постојано ритмичко куцање. Било је то као да је чуо, далеко доле из језерских дубина, откуцаје неког џиновског срца.

Отресли су воду из косе и измењали нем поглед пун слутње. Ниједан није желео да изрекне заједничку мисао: језеро је било живо.

«Биће најбоље», рече Хилвар најзад, «ако претражимо оне рушевине и држимо се подаље од језера.»

«Мислиш ли да се нешто налази доле?» упита Алвин, показавши на загонетне таласиће који су му се и даље разбијали о стопала. «Да ли би могло бити опасно?»

«Ништа што поседује ум није опасно», узврати Хилвар. (Да ли је то сасвим тачно? помисли Алвин. Шта је са освајачима?) «Не могу да откријем никакве мисли овде, али чини ми се да нисмо сами, то је веома чудно.»

Лагано су кренули натраг ка рушевинама утврнења, обојица носећи у уму звук оног постојаног, пригушеног пулсирања. Алвину се чинило да се тајна гомила на тајну и да се, без обзира на уложене напоре, све више и више удаљује од поимања истине за којом је трагао.

Изгледало је да им рушевине ништа ново неће открити, али они су ипак пажљиво прегледали гомиле распадина и велике камене громаде. Овде можда леже гробови закопаних машина — машина које су тако давно обавиле свој посао. Оне би сада биле бескорисне, помисли Алвин, ако се Освајачи врате. Зашто они то нису учинили? Али то је била нова у низу тајни: он је већ имао многе на врату, тако да му додатне уопште нису биле потребне.

Сасвим близу језера наишли су на малу чистину мену распадинама. Била је покривена коровом, који се од ужасне топлоте зацрнео и угљенисао, тако да се распадао у пепео како су се Алвин и Хилвар приближавали, обавијајући им ноге танким слојем угљене прашине. У средини чистине стајао је метални троножац, чврсто прибијен за тле, на коме се налазио кружни колут, нагнут у односу на осу, тако да је показивао према једној тачки на пола пута ка небу. На први поглед се чинило да колут не обујмљује ништа; а онда, када је пажљивије погледао, Алвин је опазио да је испуњен тананом измаглицом, која је измицила оку, титрајући на самој граници видљивог спектра. Био је то сјај енергије; уопште више није сумњао да је овај механизам изазвао експлозију светлости која их је намамила у Шалмиран.

Нису се одважили да ближе прину, већ су посматрали машину са безбедне удаљености. Налазе се на правом трагу, помисли Алвин; сада је једино преостало да открију ко је, или шта, поставио овај уренај овде и каква би могла бити његова сврха. Нагнути колут — јасно се налазио управљен ка свемиру. Да ли је блесак који су видели представљао можда неку врсту сигнала?

Ова помисао садржала је последице од којих је застајао дах.

«Алвине», рече изненада Хилвар, мирним али журним гласом, «Имамо посетиоце.»

Алвин се окрену на петама и нане се пред једним троуглом очију без капака. Такав му је бар био први утисак; а онда је иза очију које су помно гледале разабрао контуре мале, али сложене машине. Лебдела је у ваздуху неколико стопа изнад тла и није личила ни на једног робота кога је он раније видео.

Када је првобитно изненанење минуло, осетио се потпуним господарем ситуације. Читавог живота издавао је наренења машинама, а чињеница да му је ова изгледала непозната није била ни од какве важности. Имао је прилике да се сусретне једва са неколико постотака од укупног броја робота у Диаспару, који су га опскрбљивали дневним потребама.

«Умеш ли да говориш?» упита Алвин.

Владала је тишина.

«Да ли неко управља тобом?»

И даље тишина.

«Одлази, прини, дигни се, спусти се.»

Ниједна од уобичајених мисли за контролу није изазвала никакву последицу. Машина је охоло остала непомична. Ово је указивало на две могућности. Или је била веома неинтелигентна да би га разумела, или, пак, одвећ интелигентна, са властитом моћи избора и вољом. Ако је ово последње било тачно, морао је да је прихвати као себи равну. Но, чак ју је и тако могао потценити, премда тиме не би навукао гнев на себе, пошто роботи углавном нису патили од таштине.

Хилвар није могао обузвати смех због Алвинове очигледне осујећености. Управо је заустио да предложи да он преузме на себе део посао око комуницирања, када му речи замреше на уснама. Тишину Шалмирана нарушио је један злокобан звук у чије порекло није могло бити никакве сумње: жубораво бућкање веома великог тела које израња из воде.

По други пут од како је напустио Диаспар Алвин је пожелео да се налази код куће. А онда му је пало на памет да се малодушнот не слаже са духом пустоловине и он поче да корача полако али одлучно ка језеру.

Створ који је израњао из тамне воде изгледао је као чудовишна пародија, саткана у живој материји, робота који их је и даље подвргавао свом немом мотрењу. Исти једнакостраничан распоред очију није могао представљати пуку подударност; чак је и склоп пипака, заједно са малим бочним удовима, био прилично верно одражен. Но, сличност је ту престајала. Робот није поседовао — пошто му очигледно није била потребна — ресу тананих, паперјастих израштаја који су ударали по води постојаним ритмом, чекињаве многоструке удове на којима је створ носио себе по сувом, или вентилационе улазе, уколико су то били, који су сада ћудљиво бректали у разрененом ваздуху.

Највећи део тела остао је у води; само се првих десет стопа помолило у ономе што је очевидно представљало страни елеменат. Читава животиња достизала је дужину од педесетак стопа, а чак и неко ко уопште не би био упућен у биологију схватио би да овде нешто уопште није било у реду. Грана створења остављала је утисак крајње импровизације и одсуства сваког планирања, као да су му делови произведени без претходног промишљања, а потом склептани збрда здола када се појавила потреба.

Без обзира на величину створа и на њихово првобитно подозрење, Алвин и Хилвар више нису осећали ни најмању нелагодност када су једном подробно осмотрили житеља језера. Животиња је испољавала забавну неспретност, тако да је било немогуће прихватити је као озбиљну претњу, чак и да је било неког разлога да се посумња у њене рнаве намере. Људска раса одавно је превазишла ужасе детињства пред нечим чији је изглед био стран. Тај страх није могао опстати после првог контакта са пријатељски настројеним ванземаљским расама.

«Ја ћу се позабавити овим», рече Хилвар тихо. «Имам искуства у раду са животињама.»

«Али то није животиња», узврати му Алвин шапатом. «Сигуран сам да је интелигентан створ и да њему припада овај робот.»

«Можда он припада роботу. У сваком случају, ментално устројство мора да му је врло чудно. Још не могу да откријем никакав траг мисли. Хеј! Шта се то збива?»

Чудовиште се није покренуло из свог полуусправљеног положаја на рубу воде, у коме је изгледало да се одржава уз приличне напоре. Али у средишту троугла очију као да је почела да се образује полупровидна мембрана — која је пулсирала, куцала и наједном почела да одашиље чујне звуке. Била је то нискофереквентна, звонка тутњава која није уобличавала никакву разумну поруку, мада је било очигледно да створење покушава да им се обрати.

Изгледало им је мучно да посматрају овај очајнички покушај успостављања контакта.

Неколико минута биће се узалуд напрезало; а онда, изненада, као да је схватило да греши.

Пулсирајућа мембрана сузила је свој обим, а звуци које је одашиљала повисили су се за неколико октава, све док нису ушли у подручје нормалног говора. Почеле су да се обликују разумљиве речи, мада су се и даље мешале са неразговетним деоницама. Чинило се као да се створење присећа неког речника кога је научило веома давно, али већ дуго времена није имало прилике да се користи њиме.

Хилвар је покушао да му помогне.

«Сада те разумемо», рече он, говорећи полако и разговетно. «Да ли ти можемо помоћи?

Видели смо светлост коју си произвео. Она нас је довела овамо из Лиса.»

При речи ‘Лис’ створење се згрчило као да се присетило неког горког разочарања.

«Лис», понови оно; није изговорило баш најбоље слово ‘с’, тако да је реч зазвучала као ‘Лид’.

«Увек из Лиса. Нико други не долази. Ми зовемо Велике, али они не чују.»

«Ко су Велики?» упита Алвин, нагнувши се радознало унапред. Танани израштаји који нису престајали да се мичу за час махнуше у правцу неба.

«Велики», рече оно. «Са планета вечног дана. Они ће доћи. Господар нам је обећао.»

Ствари после овога нису изгледале ни за длаку јасније. Пре но што је Алвин стигао да настави своја унакрсна испитивања, Хилвар се поново умешао. Његова питања звучала су тако стрпљиво и благонаклоно, али у исто време и тако умешно постављена, да је Алвин одлучио да га не прекида, без обзира на радозналост која га је копкала. Није волео да призна да га Хилвар надмаша у интелигенцији, али овде није било сумње да се његова умешност у поступању са животињама протеже чак до овог фантастичног створа. Штавише, изгледало је да му он одгвора.

Изражавање му је постајало све разговетније, како је разговор одмицао, а наместо почетне грубости која се пружала чак до неуљудности, сада је промишљено узвраћао, па је чак почео да и сам добровољно пружа нека обавештења.

Алвин је сасвим изгубио представу о времену док је Хилвар склапао делиће невероватне приче. Нису били у стању да открију целу истину; велики делови остали су подложни претпоставкама и преиспитивањима. Како је створење све присталије одговарало на Хилварова питања, његов изглед почео је да се мења. Поново је заронило у језеро, а чекињасти удови на којима се држало као да су се стопили са осталим делом тела. А онда се збила још необичнија промена; три велика ока лагано су се заклопила, сажела се у тачку и потпуно нестала. Изгледало је као да је биће за сада видело све што жели, тако да му очи више нису биле потребне.

Друга, тананија преиначења смењивала су се једно за другим, да би на крају изнад површине воде остала само вибрирајућа дијафрагма посредством које је створење говорило.

Сада је било извесно да ће се и она расточити у првобитну безобличну масу протоплазме, када више не буде била потребна.

Алвин је тешко могао да поверује да интелигенција може постојати у тако несталном облику — али његово највеће изненанење тек је имало да уследи. Иако је било очевидно да створ није земаљског порекла, прошло је извесно време пре но што је чак и Хилвар, без обзира на велико знање које је поседовао из биологије, схватио са каквим типом организма се сусрео. То није био само један ентитет; у току читавог разговора, оно се стално позивало на себе у множини, као ‘ми’. У ствари, посреди је била читава колонија менусобно независних створења, коју су устројиле и којом су управљале непознате силе.

Животиње које су издалека одговарале овом типу — медузе, на пример -некада су бујале у древним океанима Земље. Неке од њих достизале су огромну величину, вукући своја прозрачна тела и шуме пипака пуних жаока по читавих педесет или сто метара кроз воду. Али ни у једној од њих није заискричио ни најмањи трачак интелигенције, који би био виши од моћи реаговања на једноставне надражаје.

Насупрот томе, овде је постојала интелигенција, али интелигенција која је била у опадању, која се дегенерисала. Алвин никада неће заборавити овај неземни сусрет, док је Хилвар постепено докучивао причу Господара, а протеински полип се рвао са непознатим речима, док је тамно језеро запљускивало зидине Шалмирана, а трооки робот их посматрао очима које никада нису трептале.

Господар је дошао на Земљу у јеку хаоса Прелазних Векова, кад се Галактичко Царство распадало, али комуникационе линије мену звездама још нису биле сасвим прекинуте. Био је људског порекла, али му се пребивалиште налазило на планети која је кружила око једног од седам Сунаца. Као још млад, био је принунен да се отисне са свог матичног света, а сећања на њега прогањало га је цео живот. За ово изгнанство оптуживао је осветољубиве непријатеље, али била је чињеница да је патио од неизлечиве болести која је, изгледа, нападала само хомо сапиенса мену свим интелигентним расама Васељене. Та болест била је религијска манија.

Током раних раздобља своје историје, човечанство је изнедрило бескрајан низ пророка, видовњака, месија и јеваннелиста који су уверавали сами себе и своје следбенике да су само њима обзнањене тајне Васељене. Некима од њих пошло је за руком да заснују религије које су опстале много поколења и имале утицаја на милијарде људи; друге су биле заборављене још пре но што су изумрле.

Успон науке, која је једноличном правилношћу побијала космологије пророка и стварала чуда са којима се они нису могли огледати, коначно је уништила све те вере. Она, менутим, није уништила застрашеност, понизност и страхопоштовање које су осећала сва разумна бића, покушавајући да докуче величанствену Васељену, чији су били саставни део. Уместо тога, пољуљала је и најзад затрла небројене религије, од којих је свака тврдила са невероватном надменошћу да је једина ризница истине, а да су милиони њених такмаца и претеча погрешни.

Па ипак, иако више нису поседовали праву моћ када је човечанство једном досегло елементарни ниво цивилизације, током свих потоњих векова наставили су да ничу засебни култови и ма како фанстатичне биле вере које су проповедали, увек су успевали да задобију присталице. С особитом снагом бујали су у раздобљима пометњи и нереда, тако да није изненанујуће што су Прелазни Векови видели прави препород ирационалности. Када би стварност почела да их тишти, људи би потражили утеху у митовима.

Иако је Господар био изгнан са свог света, он га ипак није напустио празних шака. Седам Сунаца представљало је средиште галактичке моћи и науке, а он је јамачно имао утицајне пријатеље. Отиснуо се на своју хеџиру у малом, али брзом броду, који је уживао глас једног од најбољих који су икада направљени. Са собом је у изганство понео још једну последњу реч галактичке науке — робота који је управо гледао у Алвина и Хилвара.

Нико никада није до краја упознао све умешности и функције те машине. У извесној мери, заправо, она је постала Господарев алтер его; без ње би религија Великих по свој природи пропала после Господареве смрти. Заједно су тумарали мену звезданим облацима, следећи кривудави траг који их је напокон довео, свакако не случајно, на свет са кога су потицали Господареви преци.

Читаве библиотеке биле су написане у овој саги, да би свако од ових дела потом надахнуло мноштво коментара, све док се, по ланчаној реакцији, изворници нису изгубили под планинама тумачења и објашњења. Господар се зауставио на многим световима и стекао следбенике мену многим расама. Он је несумњиво морао да има неизмерно јаку личност, када му је пошло за руком да подједнако надахне људска и не-људска бића; таконе је сигурно да је религија тако великих захвата садржала много тананог и отменог. Господар је вероватно био најуспешнији — а уједно и последњи месија људског рода. Ниједан његов претходник није имао толико поклоника, нити су се њихова учења пружала по тако огромним размерама простора и времена.

Алвин и Хилвар, менутим, нису били у стању да иоле поуздано докуче о чему су говорила та учења. Велики полип очајнички је давао све од себе да им то саопшти, али већина речи које је користио била је без икаквог значења; осим тога, он је показивао склоност да понавља реченице или целе говоре, и то брзим механичким излагањем, тако да га је било веома тешко пратити. Хилвар је убрзо покушао да одврати разговор са ових бесмислених теолошких безизлазја, да би се усредсредио на чињенице које су се могле сматрати поузданим.

Господар и чета његових највернијих следбеника стигли су на Земљу у време када градови још нису били нестали и када је Лука Диаспар још била отворена према звездама. Мора да су приспели у бродовима разних врста; полипи су се, на пример, налазили у летелицама испуњеним морском водом која је била њихова природна средина. Није било извесно да ли је овај покрет добро примљен на Земљи; у сваком случају, он се није суочио са насилним отпором и коначно, после дугог лутања, нашао је последње прибежиште у шумама и планинама Лиса.

При крају свог дугог живота, Господареве мисли још једном су се управиле ка постојбини из које је изгнан, и он је затражио од пријатеља да га изнесу на отворено како би могао да посматра звезде. Чекао је, док му је снага венула, до врхунца Седам Сунаца, а када му се крај приближио, обзнанио је много ствари које ће надахнути читаве библиотеке тумачења у потоњим временима. Непрестано је говорио о ‘Великима’, који су отишли из овог света простора и материје, али и који ће се једнога дана јамачно вратити; оставио је у аманет својим следбеницима да остану и да их поздраве када дону. То су му биле последње разумне речи.

После тога, више није био свестан своје околине, али је пред сам издисај изрекао једну реченицу, која се провлачила кроз потоње векове, заокупљајући умове свих који су је чули: Дивно је посматрати обојене сенке на планетама вечне светлости. Онда је умро.

После Господареве смрти, многи следбеници су га изневерили, али остали су наставили његово учење, које су постепено разрадили кроз столећа. У почетку су веровали да ће се Велики, ма ко они били, ускоро вратити, али ова нада је копнила са протоком времена. Прича је ту постајала веома збркана, као да су се истина и предање неразмрсиво преплели. Алвин је имао тек нејасну слику о поколењима фанатика, који чекају да се у неком непознатом тренутку будућности збије један велики доганај чија им је суштина потпуно измицала.

Велики се никада нису вратили. Снага покрета лагано је јењавала како су је смрт и разочарање осипали од његових заговорника. Најпре су подлегли кратковечни људски следбеници, а врхунска иронија огледала се у чињеници да је последњи присталица учења једног пророка-човека било биће које се крајње разликовало од људи.

Велики полип остао је последњи Господарев следбеник из једног једноставног разлога. Био је бесмртан. Милијарде појединачних ћелија из којих је његово тело било саздано неумитно су умирале, али пре но што би се то догодило, оне би се саморепродуковале. У дугим размацима, чудовиште би се распршило у небројене засебне ћелије, које би постале самосталне и умножавале се деобом уколико је средина била погодна. У току те фазе полип није постојао као самосветан, разумни ентитет, што је Алвина неодољиво подсетило на начин на који житељи Диаспара проводе своје мирујуће миленијуме у градским Банкама Сећања.

У дати час, нека тајанствена биолошка сила поново би сабрала све раздвојене саставне делове и полип би започео нов циклус бивствовања. Вратила би му се свест и он би се сетио свих ранијих живота, премда често несавршено, будући да су разне незгоде понекад оштећивале ћелије са крхким схемама памћења.

Можда ниједан други облик живота не би могао остати тако дуго доследан једној вери, која је иначе била заборављена пре милијарду година. У извесном смислу, велики полип био је беспомоћна жртва своје билошке природе. Бесмртност му није допуштала да се мења, већ само да вечно понавља исти, непроменљиви склоп.

У каснијим временима, религија Великих поистовећена је са обожавањем Седам Сунаца.

Пошто су Велики упорно одбијали да се појаве, предузети су покушаји да се пошаље сигнал ка њиховом далеком пребивалишту. Веома давно, ово сигнализирање претворило се у бесмислен ритуал, који су сада упражњавали једна животиња што је заборавила како се учи и један робот који никада није умео да заборавља.

Када је неизмерно стари глас замро у утихлом ваздуху, Алвин је осетио како га преплављује плима сажаљења. Неприлична приврженост, оданост која се држала свог јаловог пута док су сунца и планете настајали и нестајали — никада не би поверовао у ту причу да све није видео властитим очима. Као никада раније, растужио га је обим његовог незнања. Сићушан део прошлости за трен је био осветљен, али сада је све поново прекрила тама.

Историја Васељене састојала се из мноштва оваквих неповезаних нити и нико није могао рећи која је од њих важна, а која безначајна. Фантастично предање о Господару и Великима изгледало је као једна од безбројних легенди које су некако преживеле из цивилизација Раних Времена. Менутим, постојање огромног полипа и робота који је немо посматрао није допуштало Алвину да целу ствар схвати као причу саткану од самообмане постављене на темељ лудила.

Упитао се каква је веза измену ова два ентитета која су, упркос томе што су се разликовала на све могуће начине, ипак остала нераздвојни садрузи током толико дуго времена? Нешто му је говорило да је робот знатно важнији члан симбиозе. Он је био Господарев повереник и сигурно зна све његове тајне.

Алвин је бацио поглед на загонетну машину, која га је и даље нетремице посматрала. Због чега не говори? Какве ли се мисли мотају њеним сложеним и можда из основе другачијим умом? Додуше, ако је била саздана да служи Господару, њен ум онда није толико другачији, тако да би требало да одговара на наренења људи.

Док је размишљао о тајнама у које је несумњиво упућена ова упорно нема машина, Алвин је искусио тако велику радозналост, да се она на крају претворила у жудњу. Изгледало је непоштено да се овакво знање траћи и крије од света; ту мора да леже чудеса која по обиму мора да надмашују и складишта Централног Компјутера у Диаспару.

«Због чега твој робот неће да разговара са нама?» упита он полипа, када је Хилвар за тренутак остао без питања. Одговор који је добио готово је очекивао.

«Господар није желео да он разговара са било којим другим гласом изузев његовим, а његов глас је сада замро.»

«Али он ће послушати тебе?»

«Да; Господар нам је то омогућио. Ми можемо да видимо кроз његове очи, ма где он ишао. Он бдије над машинама које чувају ово језеро и одржавају чистоћу воде. Додуше, прикладније је назвати га нашим сарадником него слугом.»

Алвин поче размишљати о овоме што је чуо. Једна помисао, још неодренена и полуобликована, почела је да му се зачиње у уму. Можда је била надахнута пуком жудњом за знањем и моћи; када се касније присећао тог тренутка, није био начисто којим се побудама управљао. Можда су биле сасвим себичне, али су ипак садржале и трачак сажаљења. Уколико би то био у стању, радо би окончао овај јалов ток доганаја и ослободио ова створења њихове фантастичне судбине. Није био сигуран шта се могло предузети у вези са полипом, али је можда било изводљиво излечити роботову болест и у исто време домоћи се његових непроцењивих, запретених сећања.

«Да ли си сигуран», упита он полако, обраћајући се полипу, премда су речи биле упућене роботу, «да одиста остварујеш Господареве жеље остајући на овом месту? Он је хтео да се свет упозна са његовим учењем, али оно се изгубило док си се ти скривао овде у Шалмирану. Ми смо сасвим случајно набасали на тебе, а сигурно има још много других који би волели да чују учење о Великима.»

Хилвар му упути оштар поглед, очевидно не разабирући његов наум. Полип је изгледао узбунен, а постојани откуцаји његових дисајних органа као да су изгубили ритам неколико секунди. А онда узврати, гласом који није сасвим држао под контролом: «Много година смо расправљали о том проблему. На жалост, не можемо напустити Шалмиран, тако да свет мора доћи овамо, ма колико то дуго трајало.»

«Имам нешто боље на уму», рече Алвин нестрпљиво. «Тачно је да ти мораш остати овде у језеру, али не видим разлог због чега твој садруг не би пошао са нама. Можемо се вратити кад год он то пожели или када теби буде потребан. Многе ствари су се промениле од када је господар умро, ствари које би требало да знаш, али које никада нећеш разумети ако останеш овде.»

Робот се није мицао, али у агонији неодлучности полип је потпуно заронио испод површине језера и задржао се тамо неколико минута. Можда је за то време водио бешуму расправу са својим садругом; више пута је започињао да израња, а онда би се предомислио и поново уронио. Хилвар је искористио ову прилику да измења неколико речи са Алвином.

«Волео бих да знам шта намераваш», рече он благо, полушаљивим, полуозбиљним гласом.

«Или можда ни ти сам не знаш.»

«Сигурно је», узврати Алвин, «и теби жао ових јадних створења. Зар ти се не чини да би било племенито избавити их?»

«Чини ми се, али те већ довољно познајем да сам сасвим сигуран како човекољубље није једно од твојих изразитијих осећања. Сигурно имаш на уму нешто друго.»

Алвин се скрушено осмехну. Чак и ако му Хилвар није читао мисли — а није имао разлога да посумња у то — јамачно му је читао карактер.

«Твоји сународници имају задивљујуће менталне моћи», узврати он, покушавајући да скрене разговор са опасног терена. «Мислим да ће они начин начина да помогну роботу, ако већ не животињи.» Говорио је веома пригушено, како би то остало само измену њих двојице. Можда је ова мера опреза била бескорисна, али ако је робот и ухватио њихов разговор, то ничим није показао.

Срећом, пре но што је Хилвар стигао да настави испитивање, полип још једном изрони из језера.

У току последњих неколико минута величина му се прилично смањила, а покрети су му постали несрененији. Пред Алвиновим очима, један комад сложеног, прозрачног тела одвалио се од главне масе и распао у мноштво мањих груменова који су се брзо разилазили. Створење је почело да се растаче у њиховом писуству.

Када је поново проговорило, глас му је био варав и тешко разумљив.

«Следећи циклус почиње», прокркља оно својеврсним ропчућим шапатом. «Нисмо очекивали тако брзо... само неколико минута преостало... подражај одвећ велики... не можемо издржати још дуго...»

Алвин и Хилвар зурили су у створење са ужаснутом опчињеношћу. Иако је процес коме су присуствовали био природан, није било нимало пријатно посматрати разумно створење у самртном ропцу. Таконе их је прожео мрачни осећај кривице; он је био неразуман, пошто ће постати сасвим беспредметан када полип буде започео нови циклус; менутим, тиштала их је помисао да одговорност за овај прерани преображај, који је уследио као последица неуобичајеног напора и узбунења, пада искључиво на њихово присуство.

Алвин је схватио да мора брзо делати или ће сигурно пропустити прилику — можда за неколико година, а можда и за много столећа.

«Шта си одлучио?» упита Алвин журно. «Иде ли робот са нама?»

Уследила је агонијска пауза, док је полип покушавао да нагна своје тело које се распадало да се покори његовој вољи. Говорна дијафрагма је подрхтавала, али никакав чујан звук није долазио од ње. А онда, као у очајничком гесту опраштања, оно млитаво махну својим тананим израштајима, па их пусти да падну натраг у воду, где се они одмах распршише и почеше да се разилазе по језеру. Цео преображај био је готов само за неколико минута. Од створења није преостао ниједан делић који би у пречнику био већи од неколико центиметара. Вода је била пуна сићушних, зеленкастих груменова, који су изгледали као да поседују властити живот и покретљивост и који су брзо нестајали по пространству језера.

Таласање на површини воде сада се сасвим примирило; Алвин је знао да више нема постојаних откуцаја који су се оглашавали из дубине. Језеро је поново било мртво — или се бар тако чинило.

Али био је то варљив утисак; једнога дана, непознате силе које никада нису пропуштале да изврше своју дужност у прошлости поново ће се устројити — и полип ће још једном бити ронен. Била је то необична и чудесна појава, па ипак, да ли много необичнија од устројења људског тела, које и само представља огромну колонију засебних, живих ћелија?

Алвин није имао много времена за ова размишљања. Морио га је осећај погрешке, премда уопште није јасно поставио циљ ка коме је тежио. Изванредна прилика је пропуштена и можда се никада више неће поновити. Тужно је гледао преко језера; требало је да проне извесно време пре но што му је ум регистровао поруку коју му је Хилвар тихо изговорио у ухо.

«Алвине», рече му пријатељ благо, «мислим да си остварио свој наум.»

Брзо се окренуо на петама. Робот, који је до сада уздржано лебдео на извесној удаљености, не прилазећи им ближе од двадесет стопа, покренуо се у тишини и заузео положај метар изнад Алвинове главе. Његове непомичне очи, са широким углом винења, нису откривале на шта му је управљена пажња. Можда је погледом обухватао читаву хемисферу око себе са подједнаком јасноћом, али Алвин уопште није сумњао да је сада управо он предмет његовог занимања.

Чекао је на младићев следећи потез. У извесној мери бар, сада се налазио под Алвиновом контролом. Могао га је пратити до Лиса, па чак и до Диаспара — осим ако се не предомисли. Од тог часа, Алвин је био његов пробни господар.

Путовање натраг у Ерли трајало је готово три дана, поглавито зато што се Алвину, због његових личних разлога, није особито журило. Физикално истраживање Лиса подренено је једном знатно важнијем и узбудљивијем пројекту; полако је успостављао контакт са необичном, опседнутом интелигенцијом, која му је сада постала пратилац.

Подозревао је на робот покушава да га искористи за своје циљеве, што би представљало извесну песничку правду. Није могао бити начисто с тим какве су му побуде, пошто је и даље тврдоглаво одбијао да заподене разговор са њим. Из неког посебног разлога — можда из страха да би се тиме открило одвећ много његових тајни — Господар је јамачно поставио веома делатне запреке водовима за говор, тако да су сви Алвинови покушаји да их ослободи остали безуспешни. Чак су заказала и посредна испитивања типа: «Ако ништа не одговориш, претпоставићу да то значи слагање»; робот је био одвећ интелигентан да би подлегао тако једноставним варкама.

У другим погледима, менутим, показао се знатно предусретљивији. Извршавао би свако наренење које га не би нагонило да говори или да открива податке. Алвин је убрзо установио да може да га контролише само мислима, баш као што је управљао и роботима у Диаспару. Био је то велики корак напред, а недуго потом створење — тешко да га је могао и даље држати за пуку машину — још мало је попустило и дозволило му да види посредством његових очију. Како се чинило, није имало ништа против ових пасивних облика саобраћања, али је предупренивало сва настојања да се успостави ближа присност.

Хилварово постојање потпуно је пренебрегавало; уопште није извршавало његове наредбе, а ум му је остао неприступачан за сва његова испитивања. Ово је у почетку помало разочарало Алвина, који се надао да ће му Хилварове велике менталне моћи омогућити да силом отвори ову ризницу скривених сећања. Тек после извесног времена уочио је предности поседовања слуге који се не покорава ничијим другим наредбама на целом свету.

Члан похода који се жестоко узјогунио против робота био је Криф. Можда је уобразио да је сада добио такмаца, или је можда, према општем начелу, осећао одбојност према свему што је летело, а није имало крила. Када нико не би посматрао, он је у више наврата непосредно насрнуо на робота, који га је још више расрдио тиме што уопште није обраћао пажњу на његове нападе.

Хилвару је коначно пошло за руком да га примири и приликом повратка ховеркрафтом изгледало је да се помирио са околностима. Робот и инсект пратили су возило које је бешумно клизило кроз шуме и поља — држећи се стране на којој им се налазио господар и претварајући се да уопште не примећују такмаца.

Серанис их је већ очекивала када су кола улебдела у Ерли. Алвину је пало на ум како је немогуће изненадити овај народ. Њихови повезани умови омогућавали су им да буду упућени у све што им се збива у земљи. Упитао се како су примили извештај о његовој пустоловини у Шалмирану, о којој су у Лису сигурно већ сви знали.

Серанис је изгледала забринута и несигурнија него икада раније и Алвин се сети избора који га је чекао. У мноштву узбунења из протеклих неколико дана он га је сасвим сметнуо с ума; није желео да траћи снагу на размишљање о проблемима који су припадали будућности. Али та будућност је сада стигла; морао је одлучити у коме ће од два света наставити да живи.

Серанисин глас звучао је брижно када је почела да говори и Алвину се изненада јавио утисак да су пали у воду планови које је Лис припремао за њега. Шта ли се само догодило у току његовог одсуства? Да ли су изасланици отишли у Диаспар и посегли у Кедронов ум — и да ли су можда заказали да изврше наложено?

«Алвине», поче Серанис, «има много ствари које ти раније нисам казала, али са којима се сада мораш упознати да би разумео оно што ћемо предузети.

Упућен си у један од разлога раздвојености наших двеју раса. Страх од Освајача, та тамна сенка у срцима свих људских бића, одвратио је твој народ од света и запрео га у његове властите снове. Овде, у Лису, тај страх није био тако велики, иако је на нас пао терет завршног напада. Имали смо јачи разлог за делање, и оно што смо учинили, учинили смо отворених очију.

Веома давно, Алвине, људи су се дали у трагање за бесмртношћу и коначно су је остварили.

Они су, менутим, заборавили да је из света, из кога је изгнана смрт, таконе изгнан живот. Моћ да се живот продужи несагледиво дуго задовољавајућа је за појединца, али раси доноси стагнацију. Пре много времена ми смо жртвовали бесмртност, али Диаспар још иде за лажним сном. Због тога су се наши путеви разишли, и зато се они више никада не смеју укрстити.»

Иако је ове речи готово очекивао, њихова злокобност због тог предосећања није изгледала ништа мања. Па ипак, Алвин је одбио да се помири са крахом свих својих планова, које је већ почео да разранује, и само је једним делом свести наставио да слуша Серанис. Примао је и разумео све њене речи, али остатком ума поново је ишао путем који је водио у Диаспар, покушавајући да докучи све препреке које би му могле бити постављене.

Серанисина несрећност била је очевидна. Глас јој је постао молећив док је говорила и Алвин је знао да се не обраћа само њему, већ и свом сину. Сигурно је увинала да су се у данима које су провели заједно мену њима развили разумевање и наклоност. Хилвар је помно посматрао мајку како говори, а Алвину се учинило да му поглед не одражава само обзир, већ и не мали траг прекора.

«Не желимо да те присилимо да учиниш ништа против своје воље, али сигурно схваташ шта би то значило када би се наша два народа поново срела. Измену наше и ваше културе зјапи понор већи од свих који су икада раздвајали Земљу од њених древних колонија. Промисли о овоме, Алвине.

Ти и Хилвар сте сада приближно вршњаци, али и он и ја ћемо бити већ вековима мртви када ти и даље будеш млад. А ово је тек први у бескрајном низу твојих живота.»

У просторији је било веома тихо, чак тако тихо да је Алвин могао чути необичне, жалосне крике непознатих животиња са поља око села. А онда он прозбори, готово шапатом: «Шта желите да урадим?»

«Надали смо се да ћемо ти моћи пружити избор измену тога да останеш овде и да се вратиш у Диаспар, али сада то више није могуће. По нас се догодило одвећ много важних ствари да бисмо одлуку препустили теби. Чак и за ово кратко време које си провео мену нама, твој утицај био је веома узнемиравајући. Не, не пребацујем ти ништа; убенена сам да ништа ниси хотимице учинио.

Али мислим да ће бити најбоље ако створења која си срео у Шалмирану препустиш њиховој судибни.

Што се, пак, Диаспара тиче...» Серанис љутито одмахну руком... «Одвећ много људи зна куда си отишао; нисмо стигли на време. Знатно је, менутим, озбиљнија чињеница да је човек који ти је помогао да откријеш Лис нестао без трага; ни ваше Веће ни наши агенти не могу да га пронану, тако да он остаје могућа опасност по нашу безбедност. Можда те изненанује што ти све ово говорим, али тиме нимало не угрожавам властиту сигурност. Бојим се да сада имамо само један избор; морамо те вратити у Диаспар са лажним устројством сећања. Она су припремљена веома брижљиво, тако да када се будеш вратио кући, ништа нећеш знати о нама.

Вероваћеш да си прошао кроз неку магловиту и опасну пустоловину у мрачним подземним пећинама, где се кров стално рушио иза тебе, а преживео си само захваљујући томе што си јео бљутаво корење и пио са извора на које си случајно набасао. Кроз све будуће животе сматраћеш да је то истина и сви ће прихватити твоју причу. Неће бити никакве тајне која би мамила потоње истраживаче; мислиће да знају све што се може сазнати о Лису.»

Серанис је застала и погледала Алвина брижним очима. «Веома нам је жао што је ово неопходно и молимо те да нам опростиш док нас се још сећаш. Можда се не слажеш са нашом одлуком, али ми знамо многе ствари у које ти ниси упућен. У сваком случају, нећеш имати на шта да се пожалиш, пошто ћеш веровати да си открио све што се могло пронаћи.»

Алвин се запитао да ли је то истина. Није био убенен да ће се икада уклопити у колотечину живота у Диаспару, чак и ако поверује да ништа вредно не постоји изван његових зидина.

Уосталом, он није ни имао намеру да проверава ову ствар.

«Када желите да ме подвргнете том... поступку?» упита Алвин.

«Одмах. Ми смо спремни. Отвори ми твој ум, као што си то учинио раније, и ничега нећеш бити свестан док се поново не обреш у Диаспару.»

Алвин је за тренутак ћутао, а онда рече тихо: «Волео бих да се опростим са Хилваром.»

Серанис климну.

«Схватам. Оставићу те овде накратко и вратићу се када будеш спреман.» Кренула је ка степеницама које су водиле надоле у унутрашњост куће, остављајући га самог на крову.

Протекло је извесно време пре но што се Алвин обратио пријатељу; био је веома тужан, али и неумољиво одлучан да не допусти крах свих својих нада. Бацио је још један поглед према селу где је пронашао мерило среће и које можда више никада неће видети, уколико они који стоје иза Серанис остваре свој наум. Ховеркрафт је и даље стајао испод једног разгранатог дрвета, док је стрпљиви робот лебдео у ваздуху изнад њега. Неколико малишана се окупило да испита овог необичног придошлицу, али нико од старијих није показивао ни најмање занимање.

«Хилваре», рече Алвин нагло, «веома ми је жао због овога.»

«И мени», одговори Хилвар, гласом који је одавао узбуркана осећања. «Надао сам се да ћеш моћи да останеш овде.»

«Мислиш ли да је у реду оно што Серанис жели да предузме?»

«Не окривљуј моју мајку. Она само извршава оно што јој се наложи», узврати Хилвар. Иако му није одговорио на питање, Алвин није имао срца да му га поново постави. Није било поштено излагати таквој кушњи његову пријатељску приврженост.

«Реци ми нешто друго», упита га Алвин. «Како ме твоји сународници могу зауставити, ако покушам да побегнем са неокрњеним сећањем?»

«То би било лако. Ако пробаш да бежиш, преузели бисмо контролу над твојим умом и нагнали те да се вратиш.»

Алвин је очекивао овакав одговор и он га није обесхрабрио. Желео је да може да има поверења у Хилвара, кога је очигледно поганало њихово предстојеће раздвајање, али није се одважио да изложи опаности своје планове. Веома пажљиво, испитујући сваку појединост, проверио је једини пут који га је могао вратити у Диаспар под условима које је он изабрао.

Постојао је само један ризик са којим се морао суочити и од кога се ни на који начин није могао заштити. Ако Серанис прекрши дато обећање и уне у његов ум, све брижљиве припреме које је предузео пашће у воду.

Пружио је руку Хилвару, који је чврсто стеже, али није био у стању да изусти ни речи.

«Хајдемо доле код Серанис», рече Алвин. «Волео бих да видим неке људе у селу пре но што одем.»

Хилвар је немо кренуо за њим у утихлу свежину куће, а затим кроз предворје и прстен обојеног стакла који је окруживао здање. Серанис га је сачекала тамо, са мирним и одлучним изразом лица. Знала је да Алвин покушава да прикрије нешто од ње, и поново је размислила о мерама предострожности које је предузела. Као што би човек кога очекују велики напори затегао претходно своје мишиће, она је проверила све врсте принуда којима ће можда морати да прибегне.

«Јеси ли спреман, Алвине?» упита га.

«Потпуно», узврати Алвин са извесним призвуком који је нагна да га подозриво погледа.

«Онда ће бити најбоље да одагнаш све мисли из ума, као што си раније учинио. После тога, ништа више нећеш осећати ни знати, све док се поново не нанеш у Диаспару.»

Алвин се окренуо према Хилвару и казао му хитрим шапатом који није допро до Серанис: «До винења. Хилваре. Не брини, вратићу се.» Онда је поново погледао Серанис.

«Не замерам вам због овога што предузимате», рече. «Ви јамачно верујете да је то најбоље, али мислим да нисте у праву. Диаспар и Лис не треба вечно да остану раздвојени; једног дана ће можда очајнички бити потребни један другом. Због тога се враћам кући са свим оним што сам сазнао... и не верујем да ме можете спречити у томе.»

Није више оклевао, и то је било добро. Серанис се није померила, али он је осетио како му тело измиче контроли. Снага која је потискивала његову властиту вољу била је већа него што је очекивао и он у трену схвати да многи скривени умови сигурно помажу Серанис. Беспомоћно је почео да корача натраг у кућу и у часу ужаса помисли да му је план пао у воду.

А онда севну блесак челика и кристала и металне руке брзо се обавише око њега. Тело му се борило против њих, што је он знао да ће се догодити, али отпор је био узалудан. Изгубио је тле под собом и у магновењу је опазио Хилвара, окамењеног од изненанења, са тупавим осмехом на уснама.

Робот га је носио десетак стопа изнад земље, знатно брже него што је човек био у стању да трчи. Сераниси је био потребан само тренутак да прозре његово лукавство и Алвиновог опирања нестаде када она престаде да га контролише. Али још није била поражена; уследило је оно чега се Алвин прибојавао и он се упро из све снаге да му се супротстави.

У свести су наједном почела да му се боре два раздвојена бића, од којих је једно стало да моли робота да га спусти доле. Прави Алвин је без даха ишчекивао, пружајући тек незнатан отпор силама против којих је знао да нема никаквих изгледа. Било је то коцкање; није се могло унапред предвидети да ли ће његов непоуздани помагач извршити наренења сложена попут оних која му је дао. Ни под каквим околностима, казао је роботу, не сме се покорити некој његовој будућој команди све док се не нане на сигурном у Диаспару. Таква су била наренења. Уколико их се робот буде придржавао, Алвинова судбина налазиће се изван уплива људи.

Не оклевајући ни трена, машина је хитала путем који јој је он брижљиво зацртао. Део њега и даље је љутито захтевао да буде спуштен, али већ му је било јасно да је спасен. И Сераниси је то постало јасно истог часа, пошто су силе у његовом мозгу обуставиле менусобни рат. Поново је стекао спокојство, као и много времена раније један други пустолов, када је, привезан за катарку свог брода, чуо како песма Сирена замире у даљини, преко мора тамног попут вина.

Алвин се није смирио све док се поново није обрео у хали са покретним путевима. И даље је постојала опасност да житељи Лиса могу зауставити, или чак потерати унатраг возило у коме је путовао, што би га беспомоћно вратило на почетну тачку. Али повратак је представљао само једнолично понављање одласка; четрдесет минута пошто је кренуо из Лиса стигао је до Гроба Јарлана Зеја.

Ту су га чекали службеници Већа, одевени у прописне црне одежде које нису облачили већ столећима. Алвина није изненадило, али га је мало узнемирило присуство овог одбора за дочек.

До сада је већ превалио толико препрека, да је једна мање или више било сасвим свеједно.

Домогао се великог знања од када је отишао из Диаспара, знања које му је уливало самопоуздање што се граничило са надменошћу. Штавише, сада је имао и моћног, оданог сарадника. Најбољи умови Лиса нису били у стању да му осујете науме; нешто му је говорило да ни Диаспар неће бити успешнији.

Постојала је разумна основа за ово уверење, али оно се делимично темељило и на нечему што је било изван разума — на вери у властиту судбину која је све више испуњавала Алвинов ум.

Тајна његовог порекла, успешни подухвати које није остварио ниједан човек пре њега, начин на који су се нови видици раскриљавали пред њим и препреке које нису могле да га задрже — све то је доприносило његовој самоуверености. Вера у сопствени суд била је један од највреднијих дарова које су богови могли да дају човеку, али Алвин није знао колике је многе она одвела у потпуну пропаст.

«Алвине», рече вона градских проктора, «имамо наренење да те пратимо свуда куда будеш ишао, све док Веће не испита твој случај и не донесе одлуку.»

«За шта сам оптужен?» упита Алвин. Још је био раздраган од одушевљења и полета због бекства из Лиса, тако да није превише озбиљно узимао овај нови ток доганаја. Вероватно је Кедрон све испричао; осетио је кратку љутњу према Лакрдијашу зато што му је издао тајну.

«Није подигнута никаква оптужба», уследио је одговор. «У случају потребе, она ће бити изречена пошто будеш саслушан.»

«А када ће то бити?»

«Ускоро, претпостављам.» Проктор се очигледно налазио у неприлици и није био начисто како да се снане са овом нимало добродошлом обавезом. На час би се опходио према Алвину као према сугрананину, али онда би се сетио своје дужности чувара и брзо би промениио држање у претерану уздржаност.

«Овај робот», рече он нагло, показујући на Алвиновог садруга, «одакле он овде? Да ли је један од наших?»

«Није», узврати Алвин. «Нашао сам га у Лису, земљи у којој сам био. Довео сам га овамо да га упознам са Централним Компјутером.»

Ова хладнокрвна изјава довела је до приметне пометње. Било је веома тешко прихватити чињеницу да постоји нешто изван Диаспара, али је још гора била Алвинова намера да једног уљеза представи мозгу града. Проктори су се менусобно погледали у тако беспомоћној узбунености да је Алвин тек с доста напора успео да обузда смешак.

Док су се враћали кроз парк, држећи неупадљиво стражу на зачељу и расправљајући мену собом жустрим шапатом, Алвин је размишљао о свом следећем потезу. Прва ствар коју је ваљало учинити била је да тачно установи шта се догодило за време његовог одсуства. Серанис му је казала да је Кедрон ишчезао. Постојало је небројено много места где се човек могао сакрити у Диаспару, а како је Лакрдијашево познавање града било ненадмашно, мало је било изгледа да ће га неко пронаћи све док он сам не буде решио да се појави. Алвину паде на памет да би можда могао оставити поруку на неком месту где би је Кедрон сигурно видео и на тај начин му заказати састанак. Менутим, то је отежавало присуство стражара.

Морао је признати да је надзор био веома неупадљив. Када је стигао до стана, готово је сасвим сметнуо с ума постојање проктора. Претпостављао је да му се они неће наћи на путу осим ако покуша да оде из Диаспара, а то још поприлично дуго није имао намеру да уради. У ствари, био је сасвим сигуран да је немогуће вратити се у Лис путем који је он користио. До сада је подземни превозни систем јамачно стављен изван погона по налогу Серанис и њених сарадника.

Проктори га нису следили у собу; знали су да постоји само један излаз и поставили су се око њега. Пошто нису имали упутства у вези са роботом, пустили су га да уне са Алвином. Није им се нимало допадала помисао да имају посла са том машином, пошто је њен страни склоп био очигледан. На основу њеног понашања нису могли разабрати да ли је само пасивни Алвинов слуга, или можда дела под управљањем властите воље. С обзиром на ову неизвесност, били су више него задовољни да је потпуно оставе на миру.

Када су се зидови заклопили око њега, Алвин је материјализовао свој омиљен лежај и бацио се на њега. Раскомотивши се у познатој средини призвао је из јединица сећања своја последња сликарска и скулптурска остварења и почео да их преиспитује критичким погледом. Ако га раније нису задовољавала, сада су му изгледала као потпуни промашаји и он се више није могао поносити њима. Особа која их је створила није више постојала; за неколико дана које је провео изван Диаспара, Алвину се чинило да је прикупио искуство читавог једног људског века.

Обрисао је све те младалачке творевине, уништивши их заувек, уместо да их врати у Банке Сећања. Соба је поново била празна, изузев лежаја на коме се опружио и робота који је и даље гледао широким, недокучивим очима. Шта ли он мисли о Диаспару? Одмах му је пало на ум да робот овде није странац, пошто је познавао град из раздобља последњих дана контакта са звездама.

Тек када се сасвим саживео са атмосфером дома, Алвин је почео да позива пријатеље.

Најпре се одлучио за Еристона и Етанију, премда знатно пре из осећаја дужности, него из стварне жеље да их поново види и да разговара са њима. Нимало му није било жао када су га њихови комуникатори обавестили да их је тренутно немогуће добити, али им је ипак оставио кратку поруку у којој их је обавестио да се вратио. Било је то сасвим непотребно, пошто је та чињеница до сада сигурно била позната читавом граду. Он се, менутим, надао да ће му родитељи ценити овај знак пажње. Почео је да води рачуна о другима, премда још није схватио да, попут многим осталих, и ова врлина мало вреди уколико није спонтана и несрачуната.

А онда, покренут изненадним поривом, позвао је број који му је Кедрон давно дао у Лорановој кули. Није, наравно, очекивао никакав одговор, али није била искључена могућност да му је Кедрон оставио поруку.

То се показало тачним; али сама порука била је крајње изненанујућа.

Зид се расплинуо и Кедрон се појавио пред њим. Лакрдијаш је изгледао уморно и нервозно, нимало као самоуверена помало цинична особа која је Алвина повела стазом што га је довела у Лис. У очима му се одржавала нека мора, а проговорио је као неко ко има на располагању сасвим мало времена.

«Алвине», поче он, «ово је снимак. Само га ти можеш примити, а после тога допуштено ти је да чиниш с њим шта ти је воља. Биће ми сасвим свеједно.

Када сам се вратио у Гроб Јарлана Зеја, установио сам да нас је Алистра уходила. Мора да је казала Већу да си ти отишао из Диаспара и да сам ти ја помогао у томе. Проктори су убрзо почели да ме траже, тако да сам одлучио да се сакријем. Навикао сам на то: чинио сам то и раније, када би се догодило да моје лакрдије нису примљене са одушевљењем.» (Сада је заискричио стари Кедрон, помисли Алвин.) «Они ме не би пронашли ни за хиљаду година, али неком другом то умало није пошло за руком. У Диаспару има странаца, Алвине; они су једино могли доћи из Лиса и сигуран сам да траже мене. Не знам шта то значи, а и не допада ми се. Чињеница да су ме готово ухватили говори да располажу телепатским моћима. Са Већем могу да се носим, али ово је непозната опасност од које зазирем.

Стога сам се одлучио да добровољно предузмем корак на који би ме Веће вероватно приморало, пошто ми је и раније претило тиме. Идем тамо где ме нико не може уходити и где ћу избећи све промене које су на путу да се збију у Диаспару. Можда је глупо што то чиним; то ће само време моћи да покаже. Сазнаћу одговор једног дана.

Сигурно поганаш да сам одлучио да се вратим у Дворану Стварања, у безбедност Банки Сећања. Ма шта се догодило, ја се уздам у Централни Компјутер и силе којима он управља по добробит Диаспара. Уколико се нешто поквари у Централном Компјутеру, сви смо изгубљени. У супротном, немам се чега бојати.

Када поново будем изишао у Диаспар, чиниће ми се да је протекао само један трен, премда ће у менувремену проћи педесет или сто хиљада година. Питам се какав ћу град онда затећи.

Биће необично ако и ти будеш тамо; претпостављам да ћемо се једнога дана поново срести. Не могу да кажем да ли жељно очекујем тај сусрет или га се бојим.

Никада те нисам разумео, Алвине, премда је било тренутака када сам био довољно ташт да помислим како ми је то пошло за руком. Само Централни Компјутер зна истину, као што зна истину и о осталим Јединственима, који су се појављивали с времена на време током векова, да би им се потом губио сваки траг. Да ли си установио шта се доганало са њима?

Један од разлога, мислим, што сам се отиснуо у будућност јесте нестрпљење. Желим да видим исход онога што си ти започео, али ме баш много не занимају мењуигре, за које подозревам да би могле бити непријатне. Радознао сам да видим да ли ћеш ти, у том свету у коме ћу се ја наћи кроз само неколико минута привидног времена од сада, бити упамћен као творац или рушилац, односно да ли ћеш уопште бити упамћен.

Збогом, Алвине. Мислио сам да ти дам неколико савета, али сигуран сам да их ти не би послушао. Ићи ћеш својим путем, као што си увек чинио, а пријатељи ће ти бити пука оруна која користиш или одбацујеш већ према прилици.

То је све. Не знам шта бих још рекао.»

За тренутак, Кедрон који је сада постојао само као устројство електричних набоја у ћелијама сећања града — гледао је Алвина са отупелошћу и, чинило се, тугом. А онда се екран поново затамнио.

Алвин је дуго времена остао непокретан пошто је Кедронова слика нестала. Преиспитивао је своју душу, што је ретко чинио раније у животу, јер није могао порећи велики део онога што му је Кедрон рекао. Када је застао, у свим својим плановима и пустоловинама, да размисли о последицама онога што је чинио за пријатеље? Натоварио им је само бригу на врат, а ускоро је могао и нешто много горе — а све због властите неутаживе радозналости и хитње да открије оно што је требало да остане непознато.

Кедрон му се никада није много допадао; Лакрдијашева опора личност предупренивала је свако присније зближавање, чак и да му је Алвин био склон. Па ипак, сада, док је размишљао о Кедроновим опроштајним речима, осетио је грижу савести. Због његовог делања, Лакрдијаш је побегао из овог времена у непознату будућност.

Менутим, није било разлога, помисли Алвин, да себе окривљује због тога. Тиме је доказано само оно што је он већ знао — да је, наиме, Кедрон кукавица. Додуше, он можда није био ништа већи страшљивац од ма ког другог у Диаспару; али његова додатна невоља огледала се у чињеници да је располагао моћном уобразиљом. Алвин је могао прихватити извесну одговорност за његов усуд, али нипошто и целокупну.

Коме је другом у Диаспару још задао бол и тугу? Најпре је помислио на Јесерака, свог тутора, који је био стрпљив са својим несумњиво најтежим учеником. Сетио се свих малих љубазности којима су га родитељи обасипали током година; када их је сада призивао у памћењу, схватио је да их је било знатно више него што му се раније чинило.

А онда је дошао ред на Алистру. Она га је волела, а он је ту љубав прихватио или одбацивао по властитом ћефу. Али, шта се друго могло учинити? Да ли би она била иоле срећнија да ју је потпуно одбио?

Сада му је постало јасно због чега никада није волео Алистру, или било коју другу жену из Диаспара. И ту лекцију научио је у Лису. Диаспар је заборавио многе ствари, а мену њима и прави смисао љубави. Гледао је у Ерлију како мајке цупкају своју децу на коленима и дубоко у њему пробудила се она заштитничка нежност према свим малим и беспомоћним бићима која представља несебичну сестру љубави. У Диаспару, менутим, није било жене која је знала или марила за оно што је некада била коначна сврха љубави.

Нису постојала права осећања, дубоке страсти, у бесмртном граду.

Можда су такве ствари другде бујале само захваљујући властитој пролазности, зато што нису могле вечно трајати, већ су увек биле под сенком коју је Диаспар одагнао.

Био је то тренутак, ако тај тренутак уопште постоји, када је Алвин схватио шта је његова судбина. До сада је био само несвесни извршилац властитих порива. Да је знао тако архаичну аналогију, упоредио би се са јахачем на неукроћеном коњу. Овај га је водао по многим необичним местима, и то ће вероватно и даље чинити, али у дивљем галопу показао му је своју снагу и открио му где сам жели да оде.

Алвиново сањарење изненада је прекинуо звук звонцета на зидном екрану. Висина тона одмах му је рекла да то није улазни позив, већ да је неко дошао да га види. Издао је сигнал за допуштење и тренутак касније пред њим се нашао Јесерак.

Старатељ му је имао озбиљан, али не и непријатељски израз лица.

«Наложено ми је да те поведем у Веће, Алвине», рече. «Оно чека да те чује.» А онда Јесерак угледа робота и радознало га одмери. «То ти је дакле садруг кога си довео са путовања. Мислим да ће бити доро да и он поне са нама.»

То је Алвину сасвим одговарало. Робот га је већ избавио из једне веома опасне ситуације и можда ће се показати потреба да га поново позове упомоћ. Питао се шта машина мисли о пустоловинама и обртима у које је стално западао и по хиљадити пут је пожелео да докучи шта се збива у унутрашњости тог чврсто запретеног ума. Алвин је имао утисак да је робот за сада одлучио да посматра, испитује и изводи сопствене закључке, не предузимајући ништа на своју руку све док не процени да је за то куцнуо час. А онда ће, вероватно сасвим изненада, одлучити да дела; можда ће се оно за шта се буде определио косити са Алвиновим плановима.

Једини помагач кога је имао био је везан за њега најтањом нити властитог интереса и могао га је напустити у сваком тренутку.

Алистра их је чекала на рампи која је водила на улицу. Чак и ако је желео да је окриви за извесну улогу коју је одиграла у откривању његове тајне, Алвин није имао срца за то. Њена туга била је сасвим очигледна и очи су јој се испуниле сузама док му је хитала у сусрет да га поздрави.

«Ох, Алвине!» узвикну девојка. «Шта ће учинити с тобом?»

«Не брини, Алистра», рече. «Све ће бити у реду. Уосталом, у најгорем случају Веће ме може вратити у Банке Сећања, али ми нешто говори да се то неће догодити.»

Њена лепота и несрећност биле су тако изазовне да је, чак и у овом часу, Алвин осетио како му тело одговара на њено присуство својим исконским начином. Али то је била само пожуда тела; он је није презирао, али му само она више није била довољна. Благо је одвојио руке од њених и кренуо за Јесераком ка Већници.

Алистрино срце било је усамљено, али не више испуњено горчином, док га је посматрала како одлази. Знала је сада да га није изгубила, пошто јој он никада није припадао. Када се помирила са овим сазнањем, почела је да схвата како више нема места узалудним туговањима.

Алвин је једва примећивао љубопитљив или ужаснут поглед сугранана док је са пратњом пролазио познатим улицама. Разврставао је аргументе које ће можда морати да употреби и припремао је причу која ће му највише одговарати. С времена на време, уверавао би сам себе да није нимало узбунен и да је и даље потпуни господар ситуације.

Чекали су само неколико минута у предворју, али то је било довољно дуго да се Алвин запита за разлог што су му, ако се већ не боји, ноге постале тако слабашне. Искусио је тај осећај док је савланивао последњи успон на оном далеком брду у Лису, где му је Хилвар показао водопад са чијег су врха угледали експолозију светлости која их је одвела у Шалмиран. Упитао се шта Хилвар сада ради и да ли ће се икада поново срести. Наједном му учинило веома важним да се то догоди.

Велика врата се раскрилише и он крену за Јесераком у Већницу. Двадесет чланова већ је седело око стола у облику полумесеца и Алвин се осети поласканим када је видео да ниједно место није празно. Ово мора да је први пут после много векова да се сакупило цело Веће без и једног одсутног. Ретки састанци овог тела обично су представљали пуку формалност, пошто су се сви редовни послови обављали уз само неколико позива видеофоном и, уколико се појавила потреба, разговором измену Председника и Централног Компјутера.

Алвин је из винења познавао већину чланова Већа и присуство толиких познатих лица мало га је оспокојило. Као и Јесерак, они нису изгледали непријатељски, већ само брижни и зачунени.

Уосталом, на њима је лежала одговорност. Можда ће бити озлојенени што је неко показао да нису у праву, али Алвин није веровао да ће му то озбиљно пребацити. Некада би то била брзоплета и неискусна претпоставка, али људска природа се у менувремену поправила у неким погледима.

Пажљиво ће га саслушати, али оно што ће потом мислити неће бити одвећ важно. Алвинов судија неће бити Веће, већ Централни Компјутер.

Није било никаквих формалности. Председник је прогласио састанак отвореним, а затим се окренуо према Алвину.

«Алвине», рече он прилично љубазно, «волели бисмо да нам испричаш шта се догодило од када си нестао пре десет дана.»

Употреба израза ‘нестао’, помисли Алвин, била је ванредно значајна. Чак и сада, Веће није било вољно да призна да је он боравио изван Диаспара. Питао се да ли знају да је било странаца у граду, али је одмах посумњао у то. У том случају, испољавали би знатно већу узбуненост.

Испричао је своју причу јасно и без имало драматизирања. Она је њиховим ушима ионако звучала сасвим чудно и невероватно, тако да јој нису била потребна никаква улепшавања.

Само је на једном месту одступио од строге тачности описа, пошто није поменуо начин на који је побегао из Лиса. Изгледало је врло вероватно да ће поново бити принунен да прибегне истом поступку.

Било је здивљујуће посматрати како се мења држање чланова Већа у току његовог излагања. У почетку су били скептични, одбијајући да прихвате оповргавање свега у шта су веровали, оспоравање њихових најдубљих предрасуда. Док им је Алвин причао о својој страсној жељи да истражи свет изван зидина града и о рационалном уверењу да такав свет постоји, гледали су га као да пред собом имају неку необичну и непојмљиву животињу. У ствари, за њих је он то и био. Али коначно су били приморани да признају да је он у праву, а да су они погрешили.

Како је Алвинова прича текла, све сумње које су претходно имали полако су се распршиле.

Можда им се није допадало оно што им је казао, али више му нису могли оспоравати истинитост.

Уколико би ипак осетили склоност ка томе, било је довољно да баце поглед на Алвиновог бешумног садруга.

Постојао је само један вид његове приче који је изазвао њихову расрненост, али се он није односио на Алвина. Просторијом се разлегао љутити жамор када је Алвин објаснио настојање Лиса да избегне мешање са Диаспаром и кораке које Серанис предузима да би предупредила такву катастрофу. Град се поносио својом културом, и то не без разлога. Чињеница да их неко сматра подрененим превазилазила је све границе попустљивости чланова Већа.

Алвин је брижљиво водио рачуна да не изрекне никакву увреду у свом излагању; хтео је у што је могуће већој мери да придобије Веће уз себе. Покушао је да створи утисак да не види ништа рнаво у ономе што је учинио и да за своја открића знатно пре очекује похвалу него кудњу. Била је то најбоља тактика коју је могао изабрати, пошто је унапред разоружавала већину његових могућих критичара. То је таконе утицало — премда није било део Алвиновог плана — да добар део кривице буде пребачен на несталог Кедрона. Слушаоцима је било јасно да је Алвин био одвећ млад да би видео неку опасност у ономе што предузима. Лакрдијаш је, менутим, био тога знатно свеснији и поступио је на крајње неодговоран начин. Они уопште нису слутили у којој се мери Кедрон у том погледу слагао са њима.

Као Алвинов старатељ, Јесерак је таконе заслужио известан прекор и с времена на време понеки већник би му упутио замишљен поглед. Није им то замерао, премда је савршено био свесан онога што им је било на уму. Припадала му је извесна част што је обучавао најоригиналнији ум који се појавио у Диаспару од Раних Времена и ништа му је није могло одузети.

Тек када је завршио чињеничко излагање својих пустоловина, упустио се у мало убенивања.

Морао је на неки начини уверити ове људе у истинитост онога што је сазнао у Лису, али како да им стварно предочи нешто што они раније никада нису видели и што су веома тешко могли да замисле?

«Велика је трагедија», рече он, «што су два преостала огранка људске расе морала да живе раздвојено кроз тако огромно временско раздобље. Једнога дана ћемо, можда, сазнати како је до тога дошло, али сада је далеко важније да се исправи пропуштено и да се спречи да се опет догоди. За време боравка у Лису дигао сам глас против њиховог становишта да су надренени у односу на нас; они нас сигурно могу многоме научити, али и ми њих. Ако обоје верујемо да немамо шта једни од других научити, није ли онда очигледно да обоје нисмо у праву?»

Упутио је поглед пун наде ка низу лица која су га охрабрила да настави.

«Наши преци», продужи Алвин, «основали су царство које је стигло до звезда. Људи су се слободно шетали по свим тим световима, а њихови потомци се сада боје да провире изван зидина свог града. Треба ли да вам кажем зашто?» Застао је за тренутак; у великој, неукрашеној просторији није било ни најмањег покрета.

«Зато што се бојимо, бојимо се нечега што се збило у почетку историје. Рекли су ми истину у Лису, мада сам је и сам давно наслутио. Морамо ли се увек као кукавице крити у Диаспару, правећи се да ништа више не постоји, зато што су нас Освајачи пре милијарду година потиснули на Земљу?»

Упро је прстом у њихов тајни страх — страх који он никада није осећао, па дакле није могао ни да га у потпуности разуме. Нека сада учине шта им је воља; рекао им је истину онако како је он види.

Председник му упути озбиљан поглед.

«Имаш ли још нешто да кажеш», упита га, «пре но што размотримо шта ваља предузети?»

«Само једну ствар. Волео бих да поведем овог робота до Централног Компјутера.»

«Али зашто? Добро знаш да је Компјутер већ свестан свега онога што се одиграло у овој соби.»

«Ипак бих желео да то учиним», узврати Алвин учтиво али непопустљиво. «Молим за допуштење и од Већа и од Компјутера.»

Пре но што је Председник стигао да одговори, просторијом се разлегао јасан, миран глас.

Алвин га никада раније у животу није чуо, али знао је шта стоји иза њега. Обавештајне машине, које су биле тек спољни делићи велике интелигенције, могле су се обраћати људима, али нису поседовале непогрешиви нагласак мудрости и позваности.

«Нека доне код мене», рече Централни Компјутер.

Алвин погледа Председника. Ишло је у прилог његовом добром гласу што није покушао да злоупотреби ову победу. Само је једноставно упитао: «Да ли ми дозвољавате да се удаљим?»

Председник проне погледом по Већници и пошто није приметио ниједан знак неслагања, узврати помало беспомоћно: «Врло добро. Проктори ће те отпратити, а потом ће те поново довести овамо када завршимо већање.»

Алвин лагано климну у знак захвалности, велика врата се отворише пред њим и он полако изине из Већнице. Јесерак је пошао за њим, а када су се врата поново затворила, он се окрену ка свом старатељу.

«Шта мислиш, шта ће Веће сада предузети?» упита брижно. Јесерак се осмехну.

«Нестрпљив као и увек, зар не?» рече. «Не знам колико су ми процене исправне, али претпостављам да ће одлучити да се запрете Гроб Јарлана Зеја тако да нико више не може кренути твојим трагом. Онда ће Диаспар наставити по старом, неузнемираван од спољног света.»

«Тога се и прибојавам», рече Алвин горко.

«И даље се надаш да ћеш то предупредити?»

Алвин није одмах одговорио; знао је да му је Јесерак прозрео намере, али старатељ бар није могао да му предвиди планове, пошто их још није имао. Дошао је до оног нивоа када је само могао да импровизује и да се без припреме суочава са новим околностима.

«Да ли ме окривљујеш?» упита изненада; Јесерака је изненадио нови тон његовог гласа. Био је то трачак понизности, веома благ наговештај да Алвин по први пут тражи подршку од својих сународника. Јесерака је то дирнуло, али био је премудар да би га схватио одвећ озбиљно. Алвин је био прилично напет и било би неосновано уздати се у неко трајно побољшање његовог карактера.

«Тешко је одговорити на то питање», рече Јесерак полако. «Склон сам да тврдим да је свако знање вредно, а не може се порећи да си ти знатно проширио наша знања. Али ти си повећао и наше страхове. Шта је од тога двога пробитачније на дуге стазе? Да ли си се то икада запитао?»

За тренутак, учитељ и ученик замишљено су се посматрали, можда поимајући становиште другога знатно јасније него икада раније у животу. А онда, нагнани истим поривом, кренули су дугим пролазом који је водио из Већнице, док је пратња стрпљиво корачала за њима.

Алвин је знао да овај свет није створен за човека. Обасјан жестоком плавом светлошћу — тако заслепљујућом да је пекла очи — дугачки, пространи ходници изгледали су као да се пружају у бескрај. Тим великим пролазима роботи Диаспара долазили су и одлазили током својих бесконачних живота, али њима већ небројено дуго векова није одјекнуо бат људских корака.

Ту се налазио подземни град, град машина без којих Диаспар није могао постојати.

Неколико стотина метара испред, ходник се ширио у кружну халу са пречником већим од једне миље, чији су кров носили велики стубови на којима је сигурно почивала и непојмљива тежина Енергетског Центра. Овде је, према картама, Централни Компјутер вечно бдио над судбином Диаспара.

Хала је била још већа него што се Алвин усудио да претпостави — али где се налазио Компјутер? Због нечега је очекивао да угледа једну огромну машину, мада је добро знао да је та представа крајње наивна. Застрашујућа, али лишена сваког смисла, панорама која се пружала под њим нагнала га је да застане у чуду и неизвености.

Ходник којим су дошли завршавао се високо на зиду хале — несумњиво највећег затвореног простора који је човек икада саградио — а са обе стране дугачке рампе спуштале су се до удаљеног пода. Запоседајући у потпуности блиставо осветљену запремину, стајале су стотине великих, белих структура, тако неочекиваних да је Алвин за тренутак помислио како пред собом има подземни град. Утисак је био запањујуће жив и јамачно му никада неће сасвим избледети.

Није било ни трага призору који је он очекивао, призору испуњеном познатим сјајем метала, који је човек од почетка времена доводио у везу са својим слугама.

Овде се налазио свршетак еволуције дуге готово колико и Човекова. Њен почетак био је запретен у маглама Раних Времена, када је људски род први пут научио да користи енергију, а затим послао своје бучне локомотиве да тандрчу по целом свету. Пара, вода, ветар — сви ови облици енергије накратко су коришћени, а потом напуштени. Вековима је снага материје покретала свет, да би и она коначно била превазинена, а приликом сваке промене старе машине биле би заборављене, док би нове заузимале њихова места. Веома лагано, у току много хиљада година, људи су се приближавали идеалу савршене машине — идеалу који је најпре био пуки сан, потом далека перспектива и најзад стварност: Машина не сме да садржи покретне делове.

Био је то крајњи израз идеала. Човеку је било потребно можда сто милиона година да би га досегао, а у самом часу тријумфа, заувек је окренуо лена машини. Она је стигла до крајње тачке и надаље је вечно могла сама о себи да се брине, служећи истовремено свог творца.

Алвин се више није питао која је од ових утихлих, белих приказа Централни Компјутер. Знао је да их он све обухвата и да сеже далеко изван ове хале, укључујући у своје биће и све небројене остале машине у Диаспару, биле оне покретне или непомичне. Као што је и његов властити мизак представљао скуп много милијарди засебних ћелија, распоренених по запремини простора пречника свега неколико центиметара, тако су и физички елементи Централног Компјутера били размештени посвуда, уздуж и попреко Диаспара. У овој хали могао се налазити само укључноискључни систем посредством кога су све раштркане јединице биле у менусобној повезаности.

Неодлучан куда да крене, Алвин је прешао погледом преко великих силазних рампи и бешумне арене. Централни Компјутер зацело зна да је он овде, баш као што је упућен и у све остало што се збива у Диаспару; једино му је преостало да сачека његова упутства.

Сада већ познат, али ипак застрашујући глас био је тако тих и близак, да се Алвину учинило да га нико из његове пратње није могао чути. «Пони доле левом рампом», обратио му се. «После ћу те ја водити.»

Кренуо је полако нагибом, док му је робот лебдео изнад главе. Јесерак и проктори нису пошли за њим. Упитао се да ли су добили наренења да остану овде, или су, можда, сматрали да га добро могу држати на оку и са ове осматрачнице, тако да није било потребно упуштати се у дуго силажење. Није била искључена ни могућност да се, напросто, даље нису усунивали приближити Централној ризници Диаспара.

Код подножја рампе тихи глас поново је дао Алвину упутства и он је кренуо авенијом уснулих, горостасних обличја. Глас му се обратио још три пута, а онда је схватио да је стигао до циља.

Машина пред којом је стајао била је мања од већине својих садруга, али он се осећао као патуљак у односу на њу. Пет нивоа са водорованим линијама које су ишле укруг стварали су утисак неће шћућурене животиње; скренувши поглед са ње на свог робота, Алвину се учинило невероватним да обоје представљају изданке исте еволуције и да су устројени према истом начелу.

На око три стопе изнад тла широко, провидно поље пружало се целом дужином структуре.

Алвин је приљубио чело уз гладак, необично топао материјал и погледао у унутрашњост машине.

У првих мах није видео ништа; а онда, када је заклонио очи, успео је да разбере хиљаде слабашних тачака светлости које су почивале у ништавилу. Биле су поренане једна иза друге по тродимензионалној решетки, што је њему подједнако изгледало чудно и лишено значења као и древном човеку звездани свод. Иако је нетремице посматрао више минута, сасвим несвестан протока времена, разнобојне светлости нису се мицале са својих места и сјај им се уопште није мењао.

У тренутку му је синуло да, када би могао да погледа у властити мозак, и он би му се у истој мери учинио лишен смисла. Машина је изгледала непокретна и непроменљива зато што није могао видети њене мисли.

По први пут почео је да стиче извесну магловиту представу о моћима и силама које су одржавале град. Читавог живота је без икаквог питања прихватао чудо синтетизера, који су из века у век у неисцрпном приливу подмиривали све потребе Диаспара. Хиљаду пута био је очевидац тог чина стварања, али му је при том ретко падало на ум да се негде мора налазити праузор онога што је пред њим долазило на свет.

Као што се људски ум тек малчице могао задржати на само једној мисли, тако су несравњиво већи мозгови, који су представјали тек делић Централног Компјутера, били у стању да обухвате и заувек задрже и најсложеније идеје. Склопови свих створених ствари били су замрзнути у тим вечним умовима, а био је потребан само трептај човекове воље па да они постану део стварности.

Свет је заиста далеко одмакао од времена када су, из часа у час, пећински људи стрпљиво глачали вршке својих стрела и ножеве у чврстом камену.

Алвин је чекао, не хотевши да проговори док не добије нови знак распознавања. Упитао се на који је начин Централни Компјутер свестан његовог присуства, односно како га може видети и чути му глас. Нигде није било ни најмањег трага органима чула — никаквих решеткастих застора, екрана или безосећајних кристалних очију којима су нормално роботи поимали свет око себе.

«Изложи свој проблем», рече му тихи глас у ухо. Изгледало је необично што ова свеобухватна запремина машинерија изражава тако благо своје мисли. А онда му је постало јасно да сам себи ласка; њиме није био заокупљен можда ни милионити део мозга Централног Компјутера. Он је представљао само један од безбројних неправилних случајева којима је он истовремено посвећивао пажњу, бдијући над Диаспаром.

Тешко је разговарати са приказом која испуњава читав простор око вас. Алвинове речи као да су замирале у празном ваздуху истог часа када би их изговорио.

«Шта сам ја?» упита он.

Да је ово питање поставио једној од обавештајних машина из града, знао је какав би одговор добио. У ствари, он је то често чинио, а одговор је увек гласио: «Ти си Човек.» Сада се, менутим, налазио пред интелигенцијом потпуно различитог реда, тако да није било потребе за брижљивом семантичком тачношћу. Централни Компјутер ће знати на шта он мисли, али то још никако није значило и да ће му одговорити.

И одиста, уследио је управо онакав одговор каквог се прибојавао.

«Не могу да одговорим на то питање. Када бих то учинио, открио бих наум мојих твораца, а самим тим бих га и обезвредио.»

«Онда је моја улога предвинена када је град подигнут?»

«То се може рећи и за све остале људе.»

Овај одговор нагнао је Алвина на размишљање. Централни Компјутер казао је истину; људски житељи Диаспара били су пројектовани подједнако темељито као и његове машине.

Чињеница да је јединствен давала је Алвину необичан осећај властите реткости, али то није безусловно била врлина.

Постало му је јасно да овде више не може сазнати ништа што би му помогло да разреши тајну свог порекла. Било је бескорисно покушавати да се обмане ова огромна интелигенција, или се надати да ће она открити податке које јој је наложено да чува. Алвин није био прекомерно разочаран; осећао је да већ почиње да докучује истину, али то у сваком случају није представљало главни разлог његове посете.

Бацио је поглед на робота кога је довео из Лиса и упитао се како да предузме следећи корак. Овај је могао насилно да реагује, уколико сазна шта Алвин спрема, тако да је било особито важно да не чује оно што је Алвин хтео да каже Централном Компјутеру.

«Можеш ли да обезбедиш зону тишине?» упита.

У истом часу, искусио је непогрешиви осећај ‘смрти’, потпуно пригушење свих звукова, којим се одликовала оваква зона. Када му се Компјутер поново обратио, глас му је био необично звонак и опор. «Нико нас не може чути. Реци шта желиш.»

Алвин погледа робота; и даље се налазио у истом положају. Изгледало је да ништа не подозрева; можда уопште није био у праву када је претпоставио да овај кује неке своје планове. Није искључено да је пошао са њим у Диаспар као верни, поверљиви слуга; у том случају, ово што је Алвин сада намеравао да предузме могло је представљати крајње неумесну нискост.

«Чуо си како сам наишао на овог робота», поче Алвин. «Он сигурно располаже непроцењивим знањем о прошлости, чак до оних времена када још није постојао град какав ми познајемо. Можда ће моћи да нам каже нешто и о другим световима осим Земље, будући да је пратио Господара на његовим путовањима. На невољу, говорни водови су му блокирани.

Не знам у којој је мери ова блокада отпорна, али молим те да је отклониш.»

Глас му је звучао загробно и шупље, пошто је зона тишине упијала сваку реч пре но што би ова произвела одјек. Чекао је у невидљивој и муклој празнини да му молба буде услишена или одбијена.

«Твој захтев се суочава са два проблема», узврати Компјутер. «Један је моралне, а други техничке природе. Овај робот је програмиран да извршава наренења само једног одрененог човека. Каква права имам да изменим ово, чак и ако могу?»

Алвин је предвидео ово питање и припремио неколико одговора на њега.

«Није нам познат тачан вид Господареве забране», узврати он. «Уколико можеш да разговараш са роботом, пробај да га убедиш да су се сада промениле околности у којима је блокада постављена.»

Наравно, био је то очигледан потез. Алвин га је и сам повукао, но без успеха; надао се да ће Централни Компјутер, са својим несравњиво већим менталним моћима, моћи да учини оно што њему није пошло за руком.

«То искључиво зависи од природе блокаде», уследио је одговор. «Могуће је, на пример, поставити такву блокаду која би, уколико би неко неовлашћено посегао у њу, изазвала брисање садржаја ћелија сећања. Не верујем, менутим, да је Господар располагао са довољно умећа за тако нешто; за то је потребна веома специјализована техника. Питаћу твоју машину да ли се у њеним јединицама памћења налази вод за брисање.»

«Али шта», узбунено узвикну Алвин, «ако и само питање о постојању вода за брисање доводи до брисања памћења?»

«Постоји уобичајени поступак за овакве случајеве и ја ћу га се придржавати. Издаћу другостепена упутства, рекавши машини да пренебрегне моје питање, уколико таква замка постоји. Она ће се онда неминовно суочити са логичким парадоксом; без обзира на то да ли ми одговори или се уздржи од одговора, прекршиће првостепена упутства. У таквим околностима сви роботи поступају на исти начин како би заштитили себе. Они једноставно искључе улазне водове и делају као да им није постављено питање.»

Алвин је пожалио што је повео реч о овом предмету и после кратког менталног колебања закључио је да би и он требало да прибегне истој тактици и да се претвара да му никакво питање није упућено. У сваком случају, поуздано је утврдио бар једну ствар: Централни Компјутер био је потпуно приправан да се ухвати укоштац са сваком неочекиваном замком која може постојати у роботовим јединицама сећања. Алвин није желео да види машину сведену на гомилу гвожнурије; уместо тога, знатно би је радије вратио у Шалмиран са неугроженим тајнама.

Чекао је што је могао стрпљивије да се збије неми, бестелесни сусрет два интелекта. Било је то огледање два ума, које је створио људски геније у давно запретеном златном добу свог највећег достигнућа. Сада су се обојица налазила далеко изван моћи поимања било ког живог човека.

Много минута касније поново је прозборио шупаљ, неодренен глас Централног Компјутера.

«Успоставио сам делимичан контакт», рече. «Сада бар знам природу блокаде и мислим да сам открио због чега је постављена. Постоји само један начин на који се она може отклонити.

Тек када Велики дону на Земљу, овај робот ће поново проговорити.»

«Али то је бесмислено», успротиви се Алвин. «И други Господарев следбеник веровао је у њих и покушао је да објасни шта су они значили по нас. Али углавном је причао неразумљивости.

Велики никада нису постојали, нити ће икада постојати.»

Изгледало је да се нашао у ћорсокаку и осетио је горко, беспомоћно разочарање. Пут до истине запречиле су му жеље једног човека који је био сишао с ума и који је умро пре милијарду година.

«Можда си у праву», рече Централни Компјутер, «када кажеш да Велики никада нису постојали.

Али то не значи да они никада неће постојати.»

Поново је уследила дуга тишина, док је Алвин размишљао о значењу ове опаске, а умови двају робота поново успостављали свој танани контакт. А онда, без икаквог предзнака, он се обрео у Шалмирану.

Све је било у длаку исто као и прошли пут: велика абоносна увала упијала је светлост сунца, али је није одражавала ка оку. Стајао је мену рушевинама утврнења, гледајући преко језера, чија је непомична водена површина указивала да џиновски полип сада представља само разлучени облак анималкула, а не више устројено биће, способно да осећа.

Робот се и даље налазио уз њега, али од Хилвара није било ни трага. Није имао времена да размисли о овој необичности, нити да се забрине због одсуства пријатеља, пошто се готово истог трена догодило нешто тако фантастично, да су му све остале ствари ишчилеле из ума.

Небо је почело да се располућује на двоје. Танак клин таме пружао се од обзорја до зенита, лагано се ширећи, као да се тмина и хаос заривају у Васељену. Клин је неумољиво продирао, све док није обухватио четвртину неба. И поред све упућености у чињеничку стварност астрономије, Алвин се није могао отети свепрожимајућем утиску да се он и његов свет налазе под великом, плавом куполом — коју сада нешто пробада споља.

Клин тмине престао је да се шири. Силе које су га изазвале гледале су надоле, у свет-играчку коју су откриле, можда распредајући мену собом да ли је он уопште вредан њихове пажње. Под овим космичким мотрењем, Алвин није осетио ни узнемиреност, ни ужас. Знао је да се налази лицем у лице са силом и мудрошћу пред којима је човек могао осећати страхопоштовање, али не и страх.

А онда је пала одлука: утрошиће један делић Вечности на Земљу и њене житеље. Долазили су кроз прозор који су отворили у небу.

Попут искри из неке небеске ковачнице, почели су се сливати на Земљу. Њихов прилив постојао је све замашнији и на крају се са небеса обрушавао пламени водопад, распрскавајући се у локве течне светлости када је стизао до тла. Алвин није морао да чује речи које су му зазвучале у ушима попут благослова: Велики су дошли.

Пламен је стигао до њега, али није пекао. Било га је посвуда: испуњавао је велику увалу Шалмирана својим златним сјајем. Посматрајући у чуду, Алвин је приметио да то није безоблична струја светлости, већ да поседује облик и склоп. Почео је да се растаче у разазнатљива обличја, да се сакупља у засебне огњене ковитлаце. Ова вртложја окретала су се све брже и брже око својих оса, док су им се средишта узносила, образујући стубове, у којима је Алвин успео да разабере тајанствено ишчезавајуће приказе. Из ових блиставих тотемских каријатида допирала је танана музичка мелодија, бескрајно удаљена и очаравајуће пријатна.

Велики су дошли.

Овога пута било је одговора. Господареве слуге вас поздрављају. Чекали смо ваш долазак.

Чувши ове речи, Алвин је схватио да су баријере срушене. Истога часа, Шалмиран и његови чудни посетиоци нестадоше, а он се поново нане пред Централним Компјутером у дубинама Диаспара.

Све је била само опсена, нимало стварнија од света маште из сага у коме је провео толике часове младости. Али како је она створена; одакле су потицале необичне слике које је видео?

«Проблем је био необичан», рече тихи глас Централног Компјутера. Знао сам да робот мора имати у свом уму неку визуелну представу о Великима. Требало је, дакле, да га убедим да се утисци чула које прима поклапају са том сликом, а потом је све ишло лако.»

«Како си то учинио?»

«Једноставно, питао сам робота како су изгледали Велики, а затим сам регистровао схему која се уобличила у његовим мислима. Схема је била крајње непотпуна, так да сам морао прилично да импровизујем. Једном или два пута, слика коју сам ја стварао почела је опасно да се подваја од роботове представе, али када се то догодило, осетио сам како збуњеност расте у машини и преобликовао сам слику, пре но што је робот постао подозрив. Мораш узети у обзир да су мени на располагању стајале стотине водова, док је робот имао само један, што ми је омогућило да тако брзо прелазим са једне слике на другу да се промена није могла приметити.

Био је то мали хокус-покус; био сам у стању да презагушим роботове сензорне водове, а у исто време и да предупредим његове критичке способности. Оно што си ти видео била је само завршна, исправљена сцена, која је највећма одговарала Господаревом откровењу. Изгледала је прилично грубо, али је била довољна. Робот је веровао у њену истинитост таман онолико колико је било потребно да се блокада отклони и у том часу могао сам да успоставим потпуни контакт са његовим умом. Он више није луд; одговориће ти на сва питања која му будеш поставио.»

Алвин је и даље био под утиском виненог; одсеви лажне апокалипсе још су му пламтели у уму и он се није сасвим напрегао да схвати објашњење Централног Компјутера. Свеједно; чудесна терапија била је окончана и капија сазнања широм се отворила пред њим, чекајући га да уне.

А онда се сетио упозорења које му је дао Централни Компјутер и брижно упитао: «Шта је са моралним приговором што си морао да погазиш Господарева наренења?»

«Установио сам због чега су издата. Када се будеш упознао са његовим животом, што је сада сасвим изводљиво, видећеш да је он тврдио како је изазвао многа чудеса. Следбеници су му веровали, а њихова убененост доприносила је његовој моћи. Али наравно, иза свих тих чудеса стајало је неко једноставно објашњење, ако их је уопште и било. Изненанује ме што су иначе разборити људи допуштали да буду обманути на такав начин.»

«Господар је, дакле, био варалица?»

«Не; ствар није тако једноставна. Да је био само пуки обмањивач, никада не би постигао такав успех и његов покрет не би тако дуго опстао. Био је то добар човек и велики део онога што је проповедао било је истинито и мудро. На крају је и он сам поверовао у властита чудеса, али је ипак знао да постоји један сведок који је у стању да их оповргне. Робот је био упућен у све његове тајне; био је његов заговорник и сарадник, па ипак, ако би икада био подвргнут подробном испитивању, угрозио би сам темељ његове моћи. Стога му је наредио да не обзнањује своја сећања све до судњег дана Васељене, када Велики буду дошли. Тешко је поверовати да се у једном човеку могла находити таква мешавина превртљивости и искрености, али управо је тако било.»

Алвин се упитао шта робот мисли о свом ослобонењу од древног ропства. Он је, несумњиво, био довољно сложена машина да ово не прими као увреду. Могао је бити љут на Господара што га је бацио у такво ропство, баш као и на Алвина и Централни Компјутер што су га вратили здравом разуму.

Зона тишине је уклоњена, пошто више није било потребе за тајношћу. Тренутак на који је Алвин дуго чекао најзад је дошао. Окренуо се ка роботу и поставио му питање које га је морило још од када је чуо причу о Господаревој саги.

И робот је одговорио.

Јесерак и проктори и даље су стрпљиво чекали када им се он придружио. На врху рампе, пре но што ће ући у ходник, Алвин је бацио још један поглед на халу и опсена је овога пута била снажнија него икада раније. Испод њега је лежао мртав град чудних белих здања, град обасјан жестоким осветљењем које није било предвинено за људске очи. Мртав је можда одиста био, пошто никада није живео, али је зато одисао енергијама знатно снажнијим од свих које су покретале органску материју. Док свет буде постојао, ове бешумне машине налазиће се овде, никада не скрећући мисли са токова које им је људски геније одредио пре много година.

Иако је Јесерак покушао да испита Алвина док су се враћали у Већницу, ништа није сазнао о његовом разговору са Централним Компјутером. Није то била само пука уздржаност с Алвинове стране; и даље је био опчињен оним што је видео, одвећ опијен успехом, да би водио неки сувишни разговор. Јесерак је морао да испољи велико стрпљење и надао се да ће Алвин коначно изићи из транса.

Улице Диаспара купале су се у светлости која се чинила сасвим бледом у поренењу са блештавошћу града машина. Али Алвин их уопште није примећивао; на њега више није деловала позната лепота великих кула које су промицале поред њега или љубопитљиви погледи сугранана.

Пало му је на памет да је веома необично како је све што му се доганало водило ка овом тренутку. Од часа када је срео Кедрона, доганаји као да су аутоматски потекли ка унапред одрененом циљу. Монитори, Лис, Шалмиран — на сваком кораку могао је скренути са правог пута, али нешто га је водило напред. Да ли је сам био творац своје судбине, или је представљао посебног миљеника Усуда? Можда је посреди била пука вероватноћа, деловање закона случаја. Било који човек могао је пронаћи пут на коме је он оставио своје трагове и небројено пута у прошлости и други су стигли готово докле и он. Ти претходни Јединствени: на пример, шта се догодило са њима? Можда је он напросто био први који је имао среће.

Током целог пута натраг кроз улице Диаспара, Алвин је успостављао све приснију и приснију везу са машином коју је ослободио вешевековног ропства. Она је одувек била у стању да прима његове мисли, али раније он није могао знати да ли ће извршити наренења која јој издаје.

Сада је ове неизвесности нестало; могао је да разговара са њом као и са сваким људским створом. Додуше, пошто није био сам, наложио јој је да се не служи говорним језиком, већ једноставним мисленим сликама које је он био у стању да појми. Понекад га је вренала чињеница што роботи могу без тешкоћа менусобно да опште на телепатском нивоу, док је то Човеку било немогуће — изузев у Лису. Била је то још једна способност коју је Диаспар изгубио или које се хотимице одрекао.

Наставио је бешуман, али у неколико једностран разговор док су чекали у предворју Већнице. Било је немогуће не упоредити околности у којима се сада налазио са онима из Лиса, када су Серанис и њени сарадници покушали да га потчине својој вољи. Надао се да неће бити потребе за новим сукобом, али уколико би до њега ипак дошло, он је сада био далеко боље припремљен.

Већ први поглед на лица чланова Већа рекао је Алвину какву су одлуку донели. Није био ни изненанен, нити особито разочаран; таконе није испољио ниједно осећање које су Већници можда очекивали док је слушао Преседника.

«Алвине», поче Председник, «веома брижљиво смо размотрили околности до којих је довело твоје откриће и донели смо једногласну одлуку. Пошто нико не жели икакве промене у нашем начину живота, као и с обзиром на то да се свега једном у много милиона година рана неко ко је способан да изине из Диаспара, под условом да је то изводљиво, сматрамо да тунелски систем за Лис није неопходан и да, у ствари, може представљати извор опасности. Улаз у халу са покретним путевима био је стога запретен.

Штавише, пошто није искључена могућност да постоје и други путеви који воде из града, извршиће се преглед јединица сећања монитора. Он је већ почео.

Таконе смо размотрили шта би и да ли би нешто требало предузети у погледу тебе. С обзиром на твоју младост и на посебне околности око твог ронења, закључено је да не можеш бити кажњен за оно што си учинио. У ствари, отклонивши могућу опасност по наш начин живота, ти си граду учинио услугу и ми ти због тога дугујемо захвалност.»

Огласио се пљесак и на лицима већника појавио се израз задовољства. Сложене околности брзо су разрешене, избегли су неопходност да строго казне Алвина и сада су се могли разићи с осећањем да су, као водећи гранани Диаспара, извршили своју дужност. Уз мало среће, можда ће протећи векови пре но то опет буду морали да се сакупе.

Председник је погледао Алвина с ишчекивањем; можда се надао да ће им Алвин узвратити истом мером и да ће изразити захвалност већу што га је тако лако разрешило кривице. Али чекало га је разочарење.

«Смем ли нешто да питам?» рече Алвин учтиво.

«Разуме се.»

«Централни Компјутер је јамачно одобрио ваше одлуке?»

У нормалним околностима било је прилично неумесно поставити овакво питање. Веће није било дужно да правда своје одлуке, нити да објашњава како их је донело. Али Алвин је уживао поверење Централног Компјутера из неког необјашњивог разлога. Налазио се у повлашћеном положају.

Питање је очевидно изазвало извесну пометњу и одговор је уследио помало преко воље.

«Наравно да смо се посаветовали са Централним Компјутером. Казао нам је да поступамо према властитој пресуди.»

Алвин је то очекивао. Централни Компјутер водио је састанак са Већем у истом тренутку док је разговарао са њим — истовремено, заправо, док је био удубљен у милион других послова у Диаспару. Знао је, исто као и Алвин, да је свака одлука коју Веће сада донесе сасвим неважна. Будућност се потпуно измакла њиховом упливу истог трена када су, у блаженом незнању, закључили да је криза безбедно премошћена.

Алвин се није осетио надмоћним, нити је уживао у наслућивању предстојећег тријумфа, када је погледао те будаласте старце који су себе сматрали владаоцима Диаспара. Он је видео правог владаоца града и разговарао је са њим у загробној тишини његовог блиставог, подземног света. Овај сусрет потро је готово сваку надменост у његовој души, али ње је ипак остало довољно за последњу опасност која ће надмашити све претходне.

Док се опраштао од Већа, питао се да ли их изненанује његово мирно покоравање и одсуство озлојенености због затварања пута за Лис. Проктори га нису следили; није се више налазио под присмотром, бар не на тако неприкривен начин. Само је Јесерак кренуо за њим из Већнице у шаролике улице.

«Дакле, Алвине?» рече он. «Владање ти је било беспрекорно, али мене не можеш обманути.

Шта си сад смислио?»

Алвин се осмехну.

«Знао сам да ћеш нешто посумњати; ако понеш са мном, показаћу ти зашто подземни пут за Лис није више важан. Постоји још један опит који бих желео да опробам; ништа ти се неће догодити, сем што ти се можда неће допасти.»

«Врло добро; ја се и даље сматрам твојим старатељем, премда изгледа да су улоге сада промењене. Куда то намераваш да ме водиш?»

«Идемо у Лоранову Кулу, одакле ћу ти показати свет изван Диаспара.»

Јесерак је побледео, али је сачувао присуство духа. А онда, као да нема поверења у властите речи, укочено је климнуо и кренуо за Алвином на глатко склиску површину покретног пута.

Јесерак се није уплашио док су корачали тунелом којим је хладан ветар вечито дувао у Диаспар. Тунел се сада променио; камена решетка која је спутавала приступ спољнем свету нестала је. Она више није служила никаквој структуралној сврси и Централни Компјутер ју је уклонио без речи противљења када је Алвин то затражио. Касније ће можда наложити мониторима да се поново сете решетке и да је врате у постојање. Али за сада тунел је избијао, незапретен и ненадгледан, на спољне, окомите градске зидине.

Тек када је Јесерак стигао готово до руба ваздушне цеви, постало му је јасно да се спољни свет налази тик пред њим. Погледао је према све ширем кругу неба, а кораци су почели да му бивају све несигурнији, да би коначно застао. Алвин се сетио како се Алистра окренула и побегла главом без обзира са овог места и упитао се да ли ће моћи да нагна Јесерака да крене још мало напред.

«Молим те само да погледаш», обрати му се он, «а не да напустиш град. Сигуран сам да то можеш учинити!»

За време свог краткотрајног боравка у Ерлију, Алвин је видео како једна мајка учи своје дете да хода. Тај призор му је неодољиво пао на ум док је подстицао Јесерака да настави ходником, охрабрујући га сваки час у његовом невољном напредовању корак по корак. За разлику од Кедрона, Јесерак није био кукавица. Није презао да се ухвати укоштац са самим собом, али та борба је била очајничка. Алвин је изгледао подједнако исцрпљен као и његов тутор, када му је коначно пошло за руком да доведе Јесерака до места одакле је могао видети целокупно, незапретено пространство пустиње.

Када се једном нашао ту, занимљивост и чудесна лепота призора, тако различитог од свега са чим се Јесерак сусретао у овом или претходним животима, као да су надвладали његов страх.

Очевидно је био опчињен огромношћу видика сатканог од валовитих пешчаних дина и удаљених, древних брда. Било је позно поподне и убрзо ће цео крај прекрити плашт ноћи која се никада није спуштала на Диаспар.

«Молим те да донеш овамо», рече Алвин, говорећи брзо, као да му тешко полази за руком да обуздава нестрпљење. «Схватио сам да ти заслужујеш више од било ког другог да видиш где су ме путеви одвели. Хтео сам да ти покажем пустињу, али истовремено да будеш очевидац онога што ћу сад предузети, како би Веће знало шта сам учинио.

Као што сам рекао Већу, довео сам овог робота из Лиса у нади да ће Централни Компјутер бити у стању да отклони блокаду којом је његово сећање запретао човек по имену Господар.

Варком коју још потпуно не разумем, Компјутер је то учинио. После тога, био ми је отворен пут у сва сећања машине, као и до посебних вештина којима је она обдарена. Сада ћу применити једну од тих вештина. Гледај!»

Нагнан бешумним наренењем које је Јесерак могао само да наслути, робот је изјездио из улаза тунела, добио на брзини и после свега неколико секунди представљао је тек далеки метални одсев под светлошћу сунца. Ниско је летео преко пустиње, поврх пешчаних дина, које су лежале изукрштане попут замрзнутих таласа. Јесераку се јавио неодољив утисак да машина нешто тражи, али није имао ни најмању представу шта би то могло бити.

А онда, изненада, блистава тачка винула се увис изнад пустиње и зауставила се на хиљаду стопа изнад тла. У истом часу, Алвину се отео дубок уздах задовољства и олакшања. Упутио је брз поглед према Јесераку, као да му каже: «То је оно!»

У први мах, не знајући шта да очекује, Јесерак није разабрао никакву промену. А затим, готово не верујући властитим очима, угледао је како се облак прашине полако подиже са пустиње.

Ништа није ужасније од покрета који се јавио тамо где никаквог покрета не би смело бити, али Јесерак је већ био изван домашаја изненанења и страха када су пешчане дине почеле да се размичу. Нешто је почело да се уздиже испод пустиње, попут џина који се буди из сна, и наједном до Јесеракових ушију допреше грмљавина земље која се обрушава и праскање стења које размрскава необуздана сила. Затим велики гејзир песка шикну стотинама стопа у ваздух и тле нестаде са видика.

Прашина је почела полако да се таложи преко ране засечене на лицу пустиње. Али Јесераков и Алвинов поглед и даље је био упрт ка отвореном небу, на коме се до пре само неколико тренутака налазио само стрпљиви робот. А онда је, коначно, Јесераку постало јасно зашто је Алвин тако равнодушно примио одлуку Већа, због чега није испољио никакво осећање када му је речено да је подземни пут за Лис затворен.

Наслаге земље и стења могле су да запрљају, али не и да запрету поносите линије брода који се и даље уздизао изнад раздрљане пустиње. Јесерак је нетремице посматрао како благо заокреће са њим, све док им није дошао тачно у линију вида и задобио кружно обличје. А онда, сасвим полако, круг је почео да се шири.

Алвин је почео прилично брзо да говори, као да је имао мало времена на располагању.

«Робот је саздан да буде Господарев садруг, слуга, али изнад свега, пилот његовог брода.

Пре но што је дошао у Лис, он се спустио у Порт Диаспар, који сада лежи затрпан под пустињским песком. Чак и у то време, космодром је био готово празан; мислим да је Господарев брод био један од последњих који су стигли на Земљу. Он је краће време провео у Диаспару, пре но што је отишао у Шалмиран; пут је тада сигурно још био отворен. Али брод му више није био потребан и током свих протеклих векова летелица је чекала тамо, под наслагама песка. Као и сам Диаспар, као овај робот, као све остало што су неимари прошлости сматрали одиста важним, и он је остао сачуван захваљујући властитим водовима вечности. Све док буде имао извор енергије, он неће бити подложан пропадању нити уништењу; слика која је ускладиштена у његовим ћелијама сећања никада неће избледети, а управо та слика управља његовом физичком структуром.»

Брод се сада налазио сасвим близу, како га је робот водио према кули. Јесерак је проценио да му дужина достиже око сто стопа и да је оштро зашиљен на оба краја. Изгледало је да нема прозора нити других отвора, мада је овај закључак доводио у сумњу танак слој земље.

Изненада их је запљуснула прљавштина када се део трупа отворио према њима; пред Јесераковим очима појавио се призор мале, неопремљене просторије на чијем су се супротном крају налазила друга врата. Брод је лебдео само стопу од отвора вентилационе цеви, којој се приближио веома опрезно, попут живог бића са способношћу да осећа.

«До винења, Јесераче», рече Алвин. «Не могу да се вратим у Диаспар, Јесераче, да се опростим од пријатеља; молим те, учини ти то у моје име. Реци Еристону и Етанији да се надам да ћу се скоро вратити; ако се то не догоди, захвалан сам и теби, премда ти можда не одобраваш начин на који примењујем знање стечено од тебе.

Што се тиче Већа... реци му да се пут, који се једном отвори, не може затворити пуким доношењем одлуке.»

Брод је сада представљао само тамну тачку спрам неба, а само трен потом Јесерак га сасвим изгуби из вида. Није приметио како нестаје, али наједном се са небеса огласи најзастрашујућији звук кога је Човек икада произвео: отегнута грмљавина ваздуха, који се из миље у миљу сурвава у вакуумски тунел изненада избушен кроз небо.

Јесерак је остао непомичан док су последњи одјеци замирали преко пустиње. Размишљао је о дечаку који је отишао: за Јесерака Алвин ће увек представљати дете, једино које је угледало светлост дана у Диаспару, од када је, веома давно, укинут циклус ранања и умирања. Алвин никада неће одрасти; за њега је читава Васељена представљала играчку, загонетку коју је он разрешавао властите забаве ради. У тој игри, сада је наишао на завршну, погубну стварчицу која је могла сатрти оно што је преостало од људске цивилизације: али ма какав био исход, за њега ће то и даље бити само игра.

Сунце се сада налазило ниско на обзорју, а из пустиње је допирао прохладан поветарац. Али Јесерак још није одлазио, савланујући страх у себи; а онда је, по први пут у животу, угледао звезде.

Чак и у Диаспару, Алвин је ретко имао прилике да види такву раскош као што је била она која га је засенила када су унутрашња врата ваздушне коморе склизнула у страну. Ма шта да је иначе био, Господар сигурно није спадао у аскете. Требало је, менутим, да протекне извесно време пре но што је Алвину постало јасно да сва ова удобност не представља знак таште расипности; мали свет био је Господарево једино станиште током многих дугих путовања мену звездама.

Нигде се нису могли видети никакви управљачи, али велики, овални екран који је потпуно запремао супротни зид указивао је да то није обична просторија. Постављена у полукруг испред њега, налазила су се три ниска лежаја; остали део кабине заузимали су два мала стола и неколико меканих столица, од којих неке очигледно нису биле предвинене за људе.

Када се удобно сместио наспрам екрана, Алвин погледом потражи робота. На његово изненанење, овај је ишчезао; а онда га је опазио, шћућуреног у једном удубљењу испод закривљене таванице. Довезао је Господара кроз свемирска пространства на Земљу, а затим га је као слуга пратио у Лис. Сада је поново стајао спреман, као да минули еони уопште нису постојали, да се још једном лати своје старе дужности.

Алвин му упути једно експрементално наренење и велики екран пред њим оживе. Појавила се Лоранова Кула, необично скраћена у перспективи и привидно као да лежи постранце. Потоњи покушаји предочили су му призоре неба, града и великог пространства пустиње. Слика је била изврсна, готово неприродна и јасна, иако је изгледало да није употребљено никакво увећање.

Алвин је још мало вршио испробавања, све док му није пошло за руком да добије сваки призор који би пожелео; тада је био спреман за полазак.

«Одвези ме у Лис.» Налог је био једноставан, али како је брод могао да га изврши, када он сам није имао појма у ком се правцу налази одредиште? Алвин то раније није узео у обзир, а кад му је пало на памет, машина је већ хитала преко пустиње застрашујућом брзином. Слегнуо је раменима, прихватајући са захвалношћу чињеницу да сада има слуге мудрије од њега самог.

Било је тешко проценити размере призора који је промицао екраном, али са сваким минутом мора да је пролетало много миља. Недалеко од града, боја тла изненада се променила у тамносиву и Алвин је схватио да управо прелази преко корита неког од ишчезлих океана. Мора да се Диаспар некада налазио сасвим близу мора, мада о томе није било никаквог трага у древним сведочанствима. Ма колико да је стар град, океани су сигурно нестали знатно пре но што је он утемељен.

Стотинама миља касније, тле се оштро успело и пустиња се вратила. Једном је Алвин зауставио брод изнад необичног сплета изукрштаних линија, које су се слабо назирале кроз пешчани покров.

То га је за тренутак зачудило; дах је застајао при помисли да милијарде људи нису оставиле никаквог трага за собом сем ових бразди у песку.

Глатка закривљеност обзорја коначно је била прекинута, озубивши се планинама, које су се већ нашле испод њега готово у истом часу када их је опазио. Машина је сада успоравала и спуштала се ка земљи у великом луку дугом стотину миља. А онда је под собом спазио Лис, чије су шуме и небројене реке стварале призор тако непоредиве лепоте да за транутак он није могао да настави. На истоку, предео је био утонуо у сенку, а велика језера су се оцртавала попут локви још тамније ноћи. Али у правцу заласка сунца, воде су се пресијавале и искричиле светлошћу, одблескујући ка њему боје о којима он никада није сањао.

Није било тешко пронаћи Ерли, што је представљало срећну околност, пошто робот није могао даље да га води. Алвин је то очекивао и било му је помало мило што је открио извесна ограничења његових моћи. Било је сасвим невероватно да је он икада раније чуо за Ерли, што значи да положај села није ускладиштен у његове ћелије памћења.

После кратког испробавања, Алвин је приземио свој брод на оброку брда са кога је први пут угледао Лис. Машином се могло сасвим лако управљати; требало је само да назначи општу жељу, а робот би се побринуо за појединости. Претпостављао је да би он пренебрегао опасне или неизводљиве налоге, премда Алвин уопште није имао намеру да изда тако нешто уколико се може избећи. Алвин је био сасвим сигуран да нико није видео његов долазак. То му се чинило прилично важним, пошто није имао никакву жељу да се поново ухвати укоштац са Серанисиним менталним моћима. Науми су му још били неодренени, али од када је успоставио пријатељске односе са роботом, одстранио је сваку опасност. Робот је могао да дела као његов заступник, док би он остао на безбедном у броду.

Није срео никога на путу за Ерли. Било је необично седети у броду док вам се видно поље сасвим лако креће познатом стазом, а шапати шуме одзвањају у ушима. Још није био у стању да се потпуно поистовети са роботом, а и вештином управљања није баш највичније овладао.

Било је готово вече када је стигао у Ерли, а мале куће пливале су у локвама светлости. Алвин се држао сенке и већ је готово стигао до Серанисине куће када је откривен. Наједном се разлегло љутито, реско зујање и поглед су му запречили лепети крила. Нехотично се тргао пред овим налетом; а онда му је постало јасно шта се догодило. Криф је још једном изражавао своју одбојност према свему што је летело без крила.

Не хотевши да повреди дивно, али глупо створење, Алвин је зауставио робота и издржао кишу удараца што је могао постојаније. Иако је удобно седео на удаљености од једне миље, устукнуо би при сваком лепету; најзад је одахнуо када је Хилвар изишао да види у чему је ствар.

Када му се господар приближио, Клиф се повукао, и даље злокобно зујећи. У тишини која је потом уследила, Хилвар је неко време гледао робота, а онда се осмехнуо.

«Здраво, Алвине», рече. «Драго ми је што си се вратио. Или си можда још у Диаспару?»

По ко зна који пут, Алвин је осетио завидљиво дивљење према хитрини и тачности Хилваровог ума.

«Не», рече он, упитавши се истог часа колико јасно робот одражава његове речи. «Налазим се у Ерлију, не много далеко. Али за сада остајем овде.»

Хилвар се насмеја.

«Мислим да си у праву. Серанис ти је опростила, али што се Скупштине тиче... но, добро, то је друга ствар. Управо се сада одржава скуп, први који је икада приренен у Ерлију.»

«Хоћеш да кажеш», упита Алвин, «да су ваши већници дошли овамо? С обзиром на телепатске моћи којима располажете, такав сусрет ми се не чини неопходним.»

«Они су збиља ретки, али постоје тренуци када се сматрају пожељним. Нисам упућен у тачну природу кризе, али тројица сенатора су већ овде, а остали се сваког часа очекују.»

Алвин није могао обуздати осмех при помисли како се доганаји у Диаспару верно одражавају овде. Ма куда да се кретао, изгледало је да сада посвуда оставља за собом траг ужаснутости и узбунености.

«Мислим да не би било рнаво», рече, «ако бих могао да се обратим вашој Скупштини, под условом да то не угрози моју безбедност.»

«Смео би без бојазни да лично донеш овамо», рече Хилвар, «ако ти Скупштина обећа да неће поново покушати да ти запоседне ум. У супротном, боље би било да останемш ту где јеси.

Повешћу робота до сенатора... биће прилично усплахирени када га буду видели.»

Док је ишао за Хилваром у кућу, Алвина је прожео пријатан, али варљив осећај уживања и раздраганости. Сретао се са владарима Лиса на знатно равнијој нози него прошли пут; иако није био киван на њих, допадало му се сазнање да је сада господар ситуације и да му се у рукама налазе моћи које ни сам још није до краја разабрао.

Врата просторије у којој се одржавао скуп била су затворена и требало је да проне извесно време пре но што је Хилвар призвао пажњу на себе. Умови сенатора изгледали су у тој мери заокупљени да је било веома тешко уплести им се у мисаоне токове. А онда су се зидови невољно размакли и Алвин је брзо увео робота у просторију.

Тројица сенатора укочила су се у столицама када је он кренуо према њима, али је преко Серанисионог лица прострујао тек трептај изненанења. Можда ју је Хилвар већ упозорио, или је можда она очекивала да ће се Алвин раније или касније вратити.

«Добро вече», рече он веома учитиво, као да је ово заступничко наступање представљало нешто најприродније. «Решио сам да се вратим.»

Њихово изненанење прилично је надмашило Алвинова предвинења. Први се прибрао један млади сенатор пепељасте косе.

«Како си дошао овамо?» промуца.

Разлог његовог запрепашћења био је очигледан. Баш као и Диаспар, Лис је таконе запрео подземни пут.

«Зашто, па дошао сам овде на исти начин као и прошли пут», рече Алвин, не могавши да одоли искушењу да се не нашали на њихов рачун.

Двојица сенатора оштро погледаше трећега, који само рашири руке у знак осујећене резигнације. А онда поново проговори младић који му се већ обратио.

«Зар ниси наишао ни на какве потешкоће?» упита.

«Баш никакве», рече Алвин, решен да повећа њихову пометњу. Схватио је да му је то пошло за руком.

«Вратио сам се», настави он, «по слободном избору и зато што имам неке важне новости за вас. Менутим, с обзиром на нашу претходну несугласицу, за сада ћу остати по страни. Ако се појавим лично, да ли ми обећавате да више нећете покушати да ограничите моје кретање?»

За тренутак, нико није ништа проговорио и Алвин се упита какве се мисли сада бешумно измењују. А онда, Серанис проговори у име свих присутних.

«Нећемо више покушавати да те контролишемо, премда ни прошли пут нисмо били баш особито успешни.»

«Врло добро», узврати Алвин. «Доћи ћу у Ерли што брже могу.»

Сачекао је да се робот врати, а онда је, веома брижљиво, издао машини упутства и наложио јој да му их понови. Био је уверен да Серанис неће прекршити дату реч; па ипак, није било згорег да за сваки случај обезбеди узмак.

Када је изишао из брода, ваздушна комора се бешумно затворила за њим. Тренутак потом, зачуло се шаптаво хиссс... слично отегнутом уздаху изненанења, док је ваздух правио места броду који се успињао. Зачас, тамна сенка прешла је преко звезда, а онда је брод нестао.

Тек када је ишчезао са видика, Алвин је схватио да је починио сићушну, али кобну грешку, због каквих су пропадали и најбоље сковани планови. Заборавио је да су роботова чула знатно тананија од његових, а ноћ је била тамнија него што је очекивао. У више наврата, сасвим је скретао са стазе, а неколико пута је за длаку избегао судар са дрвећем. У шуми се готово није видео ни прст пред оком, а једном је нешто велико кренуло ка њему кроз шибље. Зачуло се слабашно пуцкетање гранчица и два смарагдна ока упреше се у њега са висине струка. Отео му се пругушени крик, а невероватно дуги језик храпаво му прене преко руке. Тренутак касније, снажно тело нежно се очеша о њега и продужи без шума. Није имао појма шта би то могло бити.

Коначно, светлости села промолише се кроз крошње, али више му није био потребан њихов путоказ, пошто му се стаза под ногама претворила у реку тамноплавог пламена. Маховина којом је корачао јасно се сјајила, а његове стопе остављале су тамне трагове, који су се полако губили иза њега. Био је то диван и очаравајући призор, а када се Алвин зауставио и убрао мало необичне маховине, она је минутима светлуцала у његовим скупљеним шакама пре но што јој је зрачење згасло.

Хилвар га је по други пут дочекао пред кућом и поново га најавио Серанис и сенаторина.

Поздравили су га опрезним и невољним поштовањем; ако су се и питали где се део робот, то ничим нису показали.

«Веома ми је жао», почео Алвин, «што сам био приморан да напустим вашу земљу на тако недостојан начин. Можда ће вас занимати да ништа лакше није било ни побећи из Диаспара.»

Сачекао је да ова опаска створи утисак, а онда је брзо додао: «Испричао сам мом народу све о Лису и предузео сам све што је било у мојој моћи да оставим што повољнији дојам. Али Диаспар не жели да има никаква посла са вама. Без обзира на све што сам изложио, он жели да предупреди мешање са подрененом културом.»

Осетио је велико задовољство, посматрајући реакцију сенатора; чак је и угланена Серанис благо променила боју на ове речи. Ако му поне за руком да у довољној мери окрене Лис и Диаспар једно против другог, решиће више од половине проблема. Обе заједнице упреће се из петиних жила да докажу надрененост властитог начина живота, тако да ће баријере измену њих убрзо морати да падну.

«Због чега си се вратио у Лис?» упита Серанис.

«Зато што хоћу да убедим вас, баш као и Диаспар, да сте починили грешку.» Није ништа казао о другом разлогу: да му се, наиме, у Лису налази једини пријатељ у кога може имати поверења и чија му је помоћ сада била потребна.

Сенатори су и даље ћутали, чекајући да он настави; Алвин је знао да посредством њихових очију и ушију све ово сада виде и чују многи други умови. Био је представник Диаспара и цео Лис судио је о њему по ономе што ће рећи. Одговорност је била велика и он задрхта при помисли на њу. Прибрао је мало мисли, а онда поново почео да говори.

Тема је била Диаспар. Описао је град онако како га је видео последњи пут, уснулог на прсима пустиње, са кулама које блистају попут очаравајућих дуга спрам неба. Из ризнице сећања призвао је напеве које су песници старине спевали у славу Диаспара, а онда је казивао о небројеним људима који су провели животе повећавајући му лепоту. Немогуће је, рекао им је, икада исцрпсти блага града, ма колико се живело; увек постоји нешто ново. Затим је описивао нека чуда која су произвели житељи Диаспара; покушао је да им дочара бар трачак љупкости коју су уметници прошлости створили за вечно дивљење будућих нараштаја. Питао се, помало замишљено, да ли је стварно музика Диаспара представљала последње звуке које је Земља одаслала ка звездама.

Саслушали су га до краја, не прекидајући га питањима. Када је завршио, било је веома касно и он се осетио уморним више него икада раније, бар колико га је сећање служило. Напор и узбунење дугог дана коначно су се почели одржавати на њему и готово истог часа он је утонуо у сан.

Када се пробудио, обрео се у непознатој просторији и било му је потребно извесно време да схвати да се више не налази у Диаспару. Са повратком свести и светлост се појачавала око њега; купао се у благом, хладњикавом зрачењу јутарњег сунца, које се сливало кроз сада прозирне зидове. Лежао је у дремљивој омамљености, присећајући се доганаја претходног дана и питајући се какве ли је силе сада ставио у покрет.

Уз нежан, музички тон, један од зидова почео је да се набира нагоре, на тако сложен начин да га око није могло сасвим разабрати. Кроз отвор који је настао промолио се Хилвар и погледао Алвина са изразом који је предтсављао мешавину шале и збиље.

«Сада када си се пробудио, Алвине», рече он, «можда ћеш ми најзад казати шта даље имаш у плану и како ти је пошло за руком да се вратиш овамо. Сенатори су управо отишли да виде у чему је ствар са подземним пролазом; није им јасно како си успео да се послужиш њиме. Питам се да ли је то уопште тачно.»

Алвин скочи из постеље и снажно се протегну.

«Можда је боље да их зауставимо», рече. «Не желим да само траће време. Што се тиче питања које си ми поставио, ускоро ћу ти показати одговор на њега.»

Сенатори су стигли тек у близину језера и две скупине измењаше лаке наклоне. Истражни одбор видео је да је Алвину познато куда се он запутио, а овај неочекивани сусрет очигледно га је довео у недоумицу.

«Бојим се да сам вас ноћас упутио на погрешан траг», рече Алвин весело. «Нисам дошао у Лис старим путем, тако да је ваш труд око његовог затварања био сасвим непотребан. Штавише, и диаспарско Веће таконе је запрело свој крај, али исто тако без стварног разлога.»

Лица сенатора представљала су огледало суште збуњености, док су решења смењивала једно друго у њиховим умовима.

«Како си онда стигао овамо?» упита вона. Изненада је блеснуо трачак разумевања у његовим очима и Алвин помисли да је овај почео да нагана истину. Питао се да није можда ухватио наренење које је његов ум управо послао преко планина. Али ништа није казао, већ је само у тишини упро прстом према северном делу неба.

Одвећ брзо да би је око пратило, једна сребрна игла светлости направила је лук преко планина, остављајући за собом усијани траг дугачак читаву миљу. А онда се зауставила, двадесет хиљада стопа изнад Лиса. Није било успоравања, нити полаког кочења њене џиновске брзине.

Зауставила се тако нагло, да је око наставило да се креће замишљеном путањом њеног кретања још добру четвртину неба, пре но што је мозгу успело да га обузда. Одозго се разлегао моћан пуцањ грома: звук ваздуха који је пролазак брода потиснуо и сабио. Сјајно блистајући на сунцу, летелица се убрзо спустила на обронак брда, стотинак метара даље.

Тешко се могло рећи ко је више изненанен, али Алвин је први повратио присуство духа. Док је ишао, готово трчећи, према броду, упитао се да ли он и иначе путује на овај метеорски начин.

Помисао је била узнемирујућа, премда за време пута уопште није имао осећај кретања. Знатно је више, менутим, доводила у забуну чињеница да је до пре само једног дана ово блештаво обличје лежало скривено испод дебелог слоја стена чврстих попут челика: ту облогу и даље је имала на себи када се ослободила загрљаја пустиње. Тек када је Алвин стигао до брода и опекао прсте пошто их је неопрезно ставио на труп летелице, постало му је јасно шта се, у ствари, догодило. Близу крменог дела и даље је било трагова земље, али она се растопила у лаву. Све остало је отпало, оставивши непокривен постојани спољни омотач, кога нису могли да окрње ни време, нити било која природна сила.

Са Хилваром уз себе, Алвин је застао у отвореним вратима и погледао надоле, према сенаторима, који су и даље били без речи. Упитао се на шта сада мисле, односно шта сада цео Лис мисли. Изрази лица су им одавали нешто што је готово представљало потпуну празнину ума.

«Идем у Шалмиран», рече Алвин, «и вратићу се у Ерли кроз отпрлике један час. Али то је само почетак, а док будем одсутан, ево вам нешто о чему ћете моћи да размишљате.

Ово није обична летелица у каквима су људи путовали око Земље. То је свемирски брод, један од најбржих који су икада саздани. Ако хоћете да сазнате одакле ми он, одговор вас чека у Диаспару. Али у том случају мораћете да одете тамо, пошто Диаспар никада неће доћи к вама.»

Окренуо се ка Хилвару и показао му према вратима. Хилвар је оклевао само за тренутак, бацивши још један поглед на познате призоре око себе. А онда је закорачио у ваздушну комору.

Сенатори су посматрали како брод, који се сада кретао сасвим полако, пошто је имао да превали сасвим кратак пут, нестаје у правцу југа. А онда, младић пепељасте косе који је предводио скупину, философски слегну раменима и окрену се према једном од својих колега.

«Увек си нам противуречио када смо желели промену», рече он, «и до сада си увек бивао убедљивији. Али сумњам да будућност лежи у било ком од наша два табора. Лис и Диаспар заједно су дошли до краја једног раздобља, и то ваља на најбољи начин искористити.»

«Бојим се да си у праву», уследио је суморан одговор. «Суочени смо са кризом, а Алвин је јамачно знао шта говори када нам је казао да одемо у Диаспар. Они сада знају о нама, тако да више нема никакве сврхе скривати се. Мислим да нам не преостаје ништа друго него да успоставимо везу са нашим ронацима, који се сада могу показати знатно расположенији за сарадњу.»

«Али подземни пут је затворен на оба краја!»

«Ми ћемо отворити наш; неће проћи дуго времена, а Диаспар ће учинити исто.»

Умови сенатора, како ових у Ерлију, тако и оних разунених по целом Лису, размотрили су проблем и закључи да им се он нимало не допада. Али друге могућности није било.

Знатно брже него што је Алвин имао права да очекује, семе које је засејао почело је да урана плодом.

Планине су и даље пливале у сенци када су стигли у Шалмиран. Са њихове висине, велика увала утврнења изгледала је сасвим мала; чинило се немогућим да је некада судбина Земље зависила од тог сићушног абоносног круга.

Када је Алвин зауставио брод мену рушевинама поред језера, потишеност се сручула на њега, ледећи му душу. Отворио је ваздушну комору и утихлост овог места увукла му се у брод. Хилвар, који готово није проговорио ни речи током целог пута, упита тихо: «Зашто си поново дошао овамо?»

Алвин није одговорио све док нису стигли готово до руба језера. «Хтео сам да ти покажем како изгледа брод», рече. «Таконе сам се надао да се полип већ могао повратити у пренашње стање; имам осећај да му нешто дугујем и желим да му кажем шта сам открио.»

«У том случају», узврати Хилвар, «мораћеш да сачекаш. Прилично си поранио.»

Алвин је то очекивао; постојали су веома мршави изгледи, тако да се он није одвећ разочарао када су се изјаловили. Водена површина језера била је савршено мирна; више је није реметио онај постојан ритам који их је тако зачудио приликом прве посете. Клекао је уз ивицу воде и загледао се у хладне, тамне дубине.

Сићушна, прозрачна звонца, вукући готово невидљиве пипке, кретала су се на све стране испод површине. Алвин загњури руку и извади једно. Али одмах га је бацио уз љутити узвик.

Звонце га је уболо.

Једнога дана, можда много година или много столећа у будућности, ове безимене медузе поново ће се ујединити и велики полип још једном ће бити ронен, када му се сећања буду устројила, а свест блеснула у постојање. Алвин се питао како ће овај примити откриће до кога је он дошао; можда му се неће допасти да сазна истину о Господару. У ствари, вероватно ће одбити да прихвати да су сви векови стрпљиво чекања протекли узалуд.

Али да ли је одиста тако? Ма колико ова створења била разочарана, њихово дуго бдење ипак није остало јалово. Као неким чудом, она су спасла од прошлости сазнање које је иначе могло бити изгубљено заувек. Најзад су могла да отпочину, док им је веру чекала иста судбина као и милионе осталих које су некада себе сматрале вечним.

Удубљени у мисли, Хилвар и Алвин вратили су се у тишини до брода, којих их је чекао; убрзо потом, утврнење је поново постало само тамна сенка мену брдима. Хитро је ишчезавало, све док се није претворило у око без капка, вечито управљено према свемиру; коначно се сасвим изгубило у великој панорами Лиса.

Алвин ништа није предузео да управља машином; и даље су се успињали, све док се под њима није распростро цео Лис; зелено острво у окерном океану. Алвин још никада није био тако високо; када су се коначно зауставили, испод се могао видети цео Земљин срп. Лис је сада изгледао сасвим сићушно: тек смарагдна мрљица сред пустиње боје рне; али у даљини, на самој закривљености кугле, нешто је блистало попут драгуља, који су уобличиле људске руке. Било је то пви пут да се пред Хилваровим очима појавио Диаспар.

Провели су дуго времена посматрајући како се Земља окреће под њима, од свих Човекових древних моћи, ово је јамачно била последња која се смела изгубити. Алвин је пожелео да може да покаже свет, онако како га сада види, владаоцима Лиса и Диаспара.

«Хилваре», рече коначно, «мислиш ли да је на месту ово што радим?»

Питање је изненадило Хилвара, који није слутио да му пријатеља повремено обузимају сумње; он таконе није ништа знао о Алвиновом сусрету са Централним Компјутером и последицама које су одатле проистекле. Одговор није могао бити ни лак, ни непристрасан; слично Кедрону, премда са мање разлога, Хилвар је осећао како полако губи тле под ногама.

Беспомоћно је тонуо у вртлог, који је Алвин усковитлао за собом на путу кроз живот.

«Сматрам да си у праву» , одговори Хилвар полако. «Наша два народа била су дуго раздвојена.» Ово је, помисли он, тачно, премда је знао да му се одговор темељи на осећањима. Али Алвин је и даље изгледао забринут.

«Постоји један проблем који ми не да мира», рече он узнемиреним гласом. «Посреди је разлика измену наших животних векова.» Није више ништа казао, али обојица су знала шта је другоме на уму.

«И мене то забрињава», признаде Хилвар, «али мислим да ће се проблем сам од себе решити када се наша два народа поново зближе. И једни и други не можемо бити у праву: наши животи су одвећ кратки, док су ваши, напротив, сувише дуги. Мораћемо пронаћи неко средње решење.»

Алвин се замислио. Тачно је да је у том правцу лежала једина нада, али прелазно раздобље биће несумњиво тешко. Поново су му пале на ум горке Серанисине речи: «Он и ја бићемо мртви већ столећима а ти ћеш и даље бити млад.» Врло добро; прихватиће услове. И у Диаспару се на сва пријатељства надносила иста сенка; да ли ће то бити кроз сто или милион година, у крајној линији било је сасвим свеједно.

Поузданошћу која је сезала изван логике, Алвин је знао да добродит расе налаже мешање ове две културе; под таквим околностима, појединачна срећа постајала је неважна. За тренутак, Алвин је видео човечанство као нешто више од животног залена његовог властитог постојања и без роптања је прихватио несрећност до које ће једнога дана довести његов избор.

Под њима, свет је настављао своје бескрајно кружење. Поганајући пријатељево расположење, Хилвар није ништа рекао; тишину је коначно нарушио Алвин.

«Када сам први пут отишао из Диаспара», рече, «уопште нисам слутио шта ћу наћи. Био бих задовољан Лисом, чак и више од тога, али сада ми све на Земљи изгледа тако сићушно и неважно. Свако откриће до кога сам дошао отварало је обухватнија питања, раскриљавало шира обзорја. Питам се чему све то води...»

Хилвар никада није видео Алвина толико предатог размишљањима и није хтео да прекине његов монолог. Научио је веома много о свом пријатељу у последњих неколико минута.

«Робот ми је казао», настави Алвин, «да брод може стићи до Седам Сунаца за мање од једног дана. Мислиш ли да треба да одем тамо?»

«А да ли ти мислиш да те ја могу спречити у томе?» узврати Хилвар тихо.

Алвин се осмехну.

«То није одговор», рече. «Ко зна шта ме чека тамо у космосу? Освајачи су вероватно отишли из Васељене, али можда има других интелигенција, непријатељски расположених према човеку.»

«Зашто би их било?» упита Хилвар. «То је једно од питања о којима наши философи расправљају столећима. Сасвим је неприлично да одиста интелигентна раса буде непријатељска.»

«Али Освајачи?»

«Они су загонетка, претпостављам. Ако су одиста били зли, до сада су морали сами себе уништити. Чак и ако до тога није дошло...» Хилвар показа према непрегледној пустињи под њима.

«Некада смо имали Царство. Шта поседујемо сада што би их могло привући?»

Алвин је био помало изненанен што још неко дели ово мишљење, које се готово поклапало са његовим.

«Да ли сви твоји сународници исто мисле?» упита.

«Само мањина. Обични људи уопште се не занимају за то, али вероватно би казали да би Освајачи, ако су заиста хтели да униште Земљу, то већ учинили у давној прошлости. Чини ми се да их се нико стварно не боји.»

«Ситуација је сасвим другачија у Диаспару», рече Алвин. «Моји сународници су велике кукавице. Ужасавају се при помисли да изину из града и уопште не знам шта ће се догодити када чују да сам дошао у посед свемирског брода. Јесерак је до сада сигурно већ обавестио Веће о томе и баш би ме занимало да знам шта ће оно предузети.»

«То ти ја могу рећи. Припрема се да прими прво изасланство из Лиса. Серенис ми је то управо саопштила.»

Алвин поново погледа на екран. Могао је само једним погледом да обухвати целу раздаљину измену Диаспара и Лиса; иако је остварио један од циљева, то је сада изгледало мало важно. Па ипак, било му је веома драго; јалова издвојеност, која је трајала толико векова, најзад се ближила крају.

Знање које је проистекло из онога што му је некада био главни задатак распршило је и последње сумње из Алвинове свести. Остварио је свој наум овде на Земљи, знатно брже и потпуније него што се и усунивао да помисли. Пред њим се налазио отворени пут ка ономе што му је могла бити последња, а у сваком случају највећа пустоловина.

«Хоћеш ли поћи са мном, Хилваре?» упита он, сасвим свестан онога што тражи.

Хилвар га одлучно погледа.

«Нема потребе да то питаш, Алвине», рече. «Већ сам казао Серанис и свим пријатељима да одлазим са тобом... и то пре добар сат.»

Налазили су се веома високо, када је Алвин дао роботу последња упутства. Брод се готово зауставио, а Земља се налазила можда хиљаду миља под њима, готово испуњавајући небо.

Није изгледала нимало привлачно; Алвин се упитао колико ли је бродова у прошлости лебдело овде закратко пре но што су наставили својим путем.

Уследила је извесна пауза, као да је робот проверавао управљаче и водове који нису коришћени читава геолошка раздобља. А онда се огласио веома танан звук, први који је Алвин чуо из машине. Било је то слабашно брујање које се брзо пело октаву по октаву, све док се није изгубило из границе чујности. Није постојао никакав осећај промене кретања, али он изненада примети да звезде хрле преко екрана. Земља се поново појави, затим склизну у страну, па изине још једном, у нешто промењеном положају. Брод је ‘нишанио’, њишући се свемиром попут игле на компасу која тражи север. Минутима се небо окретало и извијало око њих, све док се брод коначно није умирио; најзад је постао џиновски пројектил усмерен ка звездама.

У средишту екрана налазио се велики прстен Седам Сунаца, преливајући се у раскошности дуге.

Земља се још мало видела, као тамни срп оивичен златном и гримизном бојом заласка сунца.

Алвин је схватио да се управо догана нешто што накриљује сва његова искуства. Чекао је, држећи се за столицу, док су секунде споро промицале, а Седам Сунаца блештало на екрану.

Није било никаквог звука, већ само изненадни трзај који је замутио видик; истог трена, Земље је нестало, као да ју је помела нека џиновска рука. Били су сами у свемиру, сами са звездама и необично смањеним сунцем, Земља је ишчезла као да је никада није било.

Поново је уследио трзај, пропраћен овога пута слабашним звуком, као да су по први пут генератори напрегли један замашнији део својих моћи. Па ипак, за тренутак је изгледало да се ништа не догана; а онда је Алвин приметио да је и само сунце нестало и да звезде лагано промичу поред брода. Осврнуо се за час уназад — и није видео ништа. Небо је позади било потпуно ишчезло, застрто полукуглом ноћи. Видео је како звезде урањају у њу, да би одмах нестале попут искрица које падају у воду. Брод се кретао знатно брже од светлости и Алвин је схватио да се више не налазе у познатом свемиру Земље и Сунца.

Када се и по трећи пут разлегао изненадни, вртоглави трзај, срце му је готово престало да куца. Необична замрљаност видног поља сада је била потпуна: за тренутак није могао да разабере своју околину, која као да се сасвим извитоперила. Смисао овог извитоперења синуо му је у магновењу луцидности чије порекло није могао објаснити. Оно што је видео била је стварност, а не само опсена ока. Док је пролазио кроз танану опну Садашњости, ухватио је одсев промена које су се збивале у простору око њега.

У истом тренутку, брујање генератора претворило се у грмљавину која је потресла брод — несумњиво упечатљив звук, пошто је то било први пут да Алвин чује крик протеста неке машине.

А онда је све било готово и изненад мук почео је да му одзвања у ушима. Велики генератори обавили су свој посао; они више неће бити потребни до краја пута. Звезде испред њих блистале су плаво-белом бојом, да би потом нестајале у ултраљубичастој. Па ипак, неком чаролијом Науке или Природе, Седам Сунаца још је било видљиво, мада су се сада њихови положаји и боје донекле променили. Брод је хрлио ка њима кроз тунел таме, са оне стране граница простора и времена, брзином која је надмашала могућности поимања људског ума.

Тешко се могло поверовати да су избачени из Сунчевог система брзином која ће их, уколико не буде смањена, убрзо провести кроз срце Галаксије и запутити у огромну празнину која је зјапила иза ње. Алвин и Хилвар нису били у стању да докуче стварну величину преваљеног пута; велике саге о истраживањима потпуно су промениле Човеково винење Васељене, а чак и сада, много милиона столећа касније, древно предање још није сасвим замрло. Легенде су причале о једном броду који је опловио Космос од изласка до заласка сунца. Пред таквим брзинама, милијарде миља које су раздвајале звезде нису представљале ништа. Алвину се ово путовање чинило само мало веће и чак можда мање опасније од прве вожње за Лис.

Хилвар је први изрекао заједничке мисли док је Седам Сунаца благо сјало пред њима.

«Алвине», примети он, «ово устројство не може бити природног порекла.»

Пријатељ му климну главом.

«Мислио сам то већ годинама, али ми и даље изгледа фантастично.»

«Можда тај систем није саздао Човек», сложи се Хилвар, «али иза његовог настанка јамачно стоји интелигенција. Природа никада не би била у стању да образује тако беспрекоран круг звезда, од којих су све подједнако сјајне. Осим тога, у видљивом делу Васељене нема ничег сличног Средишњем Сунцу.

«Због чега је онда све то створено?»

«Ох, могу навести много разлога. Можда је у питању сигнал, који би сваком страном броду при уласку у Васељену ставио до знања где да потражи живот. Можда означава средиште галактичке администрације. Или је можда... а нешто ми каже да је то право објашњење... посреди највеће уметничко дело свих времена. Али неразумно је сада мозгати о томе. Кроз неколико часова знаћемо истину.

Знаћемо истину. Није искључено, помисли Алвин, али колики ће нам њен део стварно бити доступан? Изгледало је необично што му се у овом часу, када се отиснуо из Диаспара и са саме Земље брзином која је увелико надмашала моћ поимања, мисли поново управљају на тајну његовог ронења. Можда то, ипак, није било одвећ изненанујуће; научио је многе ствари од када је први пут стигао у Лис, али до сада још није имао нимало времена да натенане размисли о свему.

Све што му је преостало било је да седи и чека; његовом непосредном будућношћу управљала је чудесна машина, сигурно једно од највећин инжењерских достигнућа свих времена, која га је тренутно носила ка срцу Васељене. Био је то час за размишљање, хтео он то или не. Али најпре ће Хилвару испричати све што му се догодило од када су се онако журно разишли пре два дана.

Хилвар је слушао причу без коментара и не тражећи додатна објашњења; изгледало је да је одмах схватао све о чему је Алвин говорио и није испољио никакав знак изненанења, чак ни када је чуо о сусрету са Централним Компјутером и о операцији коју је овај извршио над роботовим умом. Није ствар била у томе што он није био у стању да се зачуди, већ што је историја прошлости била пуна необичности које су надмашале све о чему је Алвин причао.

«Очигледно је», рече он, када је Алвин завршио излагање, «да је Централни Компјутер када је саздан морао примити нарочита упутства у вези са тобом. Сигурно си већ погодио због чега.»

«Мислим да јесам. Кедрон ми је указао на део одговора када ми је објаснио какве су кораке предузели људи који су подигли Диаспар да би предупредили његово подлагање декаденцији.»

«Мислиш ли да си ти, и остали Јединствени који су ти претходили, део социјалног механизма који осујећује потпуну стагнацију? У том случају, Лакрдијаш би представљао краткотрајан корективни чинилац, док би ти и теби слични били дуготрајан.»

Хилвар је боље изразио срж замисли него што би то Алвину пошло за руком, па ипак то се није сасвим поклапало са оним што је он имао на уму.

«Мислим да је истина нешто сложенија од тога. Готово се чини да је, када је град подизан, постојао сукоб мишљења измену оних који су желели да га потпуно затворе од спољног света и оних који су хтели да ипак задрже извесне везе. Прва група однела је превагу, али друга није хтела да призна пораз. Мислим да је Јарлан Зеј био један од њених вона, али ипак није био довољно моћан да дела отворено. Повукао је најбољи потез, сачувавши подземни пролаз и обезбедивши да се у великим размацима појављује неко из Дворане Стварања ко неће подлегати страховима свјих сугранана. У ствари, питам се...» Алвин застаде, док му је поглед одблудео негде у даљину, тако да се чинило да на тренутак уопште није свестан онога што га окружује.

«О чему сада размишљаш?» упита га Хилвар.

«Пало ми је нешто на памет... можда сам ја Јарлан Зеј. То је сасвим могуће. Он је вероватно ускладиштио своју личност у Банке Сећања, како би осујећивао образац живота у Диаспару, пре но што он ухвати одвећ дубоке корене. Једног дана морам открити шта се догодило са претходним Јединственима можда ће то бити последњи комадић који недостаје мозаику.»

«А Јарлан Зе... или ма ко то био... таконе је наложио Централном Компјутеру да пружи посебну помоћ Јединственима, кад год буду створени», продужи Хилвар, следећи исту нит логике.

«Тако је. Иронија је у томе што сам могао добити сва неопходна обавештања непосредно од Централног Компјутера, без икакве помоћи јадног Кедрона. Мени би рекао много више него што је њему икада рекао. Па ипак, нема сумње да ми је и овако уштедео много времена и да ме је научио многим стварима до којих ја сам никада не бих дошао.»

«Мислим да твоја теорија обухвата све познате чињенице», рече Хилвар опрезно. «На жалост, она и даље оставља нерешен највећи од свих проблема: првобитну сврху Диаспара. Због чега су твоји сународници покушали да прикажу да спољни свет не постоји? Волео бих да добијем одговор на ово питање.»

«Ја намеравам да откријем тај одговор», узврати Алвин. «Али још не знам ни када... ни како.»

Наставили су да расправљају и сањаре, док се из часа у час Седам Сунаца приближавало, испуњавајући необичан тунел ноћи којим су промицали. А онда, једно за другим, шест спољних сунаца нестаде на рубу таме и на крају остаде само Средишње Сунце, иако више није могло да буде сасвим у њиховом простору, ипак је блештало бисерном светлошћу која га је истицала спрам свих осталих звезда. Сјај му се из минута у минут повећавао, све док се тачка није претворила у сићушан круг. А онда је круг почео да се шири у сусрет њима.

Уследило је готово неприметно упозорење: у делићу секунде, дубок тон сличан звуку звонца прострујао је просторијом. Алвин је чвршће стегао наслоне столице, премда је то био сасвим узалудан покрет.

Велики генератори још једном су експолозивно оживели и силином која је била готово заслепљујућа поново су се појавиле звезде. Брод је склизнуо натраг у свемир, у Васељену сунаца и планета, и природни свет где се ништа није могло кретати брже од светлости.

Већ су се налазили унутар система Седам Сунаца, пошто је велики прстен разнобојних кугли преовланивао небом. А какво је то само небо било! Нестале су све звезде које је познавао, сва добро знана сазвежна. Млечни Пут више није представљао слабашан прамен магле дуж једне стране обзорја; сада су били у средишту стварања, чији је велики круг располућивао Васељену.

Брод се и даље кретао веома брзо ка Средишњем Сунцу, док је шест преосталих звезда система представљало разнобојне светионике распоренене по небу. Недалеко од најближе од њих виделе су се слабашне искре кружећих планета, светова који су несумњиво били огромних размера када су се могли видети са ове удаљености.

Узрок седефасте светлости Средишњег Сунца постао је сада сасвим очевидан. Велику звезду обавијала је гасна опна која је ублаживала њено зрачење и давала јој особену боју. Та окружна маглина могла се разабрати само посредно и била је извијена у необична обличја која су измицала оку. Али јамачно се налазила ту, и што би се дуже посматрала, чинила се све издуженијом.

«Добро, Алвине», рече Хилвар, «на располагању нам стоји читаво мноштво светова. Хоћемо ли изабрати неки, или, можда, мислиш да их можемо све истражити?»

«Ово последње срећом није неопходно», одврати Алвин. «Ако било где успоставимо контакт, добићемо обавештење које нам је потребно. Логична одлука би била да се упутимо ка највећој планети Средишњег Сунца.»

«Изузев ако није одвећ велика. Како сам чуо, неке планете су тако велике да на њима не може постојати људски живот, пошто би човек био згњечен под властитом тежином.»

«Сумњам да би то важило овде, пошто сам сигуран да је овај систем потпуно вештачки. У сваком случају, моћи ћемо видети из свемира да ли постоје било какви градови и здања.»

Хилвар показа на робота.

«Наш проблем је већ решен. Немој заборавити да нам је водич већ био овде. Он нас води својој кући и питам се шта мисли о свему томе?»

Алвину је то исто пало на памет. Али да ли је било основано, да ли је уопште имало неког смисла претпоставити да робот осећа нешто што би наликовало људским осећањима, сада када се после толико еона враћа древном дому Господара?

Током свих делања које је предузео са њим, од часа када је Централни Компјутер ослободио блокаду која га је спречавала да говори, робот никада није испољио ни најмањи знак осећајности. Одговарао је на Алвинова питања и извршавао му наренења, али му се права личност показала крајње недоступном. Да ова личност уопште постоји, Алвин је био уверен; у супротном, њега уопште не би прожимао мрачни осећај кривице кад год би се сетио варке којом га је изиграо, заједно са његовим сада уснулим садругом.

Он је још веровао у све чему га је Господар научио; иако је видео да обманама изводи чудеса и да вара своје следбенике, ове неугодне чињенице ипак нису утицале на његову оданост. Поседовао је способност, као и многи људи пре њега, да усклади два противречна низа података.

Сада се враћао својим незаборављеним сећњима до њиховог изворишта. Готово изгубљена у сјају Средишњег Сунца, налазила се бледа искрица светлости, око које су кружили сићушни трачци још мањих светова. Огромно путовање приближило се крају; још само мало, и знаће да ли је оно предузето узалуд.

Планета којој су се приближавали била је удаљена свега неколико милиона миља и личила је на предивну куглу вишебојне светлости. На њеној површини није могло бити таме, јер док би се окретала испод Средишњег Сунца, преко неба би јој се низале једна за другом остале звезде.

Алвин је сада јасно разабрао значајне речи које је Господар изговорио на самрти: Дивно је посматрати разнобојне сенке на планетама вечне светлости.

Сада су се налазили тако близу, да су могли уочити контитненте, океане и танану измагалицу атмосфере. Постојало је, менутим, нешто збуњујуће у вези са линијама обале и они убрзо схватише да је подела измену копна и воде необично правилна. Континети планете нису били онакви каквим их је Природа уобличила: али преобликовање једног света јамачно је морало бити тричав задатак за оне који су саздавали њена сунца!

«Ово уопште нису океани!» узвикну Хилвар изненада. «Погледај, на њима постоје неке шаре!»

Тек када је планета постала ближа, Алвин је јасно уочио шта му је пријатељ имао на уму.

Разабрао је танушне пруге и линије дуж ивица континената, прилично унутар онога што је он држао да су границе мора. Призор га је испунио изненадном сумњом, пошто је одвећ добро разумео значење ових линија. Једном их је већ видео у пустињи око Диаспара и оне су му ставиле до знања да је путовање било узалудно.

«Ова планета је сува као Земља», рече он тупо. «Сва вода је нестала са ње: оне шаре представљају слана корита испарелих мора.»

«Они никада не би допустили да се то догоди», узврати Хилвар. «Уосталом, мислим да смо и те како закаснили.»

Његово разочарење било је тако горко, да Алвин није нашао речи којима би наставио разговор; у тишини је зурио у велики свет под собом. Упечатљивом спорошћу, планета се окретала испод брода, док јој се површина величанствено подизала њима у сусрет. Коначно су могли да разазнају здања: сићушне беле окорине налазиле су се свуда, изузев по океанским коритима.

Једном је овај свет био Средиште Васељене. Сада је утихнуо, ваздух је био празан, а на тлу се није примећивао ни траг неког покрета који би говорио о животу. Па ипак, брод је и даље сврховито клизио изнад смрзнутог каменог мора — мора које се ту и тамо набирало у велике таласе што су пркосили вечности.

А онда се брод зауставио, као да је робот стигао до самог изворишта својих сећања. Испод њих се налазио стуб од снежнобелог камена, уздижући се из средишта једног огромног, мраморног амфитеатра. Алвин је мало сачекао; а онда, пошто је машина остала непомична, управио ју је ка земљи, близу подножја стуба.

Све до тог тренутка, Алвин се надао да ће пронаћи живот на планети. Нада је ископнила истог часа када се ваздушна комора отворила. Никада раније у животу, чак ни у пустоши Шалмирана, он се није обрео у тако мрклој тишини. На Земљи је увек постојало брујање гласова, врева живих бића или хујање ветра. Овде није било ни помена од тога, нити ће икада више бити.

«Због чега си нас довео овамо?» упита Алвин. Одговор га је мало занимао, али инерција истраживања и даље га је гонила напред, иако је изгубио сваку вољу да то настави.

«Господар је пошао одавде», узврати робот.

«Помислио сам да ће то бити објашњење», рече Хилвар.

«Зар не видиш сву иронију те чињенице? Отиснуо се у немилости са овог света, а погледај какав су му споменик подигли!»

Велики камени стуб био је можда стотину пута виши од човека и стајао је постављен у металном кругу мало уздигнутом изнад нивоа равнице. Није имао никаква обележја ни натписе.

Колико су се само хиљада или милиона година, упита се Алвин, Господареви следбеници окупљали овде да му одају почаст? Да ли су икада сазнали да је умро у изгнанству на далекој Земљи?

Сада је то било свеједно. Господара и његове следбенике прекрио је вео заборава.

«Хајде напоље», пожури га Хилвар, покушавши да поврати Алвина из стања потиштености.

«Превалили смо пола Васељене да бисмо видели ово место. Можеш ваљда још толико снаге да смогнеш да изинеш из брода.»

Готово против воље, Алвин се осмехну и крену за Хилваром кроз ваздушну комору. Када се обрео напољу, поново је мало живнуо духом. Иако је овај свет мртав, он јамачно садржи мноштво занимљивости, мноштво које ће му помоћи да разреши неке од тајни прошлости.

Ваздух је био устајао, али се могло дисати. И поред много сунаца на небу, температура је била ниска. Само је бели диск Средишњег Сунца зрачио топлоту, чија је снага, изгледа, опала приликом проласка звезде кроз копрену маглине која ју је окруживала. Остала сунца давала су свој прилог у боји, али не и у топлоти.

Било им је потребно само неколико минута да установе да им обелиск неће открити ништа.

Отпоран материјал од кога је он био исклесан коначно је почео да испољава знаке старења; рубови су му се заоблили, а метал на коме је стајао излизала су стопала поколења ходочасника и посетилаца. Било је нечег чудног у помисли да су они вероватно последња мену милијардама људских бића која су стајала на овом месту.

Хилвар је управо заустио да предложи да се врате у брод и да одлете до најближег од околних здања, када је Алвин приметио дугу, уску пукотину у мраморном поду амфитеатра; пошли су уз њу и превалили приличан комад пута. Пукотина се непрестано ширила, све док коначно процеп није постао толики да се није могао прекорачити.

Тренутак касније, стигли су до његове почетне тачке. Површина арене била је улегнута и расцепљена у џиновску плитку увалу, дугачку више од једне миље. Није била потребна особита интелигенција или моћ уобразиље да би се предочио њен узрочник. Пре много времена — премда сигурно дуго пошто је овај свет опустео — огромно цилиндрично обличје спустило се овде, да би се потом поново винуло у свемир и препустило планету властитим сећањима.

Ко су они били? Одакле су дошли? Алвин је могао само нетремице да гледа и да се чуди.

Никада неће сазнати да ли је за овим ранијим посетиоцима закаснио хиљаду или милион година.

У тишини су се вратили до свог брода (како би сићушан он изгледао у поренењу са горостасом који се једном спустиио овде) и лагано полетели преко арене, све док нису дошли до најупечатљивијег здања које ју је окружавало. Док су се приземљавали испред украшеног улаза, Хилвар показа нешто што је и Алвин уочио истог тренутка.

«Ове зграде не уливају сигурност. Погледај све оно отпало камење тамо; право је чудо да се још држе. Да је на овој планети било олуја, оне би се сигурно одавно срушиле. Мислим да не би било мудро улазити у њих.»

«Нисам ни имао намеру; послаћу робота, пошто он може да се креће знатно брже од нас и неће изазвати никакав поремећај због кога би му се кров сручио на главу.»

Хилвар се сложио с овом мером предострожности, али је таконе захтевао једну коју је Алвин превидео. Пре но што робот крене на задатак, издаће неопходна упутства готово подједнако интелигентном мозгу брода, тако да се, ма шта се догодило пилоту, они увек могу безбедно вратити на Земљу.

Било је потребно мало времена да се коначно увере да на овом свету нема ничег занимљивог за њих. Заједно су осмотрили миље празних и прашином прекривених ходника и пролаза који су промицали екраном, како је робот истраживао пусти лавиринт. Сва здања пројектована за интелигентна бића, ма каквог облика била њихова тела, морају одговарати одрененим темељним законима, тако да убрзо чак и најнеобичнији архитектонски облици престају да изазивају изненанење, док ум почиње да бива хипнотисан бескрајним понављањем, које спутава примање нових утисака. Изгледало је да су ове зграде биле предвинене искључиво за становање, а бића која су ту живела по величини су приближно одговарала људима. Није искључено да су то били људи; додуше, постојао је велики број соба и просторија у које су могла да уну само бића са способношћу летења, али то још није значило да су неимари града имали крила. Сасвим су могли да користе појединачне антигравитационе уренаје, који су некада били у општој употреби у Диаспару, али им сада није било ни трага.

«Алвине», рече најзад Хилвар, «могли бисмо протраћити милион година истражујући ове зграде.

Очигледно је да оне нису тек тако напуштене, већ је из њих однесено све што има неку вредност. Овде само губимо време.»

«Шта онда предлажеш?» упита Алвин.

«Требало би да обинемо још два или три подручја на планети како бисмо видели да ли су истоветна са овим, што ја очекујем. Онда бисмо могли брзо испитати остале планете и спустити се само ако су суштински другачије или ако приметимо нешто необично. То је све што можемо учинити, изузев ако не намеравамо да овде проведемо остатак живота.»

Закључак је био тачан; циљ им је био да успоставе контакт са интелигенцијом, а не да врше археолошка истраживања. Први задатак могао се обавити само за неколико дана, ако је уопште био изводљив. Други би узео векове мукотрпног рада армија људи и робота.

Напустили су планету два часа касније и прилично им је било мило што одлазе. Алвин је стекао утисак да је овај свет бескрајних зграда чак и док је врвио животом изгледао прилично суморно.

Није било ни трага парковима или отвореним просторима где је могла да буја вегетација. Био је то потпуно јалов свет и тешко се могла предочити психологија бића која су га настањивала. Ако је и наредна планета истоветна са овом, закључио је Алвин, одустаће од насумичног трагања.

Али то није било тако; у ствари, већа различитост није се могла замислити.

Ова планета налазила се ближе сунцу и чак је и из свемира било јасно да је на њој топло.

Делимично су је прекривали ниски облаци, указујући да воде има у изобиљу, али није било трага океанима. Исто тако, ништа није говорило о присуству интелигенције; направили су два круга око планете, не приметивши никакав артефакт. Читава кугла, од полова до полутара, била је опточена плаштом зеленила које није изгледало нимало привлачно.

«Мислим да ћемо морати да будемо веома опрезни овде», рече Хилвар. «Овај свет је жив, а не допада ми се боја растиња. Најбоље ће бити да останемо у броду и да уопште не отварамо ваздушну комору.»

«Чак ни робота да не шаљемо напоље?»

«Чак ни то. Ви сте заборавили шта су болести; мој народ, додуше, зна како да изине на крај са њима, али сада смо далеко од куће, а овде можда има опасности које се не могу предвидети.

Мислим да је овај свет сасвим извитоперен. Некада је јамачно био велики врт или парк, али пошто је напуштен, Природа је поново завладала њиме. Никада не би могао бити овакав да је систем настањен.»

Алвин није сумњао да је Хилвар у праву. У биолошком расулу доле постојало је нешто зло, нешто негостољубиво према реду, и правилности на којима су се темељили Лис и Диаспар. Ту је непрекидна борба беснела већ милијарду година; било је мудро клонити се преживелих.

Опрезно су се спустили на велику, равну ледину, тако једнообразну да је њена заравњеност одмах изазивала подозрење. Котлина је била оивичена вишим тереном, потпуно обраслим дрвећем, чија је висина могла само да се нагана; било је тако густо збијено и тако преплетено са нижим шипражјем, да су му стабла дословце остала запретена. Око врха крошњи летела су многобројна крилата створења, која су се кретала тако брзо да се није могло рећи да ли су посреди птице, инсекти или можда нешто треће.

Ту и тамо, понеком шумском џину успевало је да за неколико десетина стопа надвиси своје ратоборне суседе, који су на кратко склопили савез да га сузбију надоле и да потру предност коју је стекао. Без обзира на чињеницу што је то био бешумни рат, вонен одвећ споро да би се уочио, постојао је свепрожимајући утисак немилосрдног, неизмирљивог сукоба.

Насупрот томе, равница је изгледала мирна и лишена збивања. Била је готово беспрекорно водоравна и као прекривена танушном, чврстом травом. Лако су продрли готово петнаест стопа у њу, није било никаквог трага животињском свету, што се Хилвару учинило помало изненанујућим. Можда се он престрашено повукао у већу дубину, када се брод спустио.

Лебдели су изнад саме равнице, док је Алвин покушавао да убеди Хилвара да нема никакве опасности ако отворе ваздушну комору, а овај му стрпљиво објашњавао основне појмове о бактеријама, гљивама, вирусима и микробима; Алвин је ове ствари тешко могао да себи предочи, а још теже да их доведе у везу са собом. Расправа је трајала већ неколико минута, када су изненада приметили необичну чињеницу. Са видео-екрана, који је само тренутак раније приказивао шуму пред њима, наједном је нестала слика.

«Јеси ли га ти искључио?» упита Хилвар, чији је ум, као и обично, за делић секунде био бржи од Алвиновог.

«Нисам», узврати Алвин; осећао је како су му уз кичму прострујали ледени жмарци при помисли на једино могуће друго објашњење. «Да ли си га ти искључио?», упита робота.

«Нисам», уследио је одговор истоветан са његовим.

Са уздахом олакшања Алвин је одбацио помисао да је робот почео да дела по властитој вољи, односно да су се суочили са механичком побуном.

«Зашто онда на екрану нема слике?» упита.

«Камере су запретене.»

«Не разумем», рече Алвин сметнувши за тренутак с ума да робот дела само на одренена наренења или питања. Одмах се прибрао и упитао: «Шта је прекрило камере?»

«Не знам.»

Штура дословност робота могла је понекад више да раздражи од преопширности људи. Пре но што је Алвин стигао да настави са испитивањем, Хилвар му се обрати.

«Кажи му да подигне брод... полако», рече са призвуком хитности у гласу.

Алвин понови наренење. Није постојао осећај кретања; никада га није било. А онда, лагано, слика се поново појавила на видео екрану, мада је за тренутак била замућена и извитоперена.

Али оно што је показала када се коначно разбистрила, било је довољно да заврши расправу око спуштања.

Равна котлина више није била равна. Непосредно под њима образовало се велико испупчење са отвором на врху тачно на месту изнад кога је брод лебдео. Огромне псеудоподе споро су се повијале преко пукотине, као да су покушавале да се поново домогну плена који им је управо утекао из канџи. Док су посматрали у ужаснутој опчињености, Алвин је за тренутак уочио пулсирајуће црвено ждрело, урешено бичоликим пипцима који су складно ударалил, увлачећи све што би им се нашло у пољу дохвата у рашчепљену чељуст.

Лишено очекиване жртве, створење је полако утонуло у тле — и тек тада је Алвин схватио да је цела равница, заправо, само пена на површини тромог мора.

«шта је та... ствар?» промуца он.

«Морао бих да се спустим доле и да је проучим, ако хоћеш да ти одговорим на питање», одврати Хилвар строго буквално. «Можда је посреди нека врста примитивне животиње, чак некакав сродник нашег пријатеља из Шалмирана. Сигурно није интелигентна, јер иначе не би покушала да поједе један свемирски брод.»

Алвин је осећао како дрхти, премда је знао да се нису налазили у опасности. Упитао се шта још лежи доле, под оним безазленим бусњем, које их је тако мамило да изину и потрче његовом еластичном површином.

«Могао бих провести много времена овде,» рече Хилвар, очигледно под утиском онога што је управо видео. «Еволуција је сигурно довела до крајње занимљивих исхода у оваквим условима. И то не само еволуција већ и деволуција, пошто су виши облици живота реградирали када је планета опустошена. До сада је сигурно већ успостављена равнотежа и... ха, зар већ одлазиш?»

Глас му је зазвучао прилично тужно када је приметио да се под њима предео удаљује.

«Одлазим», рече Алвин, «Видео сам свет без живота и свет са одвећ много живота: не знам који ми се од њих мање допада.»

На висини од пет хиљада стопа изнад равнице, планета им је приредила последње изненанење.

Сусрели су се са флотилом великих, млохавим балона који су се кретали низ ветар. Из сваке полупрозирне опне њихали су се гроздови пипака, образујући нешто што је дословце личило на преокренуту шуму. Изгледало је да су то неке биљке, које су, у напору да умакну суровом сукобу на површини, стекле способност овладавања ваздухом. Неким чудом прилагонавања, научиле су да издвајају водоник и да га смештају у мехурове, што им је омогућило да се подигну у сразмеран мир нижих слојева атмосфере.

Менутим, ни овде као да нису нашле потпуну сигурност. Њихове надоле окренуте стабљике и лишће били су загушени читавом фауном пауколиких животињица, које су јамачно проводиле живот лебдећи високо изнад површине кугле у непрестаној и свеопштој борби за опстанак на својим самотним ваздушним острвима. Вероватно су с времена на време имале некаквих додира са тлом; Алвин је видео како се један од великих балона изненада сажео и стрмоглавио са неба, док му је пукнута опна служила као груби падобран. Упитао се да ли је посреди несрећни случај или део животног циклуса ових необичних ентитета.

Хилвар је спавао док су се налазили на путу ка новој планети. Из неког разлога који им робот није могао објаснити, брод је ишао полако — бар у поренењу са брзином којом је премошћавао Васељену — сада када се налазио унутар система Седам Сунаца. Протекло је готово два часа пре но што су стигли до света који је Алвин изабрао као њихово треће одредиште; био је помало изненанен што једно обично менупланетно путовање толико траје.

Пробудио је Хилвара када су почели да улазе у атмосферу.

«Шта ћемо овде?» упита га он показавши на видео-екран.

Под њима се пружао суморан предео црне и сиве боје, без икаквог знака вегетације или било кога другог непосредног показатеља живота. Али посредни показатељи су били ту; ниска брда и плитке удолине били су прошарани савршено уобличеним полукуглама, од којих су неке образовале сложене симетричне поретке.

Претходна планета научила их је опрезности; пошто су пажљиво размотрили све могућности, остали су да лебде високо у атмосфери, пославши доле робота да испита околности. Посредством његових очију, видели су једну полукуглу како се приближава, а онда је робот наставио да обилази на удаљености од само неколико стопа око потпуно глатке површине, без икаквих обележја.

Није било ни трага неком улазу, нити се на основу нечега могла претпоставити сврха којој ова структура служи. Била је веома велика: преко сто стопа висока. Постојале су, додуше, и такве полукугле које су достизале још већу висину. Посреди је била зграда али није било јасно како се из ње могло изићи или у њу ући.

После извесног оклевања, Алвин је издао роботу наренење да крене напред и додирне куполу. На његово крајње изненанење, овај је одбио да га послуша. Ово је стварно била побуна — или је бар тако изгледало на први поглед.

«Због чега нећеш да урадиш оно што ти кажем?» упита Алвин, када се мало прибрао од збуњености.

«Забрањено је», уследи одговор.

«Али, ко је забранио?»

«Не знам».

«Па како онда... не, пренебрегни ово. Да ли је то наренење угранено у тебе?»

«Није.»

Једна могућност била је одстрањена. Неимари ових купола лако су могли бити иста раса која је начинила робота и укључила тај табу у провобитна упутства машине.

«Када си примио наренење?» упита Алвин.

«Примио сам га када сам се спустио.»

Алвин се окренуо према Хилвару, док му је у очима заискричала нова нада.

«Овде постоје разумна бића! Можеш ли да их осетиш?»

«Не», узврати Хилвар. «Ово место ми изгледа подједнако мртво као и први свет који смо посетили.»

«Изићи ћу напоље и придружићу се роботу. Ма ко да се обратио њему, моћи ће да се обрати и мени.»

Хилвар се није упустио у препирку, иако није био одвећ срећан због Алвинове одлуке.

Спустили су брод стотинак метара од куполе, близу робота који их је чекао, и отворили ваздушну комору.

Алвин је знао да се комора не може отворити ако мозак брода није претходно утврдио да је атмосфера погодна за дисање. За тренутак му се учинило да је дошло до неке грешке, пошто је ваздух био сувише проренен и готово да му није испуњавао плућа. А онда, пошто је дубље удахнуо, утврдио је да може унети у себе довољно кисеоника за опстанак, али осетио је да овде може издржати највише неколико минута.

Дубоко дишући, кренули су према роботу и закривљеном зиду загонетне куполе. Направили су још један корак, а онда се заједно укочили у месту, као да их је обојицу погодио неки изненадни ударац. У њиховим умовима забрујала је, попут одјека неког моћног гонга, једноставна порука: ОПАСНОСТ НЕ ПРИБЛИЖУЈТЕ СЕ То је било све. Порука није изражена речима, већ чистом мишљу. Алвин је схватио да би свако биће, без обзира на ниво интелигенције, примило исто уопозорење, на истоветан, непогрешив начин: непосредно у дубине ума.

Била је то опомена, не претња. Нешто им је говорило да она није уперена против њих; требало је да им пружи заштиту. Овде постоји нешто изузетно опасно — као да је гласило упозорење — а ми, који смо то створили, не желимо да ико настрада, тако што ће нехотице натрапати на то.

Алвин и Хилвар устукнули су неколико корака, а затим се менусобно погледали, чекајући да неко први проговори и каже шта има на уму. Хилвар је први сабрао утиске.

«Био сам у праву, Алвине», рече. «Овде нема разумних бића, Упозорење је аутоматско: наше присуство га активира када се исувише приближимо.»

Алвин је климнуо у знак сагласности.

«Питам се шта су покушали да заштите», рече. «Под овим куполама могу да се налазе зграде... било шта, заправо.»

«Нема начина да то утврдимо, ако нам приступ у све куполе буду спречавала упозорења.

Занимљива је, менутим, разлика измену три планете које смо посетили. Однели су све са прве, другу су напустили уопште не хајући о њој, а овде су се суочили са мноштвом потешкоћа.

Можда су очекивали да ће се вратити једнога дана, те су желели да их све спремно дочека.»

«Али то се није догодило, а од тада је протекло много времена.»

«Можда су се у менувремену предомислили.»

Алвину је пало на памет како је необично то што су и он и Хилвар несвесно почели да користе заменицу ‘они’. Ма ко или ма шта да су ‘они’ били, њихово присуство долазило је до изражаја на првој планети, а овде на трећој, постало је још снажније. Овај свет брижљиво је упакован и одложен за неку будућу употребу.

«Враћамо се у брод», продахта Алвин. «Веома тешко дишем овде.»

Чим се ваздушна комора затворила за њима и када су мало предахнули, почели су да разматрају наредни потез. Да би се извршило подробно испитивање, било би потребно обићи велики број купола у нади да ће пронаћи бар једну која би била без упозорења и у коју би се могло ући. Уколико се то изјалови... Али Алвин није хтео да се суочи са овом могућношћу све док не буде принунен на то.

То се догодило један сат касније — и то на знатно драматичнији начин него што је он претпостављао. Послали су робота да испита десетак купола, увек са истим исходом, када су наишли на један призор који се никако није уклапао у овај уредан, поспремљен свет.

Под њима се пружала пространа долина, по којој су биле раштркане раздражујуће, неприступачне куполе. У њеном средишту видео се разговетан траг велике експлозије — експлозије која је миљама разбацала комаде материје на све стране и издубила плитак кратер у тлу.

А одмах уз кратер налазила се олупина неког свемирског брода.

Спустили су се недалеко од попришта древне трагедије и лагано кренули, чувајући дах, према огромној, разбијеној трупини, која се узносила над њима. Само је један кратак део брода — кљун или крма — остао цео; остатак је вероватно уништен приликом експлозије. Док су се приближавали олупини, једна мисао изненада се зачела у Алвиновој свести, постајући све разложнија, да би коначно стекла статус извесности.

«Хилваре», рече он, нашавши да је тешко причати и корачати у исто време, «мислим да је ово брод који се спустио на прву планету што смо је посетили.»

Хилвар само климну, хотевши да уштеди ваздух. Иста помисао већ је и њему пала на памет.

Била је то добра поука неопрезним посетиоцима. Надао се да Алвину неће промаћи ово наравоученије.

Стигли су до трупине и бацили поглед у отворену унутрашњост брода. Имали су утисак да им се пред очима налази огромна зграда која је грубо располућена; подови, зидови, и таванице, преломљени у тачки експлозије, пружали су извитоперену слику попречног пресека брода. Алвин се упитао каква необична бића и даље почивају на местима где их је смрт затекла у олупини њихове летелице.

«Не разумем», рече Хилвар изненада. «Овај одељак брода тешко је оштећен, али је ипак прилично сачуван. Где се део остатак? Да се летелица није преполовила у свемиру, после чега је ова трупина пала овде?»

Одговор су сазнали тек када су робота поново послали у истраживање, а и сами испитали подручје око олупине. Није било ни присенка сумње; све ограде које су могли имати нестале су када је Алвин пронашао на малом брду поред брода низ ниских хумки, од којих је свака била дугачка по десет стопа.

«Дакле, спустили су се овде», настави Хилвар, «и пренебрегли упозорење. Били су љубопитљиви, баш као и ти. Покушали су да отворе куполу.»

Показао је на другу страну кратера, према глаткој опни и даље без белега, у коју су отпутовали владаоци овог света запрели своја блага. Али то више није била купола; сада се видела готово цела кугла, пошто је тле у коме је постављена дигнуто у ваздух.

«Уништили су властити брод и многи су ту погинули. Но, без обзира на то, успело им је да га некако окрпе и да се поново отисну у свемир; одбацили су овај одељак и све што је било од неке вредности. Какав је то подухват морао бити!»

Алвин га готово није чуо. Посматрао је необичан знак који га је најпре привукао на ово место: била је то танка цев, око које се налазио водоравни круг на трећини пута од врха. Ма како му изгледао стран и непознат, Алвин је могао да одговори на нему поруку коју је овај носио низ векове.

Под тим каменовима — уколико би одлучио да их разгрне — чекало га је решење бар једне загонетке. Али она је могла и да остане тајна; било ко да су ова бића, она су завредила право на вечни спокој.

Хилвар је готово пречуо речи које је Алвин прошапутао док су се лагано враћали ка броду.

«Надам се да су стигли кући», рече.

«А куда сад?» упита Хилвар, када су поново дошли у свемир.

Алвин је замишљено погледао екран пре но што је одговорио.

«Мислиш ли да би требало да се вратим?» упита.

«То би било мудро. Срећа нас можда неће још дуго пратити, а ко зна каква нас још изненанења чекају на овим планетама.»

Био је то глас здравог разума и опрезности и Алвин је био спреман да му сада посвети већу пажњу него што би то учинио неколико дана раније. Али превалио је велики пут и цео живот чекао на овај тренутак; неће се вратити док још има толико много да се види.

«Од сада ћемо остати у броду», рече, «и нигде се нећемо спустити на површину. Тако ћемо бити довољно безбедни.»

Хилвар је слегао раменима, као да одбија да прихвати било какву одговорност за оно што се може убудуће догодити. Сада, када је Алвин показао извесну меру опреза, није му се чинило одвећ мудрим да призна да је и он подједнако радознао да наставе истраживање, премда је одавно изгубио сваку наду да ће на некој од ових планета срести разумни живот.

Пред њима се налазио двоструки свет: једна велика планета, са малим сателитом уз себе. Први члан система вероватно је био близанац другом свету који су посетили; био је опточен истим покровом модрог зеленила. Није постојао никакав разлог да се ту спусте; та прича већ им је била позната.

Алвин је одвео брод ниско изнад површине сателита; није му било потребно упозорење сложеног механизма који га је штитио да би схватио да овде нема атмосфере. Све сенке имале су оштру, јасну ивицу и није било потпуног прелаза измену дана и ноћи. Био је то први свет на коме је видео нешто што је делимично одговарало ноћи, пошто је на подручју где су успоставили први контакт изнад обзорја стајало само једно од удаљенијих сунаца. Предео се купао у тамноцрвеној светлости, као да је био уроњен у крв.

Неколико миља летели су поврх планина, које су и даље биле рецкаве и оштре као у далеко време свог ронења. Овај свет никада није упознао промену или пропадање, нити су га икада спирали ветрови и кише. Овде нису били потребни водови вечности да би очували предмете у њиховој првобитној свежини.

Али ако није постојао ваздух, онда није могло бити живота — или можда јесте?

«Разуме се», рече Хилвар, када му је Алвин поставио то питање, «нема ничег биолошки апсурдног у тој помисли. Живот не може да се зачне у безваздушном простору, али је зато у стању да развије облике који ту могу да опстану. То се сигурно доганало милионима пута, кад год би нека настањена планета изгубила атмосферу.»

«Али да ли се може очекивати да интелигентни облици живота постоје у вакууму? Зар се они не би обезбедили против губитка ваздуха?»

«Вероватно, уколико би се то догодило пошто су достигли одренен ниво интелигенције, да предупреде једну такву појаву. Али ако је атмосфера нестала док су се они још налазили на примитивном нивоу, морали би се или прилагодити или ишчезнути. Пошто би се прилагодили, могли су развити веома високу интелигенцију. У ствари, то би се по свој прилици догодило: подстицај би био веома велики.»

Алвин је закључио да је расправа била чисто теоријске природе, бар што се ове планете тиче.

Нигде није било никаквог трага да је на њој некада постојао живот, разуман или било какав други. Али, у том случају, каква је била сврха овог места? Алвин је био чврсто уверен да је читав вишечлани систем Седам Сунаца вештачког порекла, што значи да је и овај свет морао бити део великог пројекта.

Није било далеко од памети да је он замишљен искључиво као украс: на тај начин би небо изнад његовог џиновског садруга добило месец. Но, чак и да је то било посреди, чинило се више него вероватним да би и њему била придодана нека намена.

«Гледај», рече Хилвар, показавши на екран. «Тамо, надесно.»

Алвин је променио смер кретања брода и предео се искосио под њим. Црвено осветљене стене слиле су се у непрекидан низ, услед брзине њиховог кретања; а онда се слика поново умирила и испод њих се појавио непогрешиви знак живота.

Непогрешив — али и обмањујући. Узео је облик широко распростртог низа витких стубова, менусобно удаљених по стотину стопа, а два пута толико високих. Пружали су се у даљину, губећи се у хипнотичкој перспективи, све док их обзорје није прогутало.

Алвин је окренуо брод надесно и почео да јури дуж линије стубова, размишљајући при том каквој су сврси они могли служити. Били су потпуно једнообразни, нижући се у непрекидном поретку преко брда и кроз удолине. Ништа није показивало да су некада носили нешто на себи; изгледали су глатки и без обележја, благо се сужавајући према врху.

Сасвим ненадано, права линија мењала је свој смер, оштро скренувши под правим углом.

Алвин је стигао да заокрене брод тек после неколико миља и да га усмери у новом правцу.

Стубови су се продужавали истим једноличним током преко црвенкастог предела, размештени у беспрекорном поретку. А онда, педесет миља од претходне промене правца, поново су нагло скретали под правим углом. Ако се овако настави, помисли Алвин, убрзо ћемо се обрести тамо одакле смо пошли.

Бескрајни низ стубова у тој мери их је хипнотисао, да су продужили миљама после процепа у њему, пре но што је Хилвар узвикнуо и нагнао Алвина, који ништа није приметио, да врати брод назад. Полако су се спустили и док су кружили изнад онога што је Хилвар пронашао, једна фантастична претпоставка почела им се зачињати у умовима, мада се у почетку ниједан није усунивао да је саопшти другоме.

Два стуба била су сломљена близу основе и лежала опружена на стењу по коме су пала. Али то није било све; два друга стуба која су оивичавала процеп нека неодољива сила савила је према напоље.

Застрашујући закључак био је неизбежан. Алвин је сада знао изнад чега су летели; видео је то много пута у Лису, али је све до овог тренутка запањујућа промена размера осујећивала препознавање.

«Хилваре», рече и даље се устежући да преточи мисли у речи, «знаш ли шта је ово?»

«Изгледа готово невероватно, али летели смо око ивица једног корала. Ово представља жуву ограду... ограду која није била довољно снажна.»

«Људи који држе домаће животиње, мале љубимце», рече Алвин, уз нервозан смех којим су се људи понекад користили да би прикрили престрашеност. «Требало је да поуздано знају како да их надзиру.»

Хилвар ништа није рекао на ову усиљену лакоумност; зурио је у поломљену баријеру, замишљено се мрштећи.

«Не разумем», промрмља коначно. «Одакле је могао да прибавља храну на једној оваквој планети? И зашто је провалио из свог тора? Дао бих много када бих могао да сазнам каква је то животиња била.»

«Можда су је оставили овде, а она се пробила напоље зато што је била гладна», претпостави Алвин. «Или ју је нешто наљутило.»

«Хајдемо ниже», рече Хилвар. «Хтео бих мало да погледам тле.»

Спуштали су се све док брод није готово додирнуо голу стену, и тек тада су приметили да је у равници избушено небројено много малих рупа, широких највише један или два инча. Са друге стране ограде, менутим, тле је било поштенено ове тајанствене рошавости; она се нагло прекидала на линији живице.

«У праву си», рече Хилвар. «Била је гладна. Али није у питању животиња: више би одговарало истини ако бисмо је назвали биљком. Сасвим је исцрпла тле у свом забрану, тако да је морала на неком другом месту потражити свежу храну. Сва је прилика да се кретала сасвим полако; можда су јој биле потребне године да сруши ове стубове.»

Алвинова машта брзо је употпунила појединости у погледу којих он, менутим, никада није могао бити сасвим сигуран. Није уопште сумњао да је Хилварова анализа у основи тачна и да је неко ботаничко чудовиште, које се можда кретало одвећ споро да би се то приметило, одиста водило пужевску али неуморну борбу против баријере која га је спутавала.

Можда је још живо, после веома много времена, и слободно тумара површином ове планете. Било би, менутим, безнадежно дати се у потрагу за њим, пошто би то значило прокрстарити уздуж и попреко читаву куглу. Насумице су испитали неколико квадратних миља око процепа и пронашли једно велико кружно поље рошавости, пречника готово пет стотина стопа, где се створење очигледно зауставило да би се нахранило — уколико се ова реч могла применити на организам који је на неки начин црпео хранљиве састојке из чврсте стене.

Када су поново узлетели у свемир, Алвин је осетио како га опхрвава необичан замор.

Видео је тако много, али је научио сасвим мало. Било је мноштво чудеса на свим планетама, али оно за чим је трагао нестало је веома давно. Знао је да не би имало сврхе обићи и остале светове Седам Сунаца. Ако у Васељени још постоје разумна бића, куда да крене у потрагу за њима? Бацио је поглед према звездама раштрканим попут прашине преко видео-екрана, схвативши да време које му је преостајало ипак није довољно да их све истражи.

Снажније него икада раније, почео је да га обузима осећај усмљености и потиштености.

Коначно му је постао јасан страх Диаспара од огромних пространстава Васељене, ужас који је нагнао његов народ да се збије у мали микрокосмос свог града. Било је тешко поверовати да су, после свега, они били у праву.

Окренуо се према Хилвару, тражећи неку потпору. Али Хилвар је непомично стајао, чврсто стиснутих песница и са стакластим погледом у очима. Глава му је била нагнута на једну страну; чинило се да нешто ослушкује, напрежући сва чула ка празнини око њих.

«Шта је?» упита журно Алвин. Морао је да понови питање да би Хилвар обратио пажњу на њега. И даље је зурио у ништавило када је најзад одговорио.

«Нешто долази», рече полако. «Нешто што не разумем.»

Алвину се учинило да је у кабини наједном постало веома хладно и да су кошмари његове расе о Освајачима напрасно васкрсли у свој својој ужасности. Уз напор воље који му је исцрпео готово сву снагу, успео је да одагна панику из ума.

«Је ли пријатељско?» упита. «Да ли да наредим повратак на Земљу?»

Хилвар није одговорио на прво питање, већ само на друго. Глас му је био сасвим слаб, али није одавао никакав знак узнемирености или страха. Пре је садржао велику зачуненост и радозналост; то са чиме се сусрео било је тако изненануујуће да није имао када да се бакће Алвиновим брижним распитивањем.

«Закаснио си», рече. «Већ је овде.»

Галаксија се много пута окренула око властите осе од када се свест први пут зачела у Ваномонду. Тек нејасно се присећао тих раних епоха и бића која су бдела над њим — али још је добро памтио потиштеност која га је обузела пошто су она отишла и оставила га самог мену звездама. У потоњим вековима, он је лутао од сунца до сунца, полако развијајући и повећавајући своје моћи. Некада је сањао о томе да поново сретне оне који су помогли његово ронење иако је тај сан у менувремену прилично избледео, ипак није сасвим нестао.

На безброј светова пронашао је трагове које је живот оставио за собом, али разум је открио само једном: менутим, од Црног Сунца побегао је главом без обзира. Васељена је, срећом, веома велика, а трагање једва да је почело.

Без обзира на то што је потицао са велике удаљености у простору и времену, џиновски прасак енергије из срца Галаксије допро је до Ванамонда кроз напон светлосних година. Сасвим се разликовао од зрачења звезда, појавивши се у његовом пољу свести исто тако ненадано као и траг метеора на ведром ноћном небу. Ванамонд се винуо кроз простор и време ка њему, ка последњем трену његовог постојања, одбацивши од себе што је боље умео мртво, непроменљиво устројство прошлости.

Дугачко, метално обличје, бескрајно сложеног склопа, изгледало му је недокучиво, пошто му је било у подједнакој мери страно као и готово све ствари физичког света. Још је имало око себе ореол енергије који га је призвао кроз Васељену, али то га сада више није занимало.

Пажљиво, уз танану снебивљивост дивље животиње која се припрема за лет, хитнуо се ка два ума која је открио.

Истог часа је схватио да је његово дуго трагање најзад уродило плодом.

Алвин је зграбио Хилвара за рамена и жестоко га продрмао, настојећи да га поврати у стварност.

«Реци ми шта се догана!» завапи. «Шта желиш да урадим?»

Одблудели, неодренени поглед полако се изгубио из Хилварових очију.

«Још ми није јасно», рече, «али нема места бојазни у то сам сигуран. Ма шта да је посреди, неће нам наудити. Изгледа само... радознало.»

Алвин је управо заустио да одговори, када га је изненада прожео осећај различит од свих које је искусио раније у животу. Изгледало је да му се телом шири некаква топла, титрава јара; трајало је само неколико секунди, али када се окончало, он више није био само пренашњи Алвин.

Нешто је делило његов мозак, преклапајући га као што би један круг делимично прекрио други.

Таконе је био свестан велике брзине Хилваровог ума, кога је исто тако обузело необично створење што се спустило на њих. Осећај је пре био необичан него пријатан: тек посредством њега, Алвин је први пут наслутио праву телепатију: способност која је код његовог народа толико закржљала да се сада могла користити једино за управљање машинама.

Алвин се сместа побунио када је Серанис покушала да му запоседне ум, али овом наметању није се успротивио. То би било узалудно, а сада је знао да ово створење, ма шта иначе било, није непријатељски расположено. Опустио се, прихвативши без отпора чињеницу да му несравњиво већа интелигенција од његове истражује ум. Ово уверење, менутим, није било сасвим тачно.

Ванамонду је одмах било јасно да је један од два ума знатно предусретљивији и пријемчивији од другог. Могао је да каже да их је његово присуство испунило чунењем, што га је веома изненадило. Било је готово невероватно да су они могли да забораве, заборавност, као и смртност, налазила се изван могућности поимања Ванамонда.

Саобраћање је било веома тешко; већина мисаоних слика њихових умова изгледала је тако необична да он готово ништа није препознао. Зачудио га је и помало уплашио склоп страха од Освајача који се стално понављао; подсетио га је на оно што је сам искусио када му је Црно Сунце први пут ушло у поље сазнања.

Али они нису знали ништа о Црном Сунцу; коначно, и њихова питања почела су да му се уобличују у свести.

«Шта си ти?»

Дао је једини одговор који је могао.

«Ја сам Ванамонд.»

Уследила је пауза (колико је само потребно њиховим мислима да се устроје!), а онда је питање било поновљено. Нису га разумели; то је било чудно, пошто му је јамачно њихова врста дала име, запревши га мену сећања на његово ронење. Тих сећања било је тек прегршт и она су ненадано почињала у једној одрененој тачки времена, али су зато изгледала кристално јасна.

Поново су му до свести допрле њихове слабашне мисли.

«Где су људи који су саздали Седам Сунаца? Шта се догодило са њима?»

Није то знао; готово да му нису поверовали, а разочарање које их је обузело дошло је оштро и јасно преко провалије која је раздвајала њихове умове од његовог. Али били су стрпљиви, а он вољан да им помогне, пошто им се предмет трагања подударао; осим тога, у њима је стекао прве пријатеље од почетка свог постојања.

У току читавог дотадашњег живота Алвин ни у сну није слутио да ће доживети тако необично искуство, као што је био овај бешумни разговор. Није се могло очекивати да ће он бити нешто више од пуког посматрача, пошто се није устезао да призна, чак и пред самим собом, да је Хилваров ум у неким погледима знатно моћнији од његовог. Преостало му је само да чека и да се чуди, полуошамућен од бујице мисли која је куљала одмах иза границе његове моћи поимања.

Блед и напрегнут, Хилвар је изненада прекинуо контакт и окренуо се ка пријатељу.

«Алвине», рече веома уморним гласом. «Има нешто чудно овде. Уопште ми није јасно.»

Ове речи су мало успокојиле Алвиново пољуљано самопоштовање; осећања су му се сигурно очитовала на лицу, пошто се Хилвар благонаклоно насмеја.

«Не могу да установим шта је овај... Ванамонд...» настави он. «Посреди је створење које располаже огромним знањем, али изгледа да му је интелигенција прилично ниска. Разуме се», додаде, «његов ум је можда другачијег реда, тако да га ми не можемо разумети, али нешто ми говори да то није право објашњење.»

«Добро, шта си сазнао?» упита Алвин помало нестрпљиво. «Зна ли он било шта о Седам Сунаца?»

Хилваров ум и даље је изгледао веома одсутан.

«Саздале су их многе расе, укључујући ту и нашу», рече замишљено. «Он може да ми пружи овакве чињенице, али изгледа да не схвата њихово значење. Мислим да је свестан прошлости, али да није у стању да је растумачи. Све што се икада догодило као да је збркано у његовој свести.»

За тренутак је одсутно застао, а онда му се лице озари.

«Само нам једно преостаје; на неки начин морамо одвести Ванамонда на Земљу како би га проучили наши философи.»

«Да ли ће то бити безбедно?» упита Алвин.

«Хоће», одговори Хилвар, помисливши како је последња пријатељева опаска била несвојствена за њега. «Ванамонд је пријатељски расположен. Чак и више од тога, у ствари; веома је благонаклон.»

Истог трена, једна помисао која је већ дуго титрала на самом рубу Алвинове свести наједном му је јасно блеснула пред очима. Сетио се Крифа и свих малих животиња које су непрестано бежале, што је разљућивало или узхемиравало Хилварове пријатеље. Таконе му је пао на памет — како је сада само далеко изгледао! — зоолошки циљ његовог похода у Шалмиран.

Хилвар је пронашао новог мезимца.

Јесераку је пало на ум да би ова конференција изгледала сасвим незамисливо до пре свега неколико дана. Шест посетилаца из Лиса седело је наспрам Већа, за столом постављеним преко отвореног краја потковице. Постојала је извесна иронија у сећању да је не тако давно Алвин стајао на истом месту и саслушао одлуку Већа да Диаспар мора поново бити затворен од света.

Сада је свет уз одмазду продро унутра — и то не само свет, већ и Васељена.

Веће је већ било промењено. Недостајало је чак пет његових чланова. Они нису били у стању да се суоче са одговорностима и проблемима што су их сада чекали и зато су радије кренули Кедроновим стопама. То је доказ, помислио је Јесерак, да је Диаспар пропао, ако толико његових житеља није у стању да прихвати први изазов у много милиона година. Више хиљада гранана већ је побегло у кратак заборав Банки Сећања, са надом да ће криза проћи када се пробуде и да ће Диаспар поново бити онај стари. Али чекало их је разочарење.

Јесерак је узет да попуни једно упражњено место у Већу. Иако је постојала извесна подозривост према њему, с обзиром на то да је био задужен као Алвинов старатељ, његово присуство очигледно је било од суштинске важности, тако да нико није предложио изузеће. Седео је на једном крају стола облика потковице, у положају који му је обезбенивао неке погодности.

Не само што је могао да проучава профиле посетилаца, већ је био у прилици да види и лица својих колега већника, чији су изрази били веома поучни.

Није више постојао ни трачак сумње да је Алвин био у праву и Веће је полако схватало ову непријатну истину. Изасланици из Лиса били су у стању да мисле знатно брже од најизврснијих умова Диаспара. Но, то није била њихова једина предност, пошто су таконе испољили изузетно висок степен усаглашености, за који је Јесерак претпостављао да представља плод њихових телепатских моћи. Упитао се да ли читају мисли Већника, али је закључио да не би прекршили свечано обећање без кога би овај скуп био немогућ.

Јесерак није мислио да је остварен неки велики напредак; у ствари, уопште му није било јасно како би се до тако нечег могло доћи. Веће, које је једва прихватило постојање Лиса, и даље није било способно да схвати шта се догодило. Али јасно је било заплашено, што је вероватно био случај и са посетиоцима, премда је њима успевало да умешније прикрију страх.

Сам Јесерак није био толико ужаснут колико је очекивао; страх је и даље постојао у њему, али сад се најзад суочио са њим. Један део Алвинове нехајности — или можда храбрости? — почео је да му мења назоре и отвара нова обзорја. Није веровао да ће икада бити у стању да закорачи изван зидина Диаспара, али сада је најзад разумео порив који је нагонио Алвина да то предузме.

Председниково питање затекло га је одсутног духом, али он се брзо прибрао.

«Мислим», рече, «да је посреди пуки случај што се ова околност није раније указала. Знамо да је било четрнаест претходних Јединствених, а у залену њиховог стварања сигурно је стајао неки одренен план. Чини ми се да је тај план требало да обезбеди да Лис и Диаспар не остану вечно раздвојени. Алвин се побринуо за то, али је у исти мах учинио нешто што сумњам да се налазило у првобитној схеми. Може ли Централни Компјутер да потврди ово?»

Безлични глас одмах је узвратио.

«Већник зна да ја не могу да коментаришем упутства која су ми дали моји творци.»

Јесерак је прихватио благи укор.

«Ма какав био узрок, чињенице се не могу оспоравати. Алвин се отиснуо у свемир. Када се врати, можете га спречити да поново оде, премда сумњам да би вам тако нешто пошло за руком, с обзиром на то да је он у менувремену сигурно много научио. А ако се догодило оно чега се бојите, не постоји више ништа што бисмо могли предузети. Земља је сасвим беспомоћна, као што је била милионима векова.»

Јесерак је застао и бацио поглед дуж столова. Његове речи никоме се нису допале, али он то није ни очекивао.

«Па ипак, не видим због чега бисмо били узбунени. Земља сада није у нимало већој опасности него што је увек била. Зашто би два човека у једном малом броду поново срушила на нас срџбу Освајача? Ако хоћемо да будем поштени према самима себи, морамо признати да су Освајачи могли да униште наш свет још веома давно.»

Завладала је тишина неодобравања. Била је то јерес, а и сам би је Јесерак некада био осудио као такву.

Подигавши вене, Председник је узео реч.

«Зар не постоји предање да су Освајачи поштедели Земљу само под условом да Човек више никада не оде у космос? А сада смо прекршили тај услов.»

«Предање, да», рече Јесерак. «Многе ствари прихватамо здраво за готово, а ово је једна од њих. Менутим, не постоји никакав доказ. Изгледа ми невероватно да нешто што је тако важно не би било забележено у сећања Централног Компјутера, па ипак он нема појма о том пакту. Распитао сам се о томе, премда само код информационих машина. Веће може да постави питање непосредно.»

Јесерак није видео зашто би ризиковао другу опомену због закорачења на забрањену територију и зато је сачекао Председников одговор.

До њега, менутим, никада није дошло, пошто су истог часа посетиоци из Лиса поустајали са својих седишта, док им се на лицима истовремено укочио израз неверице и узбунености. Чинило се да слушају поруку коју им неки далеки глас саопштава на уши.

Већници су чекали, док је у њима из минута у минут расла бојазан како се овај бешумни разговор настављао. А онда се вона изасланства отргао из транса и с изразом извињења окренуо према Председнику.

«Управо смо примили неке веома необичне и узнемирујуће вести из Лиса», рече.

«Да ли се Алвин вратио на Земљу?» упита Председник.

«Не... не Алвин. Нешто друго.»

Када је спустио свој верни брод на пропланак Ерлија, Алвин се упитао да ли је икада у људској историји нека летелица донела такав товар на Земљу — ако се, заправо, Ванамонд одиста налазио у физичком простору машине. Није му било ни трага за време путовања; Хилвар је сматрао, а његова упућеност била је знатно непосреднија, да се само за Ванамондово подручје пажње могло рећи да има одренен положај у простору. Сам Ванамонд није био лоциран нигде — а можда и никада.

Када су изишли из брода сачекали су их Серанис и петорица сенатора. Једног од сенатора Алвин је већ срео приликом прошле посете; претпостављао је да су остала двојица са претходног скупа сада у Диаспару. Питао се како су изасланици стигли тамо и како је град реаговао на присуство првих уљеза споља после толико много милиона година.

«Изгледа ми, Алвине», рече Серанис са призвуком ироније, пошто се поздравила са сином, «да поседујеш изузетан дар за проналажење необичних ентитета. Додуше, сумњам да ће ти скоро поћи за руком да надмашиш садашњи подухват.»

Сада је дошао ред на Алвина да се изненади.

«Значи, Ванамонд је стигао?»

«Да, пре много часова. Некако му је успело да се врати трагом путање твога брода при одласку, што је само по себи запањујући подвиг и поставља занимљиве философске проблеме.

Постоје извесни докази да је стигао у Лис истог тренутка када си га ти открио, што значи да је способан за бескрајну брзину. Али то није све. У протеклих неколико часова научио нас је знатно више о историји него што смо ми уопште сматрали да постоји.»

Алвин је забезекнуто посматрао. А онда је схватио; није било тешко замислити какав је утицај извршио Венамонд на овај народ, са веома истанчаним опажањима и чудесно повезаним умовима. Реаговали су изненанујуће брзо и наједном му се појавила пред очима неприкладна слика Венамонда, можда помало уплашеног, како га окружују неутаживи интелекти Лиса.

«Да ли сте открили шта је он?» упита Алвин.

«Јесмо. Било је једноставно, премда и даље не знамо његово порекло. Он је чиста менталност, а знање изгледа да му је неограничено. Али истовремено је детињаст, у дословном смислу ове речи.»

«Тако је!» узвикну Хилвар. «Требало је да погодим!»

Алвин је изгледао зачунено, а Серанис је осетила да јој га је жао.

«Хоћу да кажем да иако Венамонд представља горостасан, можда бескрајан ум, он је још несазрео и неразвијен. Његова стварна интелигенција мања је него код људског бића» — осмехнула се помало усиљено — «премда му је процес мишљења знатно бржи и веома хитро учи.

Таконе располаже неким моћима које још нисмо схватили. Читава прошлост као да је отворена његовом уму, на начин који је тешко описати. Можда се користио том способношћу да се врати твојим трагом на Земљу.»

Алвин је стајао у тишини, осетивши се наједном као поражен. Постало му је јасно колико је Хилвар добро учинио што је довео Венамонда у Лис. Таконе му је синуло у којој га је мери срећа послужила када је надмудрио Серанис; тако нешто неће му се догодити два пута у животу.

«Да ли то значи», упита, «да Венамонд тек што се родио?»

«Према његовим мерилима, да. Његова стварна старост веома је велика, мада привидно мања од Човекове. Нејнеобичније је то што он упорно тврди да смо га ми створили, а нема никакве сумње да му је порекло повезано са свим великим тајнама прошлости.»

«Шта се сада догана са Венамондом?» упита Хилвар помало поседничким гласом.

«Испитују га историчари из Греварна. Покушавају да одреде основне црте прошлости, али тај посао трајаће годинама. Венамонд може савршено детаљно да опише прошлост, али рад са њим отежава чињеница да он уопште не разуме оно што је видео.»

Алвин се упитао како Серанис зна све то; а онда схватио да можда сваки будан ум у Лису прати развој великог истраживања. Прожео га је осећај поноса због сазнања да је сада и у Лису оставио исто тако велики белег као и у Диаспару; додуше, са поносом се мешала извесна осујећност. Овде је постојало нешто у чему он никада није могао потпуно да учествује, нити да га појми: непосредни контакт чак и измену људских умова, био му је у подједнакој мери недокучив, као што би музика била глувом човеку, или боје слепом. Па ипак, житељи Лиса измењивали су сада мисли са тим непојмљиво страним бићем, кога је он довео на Земљу али кога никада није могао да открије, ниједним од чула која је поседовао.

Овде није било места за њега; када се испитивање заврши, одговори ће му бити саопштени.

Отворио је врата бескраја, а онда осетио страхопоштовање — чак и преплашеност — пред оним што је учинио. За властито добро, морао је да се врати у сићушан, познати свет Диаспара и да потражи његово окриље, док буде сводио рачуне својих снова и стремљења. Било је ту ироније; онај ко је презрео град да би похрилио ка звездама, сада се враћао кући као заплашено дете које бежи у мајчине скуте.

Диаспар није био баш задовољан што поново види Алвина. Град је и даље био узаврео, попут неке џиновске кошнице која је жестоко уздрмана штапом. Још се невољно суочавао са стварношћу, али они који су одбијали да признају постојање Лиса и спољњег света нису више имали где да се сакрију. Банке Сећања престале су да их примају; они који су покушали да побегну у снове и да потраже прибежиште у будућности сада су узалуд одлазили у дворану стварања.

Растачући, хладни пламен није их чекао, тако да се нису могли пробудити, са испраним умовима, сто хиљада година даље низ реку времена. Никакве молбе упућене Централном Компјутеру нису вределе, нити је он објашњавао разлоге онога што је чинио. Неуспеле прибеглице морале су да се тужно врате у град и да отворено погледају у очи проблемима свог времена.

Алвин и Хилвар спустили су се на периферију парка, недалеко од Већнице. Све до последњег тренутка Алвин није био сигуран да ли ће му успети да уведе брод у град кроз штитнике који су огранивали његово небо од спољењг света. Небески свод Диаспара, као и све друго у вези са њим, био је вештачки, или бар добрим делом такав. Ноћ, са својим звезданим подсетницима на све оно што је Човек изгубио, никада није смела да угмиже у град; он је таконе био заштићен од олуја које су понекад беснеле пустињом, испуњавајући ваздух покретним зидовима песка.

Невидљиви стражари пустили су Алвина да проне и када се Диаспар распостро под њим, он је најзад схватио да се вратио кући. Ма колико снажно осећао зов Васељене и свих њених тајни, он је ту ронен и ту припада. Град га никада није задовољавао, али он би му се увек враћао.

Превалио је пола пута кроз Галаксију да би схватио ову једноставну истину.

Гомила се окупила још пре но што се брод спустио и Алвин се упитао како ће га примити његови сугранани, сада када се вратио. Посматрајући видео-екран пре но што ће отворити ваздушну комору, лако је могао разабрати њихова лица. Преовланујуће осећање као да је била радозналост . Нешто што је само по себи било ново у Диаспару. Са њом је била измешана зебња, пошто су се местимично могли уочити непогрешиви знаци страха. Као да нема никог, помисли Алвин помало суморно, ко се радовао његовом повратку.

С друге стране, за Веће је он сигурно био добродошао, премда не из чисто пријатељских побуда. Иако је он изазвао ову кризу, нико осим њега није могао да пружи чињенице на којима ће се темељити будућа политика. Био је саслушан са великом пажњом, док је описивао лет до Седам Сунаца и сусрет са Венамондом. Онда је одговарао на многобројна питања, са стрпљивошћу која је вероватно изненадила његове саговорнике. Убрзо је открио да их највише тишти страх од Освајача, иако уопште нису помињали то име; били су очигледно несрећни када је он непосредно изишао на среду са тим проблемом.

«Ако се Освајачи још налазе у Васељени», рече Алвин Већу, «онда сам их ја јамачно морао срести у самом њеном средишту. Али у систему Седам Сунаца не постоји разуман живот; ми смо то већ погодили пре но што нам је Венамонд потврдио. Сматрам да су Освајачи отишли веома давно; Венамонд, који је у најмању руку стар исто колико и Диаспар, сасвим сигурно не зна ништа о њима.»

«Пало ми је нешто на ум», рече изненада један од већника. «Можда је Венамонд потомак Освајача, на неки начин који је сада изван наше моћи поимања. Заборавио је своје порекло, али то не значи да једнога дана не би поново могао да буде опасан.»

Хилвар, који је био присутан само као посматрач, није сачекао на допуштење да говори. Било је то први пут да га је Алвин видео љутитог.

«Венамонд је погледао у мој ум», рече, «а и ја сам мало завирио у његов. Моји сународници већ су много научили о њему, премда још нису открили шта је он заправо. Али једно је извесно: пријатељски је расположен и било му је драго што нас је пронашао. Немамо га се због чега бојати.»

Завладала је кратка тишина после овог иступа и Хилвар је одахнуо са помало сметеним изразом лица. Било је уочљиво да је напетост попустила у Већници, као да се неки тмурни облак подигао са духова присутних. Разуме се, Председник није извршио своју дужност и прекорио Хилвара због овог упада.

Док је слушао расправу, Алвин је уочио да у Већу постоје три врсте мишљења. Конзервативци, који су били у мањини, још су гајили наду да часовник може да крене уназад и да се некако поново може успоставити стари поредак. Против сваке здраве памети, они су се уздали да је могуће убедити Диаспар и Лис да поново забораве једно на друго.

Прогресивисти су таконе имали малобројне заговрнике; чињеница да их је уопште било у Већу пријатно је изненадила Алвина. Они нису баш поздрављали инвазију спољног света, али су били одлучни да је што боље искористе. Појединци су ишли тако далеко да су тврдили како је можда могуће провалити психолошке баријере које су тако дуго држале Диаспар запретен знатно боље од било којих физичких.

Већина Већа, ваљано одражавајући опште расположење града, изабрала је став позорног опреза у ишчекивању новог устројства будућности. Схватили су да је још немогуће израдити генерални план, нити покушати спровонење одренене политике, све док олуја не проне.

Јесерак се придружио Алвину и Хилвару када је заседање завршено. Изгледало је да се променио од њиховог последњег сусрета — и последњег растанка — у Лорановој Кули, под којом се пружала пустиња. Овакву промену Алвин није очекивао, премда ће се са њом све чешће сусретати у потоњим данима.

Јесерак је изгледао млани, као да су пламенови живота нашли свеже гориво и светлије запламсали у његовим жилама. Без обзира на старост, он је спадао мену оне који су били у стању да прихвате изазов што га је Алвин бацио у лице Диаспару.

«Имам неке новости за тебе, Алвине», рече он. «Мислим да познајеш сенатора Герана.»

Алвин је кратко пребирао по памћењу, а онда се присетио.

«Свакако, он је био један од првих људи које сам срео у Лису. Није ли он члан њиховог изасланства?»

«Јесте; добро смо упознали један другога. Он је изврстан човек и разуме се у људски ум знатно више него што сам веровао да је уопште могуће, премда тврди да је према мерилима Лиса тек почетник. За време свог боравка овде започео је један пројекат који ће се теби особито допасти. Решио је да испита природу принуде која нас везује за град и верује да ће, када једном установи како нам је наметнута, моћи да је отклони. Већ двадесетак нас саранује са њим.»

«Јеси ли и ти један од њих?»

«Јесам», узврати Јесерак са изразом који је био веома близак постинености; Алвин то никада раније није видео код њега, нити ће икада више видети: «Није лако, а свакако не пријатно, али је веома подстицајно.»

«Којим се поступком служи Геран?»

«Ради помоћу сага. Саздао их је читав низ, а сада проучава наше реакције док их проживљамо. Ни у сну не бих помислио да ћу се под старе дане поново вратити дечјим разонодама!»

«Шта су саге?» упита Хилвар.

«Замишљени светови сна», објасни Алвин. «У ствари, највећи део је замишљен, премда има и таквих који се темеље на историјским чињеницама. У ћелијама памћења града забележено је на милионе сага; на располагању ти стоји избор сваковрсних пустоловина или искустава, које ти се чине сасвим стварне док ти је мозак напајан импулсима». Окренуо се према Јесераку.

«У какве вас саге Геран уводи!»

«Као што би се и очекивало, већина је усредсренена на излажење изван Диаспара. Неке су нас вратиле у веома ране животе, што је било могуће ближе оснивању града. Геран сматра да што се више примакне пореклу и изворишту принуде, то ће лакше моћи да је подрије.»

Алвина су ове вести веома осоколиле. Његов посао био би тек напола обављен, уколико би он само отворио врата Диаспара — а онда установио да се нико не усунује да изине напоље.

«Да ли стварно желиш да стекнеш способност изласка из Диаспара?» упита Хилвар лукаво.

«Не», узврати Јесерак без оклевања. «И сама помисао на то ме ужасава. Али јасно ми је да уопште нисмо били у праву када смо мислили да је Диаспар једини свет који вреди, а логика ми налаже да нешто ваља предузети да би се отклонила грешка. У погледу осећања, ја сам и даље потпуно неспособан да напустим град; можда ћу такав заувек остати. Геран мисли да ће успети да неколицину нас одведе у Лис и ја му радо помажем у покусу, премда се пола времена надам да ће он претрпети неуспех.»

Алвин је погледао старог старатеља са новим поштовањем. Више није порицао моћ убенивања, нити је потцењивао силе које су нагониле човека да дела у одбрану логике. Није могао одолети а да не упореди Јесеракову прибрану храброст са Кедроновим паничним бекством у будућност, премда се, у светлости нових сазнања о људској природи, више није залетео у осунивању Лакрдијаша због онога што је учинио.

Био је убенен да ће Геран извршити задатак што га је поставио пред себе. Јесерак ће можда бити одвећ стар да наруши устројство једног животног века, ма како био спреман да почне изнова. То није било важно, пошто ће остали успети, вонени вештом руком психолога из Лиса. А чим неколицина утекне из ропства старог милијарду година, биће само питање времена пре но што и остали крену њиховим трагом.

Упитао се шта ће се догодити са Диаспаром — и Лисом — када баријере буду потпуно срушене.

На неки начин, најбоља својства обе културе морају се сачувати и стопити у нову и здравију заједницу. Задатак је био ванредно тежак и захтевао је свеколику мудрост и стрпљење обе популације.

Неке потешкоће будућег усаглашавања већ су почеле да се испољавају. Посетиоци из Лиса су, веома љубазно, одбили да живе у кућама које су им додељене у граду. Они су сами припремили своје привремено боравиште у парку, у средини која их је подсећала на Лис. Хилвар је био једини изузетак; иако му се није допадало да живи у кући са неодрененим зидовима и кратковечним намештајем, храбро је прихватио Алвиново гостопримство, успокојен обећањем да ту неће дуго остати.

Хилвар се никада у живот није осетио усамљеним, али је у Диаспару и то искусио. Град му се чинио необичнији него Лис Алвину, а бескрајна сложеност и огромно мноштво странака који су закрчили сваки центиметар простора око њега почели су да га тиште и узрујавају. На веома танан начин, познавао је свакога у Лису, без обзира да ли се срео са њим или не. Ни за хиљаду животних векова, менутим, не би могао упознати свакога у Диаспару и та чињеница га је растужила, премда је схватио да је посреди сасвим неразумно осећање. Само га је оданост према Алвину задржавала у свету који није имао ништа заједничко са његовим.

Често је покушавао да испита своја осећања према Алвину. Знао је да му пријатељство потиче из истог врела које је напајало наклоност према свим малим и храбрим бићима. То би вероватно зачудило оне који су Алвина сматрали упорним, тврдоглавим и егоцентричним човеком, коме није била потребна ничија приврженост и који није умео да је узврати уколико би му била понунена.

Хилвар је био боље упућен; нагонски је то осетио још од самог почетка. Алвин је био истраживач, а сви истраживачи траже нешто што су изгубили. Само се ретко догана да то и пронану, а још рене да их чин проналажења учини срећнијим него само трагање.

Хилвар није знао шта Алвин тражи. Покретале су га силе које су веома давно ставили у покрет они генијални људи што су са тако настраном умешношћу саздали Диаспар — или можда они још генијалнији који су им се супротставили. Као и свако људско биће, Алвин је у извесној мери био машина, чија је делања унапред одренивало наслене. То, менутим, није изменило његову потребу за разумевањем и присношћу, нити га је учинило безосећајним према усамљености и осујећености. Властитом народу он је понекад изгледао као такво необјашњиво биће, да су они сметали с ума како он и даље дели иста осећања с њима. Био је потребан тек странац, из потпуно другачије средине, да га види као нормално људско створење.

У току неколико дана после доласка у Диаспар, Хилвар се срео са више људи него током ранијег живота. Упознавао се са њима, али практично никога није упознао. Због своје збијености, житељи града били су у тој мери уздржљиви да им се тешко могло приближити. Једину осамљеност имали су у властитом уму и ње су се држали чак и када би се налазили усред бескрајних друштвених активности Диаспара. Хилвар их је сажаљевао, мада је знао да њима та наклоност није потребна. Они уопште нису схватали чега се лишавају — нису имали појма о топлом чувству заједништва, о осећају припадности, које је повезивало све јединке у телепатском друштву Лиса. Штавише, било је очигледно — премда из уљудности то нико није отворено показао — да га већина људи са којима је разговарао сматра достојним жаљења због суморног и једноличног живота који води.

Еристона и Етанију, Алвинове чуваре, Хилвар је брзо отписао као љубазне, али крајње збуњене и безличне појединце. Веома га је помело када је чуо да се Алвин позива на њих као на оца и мајку — пошто су ови изрази у Лису задржали своје древно биолошко значење. Био је потребан стални напор уобразиље да би се имало на уму како су творци Диаспара опозвали законе живота и смрти, а постојали су тренуци када се Хилвару чинило да је, без обзира на сву живост око њега, град полупразан зато што није било деце.

Упитао се шта ће се сада догодити са Диаспаром, када се његова дуга издвојеност најзад окончала. Закључио је да би град најбоље поступио ако би уништио Банке Сећања које су га толико дуго држале у опчињености. Ма колико биле чудесне и без обзира на то што по свој прилици представљају врхунски трујумф науке која их је изнедрила, оне су донеле на свет болесну културу, културу која је имала многе страхове. Неки су, додуше, имали стварну подлогу, али други су се — тако је сада изгледало — темељили искључиво на уобразиљи. Хилвар је мало био упућен у патворину која је почела да се помаља из истраживања Венамондовог ума. Кроз неколико дана са тим ће бити упознат и Диаспар и тек онда ће му постати јасно колики је део његове прошлости представљало само пуки мит.

Менутим, уколико би се Банке Сећања уништиле, град би изумро кроз хиљаду година, пошто су његови житељи изгубили способност да се размножавају. Ваљало се тек суочити са овом недоумицом, али Хилвар је већ назрео једно могуће решење. Увек је постојао одговор на било који технички проблем, а његови сународници били су веома вични у биолошким наукама.

Ако Диаспар буде пожелео, оно што је изгубио могло му се вратити.

Менутим, град је најпре требало да научи шта је изгубио. Образовање ће трајати много година — можда много векова. Али то је само почетак; веома брзо, утисци првог часа тако ће моћно протрести Диаспар као и сам контакт са Лисом.

Они ће потрести и Лис. Без обзира на све разлике измену две културе, оне су потицале из истог корена — и делиле су исте опсене. Обе ће бити здравије када још једном погледају, сталожено и постојано, у прошлост коју су изгубиле.

Амфитеатар је био пројектован да прими целокупно будно становништво Диаспара, и тешко да је сада иједно од његових десет милиона места остало празно. Док је са своје осматрачке тачке високо на вештачком обронку прелазио погледом по великој закривљености, Алвина је она неодољиво подсећала на Шалмиран. Два кратера била су истог облика и готово исте величине.

Уколико би се шалмирански кратер испунио људима, он би веома наликовао овоме.

Била је, менутим, једна суштинска разлика измену ова два земљишта. Велика увала Шалмирана стварно је постојала, док амфитеатар није. Не само сада већ ни раније; он је представљао само утвару, устројење електричних набоја, који су почивали у сећању Централног Компјутера све док их нека потреба не би призвала у живот. Алвин је знао да се, заправо, и даље налази у својој соби, баш као што је у својим домовима и огромна маса света која га привидно окружава. Све док не буде ништа предузео да се покрене са тог места, опсена ће бити савршена. Лако је могао да поверује да је Диаспар уклоњен и да су се сви његови житељи окупили овде у овом огромном улегнућу.

Доганало се тек једном у хиљаду година да се живот града потпуно заустави, како би се сви људи могли срести у Великој Скупштини. Алвин је знао да је и у Лису долазило до одговарајућих окупљања. Био би то састанак умова, али би можда уз њега био одржан и привидан скуп тела, подједнако нестваран, али наизглед стваран, као и овај.

Могао је препознати многа лица око себе, све до границе докле се могло видети голим оком. На удаљености већој од једне миље и читавих хиљаду стопа испод налазила се мала кружна позорница на коју је сада била управљена пажња читавог света. Тешко се могло помислити да би он успео било шта да разабере са толике удаљености, али Алвин је знао да када говор буде почео, он ће чути и видети све што се збива подједнако јасно као и свако други у Диаспару.

Позорница се испунила маглом; а онда се магла претворила у Калитракса, вону групе чији је задатак био да реконструише прошлост на основу података које је Венамонд донео на Земљу.

Био је то огроман, готово немогућ подухват, не само због времена које је захтевао. Само једном, уз менталну помоћ Хилвара, Алвин је на час завирио у ум чудног бића које су њих двојица открили — или које је открило њих. Алвину су Ванамондове мисли изгледале исто тако несувисле као и хиљаду гласова који би заједно викали у некој огромној, пећини пуној одјека.

Па ипак, људима из Лиса успевало је да их размрсе и да их забележе, како би их потом натенане испитали. Већ су се проносиле гласине — које Хилвар, менутим, није ни потврнивао ни оповргавао — да је откривено нешто у тој мери необично, што готово да није имало никакву сличност са историјом коју је људска раса миленијумима прихватала као стварну.

Калитракс је почео да говори. Алвину, као и свима осталима у Диаспару, изгледало је да јасан и одмерен глас долази са неког места удаљеног свега неколико центиметара. А онда, на начин који се тешко могао описати, баш као што геометрија сна нарушава законе логике али не изазива никакво изненанење у уму спавача, Алвин се обрео тик уз Калитракса, задржавши у исто време своје место високо на стрмини амфитеатра. Парадокс га није збунио; једноставно га је прихватио без питања, као и све друге тајанствености у вези са простором и временом које му је наука пружала.

Калитракс је направио веома кратак преглед прихваћене историје расе. Говорио је о непознатим народима Раних Цивилизација, који су оставили иза себе тек прегршт великих имена и предања о Царству која су полако бледела. Још од самог почетка, гласила је прича, Човек је жудео за звездама — да би их коначно достигао. Милионима година ширио се кроз Галаксију, потчињавајући систем за системом. А онда, из таме са оне стране рубова Васељене, похрлили су Освајачи и преотели му све што је освојио.

Повлачење у Сунчев систем било је горко и сигурно је трајало много векова. Приликом чувене битке око Шалмирана умало није страдала и сама Земља. Када се све окончало, Човеку су преостала само сећања и свет на коме је ронен.

Од тада, све се претворило у веома дуг антиклимакс. Крајња иронија огледала се у чињеници да је раса која се надала да ће потчинити Васељену на крају напустила највећи део свог сићушног света и поделила се у две засебне културе Лиса и Диаспара — оазе живота у пустињи која их је раздвајала знатно боље од понора што су зјапили мену звездама.

Калитракс је застао; Алвину је изгледало, баш као и сваком другом на великом скупу, да историчар гледа право у њега очима које су виделе чудеса у која ни саме нису још могле сасвим да поверују.

«Толико», рече Калитракс, «о причама у које смо веровали од када датирају наша сведочанства. Сада вам морам рећи да су оне лажне, лажне у свакој појединости, чак толико лажне да их ни сада још нисмо потпуно ускладили са истином.»

Сачекао је да слушаоци проникну у право значење његових речи. А онда, говорећи полако и одмерено, изложио је и Лису и Диаспару сазнање стечено из Ванамондовог ума.

Уопште није било тачно да је Човек стигао до звезда. Његово мало царство простирало се само до орбита Плутона и Персефоне, пошто се менузвездани простор показао као баријера коју он није могао савладати само својим моћима. Читава цивилизација људи тискала се око Сунца и била је још веома млада — када су звезде стигле до ње.

Тај сусрет мора да је био поразан. Без обзира на властита несавршенства, Човек никада није сумњао да ће једнога дана завладати космичким пространствима. Таконе је веровао да, ако се у Васељени и налазе њему једнаки, нема оних који би му били надренени. Сада је схватио да су оба убенења била погрешна и да мену звездама постоје умови који га далеко надмашују.

Током многих столећа, најпре у бродовима других раса, а касније и у летелицама саграненим уз помоћ позајмљеног знања, Човек је истраживао Галаксију. Свугде је проналазио културе које је могао разумети, али не и надмашити, а местимично је сретао и умове који би готово у потпуности превазилазили његову моћ поимања.

Шок је био ужасан, али је указивао на процес развоја расе. Тужнији и несравњиво мудрији, Човек се вратио у Сунчев систем да би размишљао о сазнању које је стекао. Прихватио је изазов и полако разрадио план који је давао наде за будућност.

Некада су физичке науке представљале Човеково главно занимање. Сада се још жешће бацио на генетику и изучавање ума. По било коју цену, довешће себе до граница властите еволуције.

Велики опит трошио је читаву снагу расе током милиона година. Сви ти напори, сва та жртвовања и патње претворили су се само у прегршт речи у Калитраксовом излагању. Они су донели Човеку његове највеће победе. Укинуо је болести, могао је вечно да живи ако је желео, а овладавши телепатијом потчинио је својој вољи најтананију од свих моћи.

Био је спреман да се поново вине у свемир, овога пута само својим снагама, у огромна пространства Галаксије. Могао је као себи равне, да сретне расе са светова од којих је некада устукнуо. Сада је коначно био приправан да одигра своју пуну улогу у историји Васељене.

То је и учинио. Из тог раздобља, можда најобухватнијег у целој повести, потицала су предања о Царству. Било је то Царство многих раса, али се то смело с ума у драми, преснажној за трагедију, којом се оно окончало.

Царство је трајало најмање милион година. Сигурно се суочило са многим кризама, можда чак и ратовима, али је све то нестало у полету великих раса које су заједно стремиле ка зрелости.

«Можемо бити поносни», наставио је Калитракс, «на део који је припао нашим прецима у овој историји. Чак и када су достигли свој културни зенит, нису нимало изгубили старе подстреке.

Налазимо се на терену наганања, а не проверених чињеница, али чини се извесним да је Човек надахнуо и управљао опитима који су у исти мах представљали крах и врхунску славу Царства.

Философија која је лежала у темељу тих опита била је следећа. Контакт са другим врстама показао је Човеку колико дубоко слика света једне расе зависи од њеног физичког тела и органа чула којима оно располаже. Тврдило се да, ако је то уопште могуће, до праве слике Васељене може доћи само онај ум који је ослобонен таквих физичких ограничења — заправо, чиста менталност. Ова замисао представљала је опште место мену многим древним религијским веровањима на Земљи и изгледало је необично да једна идеја која нема рационално порекло коначно постаје један од највећих циљева науке.

У природној Васељени никада није утврнено постојање бестелесне интелигенције; Царство је преузело на себе да је створи. Ми смо заборавили, уз толико других ствари, умешност и знање који су то омогућили. Научници Царства овладали су свим силама Природе, свим тајнама простора и времена. Као што наши умови представљају успутни производ бескрајно сложеног распореда можданих ћелија, менусобно повезаних мрежом нервног система, тако су и они започели стварање мозга чији саставни делови нису материјалне природе, већ склопови отиснути у самом простору. Такав мозак, уколико се он уопште тако може назвати, користио би електричне или још више силе за своје операције и сасвим би био ослобонен тираније материје. Могао би да функционише непоредиво брже од сваке органске интелигенције, а трајао би до последњег ерга слободне енергије у Васељени; његовим моћима не би било граница. Када би једном био створен, сам би наставио да развија потенцијале које не би могли предвидети чак ни његови творци.

Поглавито на основу искуства стеченог у властитој регенерацији, Човек је предложио стварање једног таквог бића. Био је то највећи изазов који је икада упућен интелигенцији у Васељени и после много векова расправљања, он је најзад прихваћен. Све расе Галаксије удружиле су снаге да остваре овај пројекат.

Измену сна и његовог испуњења стајало је читавих милион година. Цивилизације су доживљавале успоне и падове, напори многих светова дуги миленијуме падали су у воду, али смер никада није заборављен. Једног дана ћемо можда сазнати целовиту причу о томе, о највећем подухвату који је предузет у читавој историји. Данас једино знамо да се он окончао несрећом која је готово уништила Галаксију.

У то раздобље Ванамонд одбија да иде. Постоји уска временска зона која му је запретена; али ми верујемо да иза тога стоје само његови страхови. На његовом почетку, Царство се налазило на врхунцу моћи, у напетом ишчекивању предстојећег успеха. На крају, само неколико хиљада година касније, Царство је пропало, а и саме звезде су се затамниле, као да им је неко исисао сву снагу. Над Галаксијом се надвила авет страха, страха за који је везано име: ‘Луди Ум’.

Није тешко погодити шта се морало догодити у том кратком раздобљу. Чиста менталност је створена, али је била потпуно безумна, или, као што се да закључити на основу других извора, непомирљиво непријатељска према материји. Столећима је пустошила Васељену, све док најзад није стављена под контролу силама о којима ништа не знамо. Без обзира на то којем је оружју Царство прибегло, оно је готово сасвим исцрпло енергетске залихе звезда; из сећања на овај сукоб потичу готово сва предања о Освајачима.

‘Луди Ум’ се није могао уништити, пошто је био бесмртан. Био је одведен на руб Галаксије и тамо затамничен на начин који не разумемо. Затвор му је била необична вештачка звезда позната као Црно Сунце и он је ту остао до данашњег дана. Када Црно Сунце умре, он ће поново бити слободан. Колико нас времена дели од тог тренутка нико не може да каже!»

Калитракс је заћутао, као да се задубио у властите мисли, потпуно несвестан чињенице да су очи целог света упрте у њега. У дугој тишини, Алвин је бацио поглед на збијено мноштво око себе, покушавши да му докучи мисли суочене с овим откровењем — и том непознатом претњом која ће сада заменити мит о Освајачима. Највећим делом, лица његових сугранана била су укочена у изразу неверице; још су се упирали да одбаце лажну прошлост, али и даље нису били приправни да прихвате још чуднију стварност која ју је заменила.

Калитракс је поново почео да говори; док је описивао последње дане царства, глас му је постао мирнији и блажи. Како се слика раскриљавала пред њим, Алвин је схватио да је то доба у коме би се њему допадало да је живео. Тада је још било пустоловина и задивљујуће, неустрашиве храбрости — храбрости која је могла да задобије победу из чељусти несреће.

«Иако је ‘Луди Ум’ прилично опустошио Галаксију, залихе Царства и даље су биле огромне, а дух непоколебљив. Храброшћу којој се ми само можемо дивити, велики опит поново је започет, а предузета су трагања за грешком која је довела до катастрофе. Наравно, било је много оних који су се противили том подухвату, проричући даље несреће, али били су надгласани. Пројекат је настављен и, уз тако горко стечено знање, овога пута доживео је успех.

Нова раса која је била ронена имала је потенцијални интелект који се уопште није могао мерити. Али била је потпуно детињаста; не знамо да ли су њени творци то и очекивали, али вероватно је да су то држали за неминовно. Требало је да прону милиони година да би достигла ниво зрелости, а ништа није могло убрзати тај процес. Ванамонд је био први такав ум; сигурно има и других у Галаксији, али сматрамо да их је тек неколико створено, пошто Ванамонд никада није срео неког од својих сродника.

Стварање чистих менталности представљало је највиши домашај галактичке цивилизације; у њој су људи имали веома високо, ако не и водеће место. Овде немам на уму само Земљу, пошто је њена прича само танушна нит у једној горостасној таписерији. Пошто су је увек напуштали њени најпредузимљивији духови, наша планета неминовно је постала веома конзервативна и на крају се супротставила научницима који су створили Венамонда. Сигурно је да она више ништа није значила у завршном чину.

Задатак Царства био је тиме извршен; људи тог раздобља погледали су звезде које су сатрли у очајничкој борби за избављењем и донели су одлуку. Препустиће Васељену Венамонду.

Овде почиње једна тајна, тајна коју никада нећемо моћи да одгонетнемо, пошто Венамонд није у стању да нам помогне. Све што знамо то је да је Царство успоставило контакт са... нечим... веома необичним и веома великим, далеко на самој закривљености Космоса, сасвим на другом крају свемира. Можемо само да наганамо шта је то било, али његов зов садржао је неизмерну хитност и неизмерно обећање. У току веома кратког временског раздобља, наши преци и остале расе које су их следиле отиснуле су се на пут којим ми не можемо поћи. Венамондове мисли ограничене су рубовима Галаксије, али посредством његовог ума видели смо почетке те велике и тајанствене пустоловине. Овде је слика коју смо реконструисали; сада ћете погледати више од милион година у прошлост...»

Бледа утвара минуле славе, точак Галаксије који се лагано окреће, лебдео је у ништавилу.

Целом његовом дужином пружао се велики празан процеп који је ‘Луди Ум’ заправо — рана коју ће у потоњим раздобљима испунити наноси звезда. Али они никада неће заменити ишчезли сјај.

Човек се спремао да напусти Васељену, као што је једном давно напустио матични свет. И не само Човек, већ и хиљаде других раса које су заједно са њим подизале Царство. Биле су окупљене на рубу Галаксије, чија је цела дебљина стајала измену њих, док им се циљ крио негде у будућности.

Сабрале су флоту пред којом је чак и машта постајала ништавна. Адмиралски брод била су сунца, а мале лане планете. Читаво звездано јато, са свим својим сунчевим системима и њиховим ускомешаним световима, требало је да буде лансирано преко бескраја.

Велики пламени млаз шикнуо је кроз срце Васељене, одскачући са звезде на звезду. У једном трену времена згасло је хиљаду сунаца, предавши своју енергију чудовишном обличју које се винуло дуж осе Галаксије, хитајући ка џиновској провалији...

«И тако је Царство отишло из наше Васељене, да би негде другде потражило своју судбину.

Када његови наследници, чисте менталности, буду сасвим стасали, оно ће се можда вратити. Али тај дан је сигурно још веома далеко.

У најкраћим и сасвим површним цртама, ово би била прича о галактичкој цивилизацији. Наша властита историја, која нам изгледа тако важна, тек је само задоцнели и безначајни епилог, мада у исто време тако сложен да нам још није пошло за руком да разјаснимо све појединости.

Изгледа да су многе старије, мање пустоловне расе одбиле да напусте своје домове; мену њима су били и наши непосредни преци. Већина тих раса утонула је у декаденцију и до сада је ишчезла, мада су неке можда успеле да опстану. Наш свет једва је избегао тај усуд. У току Прелазних Столећа, која су, заправо, трајала милионима година, знање прошлости било је изгубљено или хотимице уништено. Ма како изгледало невероватно, пре ће бити да је посреди ово друго. Током векова, Човек је тонуо у сујеверно, али ипак научно варварство, када је извитоперио историју да би одагнао осећај немоћи и краха. Предања о Освајачима потпуно су лажна иако је њиховом настанку несумњиво допринела очајничка борба против ‘Лудог Ума’.

Ништа друго није потисло наше претке на Земљи до болест у њиховим душама.

Када смо дошли до овог открића, један проблем нас је особито зачудио у Лису. Битка код Шалмирана никада се није одиграла, па ипак Шалмиран је постојао и постоји још и дан-данас.

Штавише, он је једно од најмоћнијих оружја за разарање које је икада направљено.

Било нам је потребно извесно време да решимо загонетку, али када је једном пронанен, одговор се показао сасвим једноставним. Некада, давно, наша Земља имала је један џиновски сателит, Месец. Када је, у непрекидном рату измену плиме и осеке, са једне стране, и силе теже са друге, он коначно почео да пада према Земљи, морао је бити уништен. Шалмиран је био сагранен са тим циљем, а око његове сврхе испрела су се предања која сви познајете.»

Калитракс се помало скрушено осмехнуо огромном аудиторијуму.

«Постоје многа слична предања, делимично истинита, а делимично лажна, као и други парадокси у нашој прошлости који још нису одгонетнути. Но, овај проблем пре спада у надлежност психолога него историчара. Чак се ни сведочанствима Централног Компјутера не може потпуно веровати, пошто садрже очигледне доказе о преиначавању у веома далекој прошлости.

На Земљи су само Диаспар и Лис преживели раздобље декаденције; Диаспар захваљујући савршенству својих машина, а Лис због своје делимичне издвојености и необичне интелектуалне моћи житеља. Али обе културе, чак и када су се вратиле на свој претходни ниво, постале су изопачене страховима и митовима које су наследиле.

Ти страхови не треба више да нас прогањају. Није моја дужност као историчара да предвинам будућност, већ да испитујем и тумачим прошлост. Али њена поука сасвим је јасна; одвећ дуго смо живели сасвим издвојено од стварности, а сада је куцнуо час да преуредимо наше животе.»

Јесерак је корачао у немом чунењу кроз улице Диаспара, који никада раније није видео.

Толико се, у ствари, разликовао од града у коме је он провео све своје животе, да га никада не би препознао. Па ипак, знао је да је то Диаспар, премда није застао да поразмисли како то зна.

Улице су биле уске, зграде ниже, а парк је нестао. Или, боље речено, још није постојао. Био је то Диаспар пре промене. Диаспар који је стајао отворен према свету и Васељени. Небо изнад града било је модроплаво и прошарано распараним праменовима облака, који су се лагано извијали и окретали на ветру што је пирио лицем млане Земље.

Кроз облаке и мимо њих пролазили су знатно опипљивији небески путници. Миљама изнад града, оперважући свод својим бешумним дезеном, бродови који су повезивали Диаспар са спољним светом долазили су и одлазили својим послом. Јесерак је дуго нетремице зурио у тајанственост и чаролију отвореног неба и за тренутак му је душу поново прожео страх. Осетио се нагим и незаштићеним, свестан да та спокојна, плава купола поврх његове главе представља тек најтанушнију опну, иза које се пружа свемир, са свим својим загонеткама и претњама.

Али страх није био довољно снажан да му спута вољу. Делом свог ума Јесерак је знао да је све то што доживљава само сан, а сан му није могао наудити. Кретаће се кроз њега, кушајући све што му буде понудио, све док се поново не пробуди у граду који познаје.

Ишао је ка срцу Диаспара, према месту где је у његово време стајао Гроб Јарлана Зеја.

Али у овом древном граду тамо није било гроба, већ само ниска, кружна граневина са много лучних улаза који су водили у њу. Пред једним од тих улаза чекао га је неки човек.

Требало је да запањеност преплави Јесерака, али сада га више ништа није могло изненадити.

Некако му је изгледало на месту и природним што се нашао очи у очи са човеком који је подигао Диаспар.

«Претпостављам да ме препознајеш», рече Јарлан Зеј.

«Свакако; видео сам твоју статуу хиљаду пута. Ти си Јарлан Зеј, а ово је Диаспар какав је био пре милијарду година. Знам да сањам и да се ниједан од нас двојице стварно не налази овде.»

«Онда не треба да те узнемири ништа што се догана. Пони стога за мном и имај на уму да ти ништа не може наудити, пошто се кад год зажелиш можеш пробудити у Диаспару, у твом властитом добу.»

Јесерак је послушно кренуо за Јарланом Зејом у здање, док му је ум делао попут пријемчиве, некритичке спужве. Неко присећање, или одјек неког сећања, упозоравало га је на оно што је било на путу да се догоди и он је знао да би некада ужаснуто устукнуо од тога.

Сада се, менутим, није бојао. Не само што се осећао заштићеним због свести о томе да ово искуство није стварно, већ је и присуство Јарлана Зеја представљало талисман против свих опасности са којима би се могао сусрести.

Тек се неколико особа кретало покретним путевима који су водили у унутрашњост граневине, а више није било никога око њих када су се најзад зауставили у тишини поред дугачког, аеродинамичног цилиндра, за који је Јесерак одмах схватио да га може отиснути изван града на путовање које би му некада престрашило ум. Када му је водич показао према отвореним вратима, само је за тренутак застао на прагу, а онда закорачио унутра.

«Видиш», рече Јарлан Зеј уз смешак. «Сада се опусти и не заборави да си безбедан, да ти се ништа не може догодити.»

Јесерак му је веровао. Осетио је само танушни титрај бојазни када је улаз тунела бешумно склизнуо ка њима, а машина у којој су путовали почела да повећава брзину, хрлећи кроз недра земље. Нестрпљење да започне разговор са овом готово митском приказом прошлости одагнало је из њега све страхове које би иначе искусио.

«Зар ти не изгледа необично», поче Јарлан Зеј, «што смо покушали да се сакријемо под Земљу , иако нам је небо стајало отворено? То је зачетак болести чији си крај ти имао прилике да доживиш у твом раздобљу. Човечанство настоји да се сакрије; боји се онога што се налази тамо, у свемиру, и ускоро ће затворити сва врата која воде у Васељену.»

«Али видео сам свемирске бродове на небу изнад Диаспара», рече Јесерак.

«Нећеш их још дуго винати. Изгубили смо контакт са звездама, а ускоро ће и планете бити напуштене. Били су нам потребни милиони година да се винемо у космос, али само неколико векова да се опет вратимо кући. А убрзо ћемо се повући готово са целе Земље.»

«Због чега то чините?» упита Јесерак. Знао је одговор, али нешто га је ипак нагонило да постави питање.

«Било нам је потребно склониште да нас заштити од два страха: страха од смрти и страха од свемира. Били смо болесна популација и нисмо више желели да имамо везе са Васељеном, тако да смо почели да се претварамо како она не постоји. Видели смо како хаос бесни мену звездама и завапили за миром и благостањем. Стога је Диаспар морао да буде затворен, како ништа ново не би више продрло у њега.

Подигли смо град који познајеш и измислили лажну прошлост да прикријемо властити кукавичлук.

Ох, нисмо ми то први учинили: али смо први обавили тај посао тако свеобухватно. Преуредили смо и људски дух, лишивши га стремљења и пламених страсти, што је требало да зајамчи задовољавање овим новим светом.

Било је потребно хиљаду година да се подигне град, са свим његовим машинама. Када је свако од нас обавио свој задатак, мозак му је био испран од свих сећања, а на место њих су унета лажна; затим је овај нови идентитет ускладиштен у градске водове, где је остао све док није куцнуо час да поново буде призван у постојање.

И тако је коначно дошао дан када у Диаспару више није било ниједног живог човека; постојао је само Централни Компјутер, који је извршавао наренења што су му била угранена и контролисао Банке Сећања, где смо ми спавали. Нико више није имао никакве везе са прошлошћу и тог тренутка почела је историја.

По унапред одрененом следу, један за другим били смо призивани из водова памћења и поново добијали телесни облик. Попут неке машине која је тек саздана и по први пут стављена у погон, Диаспар је почео да спроводи у дело дужности за које је био програмиран.

Па ипак, неки од нас гајили су од самог почетка извесне сумње у целу замисао. Вечност је веома дуго време; схватили смо ризик који је доносило затварање свих излаза и настојање да се потпуно оградимо од Васељене. Нисмо могли пркосити тежњама наше културе, тако да смо делали у тајности, уносећи само неопходна преиначења.

Јединствени су представљали наш изум. Они би се појављивали у дугим размацима и установљавали би, уколико би им то околности допустиле, да ли изван Диаспара постоји нешто што би завренивало успостављање контакта. Ни у сну нисмо претпостављали да ће бити потребно толико времена да би један од њих успео, али ни да ће тај успех бити толико велики.»

Иако су му биле искључене критичке способности, што је суштинска особеност сна, Јесерак се ипак у магновењу запитао одакле Јарлан Зеј зна о свим тим стварима које су се догодиле милијарду година после његовог доба. То га је веома збунило... више није знао где се налази у времену и простору.

Путовање се приближавало крају; зидови тунела нису више промицали поред њих вртоглавом брзином. Јарлан Зеј је почео да говори журним гласом, који није трпео приговоре, што се претходно није догодило.

«Прошлост је готова; ми смо обавили наш посао, по добро или зло, и то је сада завршено. Када си створен, Јесераче, теби је усанен страх од спољног света, и принуда да не излазиш из града; те особине делиш са свим житељима Диаспара. Сада знаш да је тај страх неоснован, да ти је вештачки наметнут. Ја, Јарлан Зеј, који сам ти га усадио, сада те ослобанам његовог ропства. Да ли разумеш?»

Са последњим речима, глас Јарлана Зеја постајао је све звучнији и звучнији, све док није почео да одјекује одасвуд. Подземно возило у коме је јурио замутило се и устрептало око Јесерака, као да му се сан ближио крају. Па ипак, док је призор бледео, он је и даље чуо тај премоћан глас како му бубњи по мозгу: више се не бојиш Јесераче. Више се не бојиш.

Похрлио је у сусрет будности, попут рониоца који се успиње из океанских дубина натраг на површину мора. Јарлан Зеј је нестао, али уследило је необично менустање, у коме је чуо како га охрабрују гласови које је познавао, али које није могао да препозна; осетио је како га пријатељске руке обујмљују, а онда га је, попут хитре зоре, поново обавила стварност.

Отворио је очи и угледао како Алвин, Хилвар и Геран брижно стоје око њега. Али није обратио пажњу на њих; ум су му преплавила чудеса која су се пружала унаоколо: била је то панорама шума и река, поврх које се простирао плави свод отвореног неба.

Био је у Лису; и није се бојао.

Нико га није узнемиравао, док му се безвремени тренутак заувек утискивао у ум.

Коначно, када се сасвим уверио да је све око њега стварно, окренуо се ка пријатељима.

«Хвала, Геране», рече. «Никада нисам веровао да ћеш успети.»

Осећајући се веома задовољан самим собом, психолог је вршио танана подешавања на малом уренају који је лебдео у ваздуху поред њега.

«Задао си нам неколико брижних тренутака», примети он. «Једном или два пута заустио си да поставиш питања на које се логички не би могло одговорити, тако да сам се побојао да ћу морати да прекинем сеансу.»

«Претпоставимо да ме Јарлан Зеј није убедио; шта би онда предузео?»

«Задржали бисмо те у несвесном стању, а затим вратили у Диаспар, где би могао природно да се пробудиш, уопште не знајући да си био у Лису.»

«А она слика Јарлана Зеја коју си ми унео у ум... колико је било истине у његовим речима?»

«Углавном све, претпостављам. Знатно сам се више бринуо да моја мала сага делује убедљиво, а не да буде историјски тачна, али Калитракс ју је испитао и није пронашао никакву грешку. Она је у сваком случају сагласна са свим оним што знамо о Јарлану Зеју и пореклу Диаспара.»

«Сада, дакле, одиста можемо отворити град», рече Алвин. «То ће можда поприлично потрајати, али на крају ћемо бити у стању да потремо онај страх, тако да ће свако ко буде желео моћи да оде из Диаспара.»

«Сигурно ће поприлично потрајати», узврати Геран помало сетним гласом. «Не заборави да Лис ни издалека није довољно велики да прими неколико додатних милиона житеља, у случају да сви твоји сународници одлуче да прену овамо. Не мислим да је све то вероватно, али је могуће.»

«Проблем ће се сам решити», одговори Алвин. «Лис је можда мали, али свет је довољно велики.

Зашто да га и даље препуштамо пустињи?»

«И даље сањариш, Алвине», рече Јесерак уз смешак. «Баш сам се упитао шта ћеш ти сада радити».

Алвин није одговорио; ово питање све више му је заокупљао ум током неколико последњих недеља. Остао је задубљен у мисли, корачајући иза осталих, док су се спуштали низ брдо према Ерлију. Да ли ће векови који су се пружали пред њим у будућност представљати један дуги антиклимакс?

Одговор се налазио у његовим рукама. Испунио је своју судбину; сад ће, можда, моћи почети да живи.

Постоји особена сета у свести о испуњену, у сазнању да је дуго жељени смер најзад остварен и да се живот сада мора саобразити новим стремљењима. Алвин је искусио ту сету док је сам шетао шумом и пољима Лиса. Друштво му није правио чак ни Хилвар, пошто има тренутака када је човеку сувишно присуство и најприснијих пријатеља.

Није тумарао бесциљно, премда није имао појма које ће му село бити наредна успутна лука.

Није трагао ни за каквим посебним местом, већ за расположењем, утицајем — заправо за начином живота. Диаспару више није био потребан; ферменти које је унео у град дејствовали су тренутно и ништа није могло убрзати или успорити промене које су се тамо збивале.

И ова спокојна земља се променила. Често се питао није ли поступио погрешно, у неумиривом пориву да задовољи властиту радозналост, када је отворио древни пут измену две културе. Ипак, несумњиво је било боље да и Лис зна истину — да се, наиме, као и Диаспар делимично темељио на страховима и обманама.

Понекад би размишљао о томе како ће изгледати ново друштво. Сматрао је да Диаспар мора побећи из тамнице Банака Сећања и поново успоставити циклус живота и смрти. Знао је да је Хилвар убенен да је то изводљиво, премда су његова објашњења била одвећ техничка, тако да се он није разабирао у њима. Можда ће поново доћи време када љубав у Диаспару више неће бити потпуно јалова.

Није ли то можда оно, упитао се Алвин, што му је одувек недостајало у Диаспару — оно за чим је одиста трагао? Сада је знао да када су моћ, стремљења и радозналост задовољени, и даље остају чежње срца. Нико није стварно живео док није остварио тај спој љубави и жеље, о коме он ни у сну није сањао да постоји све док није дошао у Лис.

Ступио је ногом на планете Седам Сунаца — први човек који је то учинио за милијарду година. Па ипак, то му је сада мало значило; понекад је помишљао да би дао све што је остварио када би могао да чује плач новороненчета и да зна да је ово његово.

У Лису ће можда једнога дана наћи оно што је желео; код овог народа постојали су разумевање и топлина, који су, сада је то схватио, недостајали Диаспару. Али пре но што отпочине, пре но што нане свој мир, морао је да донесе још једну одлуку.

Добио је моћ у руке и њоме је још располагао. Ту одговорност је некада тражио и жудно прихватио, али сада је знао да неће имати мира док она буде на његовим плећима. Па ипак, када би је одбацио од себе, било би то изневеравање поверења.

Налазио се у једном селу са малим каналима, на обали великог језера, када је најзад донео одлуку. Разнобојне куће, које као да су стајале усидрене на благим таласима, обликовале су призор готово нестварне лепоте. Овде је било живота, топлине и удобности — свега што му је недостајало у пустошној велелепности Седам Сунаца.

Једнога дана, човечанство ће поново бити спремно за свемир. Алвин није знао какво ће ново поглавље Човек исписати мену звездама. То и није била његова брига; Алвинова будућност налазила се овде, на Земљи.

Али, мораће се отиснути на још један лет пре но што окрене лена звездама.

Када је Алвин зауставио даље успињање брода, град се налазио одвећ далеко да би се разабрао као дело Човекових руку, а закривљеност планете већ је била видљива. Убрзо су уочили линију сумрака, хиљадама миља испод, у свом бескрајном маршу преко пустиње. Изнад и око њих стајале су звезде, и даље блиставе, упркос свој слави коју су изгубиле.

Хилвар и Јесерак су ћутали; наслућивали су али нису јамачно знали због чега је Алвин предузео овај лет и зашто их је позвао да пону са њим. Нису ни имали жељу да говоре, док је суморна панорама промицала под њима. Њена пустош тиштала их је обојицу и Јесерак је наједном осетио охолу срџбу према људима прошлости који су из чисте немарности допустили да Земљина лепота увене.

Надао се да су Алвинови снови истинити и да ће се све то моћи преиначити. Моћ и знање још су постојали — и била је потребна само воља да се столећа врате уназад и да океани поново зашуме таласима. Воде је и даље било, дубоко у скровитим недрима Земље; у случају нужде, могле су се одгајити и трансмутационе биљке које би је стварале.

У наредним годинама чекало их је много послова. Јесерак је знао да стоји измену два доба; осећао је око себе како било човечанства поново почиње живље да куца. Ваљало је суочити се са великим проблемима — али Диаспар није презао од њих. На реконструисање прошлости биће утрошени векови, али када то буде окончано, Човек ће поново открити готово све што је изгубио.

Па ипак, упитао се Јесерак, да ли ће све то моћи и да се стекне? Изгледало је невероватно да ће Галаксија још једном бити освојена, али чак и ако то буде остварено, каквој ће сврси користити?

Алвин га је прекинуо у размишљању и Јесерак одврати поглед од екрана.

«Хтео сам да видите ово», рече Алвин тихим гласом. «Можда вам се неће указати друга прилика.»

«Не напуштамо Земљу, ваљда?»

«Не; не желим ништа више од свемира. Ако је у Галаксији и опстала још нека цивилизација, сумњам да је вредно напора дати се у трагање за њом. Имамо веома много послова овде; сада знам да је ово мој дом и ја га више нећу остављати.»

Бацио је поглед надоле, према великој пустињи, али наместо ње видео је огромну воду која ће се ваљати туда кроз хиљаду година. Човек је поново открио свој свет и док буде остао на њему, учиниће га правим рајем. А после тога...

«Сада нисмо спремни да се винемо пут звезда и протећи ће доста времена док поново не будемо били у стању да се суочимо са тим изазовом. Размишљао сам о томе шта да урадим са овим бродом; ако остане на Земљи, нешто ће ме увек копкати да га употребим и никако нећу имати мира. Са друге стране, не могу га се тек тако отарасити; осећам да ми је поверен и ја га морам искористити за добробит света.

Зато сам и донео следећу одлуку. Послаћу га изван Галаксије, под управљањем робота, да открије шта се догодило са нашим прецима... и, ако је могуће шта је требало да пронану, те су због тога напустили нашу Васељену. Мора да је посреди било нешто чудесно када су оставили толико тога да би се дали у потрагу за тим.

Ма колико путовање трајало, робот се никада неће уморити. Једног дана ће наши ронаци примити моју поруку и знаће да их чекамо овде на Земљи. Вратиће се, а ја се надам да ћемо их до тада завренивати, без обзира на то колико су велики постали.»

Алвин је заћутао, гледајући у будућност коју је осликао, али коју можда никада неће непосредно видети. Док Човек буде поново подизао свој свет, брод ће преваљивати тамни бездан мену галаксијама, да би се после много хиљада година вратио. Можда ће и даље бити ту да га дочека, али и ако се то не догоди, он је био задовољан.

«Мислим да је то мудро», рече Јесерак. А онда, последњи пут, одјек древног страха огласио се у њему. «Али претпоставимо», додаде, «да брод успостави контакт са нечим што ми не желимо да сретнемо...» Глас му је замукао када је докучио извориште своје брижности и усне му се развукоше у кисели, самопрекорни осмех који је одагнао последње утваре Освајача.

«Заборавио си», рече Алвин, схвативши га знатно озбиљније него што је овај очекивао, «да ћемо ускоро моћи да рачунамо на Ванамондову помоћ. Не знамо каквим моћима он располаже, али изгледа да сви у Лису сматрају да су му потенцијали неограничени. Није ли тако, Хилваре?»

Хилвар није одмах одговорио. Било је тачно да Венамонд представља другу велику загонетку, знак питања који ће увек лежати преко будућности људског рода, док оно буде на Земљи. Већ је изгледало извесно да се Венамондов развој ка самосвести убрзава посредством контакта са философима из Лиса. Они су гајили велике наде у будућу сарадњу са детињастим над-умом, верујући да могу скратити еоне које би захтевао његов природни развој.

«Нисам сигуран», признаде Хилвар. «Нешто ми говори да не би требало много очекивати од Ванамонда. Сада му можемо помоћи, али ми ћемо представљати тек кратак трен у његовом огромном животном веку. Сумњам ипак да његова крајња судбина има било какве везе са судбином човечанства.»

Алвин га изненанено погледа.

«Зашто то мислиш?» упита.

«Не бих умео да ти објасним», рече Хилвар. «Посреди је само интуиција.» Могао је да дода још нешто, али је радије прећутао. Те ствари било је немогуће саопштити; Алвин, додуше, не би исмејао његов сан, али он ипак није желео да га разматра чак ни са пријатељем.

Био је то, заправо, више него сан, знао је то засигурно; нешто што ће га заувек прогањати.

Некако му се то увукло у ум током неописивог и непреносивог контакта са Ванамондом.

Зна ли и сам Ванамонд каква ће бити његова самотна судбина?

Једног дана, енергије Црног Сунца ће пресахнути и оно ће ослободити свог затвореника. А онда, на рубу Васељене, док се и само време буде заустављало, Ванамонд и ‘Луди Ум’ мораће се срести мену лешевима звезда.

Тај сукоб би могао спустити завесу на сам чин Стварања. Па ипак, он није имао никакве везе са Човеком, нити ће овај икада сазнати његов исход...

«Погледајте!» рече изненада Алвин. «Ово сам желео да вам покажем. Схватате ли шта то представља?»

Брод се сада налазио изнад пола и планета под њима била је савршена полукугла. Гледајући низ појас сумрака, Јесерак и Хилвар могли су истовремено да виде излазак и залазак Сунца на супротним странама света. Симболичност је била тако потпуна и тако очаравајућа да они неће заборавити овај тренутак до краја живота.

На овом свету спуштала се ноћ; сенке су се издуживале према истоку који неће дочекати наредно свитање. Али негде другде звезде су још биле младе и јутарње руменило је рудело; а путем којим је некада ходио, Човек ће једног дана поново закорачити.